molitvoslovm

Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (6)

Објављено 23 јануар 2018

antonije hrapovicki portretmИПОЂАКОН АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

СЕЋАЊА НА МИТРОПОЛИТА АНТОНИЈА ХРАПОВИЦКОГ: „ЊЕГОВО ИМЕ ЈЕ СЛАВНО ЗА ЦЕЛО ХРИШЋАНСТВО“

Нисам могао лично познавати владику Антонија али сам из породице где је сећање на тог истакнутог Јерарха било веома живо: мој отац протојереј Виталије Тарасјев, омиљени ученик Владике који га је звао «мој Витаљчик» и моја мати, недавно преминула матушка Људмила, која је читавих 60 година певала у Руској цркви у Београду, били су дубоки поштоваоци Великог Аве, па је наш дом увек био пун прича о њему, његових књига, слика... Ту је увек одседао архимандрит Теодосије када су обележавани дани упокојења Митрополита, чији се живот препричавао до најситнијих детаља. Ево неколико сећања матушке Људмиле:

 

antonije hrapovicki3

Врата стана нашег Владике увек су била отворена за све намернике, који су ту могли наћи и духовну и физичку подршку. Једне суботе Владика већ стоји спреман да крене на бдење, а отац Теодосије се нешто устумарао по собама.

- Хајде, Феђа већ једном, закаснићемо!

- Ево ме одмах, само док нађем своје чизме, нигде их нема...

Тајац. Па ће Владика збуњено:

- Јао, па то су значи биле твоје чизме! Јутрос дође један сиромашак бос и одрпан, па му рекох да узме некакве чизме тамо из предсобља...

Огромна широка брада оца Теодосија увек је изазивала искрено дивљење код сваког ко би га први пут угледао. Кад је 30-их година он пратио Владику Антонија на његовом путу по Енглеској, у чувеном Лондонском зоолошком врту показали су им највећег лава, за кога им водич рече да је симбол моћне британске империје. У једном тренутку отац Теодосије нагло провири иза митрополитових леђа да би боље видео и то чудо. Лав изненађен и уплашен устукну и повуче се натрашке у дубину кавеза. Тада Митрополит изговори речи које постадоше крилатица: „Вот сила православија!“ (То је сила православља! – прим.прир).

antonije hrapovicki4

Митрополит Антоније и његов келејник, архимандрит Теодосије.

Педесетих година имао сам част и срећу да будем ученик нашег истакнутог виолончелисте професора Јована Мокрањца. Видевши једном у нашем стану оца Теодосија и сазнавши да је то келејник почившег владике Антонија, он ми исприча свој сусрет са Митрополитом:

„Био сам ученик богословије у Житомиру. Кад изби револуција 1905. године настава је морала бити обустављена. Како то потраја, реших да се вратим кући у Србију. Ал' карта скупа, а пара немам.

- Иди Антонију - посаветова ме неко од старијих.

Пођем. Владика подиже поглед са некаквих папира.

- „Што синок?“

- Ја Србин. Школа не ради. Ја бих домој.

- А дењег нет. Харашо. Скољка нужна? Двадцат, тридцат?...

-Педесет... шест десет - наставим ја. Он се насмеја.

- Харашо, вот восемдесјат и Бог тебја благослови!

Морам да признам да је читав мој разред пио и јео десетак дана од тих пара. А ја сам се вратио кући са оном посебном пропусницом која је увек важила у Русији:

„Ја Серб, иду домој!“- говорио сам сваком кондуктеру који би провирио у мој купе - завршавао би своју причу наш чика Јоца Мокрањац.

У Лењинграду имам један дом у легендарној Пушкиновој улици Мојка који ми је уморном - конак, гладном - трпеза, разочараном - утеха. То је кућа професора српског језика на филолошком факултету, Ирине Владимировне и њеног сада покојног супруга књижевника, есејисте, професора Лењинградског универзитета - Јеремије Јаковљевича Ајзенштека. Када је професор једном сазнао да су моји били блиски са митрополитом Антонијем исприча ми своја два сусрета са њим:

- „Као студент запао сам у велику беду. Неко ме посаветова да одем до владике Волинског Антонија, јер су врата његове резиденције отворена за сваког. После дужег колебања, пођох. Са осталим гостима слободно уђем у некакав салон. Био је невисок, енергична али срчана лица. Кад је склопио руку да ме благослови, ја му је чврсто стегох. --- Нисте православне вере?, упита.

– Ја сам Јеврејин.

– Седите, реците у чему је ствар. Кад му испричах своје муке он позва неког нечујног монаха, нешто му рече и ја добих помоћ.

По други пут смо се срели 1919.године, он је био митрополит Кијевски, а ја члан револуционарног совјета. Запрепастио сам се: не само да ме је препознао, већ се и имена мог сетио! Затражио сам да ми стави двадесетак здравих младих монаха на располагање. После краћег колебања он пристаде и тако смо спасли пуна три камиона старих рукописа у кожним повезима које су црвеноармејци поређали преко великог трга да не газе кроз дубље блато».

Varnavam

Мислимо да ће величину и значај митрополита Антонија најпотпуније изразити речи Свјатејшег Патријарха српског Варнаве, после опела у Саборној цркви у Београду 13.августа 1936.године:

„Пред нама се налазе земни остаци великог јерарха Руске Цркве који је недавно још разговарао са нама, поучавао нас и упознавао нас са дубином богословске науке... Пред нама се налазе посмртни остаци великог светитеља Руске Православне Цркве који је указивао путеве спасења и приближења истини Господа Исуса Христа... Онај који није знао блаженопочившег Митрополита Антонија, тај не зна ни његов велики значај за Православну Цркву. Ја опет понављам, да он може бити убројан у ред великих јерараха, отаца Цркве првих векова хришћанства. Његово име је славно не само за Православну Цркву, него и за цело хришћанство, као човека високог морала, научењака великог знања и дубоко религиозног јерарха. Његова смрт је тежак губитак не само за Русе, него за читаво Православље, особито у данашње тешко и лукаво време. У великом се покојнику дубоко и храмнонично сједињавала дубока и чиста вера, опсежно стање и снага духа. Можда ми савременици нисмо тај велики дух ни познали, можда ће се тек касније показати ко је и шта је био МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ ХРАПОВИЦКИ за Цркву и науку.“ 

Извор: Православље, бр. 473, Београд, 1986. год.

Прекуцавање и приређивање: Душка Здравковић, Православна породица, са допуштењем аутора.

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски