molitvoslovm

Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (1)

Објављено 12 јануар 2018

antonije hrapovicki portretmИПОЂАКОН АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

БЛАЖЕЊЕЈШИ АНТОНИЈЕ, МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ И ГАЛИЦКИ (1863-1936)

Поштовани читаоци, преносимо изузетно вредан текст, написан 1986.год. поводом 50 година од упокојења великог авве, учитеља и првог Првостојатеља Руске Православне Заграничне Цркве, митрополита Антонија Храповицког. Аутор је наш брат у Христу, један од најбољих познавалаца РПЗЦ, ипођакон др Андреј Тарасјев, на чији смо предлог и нашли, прекуцали и објавили овај текст. Њему се захваљујемо.

Усвакој средини у одређеним периодима  делају тако значајне личности да је довољно само изговорити њихово име па да свако одмах зна о коме је реч.  Зар је, например, потребно у нашем савременом православном свету давати било каква објашњења  кад се каже Владика Николај или Ава Јустин?  И управо тако, некад је у читавом Православљу широм света било довољно да се помене МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ па да и у Москви и у Ватикану, и у Цариграду и у Јерусалиму, и у Лондону и у Београду одмах буде јасно да се ради о Блажејнејшем Антонију Митрополиту Кијевском и Галицком, поглавару Руске заграничне цркве, истакнутом православном теологу, мислиоцу, професору и ректору 4 руске духовне академије, обновитељу руског ученог монаштва, неуморном борцу за васпостављање патријаршије у Руској цркви, једном од три кандидата за руског патријарха на Сабору 1917.године, аутору преко хиљаде теолошких студија, расправа, чланака, првом теолошком тумачу дела Ф.М. Достојевског.

Међутим, нешто време, нешто друге разне околности учиниле су своје па је у наше доба то име чак и међу теолозима прилично пало у заборав. Педесетогодишњица смрти тог истакнутог јерарха  која се навршила 10. августа ове године (1986.) добра је прилика да се они који су знали Владику Антонија подсете, а они који нису - обавесте о томе какав је човек  живео, делао и окончао свој овоземаљски пут у овој нашој средини, шта је некада значио, шта значи и сада, шта је оставио иза себе.

Владика Антоније је рођен 17.марта 1863.године на имању старе племићке породице  Храповицки у селу Ватагино Новгородске губерније, на дан Светог Алексеја човека Божијег, па је и добио име Алексеј.  Познато је да су на развој многих великих људи  пресудан утицај имале мајке. Аљошина мајка Наталија Петровна била је веома образована и начитана жена.  Због њене изузетне побожности и добрих дела која је чинила, народ ју је звао „света жена“. Од колевке је у том духу васпитала своја 4 сина читајући им наглас Јеванђеље и друге свете књиге. Њен трећи син Аљоша веома је рано испољио жеђ  за самосталним стицањем знања и невероватну меморију, тако да је пре поласка у школу прочитао огромну дедину библиотеку.

1870. године породица Храповицки се преселила у древни руски град Новгород, град са 4 манастира и 53 цркве, од којих је најчувенија била црква Св.Софије из Х века. Иако је боравак у овом граду био краткотрајан, величанствене службе у тим древним храмовима оставиле су неизбрисив траг у души малог Аљоше, па није чудо да је по преласку породице у Петроград  и одлучивању о даљој његовој судбини  он тражио да га упишу у богословију. Али у оно време у средње духовне школе углавном су ишла деца сиромашних провинцијских свештеника  па су га родитељи уписали у гимназију. То је, међутим, само одложило али не и променило животно опредељење Алексеја. И у гимназији он ради на свом даљем теолошком образовању уз помоћ свог вероучитеља познатог историчара цркве, оца Димитрија Соколова, учествује у богослужењима, упознаје многа свештена лица, књижевнике, научнике, посећује литерарне вечери. Из гимназијских Аљошиних дана значајна су два податка: као ученик петог разреда гимназије он саставља службу Св.Ћирилу и Методију, која је доцније прихваћена и званично штампана. А на литерарним вечерима Алексеј има прилике да уживо слуша свог омиљеног писца Фјодора Михајловича Достојевског, коме ће се дивити целога живота. Та чињеница као и постојање великог броја заједничких пријатеља (као што је , на пример, био истакнути критичар Орест Милер и др.) разлог су настанка легенде да је Аљоша Храповицки  послужио Достојевском као прототип за Аљошу Карамазова. Сам Владика Антоније је увек енергично оповргавао ту везу. То није ни битно. Много је важнија чињеница да је живот младића Аљоше био толико благочестив  да се таква идеја могла уопште појавити.

И то се убрзо потврдило: првом приликом кад је могао сам да одлучује  о свом даљем животном путу, при избору факултета по завршетку гимназије, Аљоша без двоумљења приступа полагању веома тешких пријемних испита и као најбољи међу кандидатима уписује се на Петроградску духовну академију 1881.године. И одмах се истиче: он ствара кружоке, организује богослужења у храму Академије, он полемише, проповеда, он почиње да поставља питања  о којима се ћутало стотине година: зашто је Руска црква обезглављена, зашто је Петар Први неканонски укинуо патријаршију, зашто је црква уствари под светоовном влашћу јер је на челу Светог синода министар „обер-прокурор“?

Сва та тешка, за Руску цркву судбоносна питања решаваће Владика Антоније целог свог живота који је посветио Богу: 4 дана по завршетку Академије 13.марта  1885.године у храму Академије, Алексеј Храповицки је замонашен  са именом Антоније (у част Св.Антонија Римљанина, Новгородског чудотворца). 12. јуна је рукоположен за јерођакона  а 30.септембра за јеромонаха те је постављен за професора богословије у граду Холм западне Русије.

Тако је отпочело 50-годишње служење Цркви Владике Антонија.

antonije hrapovicki portret

Aрхиепископ Антоније (1917.) рад истакнутог руског сликара Михаила Њестерова, који је поводом овог свог портрета у једном писму рекао да га је Владика Антоније привукао блиставошћу свога ума, снагом воље тако да му је омогућио да направи свој најбољи портрет.

У прошлом - 467. Броју „Православља“ од 01.09.1986.г. почели смо да објављујемо кратак жовотопис истакнутог православног теолога и јерарха митрополита Антонија. Аљоша Храповицки је рођен 1863.године на породичном имању Ватагино Новгородске губерније, гимназију је завршио у Петрограду, а затим се мимо воље родитеља уписао на Петроградску духовну академију.

Када је двадесетдвогодишњи Алексеј Храповицки као први у класи завршио 14.маја 1885. године духовну академију пред њим је била блистава каријера научника. Али, веран идеалима који су га и довели у академију само 4 дана након завршетка студија он прима монашки постриг са именом Антоније. 30.септембра је већ јеромонах  и постаје професор богословије у градићу Холм у западној Русији.

Значај ове школе не сме се потценити, Холм је заиста био на периферији Русије, али у центру вековне борбе против унијатства тако да је млади о.Антоније одмах доспео у жариште мисионарске борбе за чистоту православља. И поред великог ангажовања у овој борби и поред великог броја предмета које је он примио на себе о. Антоније се веома интензивно бави теолошким наукама тако да је већ 1886. године одбранио магистарски рад „Психолошки аргументи у корист слободне воље и моралне одговорности“, па је већ у школској 1886-1887. години изабран за доцента своје матичне Петроградске академије на катедру Старог завета. Зато су први његови научни радови за ту проблематику, од којих је најпознатија студија “Тумачење књиге пророка Михеја“(1890). Повратак у Петроград пружа о. Антонију прилику да се укључи  у црквени и друштвени живот престонице, да се среће и дружи са многим истакнутим савременицима: протојерејом о. Јованом Кронштатским, филозофом и књижевним критичарем Орестом Милером, филозофом и песником Владимиром Соловјовом, чланом Светог Синода В.К.Саблером. Он посећује тамнице, клинике, душевне болнице. Он пише, проповеда, полемише. Паралелно са његовом популарношћу расте и отпор међу конзервативним црквеним великодостојницима. И кад је млади доцент 1889.године приликом једног инцидента узео у заштиту све студенте једне године сматрајући да су они у праву а не администрација - одстрањен је из академије: прво на дужност ректора Петроградске богословије, а затим премештен у Москву за ректора академије са чином архимандрита.

У Московској духовној академији о. Антоније је затекао веома истакнуте научнике: црквеног историчара Ј. Голубинског, филозофа Кудрјавцева, историчара В.О. Кључевског. Иако је премештај из престонице у Москву био нека врста прогонства за одвећ слободног и одважног младог педагога, то је имало и своје позитивне стране. Као ректор о. Антоније је могао сада слободно да спроводи у живот своја убеђења у области организације духовних школа, односа наставник - студент. Он је инсистирао да ученици слободно долазе к њему у било које доба дана и ноћи јер су врата његовог стана  била отворена за све, да му се обраћају са свим својим дилемама, питањима, сумњама. Тако је рођена чувена традиција одлазака код „Антонија на шољу чаја“ - традиција коју је он чувао целог свог живота, па и последњих година у Сремским Карловцима.

Из тих непланираних, спонтаних разговора могло се научити много више него на многим академским предавањима. Млади ректор, о. Антоније увео је још једну новину: дозволио је студентима да користе целокупни библиотечки фонд, чак и оне забрањене књиге штампане у иностранству. А сам је, и поред огромних напора на реорганизацији академије и оптерећености предавањима, интензивно настављао научни рад, сад посебно у области пастирског богословља и догматике.

1891. године он оснива часопис „Богословски весник“ који убрзо постаје један од најпознатијих теолошких гласила. Он прати црквени, друштвени, књижевни живот Русије. Зато није ни чудо да је пажљиво читао све што је објављивао тих година Лав Толстој, који је имао огроман утицај на широки круг својих читалаца. И не само читао, већ и полемисао. На позив Толстоја он га посећује у московском стану породице Толстој у ул.Хамовники где остаје више часова у разговору  са великим писцем, који је доцније често говорио: “мене разуме једино о.Антоније“.

Положај ректора омогућивао је о. Антонију да се свим силама залаже за своје старе идеале: да свршени студенти академије остају у Цркви, да јој служе примајући свештенички чин, посебно монашки постриг, јер само учено монаштво ослобођено овоземаљских брига и спремно на сваки подвиг може обновити Цркву. Треба нагласити да је у ово време већина теолога по завршетку одлазило у професуру, на разне грађанске дужности, избегавајући примање свештеничког чина. Зато се о. Антоније није задовољавао само разговорима са студентима, већ је свој став истицао у беседама и чланцима.

Бурна активност младог ректора није привлачила само чиста срца младих већ и незадовољне погледе конзервативних црквених и владајућих кругова. 1893. године за Московског митрополита дошао је Сергије (Љапидевски) који је одмах захтевао да се укину све „слободоумне“ новотарије у академији. Млади ректор није желео да попусти, али га нису баш сви професори подржали. Настале су тешке године за о. Антонија. Много година касније, већ у Југославији, одговарајући на многа питања  из свога живота, владика Антоније је на питање:  „Да ли сањате и шта?“ одговорио: “Веома ретко, али ако сањам, онда је то Сергије који ме прогони. Других сновиђења немам“. 

Пошто је пропао покушај да се ограничи аутономија, митрополит је послао у академију ревизиону комисију. И поред тога што та комисија није открила ништа, ректор је оптужен да сувише олако допушта мрс у болници у посне дане и затражен је његов премештај. Тако је о. Антоније после пет година руковођења Московском академијом 1895.године постављен за ректора провинцијске академије у граду Казан. Архимандрит Антоније је тешко поднео ту неправду. Одлучио је да се удаљи у Палестину, да води повучен, аскетски живот у Светој земљи. Срећом казански архиепископ Владимир  је веома ценио о. Антонија и инсистирао да он дође. Срдачан пријем и слобода у раду учинили су боравак у Казану прихватљивим.

Духовна академија у Казану, с обзиром на локацију и чињеницу да је већина свршених теолога одлазила на рад у Сибир, имала је изузетно  важан задатак, па чак и посебну катедру за мисионаре. Заборавивши увреде, архимандрит Антоније је ревносно прионуо на посао и за кратко време стекао такве симпатије студената и колега да се доцније чак колебао која му је академија најдража.

У септембру 1897. године архимандрит Антоније је хиротонисан за епископа Чебоксарског, викара Казанске епархије. То је била награда и за одличан рад у академији и за беспрекорну организацију Сверуског мисионарског конгреса  у Казану 1897.године. Три године владика Антоније остаје и ректор и викар  да би 1900. године био постављен за Уфимског епископа са седиштем у граду Уфа.

Тако је започео његов архипастирски рад који као да је повукао црту на његов 15.годишњи педагошки рад.

Владика Антоније је са поносом могао да се осврне на све те године.

Обиман стваралачки, научни опус.

Коренита реорганизација три духовне академије.

И што је најважније међу његовим бившим студентима су  2 архиепископа, 35 епископа, стотине и стотине свештеника и монаха.

А доцније и два Сверуска патријарха: Тихон (1918-1924) и Сергије (1944).

А пред њим 36 година архијерејског служења  пуног искушења, борбе, опасности, успеха, трагедија, туге, радости.

- Наставиће се -

Извор: Православље, бр. 467 и 468, 1-15. септембар 1986. год.

Прекуцавање и приређивање: Душка Здравковић, Православна породица, са допуштењем аутора.

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски