molitvoslovm

Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (3)

Објављено 16 јануар 2018

antonije hrapovicki portretmИПОЂАКОН АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

БЛАЖЕЊЕЈШИ АНТОНИЈЕ, МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ И ГАЛИЦКИ (1863-1936)

Почетком 20. века владика Антоније је међу архијерејима, монасима и свештенством имао толико бивших ученика, а то значи следбеника, и уживао такав ауторитет да су „антонијевци“ чинили, може се рећи, идејно језгро Руске цркве. Повезивала их је и општа забринутост због положаја цркве у Русији, због поражавајуће декаденције руског друштва, па и због стања у самој Руској цркви.

Сви су били свесни да тако озбиљне проблеме са мртве тачке може да покрене једино Сверуски сабор, па се питање сазивања сабора стално покретало преко Светог Синода. Али владајући руски кругови (а то је период највећег утицаја Григорија Распућина) читаву деценију су одлагали пристанак увек налазећи некакав изговор. Као да им је Руска црква представљала већу опасност од веома озбиљних и реалних претњи са других страна. Требало је да Русија крајем 1916.године дође на ивицу војне катастрофе, да доживи потпуно државно и економско расуло, да последњи цар династије Романов Никола II 02.03.1917. године абдицира, да Привремена влада донесе читав низ уредби против Цркве, па да се сазивање црквеног сабора наметне као једини спас. Али сада је све било много теже извести: Привремена влада је у руху нове револуционарне демократичности изменила састав Светог Синода убацивши уместо архијереја велики број свештених и мирских лица. Срећом, на чело Синода је дошао Сергије, епископ фински, ученик и истомишљеник владике Антонија. Он премешта седиште Светог Синода из Петрограда у Москву, што даље од уплитања новог државног апарата, а затим инсистира на сазиву сабора. Већ 9.(22.) јула Свети Синод упућује Посланицу о сазиву Сверуског црквеног сабора на Велику Госпојину 15.(28.) августа 1917.године у Москви. Осим епископата и свештенства право учешћа су добили световни претставници црквених општина који су бирани на епархијским скуповима, затим 15 делегата Думе („Парламента“)  и Државног Савета, представници Академије наука, 11 универзитета и други.

У време интензивних припрема за сабор владика Антоније је боравио у месту свога прогонства манастиру Валаам, где је у посту и молитви као обични монах посећивао ноћне и дневне молитве и богослужења и ужурбано радио на свом великом делу „Догмат искупљења“.

Пошто је био лишен епископске катедре (у Харкову) он је на Сабор позван као представник руског ученог монаштва чија је делегација на челу са инспектором Казанске духовне академије архимандритом Фуријем, долазила у Валаам да га приволи на ту кандидатуру.

И најзад освануо је тај дан - Велика Госпојина 15.(28.) августа 1917.године!

sabor RPC 1917

Патријарх Тихон и здесна први митрополит Антоније.

У древном кремаљском саборном Успенском храму где су вековима устоличавани руски Митрополити и Патријарси, где су крунисани руски кнежеви, Цареви и Императори, уз учешће 586. делегата поче Сверуски црквени сабор. Сви архијереји који су дошли на сабор служили су тога дана у 33 московска храма. По завршетку Свете Литургије из тих храмова су кренуле литије које су се спајале са још 255 литија из осталих храмова и манастира Москве, да би се све слиле на трг „Краснаја плошад“ ради заједничког молепствија пред отварање Сабора.

Сутрадан је и отпочео радни део сабора. Формирао је 20 секција. Владика Антоније је учествовао у раду свих секција иако је на почетку рада Сабора био веома уздржан, чак скептичан. И не без основа: шаролик састав делегата, свеопшта обузетост „свежим струјањима“ могли су да скрену ток Сабора на пут опасних новотарија, неканонских одлука, какве су већ могле да се сретну у предсаборским документима (бријање брада, скидање мантија, санкционисање три типа богослужења: за манастире, парохијске цркве и цркве при разним установама, затварање посебних црквених школа, проглашавање патријаршије за „противхришћанску“институцију и друго).

Ватрени говорник, борбени заштитник за уставност Цркве, велики ерудита, владика Антоније је импресионирао делегате цитирајући напамет Свете Оце и каноне, тако да се око њега формира идеолошки центар Сабора који знатно утиче на даљи ток догађаја. Владика Антоније је поднео читав низ реферата, свакодневно у дискусијама, а посебно су значајни његови иступи „О црквеном проповедништву“, „О народној просвети“ и „О патријарху Никону“.

У првој половини октобра када је друга самозвана Привремена влада на челу са Н.Керенским доживљавала агонију, већина делегата је схвативши сву драматичност тренутне ситуације, крајње критични положај у коме се нашла Русија и обезглављена Руска црква, прихватила предлог владике Антонија да се у оквиру Комисије 2. покрене питање избора руског Патријарха, значи васпостављања Руске патријаршије!

Можда је ово тренутак да се потсетимо какав је историјат патријаршије у Русији. Од времена примања хришћанства (988.године у Кијеву) за доба Св.Владимира па све до 14. века Русија је имала једну митрополију, а митрополити су били Грци. Руски велики кнежеви су настојали да смање политички утицај Византије преко црквених поглавара и да на престо митрополита поставе руског јерарха. Та борба је трајала вековима и тек понека изузетна личност из редова руског монаштва успевала је да се пробије на тај положај, као на пример Св. Митрополит Петар (1308-1326), Св. Митрополит Алексије (1355-1378) и Св. Митрополит Филип (1566-1569). Додуше, 1488.године Руска црква је успела да се ослободи директне управе Византије (па се та година сматра годином стицања аутофефалности), али то није довело до добијања права на свог Патријарха. Пад Цариграда под турску власт развио је неповерење руске цркве према цариградској, јер је у рукама неверника, па је тежња за потпуном равноправношћу са осталим црквама постала још јача. После смрти Ивана Грозног, за време његовог побожног сина Феодора Ивановича, царев шурак Борис Годунов користи долазак по материјалну помоћ антиохијског патријарха Јоакима 1586. године и енергично поставља питање патријаршије у Русији. Он шаље патријарха Јоакима у Цариград по сагласност али се тај није вратио. Када је 1588.године у Русију стигао сам Васељенски Патријарх Јеремија, њему је понуђен руски престо са седиштем у древном граду Владимиру. Патријрх Јеремија је тражио да буде у Москви и после дугих преговора пристаде да постави 1589.године руског патријарха. И какве ли тужне симболике: први Патријарх многострадалне Руске цркве звао се Јов! Патријарх Јеремија богато награђен отпутова у Цариград по сагласност и одржа обећање: 1591.године избор руског Патријарха је потврђен Грамотом са потписима 3 патријарха, 42 митрополита, 19 архиепископа и 20 епископа. Руском патријарху одређено је 5. место после Јерусалимског.

Начин бирања патријарха мењао се према ситуацији и времену: некад је сазиван сабор па се од 6 кандидата чија су имена исписана на цедуље стављана на панагију покојног патријарха па жребом извлачен један кандидат, а неретко је цар смењивао „непослушног“ и доводио свог патријарха, као нпр. цар Димитрије Лажни који је 1605. збацио патријарха Јова.

nikon patrijarh

Патријарх Никон

У 17. веку руска црква је имала тројицу веома истакнутих Патријараха: Св. Гермогена, Филарета и Никона. Св.патријарх Гермоген (1606-1612) уморен је глађу од присталица „пољске“ партије у Смутно време јер је посланицама позивао руски народ да се окупља у одреде кнеза Пожарског и Мињина да би се Русија ослободила туђинске власти. Патријарх Филарет је крупна фигура свога времена. Као потомак древног рода Кошкин-Захарјин-Романов и близак рођак цара Ивана Грозног, бољарин Фјодор Никитич Романов је после погибије царевића Димитрија (1591.) био једини претендент на руски престо. Искористивши утицај своје сестре царице Ирине, Борис Годунов се дочепао руског престола и 1601.године насилно замонашио Феодора Романова са именом Филарет. Иако лишен могућности да постане цар инок Филарет игра велику улогу у руској историји: већ 1605. он постаје митрополит у граду Ростову и буде на челу руске депутације која води преговоре са Пољацима. Пошто су преговори били неуспешни, а чланови изасланства „опасни“ Пољаци их оставе у сужањству. После победе руске народне војске Сабор бира 1613.године његовог сина Михаила Феодоровича Романова за цара управо рачунајући на мудру помоћ Филарета који ослобођен ропства 1619.године постаје патријарх руски. Као царев отац он је имао велике прерогативе: титулу “Великог господара“ и право учешћа у државним пословима. Патријарх Филарет је оснивао школе, уређивао црквени живот, а оставио је трага и као богословски писац. После његове смрти 1633.године следећа два патријарха Јоасаф и Јосиф нису више имали такве привилегије. Законик цара Алексеја Михаиловича од 1649.године  знатно је смањио утицај патријарха, чак и у црквеним пословима, али је све то покушао да поврати седми по реду руски патријарх Никон (1652-1658-1667) који је имао велики утицај на младог цара Алексеја: у време похода остајао је уместо цара да управља царством, па му је поново призната титула „Великог господара“.

Владика Антоније је необично ценио тог великог јерарха руске цркве, писао о њему у више наврата, а говорио је о њему и на Сабору. Случај патријарха Никона је веома сложен и једнострано би било сводити га на проблем цезаропапизма и борбе поглавара цркве за световну власт. Заслуге патријарха Никона управо су у покушајима да се црква реорганизује изнутра без реформаторских новотарија. Он је јачао дисциплину свештенства и монаштва, подизао њихов теолошки образовни ниво, подизао нове манастире-правећи од њих истинске расаднике писмености и културе, али је срушен моћном интригантском бољарском дворском кликом и сам се достојанствено повукао у манастир 1658.године.

И поред великог поштовања према патријарху Никону, владика Антоније је био свестан и трагичних последица његове искључивости, чак прекости у обрачунавању са противницима његових исправки у текстовима и обредима што је довело до познатог „раскола“ у Руској цркви. Зато је владика Антоније свим силама, и пре и сад на сабору настојао да се раздори отклоне и „староверцима“, који су били веома значајна духовна снага Русије, призна право на постојање.

Следећи руски патријарси Јоасаф II, Питирим и Јоаким нису имали великог утицаја чак ни у цркви. Патријарх Адријан (1690-1700) који је дошао на тај положај у јеку реформи енергичног цара Петра I  које нису мимоилазиле ни цркву, потпуно логично се нашао у редовима оних савременика који су видели велику опасност у наглој западнизацији Русије па су осуђивали цара. После неколико сукоба где је патријарх бранио цркву а Петра осуђивао за разуздани живот, цар га је протерао из Москве у манастир, а после његове смрти (1700) није дозволио избор новог патријарха већ је све послове препустио свом саратнику и истомишљенику епископу Рјазанскоме Стефану (Јаворском).

Заузет ратовањем са Шведском, Петар је тек 1718. поново покренуо питање организације цркве, ставивши на чело ње «духовни колегијум», да би 1712.укинуо (наравно апсолутно неканонски) Руску Патријаршију. Током два следећа века мењао се само назив управе (доцније је то био Синод) али се није променило основно: подређени положај цркве, у суштини неограничена власт владајућих кругова на челу са Царем у питањима духовног и административног живота Руске цркве што је довело до оног стања какво је било почетком 20.века.

tihon patrijarh

Свети патријарх Тихон

Све те чињенице владика Антоније је стално износио пред чланове Сабора и успео да постави избор руског патријарха на дневни ред. Док су противници васпостављања још пружали у дискусијама последњи отпор, догађаји ван Сабора драматично су наметали брзо решење: 25.октобра (7.новембра) пала је Привремена влада у Петрограду, а на улицама Москве вођене су борбе. 28.октобра (10.11) 60 чланова Сабора поднело је петицију да се прекину непотребне дискусије око начина избора и права будућег патријарха, већ да се одмах приступи избору. Доминирала су два предлога: архијереји између себе бирају првог међу собом – Патријарха, или цео Сабор гласањем даје предност једном од кандидата.

30.октобра (12.11) приступило се првом гласању. Међутим, није било сасвим јасно: да ли се бира Патријарх или кандидати из чијих ће се редова после жребом изабрати нови поглавар. Резултати гласања су били следећи: Архиепископ Харковски Антоније - 101 глас, Архиепископ Тамбовски Кирил-27 гласова, Московски Митрополит Тихон - 23 гласа, Тифлиски Митрополит Платон - 23 гласа итд. Настала је забуна и предложено је ново гласање сада већ по јасно утврђеном поступку: прво за три кандидата, па жреб.

31.октобра (13.11) после молепствија приступило се избору кандидата. У првом гласању опет је највише гласова (159) добио владика Антоније. Како ни један други кандидат није добио потребан минимум гласова (155) гласало се по други и трећи пут па су тако добијени други и трећи кандидат: архиепископ новгородски Арсеније и московски митрополит Тихон.

Извлачење жреба морало је бити почетком новембра али су крај Кремља вођене уличне борбе па је Сабор премештен у храм Христа Спаситеља. А жреб померен за 5.(18.) новембар.

aleksej starac sabor

Старац Алексеј, који је извлачио жреб.

Ево како тај чин описује један од учесника Сабора:

«Огромни велепни храм Христа Спаситеља који прима преко 10 хиљада људи био је испуњен до последњег места. Литургију је служио најстарији руски архијереј по хиротонији - Митрополит Кијевски Владимир са свим архијерејима учесницима Сабора осим кандидата. После Литургије, Митрополит је из олтара изнео омањи ковчежић и поставио га на сточић испред чудотворне иконе Божије Мајке Владимирске. Затим је ставио три цедуље са именима кандидата у ковчежић и стао пред Царске двери са осталим архијерејима лицем према народу. Из олтара је изашао старац Чудова манастира о.Алексеј у дугој монашкој црној мантији, стао пред икону Божије Мајке и поче се молити. У храму је владала мукла тишина, а старац се дуго молио и метанисао. Затим се диже са колена, целива икону и извади из ковчежића цедуљицу па је пружи митрополиту који је отвори, прочита и предаде протођакону. А овај поче својим чувеним баршунастим дубоким звучним гласом да изговара многољетствије: Великоме Господину... и тако даље...и када је напетост достигла врхунац он у високим тоновима запева Патријарху московскоме  и целе Русије ТИХОНУ!!!»

Одмах је упућена делегација на челу са митрополитом Владимиром у Тројицко подворје где је пребивао митрополит Тихон да му се саопшти одлука жреба. Тамо су похитали и остала два кандидата владике Антоније и Арсеније. У име Сабора новоизабраног патријарха Тихона поздравио је архиепископ Антоније поклонивши му се у име целе Руске цркве и Русије до земље.

Тако се заврши један дуг и тежак период у историји Руске цркве да отпочне нова страница, не мање тешка, не мање судбоносна. А то је значило и крај једног периода у животу владике Антонија који и није свој живот одвајао од живота своје Цркве. Људска воља га је стављала на чело Руске цркве, а Бижији промисао је одлучио другчије: да мудри и тихи Патријарх Тихон сачува цркву Христову у новим бурним богоборачким данома до «последњего издиханија» буквално, јер се и поред притисака, атентата, заточеништва и понижавања патријарх Тихон држао усправно и није попуштао све до своје тајанствене смрти на Благовести 25.марта (7.априла) 1925.године у Бакуњинској болници без присуства представника Цркве.

А да борбени, ауторитативни, у свему познати и признати теолог и мисионар владика Антоније, буде духовни центар за окупљање и одржавање милиона руских избеглица који су као «нови Израиљ» расути по свету и изгубљени у вихору крвавих историјских догађаја.

_________________________________________________________________________________________

Напомене:

- Храм Христа Спаситеља подигнут је на обали Москва-реке од прилога као спомен-храм подвига руског народа у рату 1812.године против Наполеона. Камен темељац је положен 1839. а изградња је завршена тек кроз 20 година 1859.године. На украшавању тог велелепног здања радили су најчувенији сликари, вајари и архитекте тога времена (Верешћагин, Марков, Семирадски и др.) све до 1880.године, па је 1883.године било свечано освећење тог поноса руског неимарства. Храм је срушен тридесетих година у вези са новим  урбанистичким планом Москве. На том месту сада (1986.год) се налази отворени базен (код метро станице Кропоткинскаја).

- Чудов манастир у Кремљу. Подигао  је Св.Алексије митрополит Московски и целе Русије. Вековима светиња и културни, духовни центар Русије. Срушен тридесетих година у вези са реконструкцијом Кремља.

- То је био у свету познати протођакон Успенске саборне цркве  у Москви о. Н.Розов.

- Наставиће се -

Извор: Православље, бр. 470, Београд, 1986. год.

Прекуцавање и приређивање: Душка Здравковић, Православна породица, са допуштењем аутора.

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски