Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (5)

molitvoslovm

Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (5)

Објављено 19 јануар 2018

antonije hrapovicki portretmИПОЂАКОН АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

БЛАЖЕЊЕЈШИ АНТОНИЈЕ, МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ И ГАЛИЦКИ (1863-1936)

Приступајући опису последњих 16 година  овоземаљског живота Владике Антонија морамо са захвалношћу да споменемо две личности нераскидиво везане за тај последњи период животног пута Блажењејшег Владике. Први од њих је епископ Флоридски Никон, у миру Николај Рклицки, дете из свештеничке породице где се о владици Антонију много причало, јер је он убедио старијег Николајевог брата да уместо блиставе уносне војне каријере изабере пут одрицања, пут јерејског служења Цркви. После богословије Николај завршава права на Кијевском универзитету (1911.г.).

 

П

рви сусрет са владиком Антонијем 1918.године у древном Кијевском храму Св.Софије утицао је на младог Николаја и отада он почиње да бележи његове проповеди, да изучава његова сабрана дела (издата 1911. у четири тома), скупља његове студије и чланке расуте по часописима и новинама. И не само то - он следи владику као Учитеља, путује са њим у Јекатеринодар, Таганрок, Севастопољ, а од 1922. године, кад у Београду постаје издавач, не само да објављује Владици његове нове студије, већ га просто тера да пише, скупља сећања савременика о Владици, трага за документима везаним за његово име. У време јубилеја 50-годишњице рукоположења Владике 1935.године он сарађује на штампању његових дела (том од близу 500 страница) и објављује „Кратки животопис Блажејнејшег Антонија, митрополита Кијевског и Галицког“ где осим биографског даје богат материјал о времену, догађајима и савременицима владике Антонија, па чак и његове студије, проповеди и др.  Тако је спасао од заборава то велико име Православља заслуживши тиме захвалност и вечни помен. Наравно и ово наше скромно потсећање на Владику Антонија било би незамисливо без тог огромног труда Владике Никона.

nikon floridski

Архиепископ Никон Флоридски

Друга личност чији се животни пут оних тешких крвавих година укрстио са путем Владике Антонија је архимандрит Теодосије, његов миљеник Феђа, који је последњих 18 година владичиног живота као пожртвовани келејник просто бдио над својим Авом у кога је веровао као у светитеља и без роптања делио с њим и радости и опасности, и ретко обиље, и честу немаштину, и почасти и понижавања.

Отац Теодосије, у миру Феодор Мељник, сељачко дете из Подолске губерније, од ране младости жељан монашког живота, тајно од родитеља ступа у Кијево-Печерску лавру. Пошто није био свештено лице мобилисан је 1914.године. Као артиљерац испољио је велику сналажљивост и храброст те је крај рата дочекао са 3 крста Св.Ђорђа (што је највеће руско ратно одликовање). У време расула вратио се 1918. године у своју Лавру и као искушеник познат по свом узорном животу, као младић осведочене храбрости, буде од игумана одређен да служи владици Антонију али и да га штити. Отада па све до смрти свог Великог Учитеља који је издахнуо на његовим рукама, Феђа, тај кршни делија огромне снаге, безазлене душе, снажног гласа, веселе нарави, чисте детиње вере, оне вере што у Царство небеско уводи, извршавајући не само игуманову заповест, већ завет срца, чува свог Аву од свих овоземаљских зала: зна и да се својим телом испречи пред куршуме  и гелере, зна и да појури за последњом железничком композицијом која их није сачекала при евакуацији, да стигне локомотиву и преклиње машиновођу да стане, зна да превали стотине километара од Кијева до Бучача да би Владици донео нешто намирница у гладно сужањство, ал' зна том приликом да му понесе и одежде јер познаје свог Аву „у душу“ и сигуран је да он пати што не може да врши богослужења, зна и да прекорева Владику за непромишљену дарежљивост, за прекомерни изнурујући рад... А да од Владике заузврат буде огрејан великом љубављу, напојен са извора његове мудрости...

За време краткотрајног боравка у Цариграду 11(24.) јануара 1921. године Владика је замонашио свог Феђу са именом Теодосије у част великог испосника Кијевопечерског, и рукоположио га за јеромонаха. Следећих 16 година отац Теодосије и нема своју биографију - она је уткана у биографију Владике Антонија.

После смрти свог Великог Аве, архимандрит Теодосије је једно време руски парох у Сремским Карловцима, а затим на инсистирање патријарха Варнаве и на позив епископа Митрофана, блиског сарадника митрополита Антонија, духовника и управника Монашке школе у Дечанима, постаје прво сабрат, па старешина Царске Лавре Високи Дечани. У априлу 1941.године после слома југословенске војске, када су разуларене балистичке банде  опколиле ту древну српску светињу, архимандрит Теодосије неустрашиво излази пред њих и убеђује да се разиђу дајући тиме времена сабрату јеромонаху Макарију (потоњем старешини Дечана) да иако рањен одјури у Пећ по помоћ, па тако Лавра буде спашена од разарања и пљачкања. 1957. године он изненада умире у 61. години живота и с благословом администратора Епархије рашко-призренске епископа жичког Германа (сада Свјатејшег  Патријарха) буде пренет у Београд и сахрањен у крипти Руске Иверске капеле на Новом гробљу занавек крај свог Аве.

antonije hrapovicki4

Митрополит Антоније са својим верним келејником - архимандритом Теодосијем.

А шта рећи о последњем периоду живота Митрополита Антонија?

Биле су то најтеже и најтужније године које је овај мудри, учени, племенити, обдарени, добри Пастир проживео. Без обзира што је и претходних година свог живота Владика Антоније пролазио кроз многа искушења, неправде, понижења, чак и опасности по живот (у октобру 1911. чудо га је спасило да не падне као жртва атентата у Петроградском храму Благовештења) - све је ово Владика подносио бодро и оптимистично знајући да се бори за добробит своје Цркве у својој земљи, да ће милошћу Божијом Руска црква изаћи из вековне потчињености, да ће Господ просветити умове и срца руског народа и вратити Себи под окриље све заблуделе и заведене туђим мудровањима.

А сада, док је на броду „Велики кнез Александар Михајловлич“ у саставу тужне флоте гледао како нестаје у магли руска обала, окружен људима који су привремено напуштали домовину пуни планова оваквог или онаквог брзог повратка, Владика Антоније је био апсолутно свестан да је тај привремени растанак - растанак занавек! И то сазнање испуњавало је тог мудрог јерарха таквим болом да су му сузе саме навирале. Зато је веома тешко писати о последњем изгнаничком периоду из живота Владике - па сува факта ни издалека не могу исказати сву трагедију једног народа, сву трагедију таквих људи какав је био Владика Антоније у тренутку одвајања од Мајке Цркве, у тренутку губитка домовине.

Али нек та факта ипак остану забележена као сведочанство једног апокалиптичког времена.

У књизи Л.К.Шпаренкова „Агонија беле Емиграције“(Москва, 1986.) стоји да је средином новембра 1920.године после потпуног слома Беле армије под Перекопом, Крим у размаку од неких 4 дана напустило око 126 бродова. Према подацима Г.К.Ракова, учесника евакуације („У табору белих“, Цариград, 1920.) на бродовима је било око 200.000 људи, међу њима преко 6.000 радника, 20 000 жена, 3.000 ученика, 7.000 деце. Према успоменама архимандрита Теодора Владика Антоније је стигао пред Цариград 19. новембра и истог дана одржао на броду прву седницу Више црквене управе. После осмодневног карантина он је прешао у станчић архиепископа Анастасија Кишињовског иако му је папски пронунције Долчи као великом јерарху нудио у име Св.Столице смештај и издржавање код себе у Цариградској резиденцији.

bela emigracija izlazac

Излазак Беле емиграције са Крима 1920.год.

Вративши се за време интернације у Бучачу свом великом учитељу Фјодору Михајловичу и пишући нову књигу „Кључ за стваралаштво Достојевског“, Владика је био још пун наде па је свима преко поднаслова те књиге упутио поруку  „Не должно отчајаватсја“(„Не треба очајавати“). Али сада, после евакуације, он је био толико депримиран да је чак сматрао да није потребно одржавати посебну Руску цркву јер Руси морају да се прикључе оној Цркви на чијој се територији налазе. Међутим, митрополит Доротеј, „местобљуститељ“ престола Васељенских патријараха сматрао је да је тако уважена и позната личност као што је Владика Антоније, због великог броја верника Руса (не само у Турској где их је било преко 300.000 већ и због других расутих широм света) мора да стане на чело оног дела Цркве које је одвојено од матице.

После разматрања тог питања у Синоду 22. децембра 1920.године издата је Грамата (број 9084) Васељенске Патријаршије којом се дозвољава руским јерарсима да независно обављају своје дужности према својој пастви (осим бракоразводних парница). Пронађена је и канонска основа за такву одлуку - 39.правило Шестог Васељенског Сабора поводом случаја кипарског архиепископа Јована који је „заједно са својом паством био принуђен оставити свој Кипар пред варварским упадом“.  Пошто наследник преминулог митрополита Доротеја, митрополит Кесаријски Николај није био за тако велике привилегије, а посебно због  сталног расељавања Руса из Турске у друге земље (САД, Француску, Немачку, Чехословачку, Бугарску, Краљевину СХС и др.) Владика  Антоније доноси одлуку да се прихвати позив Патријарха Димитрија и регента Александра и Виша црквена управа премести у Сремске Карловце.

19213

Састанак ВЦУ 1921. у Сремским Карловцима

Тако је Митрополит Антоније половином фебруара 1921.године отпутовао у Југославију, у Сремске Карловце да ту проведе остатак свог живота. Већ у јулу исте године ту је одржан први састанак Више црквене управе уз учешће великог броја архијереја. Мора се истаћи да Владика није био први од руских јерарха који су ншли уточиште под окриљем Српске цркве: у фебруару 1920.године у Београд је стигло 5 Владика евакуисаних из Новоросијска. Били су то: архиепископ Евлогије, архиепископ Мински Георгије, епископ Сумски Митрофан, епископ Чељабински Гавриил и епископ Аполинарије. Бивши руски амбасадор у Србији В.Штрандман заузео се за њихов смештај по манастирима, чему су много допринели Митрополит Српски Димитрије и регент Александар.

За непуну годину у Југославију су још стигли: архиепископ Полтавски Теофан, епископ Александровски Михаил, епископ Севастопољски Венијамин, епископ Курски Теофан, епископ Черноморски Сергије, епископ Јекатеринославски Гермоген, док су у време седница Сабора ту боравили и Архиепископ Кишињовски Анастасије, епископ Љубенски Серафим, епископ Царицински Дамијан, архиепископ Фински Серафим, митрополит Платон, Теофило и Мелетије, Архиепископ Нестор, епископ Димитрије. Митрополит Антоније је морао да прими на себе тешко бреме руковођења Руском црквом у изгнанству јер је схватао да само Црква може бар некако ујединити и пружити утеху толиком броју унесрећених. А било их је расутих широм света од пустог ужареног сабирног центра Галипољи у Малој Азији па све до плантажа Уругваја и Аргентине до рудника у Немачкој и фабрика у Јапану - близу 2 милиона. И само је ауторитет такве једне личности каква је био Митрополит Антоније могао сачувати јединство напаћене и разједињене пастве.

- Наставиће се –

Извор: Православље, бр. 472, Београд, 1986. год.

Прекуцавање и приређивање: Душка Здравковић, Православна породица, са допуштењем аутора.

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски