molitvoslovm

Андреј Тарасјев: Сенке над српском кинематографијом

Објављено 05 новембар 2017

andrej tarasjevПРОФ. ДР. АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

СЕНКЕ НАД СРПСКОМ КИНЕМАТОГРАФИЈОМ

Због чега сумњамо у историју „коју нисмо учили“

...Замислите да Михалков у Москви сними серију о Србима на Крфу, и да, пласирајући на почетку неколико историјских чињеница, отвори причу у којој Срби убијају свог свештеника да би опљачкали благо Карађорђевића, те да се усред Грчке понашају осионо и бахато попут некакве оружане банде. Зар то не би било увредљиво за оне унесрећене људе и њихове потомке?... 

 

Слобода уметничког схватања је право сваког аутора. То је реализација његових визија, фикција, ставова, схватања, жеља. Али ако се он одлучи за историјску тему, има, ако не правне, онда свакако етичко-моралне обавезе да основне чињенице приказује проверено, тачно и аргументовано.

Нова играна серија РТС1 Сенке над Балканом најављена је на билбордима као „Историја коју нас нису учили“. Гледаоцима се, дакле, од стране самог аутора већ унапред предочава да су личности, као и основни догађаји у серији – историјски. А прва епизода Сенки врви од нетачности и произвољности. Некада је постојала етичка дужност да се на неки начин истакне да се са историјским фактима у серији или филму поступа најблаже речено – „слободно“. Већ уводни бомбастични текст о броју приспелих избеглица и козака пун је неистина. А тек „историјски“ податак да је 15.000 наоружаних козака имало дозволу да ради шта хоће на туђој територији! Не могу проникнути зашто је то било потребно аутору серије, али у Краљевину СХС је стигло не сто него мање од 50.000 избеглица, међу којима и бројни цивили, а козака мање од пет хиљада. Генерал П. Н. Врангел није био на челу тих група већ је стигао у Београд у марту 1922. без икаквог „блага Романових“. Убрзо је прешао у Сремске Карловце, а црква у којој је наводно крио благо у олтару подигнута је тек 1925. и тамо није убијен ниједан руски свештеник.

Наравно, разумљиво је да су многе произвољности биле потребне аутору серије ради стварања заплета криминалистичке приче, али зар није најављена „Историја коју нас нико није учио“? Збиља ту његову историју нам нису могли предавати јер је искарикирана до крајњих граница. Али бојазан је оправдана – необавештени гледаоци могли би поверовати да је све управо тако и било.

Ауторе може да изненади незадовољство потомака „белих“ Руса који су у серији стављени у један негативан контекст. „Па то је фикција, слобода уметничког стварања“, рећи ће. Слажем се, али у овом случају она је под маском аутентичне историје. Руске избеглице, подсетимо, своје знање су ставиле у службу своје нове домовине. Радили су најтеже послове да би прехранили своје породице, а приказани су као наоружана банда. Свака част на „уметничкој слободи“.

Замислите да Михалков у Москви сними серију о Србима на Крфу, и да, пласирајући на почетку неколико историјских чињеница, отвори причу у којој Срби убијају свог свештеника да би опљачкали благо Карађорђевића, те да се усред Грчке понашају осионо и бахато попут некакве оружане банде. Зар то не би било увредљиво за оне унесрећене људе и њихове потомке?

Нећу овом приликом улазити у то коме је било потребно да наружи руске избеглице, али прогнозирам велики успех филму (који ће верујем бити урађен на основу серије) снимљеном на фону русофобије. Посебно на Западу. Дивно ће се уклопити у њихову антируску и антисловенску пропаганду. Топао пријем, имаће, верујем, и у делу руске публике ако стигне тамо – нове историјске чињенице неће оставити равнодушним лењиноносталгичаре. Биће то мали допринос њиховом обележавању стогодишњице Октобарске револуције и цареубиства.

http://www.pecat.co.rs/2017/11/senke-nad-srpskom-kinematografijom/

 

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски