molitvoslovm

Старац Софроније Сахаров: О богословској науци (Видео)

Објављено 06 март 2017

staracsofronijeisiluan1933jpgСТАРАЦ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ

О БОГОСЛОВСКОЈ НАУЦИ

Поштовани читаоци, представљамо вам још један превод проповеди старца Софронија, овај пут на тему савремене богословске науке и живота у Христу у савременом свету, као и кратко житије старца Софронија... 

Схиархимандрит Софроније Сахаров (у свету Сергеј Семјонович Сахаров; 22. септембра 1896, Москва, Руска Царевина - 11. јул 1993, Молдон, Есекс, Енглеска (живео 96 година)), оснивач ставропигијалног манастира Светог Јована Претече 1939-1974, припадао Цариградској патријаршији, ученик и биограф св. Силуана Атонског, свештени чин примио: 1941. замонашио се 18. марта 1927.

Родио се 22. септембра 1896. у Москви, у православној трговачкој породици. У детињству се занимао читањем Гогоља, Толстоја, Достојевског и Пушкина. Средње образовање завршио у Москви.

Учествовао у Првом светском рату (инжењерија, обер-официр). Занимао се за живопис и 1915. уписао Уметничку академију, где је учио до 1917. 1918. у Москви двапут био ухапшен од стране ЧК.

1921. емигрирао из Русије и неколико месеци провео у Италији и Берлину. 1922. прешао у Париз, где је радио као сликар и излагао своје слике у париским салонима. 1924. на Васкрс, имао је виђење нетварне светлости и потом је решио да посвети свој живот Богу.

1925. уписао је припремне курсеве на Свето-Сергијевском богословском институту у Паризу, али је ускоро отишао, прво у Југославију, а затим на Свету Гору, где је 8.12.1925. био примљен у ман. св. великомученика Пантелејмона а 18.3.1927. пострижен у монаштво са именом Софроније.

1930. се упознао са старцем Силуаном Атонским, који је постао његов духовни руководитељ.

13.5.1930. монах Софроније је рукоположен у јерођакона од стране епископа Жичког Николаја (Велимировића).

1935. јерођакон Софроније се тешко разболео, али без обзира на то што је био на ивици смрти, преживео је и 1.12.1935. је пострижен у велику схиму.

1938. се упокојио духовни наставник схијерођакона Софронија – старац Сулуан, због чега схијерођакон Софроније одлази у “пустињу“: прво у Каруљски а затим у неке друге светогорске скитове.

1941. био је рукоположен у схијеромонаха а 15.2.1942. је постао духовник манастира св. Павле на Светој Гори. 1943-1947. био је сабрат Тројицке келије у Новом Скиту.

После рата, из политичких разлога био је избачен са Свете Горе и 1947. је стигао у Француску, где се уписао на четврту годину Сергијевог института у Паризу. Због преласка у клир Западно-Европског Егзархата Московског Патријархата, био је искључен са Института и почео је да служи као помоћник настојатеља храма св. Николе при Руском старачком дому у Сен Женевјев де Буа (1947-1956).

1948. објављује прво, ронотипно ручно издање књиге „Старац Силуан“ а 1952. је у Паризу изашло прво типографско издање књиге о Силуану Атонском (кроз неколико година је објављено прво издање те књиге на енглеском језику).

25.4.1954. је узведен у чин схиархимандрита, а 1956. у Француској, на фарми Колара, близу Сен Женевјев де Буа, основао је прву монашку заједницу, али није успео да оснује манастир у Француској.

4.3.1959. је прешао у Велику Британију, где је основао манастир Светог Јована Претече у грофовији Есекс под јурисдикцијом Константинопољског патријархата. Од 1959. до 1974. је био његов први настојатељ. По речима јеромонаха Петра (Прутјану):

"Он је остварио најрадикалнију литургијску реформу 20. века. У свом манастиру у Енглеској, где се подвизавају монаси и монахиње разних националности, он је заменио јутрење, вечерње и часове Исусовом молитвом, која се врши око два сата ујутро и два сата увече. Иако је у прво време та „револуција“ изгледала чудно, па чак и скандалозно, убрзо је критика утихнула, а кроз неко време су ту праксу почели да примењују и у другим заједницама."

1.9.1974. је напустио настојатељство и постао духовник обитељи.

Упокојио се 11.7.1993. у манастиру Светог Јована Претече у Есексу.

Извор: Википедија

СТАРАЦ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ

О БОГОСЛОВСКОЈ НАУЦИ

Пресвятая Богородице, родшая всех святых святейшее слово Отчее, молим Tи ся пребудь с нами в чась сей и даждь нам слово благоугодноe Господу Богу и Спасу нашему Iисусу Христу. Святый великий Иоанне, Предтече Господень, молим ти ся пребудь с нами в час сей и сохрани нас молитвами своими от всякаго слова душетленна. Преподобны отче Силуане, отче наш... пoбудь с нами в час сей.

Неко ми је рекао да ће данас на нашу беседу доћи гости. Наша драга у Христу браћа и сестре. Многи гости данас знају руски језик. И пошто је мени лично, пошто сам ослабио од велике старости, ипак лакше да говорим на руском, морам да упозорим наше госте да наша беседа иде редовно у току дугог времена. И ако нешто чујете нешто, то ће бити као мали одсечак са касете, мали део или некакав лист из књиге. Али ја ипак морам да говорим мојој браћи и сестрама, који су дошли недавно. И пошто је моја брига за моју драгу браћу и сестре у Христу, да никада у овом свету не постану жртве некаквог застрањења, које се тиче нашег пута спасења у Богу. У древна времена, када је вера у Христа била општа и децу су од најмлађих година учили молитви Богу и када су живели Богом, могуће је било одржати такав поредак, да је човек ишао у школу где је предавано научно богословље, и био припремљен претходних година не само у вери већ и у љубави ка Исусу Христу. Они су подобни Јовану Кронштатском, који је завршио академију а није изгубио веру, већ је био пун тог опита благодати која му је била дата у детињству. У наше време, јако тешко питање је васпитање деце. Наше школе су поставиле област логике људске и земних интереса и услед тог губитка вере родитеља, људи долазе у ту школу да уче исто као што се уче сваком другом предмету: хемији, физици, географији, лингвистици итд. И тако настаје велика штета да се они привикавају да живе у Богу логички. А они којима је познато дисање Духа Светога, наравно, схватају да Аристотелова логика не одговара богословљу. Да то Биће које се нама открива, захтева удаљавање од те формалне логике и прелаз на логику са категоријама самог Бића које нам Бог открива Својим доласком. Имајући у виду то застрањење, које настаје, шта се добија тиме што људи који нису припремљени од најранијих година, ја бих рекао, од утробе матере своје, за то да би живели у Богу, како ти људи плотски одгојени, примају то што им предају у богословским школама, одвојени од поимања Бога, то је свуда око нас, отуда је настало такво стање ствари да је најугоднији положај - од почетка проћи опит живота у Богу, и сада испада да је то у манастиру. И тако је драгоцено за мене, браћо и сестре, поново ће моје слово бити о томе да је највише богословље које се тиче начела принципа ипостаси Божаственог бића и људског бића, то остаје наша основна тема. И притом, пажња се концентрише на то: „који пут води ка познању Бога у Његовом личносном, ипостасном Бићу?“

Зашто нам је тако драгоцен Силуан, као наш духовни отац, велики отац? Ми имамо ту привилегију сада, у већој мери него када су људи имали то јест после губитка у првим вековима, када су људи имали благодат велику. Тај човек, скоро потпуно неписмен, напустио је војничку касарну и дошао на Свету Гору, и тада, на самом почетку се удостојио виђења Живог Господа. Али, пре него што се удостојио тог виђења, он је преживео, да кажем, један час времена у јасном виђењу вечне погибли. О том стању се он и сам плашио да говори, како је оно било тешко. И када је био скрушен, пошао је у храм, радио је у манастирском млину, где је био храм, и једва је изговорио молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији“, и угледао је живог Христа. То виђење је трајало тренутак, без речи, али његов цео живот је био тиме осветљен, тиме, о чему ми желимо да богословствујемо. Откровење Божије нам говори о томе да после тога како је био саздан космос са свим другим стварима и животињама итд, Бог говори: „Хајде да створимо човека по образу нашем и по подобију“. И тако образ наш живи у нама по самом рођењу. Али шта значи по „подобију“? По „подобију“ означава наш циљ. И какво је подобије: делимично или подобије дубоко, велико и вечно?  Наравно, ово друго. Човек је створен да би био са Богом у јединству живота Бога и човека. Садржај тог поимања „по подобију“, ето шта је тема нашег и вашег последњег богословља, које су људи изгубили.

Како живи у свету остварени образ Бога? Како реагује та ипостас, по образу ипостаси оваплоћеног Сина Божијег? Где пребива ум тог човека дању и ноћу, ма шта да ради итд, итд? И како достигнути познање тог садржаја подобија Богу? ... с Богом. Ми добијамо вечни живот у Богу. Вечни живот у Богу је Сам Бог, Његов живот постаје наш живот. Господ се открио Мојсију: „Аз есмь Сущий“ (Ја Сам Онај Који Јесте). У том поимању, то је само Бог Који нам се открива до појаве космичког живота, који је саздао вечни, беспочетни Бог. Наравно нас, природно хвата ужас како ми, рођени ни из чега,  подложни свакаквим болестима, можемо постати власници, носиоци вечног и безначалног живота Божанства. Никаква људска логика не дозвољава да поверујемо у то. Али у Христу, ми смо добили управо то откровење. Када ми схватамо какву идеју је имао Бог, када је стварао човека „по образу Нашем и по подобију“, за нас хришћане, оваплоћени Син Божији даје нам откровење о предвечној идеји Бога о човеку. Растојање које нас, рођене у греху од Бога светог и безначалног, тако је велико да чак и астрономи који живе, то космичко биће са таквим страшним растојањима итд. итд. Како ми можемо да прекорачимо ту препреку? Ако се ми појављујемо времено, то по логици, ми треба да умремо, али Господ говори: „Хоћу да тамо где сам ја и слуга мој буде“. А Он Сам је безначални Бог. И тако, драга моја браћо и сестре, јасе опет враћам на то, душа хоће да говори само о том принципу личности, ипостаси у Богу и да наслађује наше срце и ум тим виђењем откривења. Али ми, наравно, обратимо сада пажњу не на то начело, већ на то како да га достигнемо. Логички то је немогуће. Математички ум говори да ма колико да додајемо нула броју, свеједно то никада неће достигнути беспочетно и бесконачно. А ми говоримо о томе да прекорачујемо ту препреку. И да смо ми по природи саздани да носимо у себи тог вечног Бога. И тако, из тог програма вишег богословља, ми прелазимо на наш практични живот. Шта ми можемо да учинимо сваког дана, да бисмо се приближили том циљу бескрајне божанске истине? Од чега да почнемо у нашем монашком животу? Од тога да сваки дан прва наша брига буде да не учинимо грех. Кроз тај аскетски подвиг да не учинимо грех, очишћује се наш ум и срце и сво наше биће од мрака греха. И човек постаје способан да непосредно прими оно што исходи од Бога. Зашто сам ја навео опет наш омиљени предмет, Силуана? Зато што је он добио више богословско стање али не као ерудита већ као стање, у једном тренутку. Како ми можемо да постанемо пријемчиви као Силуан? Пријемчиви на оно што исходи од Духа Светог, као познање о Богу истинитом. И тако, само у томе, ми треба да се чувамо од сваке негативне мисли о нашем ближњем. У малом кругу људи манастирског братства, сваки човек другачије то схвата. И ако ми отворимо наше срце свакоме у нашој постојаној молитви, ми можемо да усвојимо двадесет људи да бисмо живели са њима као брат и сестра. Имајући у виду да је свако од нас представник групе сличних ствари, сличних карактера, по људски. Ми можемо да живимо већ са свим тим милионима. Шта значи живети са њима? Носити их у нашој молитви као драгоцено за нас биће. И чиме се то завршава? Наше сазнање је од општења са Христом, који је безначални Бог и ипостасни Бог, личносни Бог. Он нам предаје Свој живот. Ја сам рекао такву ствар: да је он постао богослов, не у школском поимању те речи, са дипломом богословије, академије и слично томе. Не! Већ у том смислу по коме ми можемо да живимо читајући Јеванђеље од Јована.  То је стање човека који живи Богом и у Богу и цео Бог живи у њему и човек живи у Богу. Шта је то природно стање, које је подобно Богу тј. Христу? Зашто је символ наше вере крст? Зато што усходећи на Голготу да би био распет, ради љубави ка свету, за грехе света, Христос је носио у себи не Јеврејски род, како би то хтели Јевреји, ни Римљане, ни Грке, ни Ските, никога, већ цело човечанство. И називају га „сав Адам“. Целог Адама. И молитва за целог Адама, како говори Силуан када му је било дано виђење Христа. То је било: „Господе, дај целом свету да те позна Духом Светим“. Сваког тренутка се срећеш са недостацима човека. Он мисли да је цело човечанство поражено том болешћу, коју је апостол Павле назвао „закон греха“. И сваки пут се срећеш са тим преступима, с недоумицама, са гоњењима, са развратом, са било чиме. Он је увек мислио да је то због тога што они нису познали Бога Духом Светим. А да су Га познали Духом Светим, наравно да би човечанство живело другачијим животом. То је неописива хармонија вечне љубави.

И тако, та наука почиње од јако простог: од трпељивог односа према сваком човеку. Искуство је показало да чак и у браку, код најдубље људске љубави, немогуће је проћи без сукоба. А сукоби су немислими Божанском бићу. И тако, када вас оставим, молим вас да се спасавате од тог застрањења. Од академских диплома. Једном сам срео на улици нашег манастира једног човека, и он каже да је добио звање доктора богословља. А ја му кажем: „Па шта ви хоћете, то се цени више него светост у нашем помраченом свету? А докле су нас довеле те школе? Производе некаква стандардизована бића која говоре о стварима које никад нису доживели“. Одакле тај мрак у нашој Цркви? Одакле ти расколи? Ја сам више пута говорио, а Дух ме тера да понављам. Пре него што одем од вас, а мој крај је, наравно близу, хтео бих да се ви спасете од застрањења од којег страда савремени свет: богословског звања. Да не бисте стварали ни тачне теорије о Богу, које су разделиле хришћански свет. Размислите о женевском центру Светског савеза цркава. Преко двеста доктора богословља са различитим мишљењима. Откуд то? Бог је један. Како је дошло до тога да постоје конфесије које мрзе друге и гоне их, као што је сада гоњење на Православље по целом свету? Чиме ми изазивамо ту ненавист? Ми се бојимо да не увредимо буву. А нас мрзе више него злочинце. И то уопште није фантазија, ми то знамо из искуства. Али, да се не смућује срце ваше! Верујте у Христа Бога и настављајте овај живот. Он је рекао: „Како су мене замрзели, без разлога, тако ће и вас мрзети Имена Мога ради“. И тако, не губите основно вођење живота без греха. Ја не узимам учешће у екуменистичком покрету. Али моја идеја је била оваква: саберите се и расуђујте како се може проживети без греха. Долази двеста богослова, доктора богословља и сваки говори своју глупост, открива своје незнање и неукост, рекао бих. Рећи ћу још једну заблуду. Људи изучавају све религије. И у том теоретском знању историје свих религија и садржају њихових учења, они виде универзалност своју. А Господ нам говори: „Један је отац ваш и један је учитељ, Христос“. Али тај учитељ, Христос, носи у себи сву твар, сво саздање. И тако, ићи ћемо стопама Христовим, Који носи у Свом сазнању ту трагедију и умире за ту веру, како су у току 70 година дошли хуманисти марксистичког типа, који су мислили да спасавају свет од заблуда. И силом су хтели да искорене прихватање Бога у свести људи. И то духовно ропство трајало је седамдесет година, образом тог виђења или праобразом је било седамдесетогодишње ропство јеврејског народа, носитеља првих принципа Откровења. Сасвим проста ствар. Проста молитва: „Господе, сподоби нас без греха сохранитися в сей день, в сию ночь“ итд. За то су способна чак и деца. Али то и јесте истинити пут. Тада испада да ми гледамо на науку као што и треба гледати. Наука сама по себи никако и никога не спасава и не даје битијно познање Бога. А то је, како сам рекао ... око нас. А људи се споре око ситница и када се договоре око тога о чему се споре, ти не схваташ како ти учени људи могу да буду такве незналице. Касније ћу да кажем о ономе што изгледа очигледно из Отровења. Како људи то не схватају. Али како је вредно да ви знате за то и да се не прелестите и не заблудите када видите да људи духовно неуки, који живе противно Духу Христовом, Који се разапео из љубави, стоје на челу црквених токова. У томе је трагизам историје. Да би се открило у нама истинито познање, држаћемо се само једног принципа: „сподоби Господи в день сей без греха сохранитися нам“, то је истинито учење Светих Отаца (патрологија)...

Припрема и превод: Православна породица, фебруар 2017.

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски