molitvoslovm

Насликана икона митр. Филарета Њујоршког Исповедника

Објављено 05 децембар 2017
filaret voznesenski ikonamНАСЛИКАНА ИКОНА МИТР. ФИЛАРЕТА ЊУЈОРШКОГ ИСПОВЕДНИКА

Поштовани читаоци, после дугог времена, ипак је насликана икона блаженог митрополита Њујоршког, Филарета Исповедника. Представљамо вам икону и захваљујемо се свима који су помогли у њеној изради. Иконописци су били веома заузети у протеклих годину дана, радили су у једном београдском храму, тако да је мало времена остајало за икону. Са поносом истичемо да је ова икона митр. Филарета јединствена у свету, како по лепоти, тако и по композицији.

На њој се налазе: митр. Филарет у архијерејском одјејанију, са свитком, на коме пише: "Буди верен даже до смерти" (Буди веран до смрти, Откр. 2:10), што су речи, које је често цитирао блажене памјати владика Филарет. Са једне стране је пустиња, са стенама, што представља духовну пустињу овог света, који у злу лежи, а са друге стране је руски храм, рађен по узору на харбински храм Мајке Божије, где је о. Филарет служио до преласка у Аустралију. Испод храма тече река, што представља извор воде живе, који истиче из Цркве Христове, а такође и из његових његових богонадахнутих проповеди и уопште, светог живота. Икона, као и свака икона, сведочи духовну истину и позива на молитву. Ми се искрено надамо да ће ова икона бити наш мали допринос у прослављењу митр. Филарета, као истинског богоносца и исповедника Православља у нашим последњим временима. Његовим молитвама и нас Бог да помилује! У наставку до сада необјављена проповед митр. Филарета

filaret voznesenski ikona

Тропарь, глас И:

Православия наставниче, благочестия учителю и чистоты, вселенныя светильниче, архиереев богодухновенное удобрение, Филарете премудре, ученьми твоими вся просветил еси, цевнице духовная. Моли Христа Бога спастися душам нашим.

Недеља 1. по Духовима: Свих Светих

Данашњим недељним даном, Православна црква као да затвара, завршава тај нарочити богослужбено-црквени период, који је почеo давно, пре више од сто дана, када је читано јеванђеље о митару и фарисеју, а Црква је први пут ове године запевала песму покајања: „Покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче“ (Покајања отвори ми двери, Животодавче).

Завршавајући тај период, који обухвата целу трећину године, света Црква празнује успомену Свих светих Божијих угодника. Како су нам указивали Свети Оци, она тиме као да одговара Христу Спаситељу на све што је Он учинио за нас и наше спасење: јавио се на земљи оваплотивши се, учио је, чудотворио, исцељивао, пострадао, васкрсао, вазнео се са славом и на крају нам послао Духа Светог. И ево, Црква коју је Он основао, и руковођена Духом Светим, приноси Му, као неки одговор, овај неизбројни збор угодника Божијих. Ми знамо хиљаде и десетине хиљада њих, али далеко не знамо све. Било је много великих угодника, који су нам непознати и чија имена ми чак ни не знамо.

Ево једног од таквих примера, који се десио у Саровској пустињи. Ви сами знате какав је украс Саровске обитељи био велики угодник руске земље, о. Серафим Саровски. Ко њега не зна на руској земљи! Убогог Серафима (како је он волео себе да назива) знали су и ван граница Русије као великог Божијег угодника.

И када се један од побожних монаха (један од саровских монаха) молио Богу, Господ му је открио (а то је било у време када је преподобни Серафим живео и сијао у Саровској обитељи својим чудима и светошћу), да међу братијом има монах по имену Јован, који је био раван преподобном Серафиму по благодатним даровима Светог Духа, по духовној висини и својим подвизима. Али то је било откривено само том монаху а остали нису знали за то. Али ни тај монах није тачно знао ко је био тај подвижник, јер су у обитељи били многи монаси са именом Јован. Тако је тај велики угодник Божији остао непознат, о коме је Сам Господ открио да је био једнак преп. Серафиму по духовној висини на коју се подигао његов Богом просвећени дух.

Из тог и њему сличних примера, ми видимо да многе, многе угоднике Божије ми не знамо а они су постојали али су познати само Господу Богу. Познато је да је такав подвижник, какав је био велики старац Амвросије Оптински, тај украс Оптине пустиње, имао духовног оца, подвижника сакривеног и никоме познатог, али који је стајао на таквој духовној висини, да је сам велики старац, као духовни син његов, користио његове поуке а други људи га нису знали.

Велик је и неизбројан збор угодника Божијих, који предстоји пре престолом Господа Славе и моли се за нас грешне. Како су разнообразни били начини њихових живота! Тамо има свих: и царева, и кнежева, и богатих, и сиромашних, и познатих, и непознатих, и монаха, и пастира, и архипастира, јуродивих, и мученика, и просто благочестивих мирјана праведног живота... Најразличитији су били њихови животни путеви. Али сви они имају нешто заједничко, што их је сјединило и због чега их света Црква прославља све заједно.

То заједничко начело, које их је обједињавало, је тачно указано у Јеванђељу, које је у њихов спомен, данас читано на Литургији. У том јеванђелском читању, Господ каже: „Ко љуби оца или мајку више него Мене, није Мене достојан; ко љуби сина или кћер више него Мене, није Мене достојан; ко не узме крст свој и не иде за мном, није Ме достојан.“ Све су то они испунили. То уопште не значи да су се они одрекли добрих земаљских привезаности, личне љубави према својим родитељима и према својој деци.

Те Господње речи уопште не значе да треба да престанемо да волимо све наше земаљске ближње, који су нам драги на земљи и само Њега Јединог да волимо. Уопште не! То значи само да љубав према  Њему треба да господствује над свим и да као шатор, покрива све остало, као што велики шатор покрива све оно што је безбедно, покривено њиме. Тако и љубав према Богу треба да, као такав шатор, покрива све земаљско.

Познат је случај, који се десио при Јулијану Одступнику, када је син једног оца, благочествиог хришћанина, који је водио праведан живот, његов вољени син, нада његове старости - одједном издао хришћанство на наговор цара одступника, престао да буде православни хришћанин и одрекао се Христа. Отац, за кога је тај син био утеха и нада његове старости, узнегодовао је на таквог сина и одрекао га се, јер су Христос и истина Његовог Јеванђеља били за оца вреднији од његовог љубљеног сина. Ускоро после тога је био царски пир

Отац је био међу људима близу цара. Када је он седео са царем на том пиру, син је био ту близу. Цар је замолио оца да врати према сину своје благовољење, али је отац одговорио: „За кога ти, господару, молиш? За тог одступника? Не моли за њега, он ми више није син, он је за мене сада потпуно туђ. Ја га  не познајем...“ Ето како духовна љубав побеђује везе земаљске љубави! 

На другом месту св. Јеванђеља, наводе се речи Спаситеља: „Ко хоће да иде за Мном и не омрзне оца свога и матер своју, не може бити Мој ученик.“ То никако не значи да нас Господ учи мржњи, па чак и према онима који на земљи треба да нам буду вреднији од свих. Не, то значи да у случају да на путу човека ка Богу стане као препрека ма ко од људи, макар и његови родитељи, човек треба да их одстрани, чак и своје родитеље, са свога пута, да се разиђе са њима као са непријатељима, који сметају његовом спасењу. Не треба да их мрзи, наравно, личном мржњом, већ беспоштедно треба да уклони чак и њих, ако они мисле да му се испрече на његовом хришћанском путу.

Ето таква верност Господу и свецела љубав ка Њему и јесте објединила све угоднике Божије, сав њихов збор, који ми данас прослављамо. И та њихова верност, та љубав ка Богу, они треба да нам послуже као поука и назидање.

Ако питамо многе данашње хришћане: „Какав је ваш лични однос према Христу Спаситељу?“, човек ће доћи у недоумицу: „Какав је то „личан“ однос? Ја се Богу молим, идем у цркву, шта још треба?“ Али Господ говори да треба заволети Господа Бога свог свим срцем, свом душом, свом снагом и свим мислима својим, да би мисли и срце верујућег човека непрестано биле усмерене ка његовом Небеском Оцу.

Сећате се како певамо у тропару преп. Серафиму Саровском: „От юности Христа возлюбил еси, Блаженне“ (Од младости си Христа заволео, блажени)... Та љубав ка Господу и треба у правом хришћанину да гори непрестано. Сам Господ Исус је рекао горе наведене речи: „Возлюбиши Господа Бога твоего всем сердцем твоим, всей крепостию твоею и всем помышлением твоим“ (ЉУби Господа Бог свога свим срцем својим, свом снагом својом и свим умом својим). Преподобни Јован Лествичник, говорећи о таквој, личној љубави човека према Богу, није се зауставио пред тиме да каже: „Ти знаш како други воле своју вољену. Тако и ти треба да заволиш Господа Бога твог, да би он за тебе био вреднији од свега на свету“.

Када човек воли другог човека, онда је то вољено лице непрестано у сећању, мисли се њему непрестао обраћају и када се среће са њим, њему није досадно, он може сате и дане да проведе заједно са њим. Са вољеним није досадно. Тај пример је подобије тога како човек треба да се сједини с Господом Богом у тој вези љубави - управо насамо. 

Замислимо се над првом заповешћу закона Божијег: „Аз есмь Господь Бог твой, да не будут тебе бози иные разве Мене“ (Ја Сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене). Је ли то потребно Самом Господу? Јасно је да се ова заповест даје за верујућег човека, да би он љубио Бога свом душом свим умом, свим мислима својим. „Аз есмь Господь Бог твой“. Ви и сами знате да, када човек пише писмо, он само онда, када пише нарочито блиском и драгом човеку, на крају пише: „Твој“ или „Твоја“, "Ваш" или "Ваша".

Тиме се указује на нарочиту узајамну блискост. Тако и овде, ако Господ каже: „Аз есмь Господь Бог твой“, тиме он, такорећи Сам Себе предлаже човеку као предмет љубави и поштовања. И знајући какво је у томе благо за човека, Господ додаје: „Немој имати других богова осим Мене“. Љубав ка Богу је за човека бесконачни извор радости и духовне светлости. Управо таквом љубављу су горели свети Божији угодници и та љубав и верност их је ујединила у високи и свети сабор, који Црква данас прославља.

Да та њихова Божанска љубав послужи и нама, грешнима, као лекција како треба волети Бога, како треба о њему непрестано мислити и обраћати Њему и душу и срце. Онај који воли другог човека стално мисли о њему, толико да би хтео сав свој живот, све поступке своје да повеже са вољеним лицем и да буде увек у његовом присуству. Тако и истинити хришћанин непрестано пребива са Богом, прилепљује се Богу и не чини ништа без мисли о Господу Богу и обраћања ка Њему. Не говори без разлога једна од прекрасних изрека простог руског народа: „Без Бога ни преко прага“, тј. без Бога ни један корак. Амин.

Будимо будни, љубљени, данас је време одступништва и свет што даље иде, тим више одступа од јеванђелских начела вероучења и од моралних начела живота човечанства. Још се никада није радило у свету оно што се данас ради, пред нашим очима. Видевши све то, ми треба да памтимо да Господ од нас очекује верност. Ево какве чудесне речи у Апокалипси, на пример, говори Господ, обраћајући се једноме од представника Цркава: „Знам те и да немаш много силе али си ипак истрајао, био си веран и сачувао си реч трпљења Мога и зато ћу и Ја тебе сачувати од тога што се надвија на васељену, од искушења и од страшне казне за њега.“

Треба само да се бринемо за то да будемо верни Господу, нарочито данас, у ово страшно време. Свети Оци су волели да говоре и много пута су говорили да хришћанин, који се покаже верним Господу у ова страшна последња времена, на Суду Божијем ће се наћи виши и од древних великих подвижника! То су нам много пута говорили Свети Оци, само се не треба бојати, већ треба памтити да Господ чува своје људе! Буди веран Богу и Господ ће те сачувати од свих беда, које иду на васељену! Наравно, не треба бити равнодушан гледајући за шта се припрема човечанство али запамтите да Господ може да заштити Своје људе! Ми само треба Њему да будемо верни, а Он је увек Себи веран и увек ће бити наш заштитник, Спаситељ и покров...

...Наравно, њихов живот и подвизи су за нас поука, од њих треба узимати пример, али ви и сами знате каквим је примерима данас испуњен живот! Да ли много добрих примера хришћанског живота видимо данас?! Када видиш шта се ради у свету, све те неисказане гадости, о којима је, по речи апостола „срамно и говорити“, када се мрзост чини некажњено, дрско, изазивајуће, и представља се као нешто исправно, праведно и само што није свето, и невољно помислиш да је човек, који има право, хришћанско, православно настројење, данас усред многољудне земље - као у пустињи.

Сви живе нечим другим. Погледајте и на свакодневни живот и на књижевност, чиме људи живе? Да ли они размишљају о ономе што их чека? Да ли размишљају о томе да нам  Христос није дао заповести да бисмо их игнорисали, већ да бисмо се трудили да живимо онако како Црква учи...

Ми треба да размишљамо, љубљени, о томе на данашњи дан, када Црква прославља све верне рабе Божије. Ево, ове недеље, ако Бог да, Руска црква ће славити своје свете. А ви знате да је данас њих, руских светих, више него у било ком другом народу, зато што је у епохи страшних крвавих гоњења последњих година, дала Цркви милионе мученика. Зато је данас руски народ дао свету толико угодника Божијих као ниједан други народ, као ниједан други народ на земљи!

Ми треба да памтимо да су они својим подвизима пролили крв, издржали страшна мучења али се ипак нису одрекли, већ су живели вером. Циљ верујућих, нашом руском, добром, правом вером, је пре свега да живе вером. А какав је то живот данас? Сама прљавштина!... Прљавштина и зло... Гледајући све то, љубљени, треба да молимо Господа Бога да нас Он научи Свом светом закону како треба и да нас научи да узимамо пример од тих људи који су прихватали и испунили тај закон и прославили овде Бога Свемогућег. Амин. (Недеља 1. по Духовима: Свих Светих).

Извор: Проповеди митрополита Филарета (Вознесенского), Holy Trinity Orthodox Mission.

Превод: Православна породица, децембар 2017.

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски