molitvoslovm

Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (2)

Објављено 15 јануар 2018

antonije hrapovicki portretmИПОЂАКОН АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

БЛАЖЕЊЕЈШИ АНТОНИЈЕ, МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ И ГАЛИЦКИ (1863-1936)

После дугогодишњег рада у три духовне академије Русије: Петроградској, Mосковској и Казанској, епископ Антоније је 1900.године постављен за епископа Уфимског...

 

 

Г

рад Уфа, на обронцима Урала са европске стране Русије, био је у оно време забачена паланка куда су најчешће слали епископа без образовања. А, уствари, та епархија је за Руску цркву имала изузетан значај јер су њену огромну територију насељавали, осим православних Руса, још разни староседеоци од којих су најбројнији били Башкирци-муслимани, а било је много и старовераца. Зато је Владика Антоније велику пажњу посветио обнављању и преображају духовних школа, утичући на свршене богослове да не одлазе на разне ванцрквене дужности већ да се прихватају своје основне, свете дужности пароха. За две године број парохија се са 400 попео на 800, а Владика је сам обишао ту своју непрегледну, слабо насељену, сиромашну епархију. Посебан углед код становништва, без обзира на религују и националност, Владика Антоније је стекао организацијом помоћи народу у време страховите глади 1899-1901. у Заволшким крајевима. Стотине и стотине монаха и монахиња своје епархије он је упутио у угрожена села ради пружања медицинске помоћи и сталног снабдевања храном из резерви манастира као и од прилога сакупљаних у црквама.

После две године, 1902. Епископ Антоније је премештен на Волинску епархију са седиштем у граду Житомир (на југозападу од Кијева) - тада руски православни бастион према латинима. За 12 година боравка на овој катедри, Владика Антоније је својим теолошким радовима, својом неуморном активношћу на организацији и уздизању духовног живота епархије, својим бескомпромисним ставом у питањима односа Цркве и овоземаљских власти, и поред тога што је био далеко од Петрограда и Москве, значи од центра државних и друштвених збивања, постаo најугледнији јерарх, најпризнатији ауторитет Руске цркве. Није случајно да је судбоносне, бурне 1914. године он премештен из „пограничног“ Житомира у Харков, малтене, на захтев Аустро-Угарске јер је његов утицај на православни живаљ у Галицији и Карпатској Русији био толико велик да је представљао опасност за царство.

Волинској епархији, а како се доцније показало и целој Руској цркви, Владика Антоније је дао своје најбоље стваралачке године. А шта је он затекао тамо? Паства је била бројна - близу три милиона, али је свештенство, под утицајем западног манира било потпуно одвојено, отуђено од народа. Владика Антоније почиње да обилази своју епархију, а како не стиже свуда, шаље посланице.

pocaev

Почајевска лавра

Он обнавља древни манастир 13.века - Почајевску Лавру, која је вековима била центар православља у тим граничним пределима. Ту се 12 пута годишње о великим празницима окупљао силан народ, до 50 хиљада ходочасника. Зато је Владика ту основао штампарију и „типографско братство“ на чије је чело довео младог али мудрог архимандрита Виталија (потоњег Архиепископа у Америци), подигао велику цркву Св.Тројице коју је народ звао „Антонијева црква“, конаке за намернике. Лавра је за епархијског владику издвајала 30 хиљада рубаља годишње, али Владика Антоније није узимао тај новац већ је управа манастира према његовом списку слала новац великом броју лица, понајвише сиромашним студентима. Он је оживео и Житомирску богословију и многе младе људе покренуо у мисионарске походе међу унијате, тако да га је Патријарх Цариградски именовао за свог егзарха у Галицији и Карпатској Русији. Многи свештеници су тајно путовали тим крајевима ширећи православље и враћајући у крило мајке Цркве заблуделе људе.

Као стални члан Св.Синода, Владика Антоније се залагао за поновно уједињење старовераца са матицом Црквом, за канонизацију нових угодника Божијих, тако да је непосредно учествовао у чину „прослављенија“ Св.Јована Тобољског, Св.Јоасафа Белгородског, Св.Ане Каширске, Св.Гермогена и Преподобног Серафима Саровског.

И поред огромне оптерећености административним и другим епархијским пословима, Владика Антоније неуморно пише, тако да у његовим сабраним делима, која су објављена у Петрограду 1911.године у 3 тома, највећи број студија носи датум  Волинског периода. Он са великом умилном побожношћу наставља да пише службе и акатисте светитељима: препод.Макарију Овручкоме (чији је Овруч манастир са црквом Св.Василија Великог из 10-12. века, разорен почетком 13. века , обновљен 1940.године), саставља службу и акатист чудотворној икони Божије Мајке „Почајевске“, преп. Мученици Анастасији (чија је света глава чувана као највећа светиња у Житомиру), свештеномученику Макарију Кијевскоме, Св.Теодосију кнезу Острошкоме, Св.Јоасафу Белгородскоме и неколико служби и акатиста чудотворним иконама Мајке Божије.

pocaevska bogorodica

Почајевска Богородица

Настављајући борбу за ослобађање Цркве од световних власти, а то значи у првом реду за васпостављање петријаршије као неприкосновене врховне власти Цркве, Владика Антоније не само да пише, објашњава, доказује - већ успева да организује долазак  антиохијског патријарха Григорија у Русију, где му је приређен величанствени дочек као и српском митрополиту Димитрију (будућем Свјатејшем Патријарху Српскоме). Владика Антоније одводи своје високе госте у Житомир, Почајевску Лавру и Кијев. Тај тријумфални пут једног источног патријарха као да је символизовао некадашњи долазак антиохијског патријарха Јоакима 1586. године који је после 4 године преговора довео до установљења патријаршије у Русији. Владика Антоније као да је пророчански предостетио да ће кроз 4 године и овога пута Руска црква добити опет патријарха.

И поред доста резервисаног става одлучујућих црквених и световних кругова (тако да је, нпр.1912.године  одбијена његова кандидатура за Митрополита Петроградског, а већ учињени избор за Московског Митрополита - повучен, иако су неке новине већ објавиле ту вест) епископ Волински Антоније је и у Русији и ван ње признат као водећа личност Руске цркве.

1908.године Владика организује први пут у историји Руске цркве Сверуски мисионарски скуп у Кијеву, који је убрзо иницирао сличне скупове: Казански, Сибирски и Монашки. 1909.године у Москви је заслугом и трудом Владике Антонија одржан први Сверуски скуп истовераца (старовераца који не напуштајући своје старе обреде признају званичну Цркву).

Интересантно је да је Сарајевска „Босанска вила“ у броју 23. од 1906.године објавила подужи чланак о Владици под насловом: “Антоније Архиепископ Волински и Житомирски, члан Државног савета у Русији“.

У години када му излази друго издање сабраних дела (1911.) њему је додељена титула доктора теолошких наука, 1912.он постаје архиепископ, 1913. стални члан Св.Синода, да би како смо већ нагласили, 1914. био повучен у Харков. Ту је дочекао и светски рат, али и поред тешког стања у Русији, он се свим силама залаже за духовно обнављање своје нове епархије.

varnava

Патријарх Србски Варнава Росић

Ратне године намећу и нове теме: Владика Антоније се залаже да после рата Цариград буде опет грчки, јер то значи - православни, а не руски, јер би то значило инфицирати га западњаштвом. Он подржава идеје о руској утицајној зони у Палестини, тј. над Светом Земљом, али је против потчињавања Патријарха Цариградској Русији. Значи, у свим тим питањима он доследно спроводи и заступа интересе Цркве, а не освајачке апетите државе. У Харкову Владика Антоније прима српског епископа Варнаву, будућег Свјатејшег Патријарха Српског, свог потоњег покровитеља у тешким годинама изгнанства. Он и даље много пише. Како ствар обнове патријаршије у Русији постаје, тако рећи, питање дана, он пише о чувеном патријарху Никону (средина 17.века), оштро полемише са књигом Ренана „Живот Исусов“ која је преведена и на руски језик и друге студије.

Судбоносни догађаји почињу да се смењују вртоглавом брзином: Фебруарска револуција 1917. године као талас стиже и у западне крајеве. Владика Антоније као бескомпромисан човек од огромног утицаја смета, те га принуђују да напусти катедру у Харкову. Он се повлачи у познати Валаамски манастир на северу Русије. Ту, у тишини манастирске ћелије он пише своје значајно дело „Догмат искупљења“ (1917.). Али му није суђено да дуго остане у миру: Харковска епархијска скупштина којој је наложено да у духу нових демократских струјања сама предложи новог епископа, и поред многих притисака, једногласно одлучује да се позове архиепископ Антоније. Он стиже у Харков али сад већ из Москве где је почео Сверуски сабор на коме ће се остварити вековна тежња Руске цркве и сан самог Владике Антонија - да се у Русији поново васпостави патријаршија.

- Наставиће се -

Извор: Православље, бр. 469, Београд, 1986. год.

Прекуцавање и приређивање: Душка Здравковић, Православна породица, са допуштењем аутора.

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски