Старац Софроније Сахаров: О богопознању (Видео)

Објављено 31 јануар 2017

staracsofronije1СТАРАЦ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ

О БОГОПОЗНАЊУ

...Хоћу само да кажем да неће кроз научна сазнања богословских наука, већ кроз живот без греха, кроз свети живот се може доћи до стања када човек може да види Бога какав Он и јесте. Ја се молим да би ви послушали реч стараца. Пут светих је пут плача љубави. Где је љубав, тамо је и плач а где нема љубави, тамо нема ни плача...

 

 

 

 

Поштовани читаоци, представљамо вам најновији превод и титловани видео снимак предавања блаженог старца Софронија Сахарова, ученика светог старца Силуана, који је написао чувено житије старца Силуана. Старац Софроније је нарочито поштован на Светој Гори, где се дуги низ година подвизавао. Ово његово предавање нарочито је важно због критике савременог школског (схоласктичког) богословља, које је присутно у савременим црквеним образовним установама.

Старац Софроније, велики подвижник Исусове молитве, који је био удостојен виђења нетварне светлости, и који је дуги низ година провео уз свог светог учитеља, познат је по својој критици неподвижничког, теоретског богословља, и због тога је био и нападан од стране управо оних који "говоре о стварима које нису доживели", како је он називао велики број богословски образованих људи данас...   

Пресвятая Богородице спаси нас. Сохрани нас под кровом Твоим. Пребудь са нами в час сей. Святый великий Иоанне, Предтече Господень, помоги нам на каждий чась в борьбе нашей за заповедь Христа. Преподобный отче Силуане, будь еще ближе с нами, и помогай нам...

Наш отац игуман ми је дао белешку, у тој белешци су речи великог оца цркве, Атанасија, то је препис из Атанасија, говори о томе да морамо да понављамо оно што је у тесној вези са нашим спасењем. Ако ми изгубимо најважније тренутке, то може да буде препрека за наше спасење. Спасење уопше није неважна ствар, спасење ће нас од временог јављања, појаве, превратити у богоподобно и вечно биће. Ако је тако, онда је све што је пред нама, у свакодневном животу, фактички један пут васпитања у цркви, тј. путем школа, путем богословске науке. Али, дозволите ми да кажем да тај пут није ништа друго него палијатив (олакшање).

Много пута смо говорили о томе, и наше време нарочито показује бесмисленост богословских наука. Схватити Бога егзистенцијално (битијно) и живети Њиме, не може се кроз науку, јер је спасење тј. поновно рођење из времене појаве, као што се Бог молио за испуњење молитве Исуса Христа ка Оцу: „Хоћу да тамо где сам ја и слуга мој буде“. „Тамо“ није никакав географски појам, то је чисто духовни појам. „Тамо“ у божанственој вечности, бити са Њим и видети Његову славу, значи бити и сам у тој слави. Живећи у овом свету, где је напуштен пут молитве и живота по заповестима, где желе да замене служење Богу разговорима о Њему а не животом, ми се све време подвргавамо утицајима тих одлука људских, и ризикујемо да изгубимо истинити пут ка богопознању, ка спасењу, што је једини циљ манастирског живота.

Не спасава се човек мноштвом научних знања, кроз та знања нам се уопште не даје стање да видимо Бога као што јесте. Толико да је већини научника неиздржива та реч. Али, друго ми видимо у Јеванђељу. Господ каже: „Блажени чисти срцем јер ће такви Бога видети.“ Потпуно исправно можемо да пробамо да додамо на речи Христове: „Како ће чисти срцем видети Бога?“ „Као што јесте или као што није.“ Научнички ум ће радије рећи: „Као што није“ али Христос мисли другачије. И ми ћемо се потрудити да идемо за Христом у том смислу Његове речи. Ми треба да усредсредимо сву нашу пажњу само на то да не сагрешимо ни пред Богом ни пред човеком, ни пред нама самима. Из тог живота, простог, али усредсређеног на то питање, израста стање човека када се он већ као биће сједињује са Богом.

Шта значи проживети без греха? То значи живети по Христовим заповестима. И онај ко се труди до краја, тај се кроз тај труд удостојава божанствене благодатне помоћи и живи онако како Бог хоће. Наш благослов је тај што смо ми деца великог Силуана. Он је ишао тим путем и јавио нам је остварени образ Бога у животу. Нарочито у савременом православном богословљу, у савременој науци, психологији, философији, људи се баве  тим питањем персоне (личности), ја увек томе претпостављам други израз: „ипостас“, на грчком се то назива „просопон“, али је ипак боље говорити „ипостас“ него „просопон“ зато што нас психолошки реч “просопон“ зауставља на ономе што ми свакодневно користимо.

Реч а не богословски израз који значи остварити подобност  (сличност) Богу. И ето, у том човеку, ми видимо остварење онога што се даје као могућност, коју даје Бог. То је изражено у Светом Писму речима: „Да створимо человека по образу нашем“. Али затим иде додатак: „и по подобију нашем“. Зато је и стављено „подобије“ да бисмо ми постали подобни Богу по духу, по садржају смисла. Ради тога је апсолутно неопходно да по образу, будемо у могућности, и  из те могућности, кроз подвиг живота по Христовим заповестима, саздаје се и по подобију. За наше спасење је неопходно да достигнемо макар сенку подобија, макар да стремимо ка Богу, са свим нашим ограничењима.

Написао сам у својој књизи руководећи се оним што ми је Бог показао кроз Силуана. То јест шта значи постати ипостас по образу ипостаси оваплоћеног Слова (Логоса). Како реагује личност, ипостас на сваку појаву живота у свету.

Ја као духовник, стално се срећем са тим питањем: „Како је могуће не грешити? Како се борити са страстима? Којим путем ићи ка Богу да бисмо Га познали управо онаквог какав Јесте, а не онаквог како су га древни Јелини, поставили у олтар непознатом богу у Атини?“  

У Тројице-Сергијевој лаври видео сам храм и натпис над њим: „Познатом Богу“. Та претензија (склоност) је сасвим законита  за човека. Али после нашег моралног развраћења, ми се рађамо у гресима, живимо у свету који се не моли, који се боји Христа више него било које друге ствари.

А Христос говори: „Ако будете ишли за мном, мрзеће вас сви народи имена мога ради“. Ми увек треба себе да постављамо у ту перспективу (угао гледања). „Како избећи?“ Рецимо овако: „Заслужи своје“.

Цео трагизам историје је последица гордости.Твар која је замислила да је Бог, постаје ђаво. То је последица самообожења. То је суштина поимања пада. Адаму је био предложен управо тај пут.  А Господ говори друго. И тако, ако будемо стремили у нашем животу, следили сваке секунде да бисмо сачували заповести Господње. И у молитвама нашим ако будемо изражавали то, како сам вам више пута говорио: „сподоби Господи в дењ сеи, в вечер сеи, в ноч сију без греха  сохранитисја нам“ и то „без греха“ даје могућност Духу Светоме да уђе у нас и да нам открије свако виђење Бога, какав Он јесте.

Зашто је писао Јован Богослов:“Бог је љубав“? Зашто је писао да је Бог светлост у којој нема никакве таме? Он није имао никакву академску диплому, као богослов али је рекао те речи и оне су основни догмати нашег живота. Зашто ја говорим о томе? Зато што ћу скоро умрети, по природном поретку. Не знам како сам жив до сада. Колико пута сам хтео да умрем... Али ја желим да се ви утврдите у томе заиста и да се не колебате када се будете срели са красноречивошћу многих доктора богословља који ће доказати шта хоћете, схватате, са великом уметношћу речи. Сада се не сећам где и када сам слушао о једном случају када је један професор академије пред својим слушаоцима, студентима, генијално представио догмат о Светој Тројици. И затим је све рекао у једној реченици: „Ко хоће да верује, нека верује“...

И тако, пред нама је питање „којим путем ми можемо да се спасавамо“? Потом питању, имам један цитат нашег блаженог о. Силуана: “Благодарим Теби, Господу и Саздатељу моме, што си Ти милостиво смирио моју душу и открио ми пут којим су ишли Твоји свети. Ти волиш оне који плачу и путем плача ишли су Теби сви свети. Дај и мени, милостиви Господе, да идем ка Теби путем светих Твојих. Путем смиреног плача, који си ми Ти показао“.

siluanikona

Шта је глупост савременог друштва? Погледајте куда воде све школе! Како човек крене на више академске степене, тако он са снисхођењем, боље рећи са презрењем, са непажњом гледа на све оне који су испод њега. Како сваког човека, који је рођен у овом свету и најмања предност по том питању, већ чини гордим. И због те гордости, има склоност да покорава слабије. И тако, сва људска историја приводи ка заиста ужасним резултатима. Узмите нашу епоху. Изуми наше епохе, технички, чини се, требало би да учине човека срећним. Рекло би са да би требало да задовоље човекову жељу да зна све, да влада законима природе. Али никада није било тако много самоубистава као данас. И ниједан проблем, ја бих рекао политички, није довео до стварања друштва да би уклонио поробљење људи од стране оних који имају средство насиља.

А шта нам је Господ показао? „Ко хоће да се спаси и да дође Оцу, нека иде за Мном.“ А шта је Он урадио? Он се одрекао Своје свемоћи, одрекао се од форме коју је Он створио, не битија, а егзистанс, постојање. Он је прошао поништење скроз до краја, које ми не можемо да достигнемо. Дао је себе да Га убију, да Га разапну. И зато је добио име изнад сваког другог имена у земној историји или на небу. И он нам је предложио тај пут. И како Он говори, ми хришћани га исповедамо као јединородног од Оца, ми Га не изједначавамо ни са једним учитељем човечанства, као што су Буда и Мухамед, па чак ни као Мојсије. Он јесте по рођењу Син човечији, али по снисхођењу, по оваплоћењу је постао Син човечији, остајући по суштини је Творац свега што постоји.

У Символу вере се говори „кроз кога је све постало“. И у прологу јеванђеља од Јована, каже се: „Све је кроз Њега постало и ништа није постало другачије“. И Он се одрекао свега тога и дао да Га разапну. А тај закон испада чудо, који ми треба да памтимо сваког тренутка: да дајући свој живот другима, примајући од њих клевету, гоњење, сиромаштво, одбацивање, па чак и смрт, у замену за то што ми дајемо живот, нама плаћају тиме што нам људи дају нашу смрт. И то је наш пут. Читајте 16. главу од Луке, где Господ говори о томе.  Око 15. стиха Он каже: „Оно што је велико пред људима, мрзост је пред Богом“. Како ми да се променимо и да оно што је велико пред људима, сматрамо за мрзост пред Богом? На који начин да постанемо људи који нису робови ни гордости, ни сујете, нити жеље да потиремо брата свога?  Кроз љубав Христову, која је распета за мене. И због тог пута нас мрзи свет. Али то није пут кнеза овога света.

У наше време, ја бих рекао да је спасење постало теже него раније. Раније су Божија сведочанства стварала невероватна чуда, била су свакодневна јављања. Како је Петар, прости рибар без образовања, постао учитељ човечанства. Господ му је дао чак да молитвом  васкрсава мртве. Постоји предсказање Светих Отаца из 4. века, где они говоре да ће у последња времена, Бог сакрити од људи, од верних Својих, где су они. Неће они творити чудеса и сами ће се осећати као да их је Бог напустио. Осећање поништености, то је једини верни пут, како пише, пут суза. Најважнија је борба са страшћу городсти. Сви који желе да владају над људима, они греше и не схватају да је власт од Бога. Сам Бог неће да влада над човеком, да би човек из своје слободе, из љубави према Богу се одлучио као Бог.

И тако, сав мој задатак данашњег слова, из мојих речи, сваки онај који мисли да сам ја против богословске науке, греши. Сада ми говоримо суштински о богословљу и сва друга схватања која ми можемо да добијемо кроз богословску науку улазе у састав наше молитве. И наше богословље постаје садржај наше молитве. После тога како достигнемо то стање, тј. када богословље постане садржај наше молитве, долази ново стање, још више, када богословље постаје стање нашег духа, који живи непрестано у Богу и Духу Светом. Ја се молим Богу да се у вама утврди управо то стање. И то је наша гносеологија о божанском путу. То је пут ка истинском познању истинитог Бога.

Свака реч коју изговара Јован Богослов у својем Јеванђељу, за нас је догмат. Он говори како његово учење носи карактер одређеног, несумњивог знања. „У почетку беше слово. И слово је било у Богу. И Бог је био слово. Све у њему беше и без њега не беше ничега што је постало“.Он се ни са ким није спорио. Али он доноси то решење коју ми примењујемо на Господа Исуса Христа: „и без њега не беше ничега што је постало“. Наше хришћанство никада не треба да се меша ни са каквим другим учењем које постоји у свету. За нас постоји само Јеванђеље.

Али Господ није одбацивао Стари Завет, он је дошао да испуни откровење које је дао Мојсију. „Аз есмь Сущий“. И други тренутак Старог Завета, који Господ није одбацивао, то је људски пад. То је чудна ствар. Он је дошао и почео Своју мисију спасења човека проповеђу: „Покајте се јер сте савршили тај преступ о којем сам вам говорио. Ви сте појели плод са дрвета за који сам вам говорио да не једете“. А шта је то дрво? Ви сте појели плод познања добра и зла. Библијско познање је подобно поимању битијног општења, има одлике бића. Значи, они су појели плод и починили зло у стварности. Отуда пад и одвајање од Бога.

Одатле, за сву хиљадугодишњу историју човечанства сви ти кошмари и ужаси које ми видимо свакодневно. Такве су последице и ми сада можемо јасно да видимо да ће свет неизбежно пропасти. Хоћу само да кажем да неће кроз научна сазнања богословских наука, већ кроз живот без греха, кроз свети живот, се може доћи до стања када човек може да види Бога какав Он и јесте. Ја се молим да би ви послушали реч стараца. Пут светих је пут плача љубави. Где је љубав, тамо је и плач а где нема љубави, тамо нема ни плача.

Чак и у великим страдањима и мукама, нпр. за време рата, када смо били сведоци свакаквих злостављања побеђених људи, када је садизам постао свакодневница у целом свету. Али тамо нема плача. Ја сам чак слушао о борби, о начину борбе против злостављања победника. Мрзети их свим својим бићем јер ће мржња умањити бол... разумете. А Господ говори „Љубите непријатеље своје“. А сенка те љубави је плач због оних који греше. Плач за мучитеље који нису познали пут спасења, пут истинитог живота по образу Божијем.

Превод и обрада: Православна породица, јануар 2017.