molitvoslovm

Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (4)

Објављено 18 јануар 2018

antonije hrapovicki portretmИПОЂАКОН АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

БЛАЖЕЊЕЈШИ АНТОНИЈЕ, МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ И ГАЛИЦКИ (1863-1936)

У време избора првог руског Патријарха обновљене патријаршије Њ.С. Тихона у новембру 1917.годинe, Владика Антоније је имао свега 54 године и био у пуној духовној снази. Примивши избор свог бившег ученика из Петроградске духовне академије Василија Белавина (рођеног 1865.) који је у тренутку избора био Митрополит Московски за Патријарха сверуског, као Божију вољу, са монашким смирењем и личном скромношћу, иако је био свестан да би „људском вољом“ он био изабран на трон руских Патријараха, Владика Антоније је све своје снаге дао на сређивање црквеног живота у она крвава и бурна времена.

 

Устоличење новог патријарха Тихона објављено је на празник Ваведења 21. новембра (04. децембра) 1917.године у Кремљу у древном Успенском саборном храму за време свете Литургије коју је служило 12 најстаријих руских архијереја међу којима је наравно био и Владика Антоније. Свјатејши Патријарх Тихон уведен је на престо Св. Гермогена, Филарета, Никона и других славних претходника према посебно разрађеном чину.

За свечаном трпезом Владика Антоније се удостојио да поздрави новог Патријарха у име Руске цркве. Између осталог он је рекао: „Тешки догађаји народног живота који су опомињали учеснике Сабора ударима топова и митраљеза крај самих зидова светога храма не само да нису поколебали строго црквену усмереност његових одлука већ су устостручили напоре свих делегата да се још чвршће чувају  принципи васељенског православног црквеног живота... И што су страшније биле вести о моралном паду руске пастве, руског народа, све је већа и већа била тежња да на чело наше Цркве дође канонски Патријарх... Зато смо сви са толиком радошћу узнели захвалност Богу када је пред чудотворном иконом Мајке Божије Владимирске рука смиреног старца-пустињака извукла жреб са Твојим именом као богомдарованог Патријарха... И то би - не силом људском, не умом људским већ силом божанске благодати. Да је неко на дан Успења Божје Мајке рекао да ћемо на дан Ваведења устоличавати Патријарха сверуског, добио би одговор да се то може догодити само чудом Божијим. И ето, чудо се деси! Ти си свјатејши Патријарх дат нам Божијим чудом и то је залога наше наде да ће Твоје служење бити плодоносно и поред јада који нас окружује и поред тога што Те устоличавамо у најсветијем од руских храмова а кубе му је пробијено топовском гранатом, а ту богохулничку брешу направила је руска рука а не туђински непријатељ Русије  и Цркве... Нека ти помогне Бог да до краја васкрснеш славу наше Цркве, то јест васпоставиш благочестивост, веру и нека Те чува Господ наш од невоља и напасти на многаја љета!“

tihon patrijarh

Свети патријарх Тихон

По жељи Патријарха Тихона, пет најстаријих руских архиепископа постадоше митрополити, па је Владика Антоније сада већ као митрополит Харковски искористио прекид у раду Сабора да за Божић обиђе своју епархију, где је дочекан тријумфално. Када је Сабор наставио са радом после Богојављења , многи учесници нису више имали могућност да стигну у Москву, али је митрополит Антоније некако успео да дође. Сверуски црквени сабор наставио је са радом све до Велике недеље пред Ускрс 1918.године. Његови делегати су се све чешће суочавали са страшним претњама које су се надвиле над Цркву Христову: са свих страна стизале су вести о паљењу и рушењу руских светиња, о ометању богослужења, о страдању свештених лица. Тако је јануара 1918. године у време када је Кијев био у рукама бољшевика, убијен крај зидина древне Кијево-Печерске лавре стари Митрополит Кијевски Владимир. Владика Антоније је искористио прекид у раду Сабора да се упути у Кијев, не слутећи да се више никада неће вратити у Москву.

Указом патријарха Тихона требало је да се одрже избори новог митрополита Кијевског. Према новим правилима Сабора свака епархија је могла да бира свог кандидата за владику, а патријарх је потврђивао њихов избор, а уколико се не би слагао, одређивао свог кандидата. И поред тога што је у Украјини тада владао велики метеж, где су се за власт бориле силе свих боја, где се увелико радило на одвајању Украјине од Русије, па се инсистирало и на аутокефалности и избору „украјинског патријарха“, а за Митрополита Кијевског и Галицког предложен је и огромном  већином гласова изабран Владика Антоније да до краја свог живота носи ту титулу. Његови Харковчани приредили су му топао испраћај на Вазнесење Господње. Било је покушаја да се спречи његов одлазак јер је у Кијеву био хаос, а сепаратистима је таква личност била непожељна. Харковчани су чинили све да задрже свог омиљеног Пастира, чак су слали и телеграм патријарху Тихону да га остави у Харкову, али је Свјатејши Тихон имајући на уму у првом реду општецрквени интерес и потребу да такав принципијелан и аутиритативан човек  буде на челу огромне и значајне митрополије Кијевске - потврдио избор. А и сам Владика је без колебања прихватио ову тежку дужност, посебно кад је из Кијева од пастве добио телеграм: “Зовемо Вас на крсну муку, на венац трнов, на патње, али тако вам Бога не одбијајте – сажалите се на нас!“

antonije hrapovicki3

Митрополит Антоније

У јуну 1919.године када је Владика Антоније стигао у Кијев тамо је власт држала Независна украјинска влада на челу са хетманом Скоропадским уз подршку немачке команде. У току је био Кијевски украјински сабор на коме су доминирале три „струје“: за независну украјинску аутокефалну цркву, на чијој страни је био и хетман; за очување везе са Руском црквом и умерењаци који су били за аутономију украјинске цркве уз признавање врховне власти патријарха Московског и целе Русије.  Та трећа струја била је и најбројнија, па је и победила на Сабору. Свјатејши патријарх Тихон признао је аутономију украјинске цркве о чему је издао указ. Положај Владике Антонија као Митрополита Кијевског био је веома сложен и тежак: сепаратисти су формирасли тз.в. „самосвету украјинску цркву“ и чак поставили епископа изабравши га  на сабору „демократским“ путем без благослова и учешћа владике Антонија. После пада владе Скоропадског, власт су у Кијеву приграбили „зелени“ на челу са злогласним Петљуром, па је Владика Антоније у децембру 1918.године ухапшен и интерниран у Тарнопољ, па у унијатски манастир Бучач. Ту је он провео пет месеци, све до Ускрса, да би после пада Петљуре био опет ухапшен сада већ од стране Пољака који су освојили Галицију и пребачен уз многа понижења у Лавов. Ко зна колико би трајала и та интернација да нису интервенисале силе Антанте, па је у августу 1919.године Владика Антоније ослобођен и преко Цариграда стигао у Новоросијск, па у Ростов на Дону, па у свој Кијев тек на Малу Госпојину. Пошто у граду није било безбедно, Владика се сместио у древној Кијево-Печерској лаври где је покушавао да успостави нормалан монашки живот и рад. Али тај варљиви мир није дуго потрајао: већ на Покров Мајке Божије он мора кретати даље. Тако почиње „ход по мукама“ митрополита Антонија, његова путовања из града у град већ према развоју догађаја грађанског рата: Кијев-Дарњица (где га чудо Божије спасава да не изгуби главу, јер је воз на који је он закаснио доживео саботажу и удес) - опет Кијев, па Харков, Таганрог, Ростов на Дону, Јекатеринодар где је примио под своју управу и Кубанску епархију, па најзад Новоросијск, где је већ била „Виша црквена управа на Југу Русије“.

У страшном метежу евакуације једини је Владика Антоније очувао мир и одбијао да крене, сматрајући да је свеједно где ће га смрт снаћи. Тада су га остали архијереји у договору са грчким, на превару намамили на грчки брод „Еливзис“ као да отслужи благодарење, а брод је испловио и кроз два дана већ је био у Цариграду. Три дана провео је Владика Антоније на броду, затим је наставио пут за Галиопољ, па у Пиреј. На интервенцију Васељенског Патријарха, Владика Антоније је напустио брод без издржаног карантина и уочи Благовести стигао у Атину.

Велику недељу пред Ускрс 1920. године Владика Антоније је провео у Атини скоро инкогнито, али се затим прочуло да је ту, па је Ускршње јутрење он служио са митрополитом Атинским Мелентијем на тргу пред Саборном црквом. Владика Антоније је примљен у Грчкој са великим поштовањем. Академија наука је организовала скуп о његовим теолошким научним радовима, он је служио и проповедао на грчком у многим храмовима. Ускоро је удовољено његовој молби и он је прешао на Свету Гору Атонску у руски манастир Св.Пантелејмона. Али ни ту Владика Антоније није остао дуго. По гласу своје архипастирске савести и дужности он пристаје да се још једном, последњи пут врати у своју Русију ради организације црквеног живота и олакшања старадања и патњи стотина и стотина хиљада људи без породица, огњишта и крова над главом, без икакве наде. У септембру 1920.године он напушта Атос ио одлази у Севастопољ, где у Херсонском манастиру проводи последњих 40 дана на родној руској земљи да је онда заувек напусти и крене трновитим путем изгнаника који нема где „главу приклонити“ до краја свог овоземаљског живота.

 

- Наставиће се –

 

Извор: Православље, бр. 471, Београд, 1986. год. 

Прекуцавање и приређивање: Душка Здравковић, Православна породица, са допуштењем аутора.

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски