molitvoslovm

Разговор са о. Нектаријем (Марченко): Наука спасења

Објављено 11 децембар 2016
nektarijemНАУКА СПАСЕЊА

Поштовани читаоци, доносимо вам превод разговора са чувеним духовником и проповедником земље руске, настојатељем Оранског Богородичиног мушког манастира, архимандритом Нектаријем (Марченком), код кога смо имали прилике да будемо у манастиру и да разговарамо са њим, као и видео снимак са нашег поклоничког путовања по Светој Русији ове године...

 

 

 

 

 

oranskam

 Оранска чудотворна икона Богородице Владимирске

 

-              Оче Нектарије, шта данас смета човеку, који је спознао своју греховности,  да измени начин живота?

-              То је сложено питање. Ради се о томе да ми више немамо сабраности у мислима, осећањима, престали смо пажљиво да их пратимо. Апостол Павле говори да човек треба да се удаљи од беспутних и лукавих људи (2Сол.3:2). Беспоредак је страшно зло. Болест савременог друштва је у томе што се све ради у невреме: неправилна исхрана, неправилан одмор. Код људи не постоји постојаност и из тога проистичу многе невоље. А управо је постојаност била наређена још у време Старог Завета, када је Бог говорио Исусу Навину да буде храбар и чврст, да испуњава заповести Божије. Само захваљујући постојаном изучавању заповести, човек може да се покаје и да схвати због чега се јавља грех. Грех везује ум. Од мноштва безакоња човек губи љубав - љубав ка Богу и људима, његово срце постаје окрутно, он почиње да се самооправдава. Ми смо навикли да окривљујемо друге а не себе. А свако оправдавање је грех, и ми, бавећи се самооправдањем на исповести, чинимо грех. Када се човек самооправдава, он обавезно говори лаж и тиме гневи Бога. Господ говори: „О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити са вама? Докле ћу вас трпети?“(Мт.17:17).

-              То јест, први корак на путу ка Богу је покајање?

-              Да, основа свега је покајање. Оно нас измирује са Богом и препорађа, пробуђује, оживљује разум и просвећује ум. Господ је рекао: „Идите док светлости имате“ (Јн.12:35), а ми се налазимо у најцрњој тами, и та тама је тако ослепела наш разум, да се код нас појавило некакво самоуспокојење. Сада нас је гордост толико изобличила, толико је порасло самољубље, да смо заборавили речи Амвросија Оптинског: „Онај који прашта, више добија“ и јеванђељске речи: „Не судите да вам се не суди“ (Мт.7:1). У човеку непрестано ради самољубље. Он одмах иде у конфликт, у сукоб. Изгубили смо дар трпљења, смирења, а о расуђивању не можемо ни да разговарамо!

-              А како задобити молитвено расположење? Како себе усмерити на покајање и промену начина живота?

-              На света места данас већина долази као туристи, а не као ходочасници. Дошли смо, погледали: лепо је или није лепо. О томе говори Господ: „Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене“ (Мк.7:6). Ми престајемо да пажљиво пратимо покрете своје душе, свога срца, губимо расуђивање, гордимо се својом образованошћу, а треба имати расуђивање! Ми имамо толико дипломираних али изгубљених, неморалних људи! А то значи - без савести, јер је савест глас Самог Бога! Апостол Павле говори: „Знање надима, а љубав изграђује“(1Кор.8:1).

Изгубили смо ревност за познање Бога, изгубили смо присутство Бога у разуму.  Ако човек усвоји то да, када греши, он гневи Бога, онда ће се појавити страх Божији. Тада ће се појавити и покајање. Сада имамо само равнодушност и самооправдавање.

Још од времена Јована Крститеља се говори: „Од тада се Царство Божије благовести, и сваки се труди да уђе у њега“ (Лк.16:16). Без напора, без самоприморавања никада ништа не бива. Потребно је да упоређујемо, расуђујемо, да се трудимо да задобијемо разум.  Због греховности, раслабљености, човеков ум отупљује, постаје успорен и изгубљен. 

Данас сви некуда журимо, мање се молимо, мање расуђујемо, и због тога се појавила сујета ума и мисли, која отупљује разум. Трпљење се смањило а појавила се журба и нетрпељивост. А у Јеванђељу се говори: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк.21:19).

-              Веома је тешко променити се. Да ли сви то могу?

Благодат Божија немоћне лечи и испуњава оне који је немају. Човек сам себи преграђује пут ка достизању благодати. А све због тога што нема ни постојаности, ни самопринуде, ни уздржања. Сава Јерусалимски је рекао да се зао дух највише од свега боји уздржања. Када би човек био уздржан у свему, био би савршенији. Треба да имамо меру у општењу са људима, меру у речима, меру у храни, меру у сну. А сан зависи од правилне исхране. Ако си се прејео - дуже ћеш спавати. Сада свуда видимо вечерње пијење чаја, а када више попијемо опет тешко устајемо, сломљени смо, лењи.

Апостол Павле пише: „Лакомци неће наследити Царство Божије“ (1Кор.6:10). Колико је сада лењост завладала човеком! У савременом свету највећи утицај на нас има техника. Људи заборављају речи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“(1Кор.6:12). Сада имамо интернет и телефонe. И за шта се они користе? За разврат. Али то је блудна страст! Мада је они називају слободном љубављу. Али то није љубав! То је, заправо, само чулност која толико разара човека, да му срце постаје опустошено, разум раслабљен, и одатле потичу све несреће - и друштвене и државне!

Навешћу прост пример. У току трпезе има много интересантног читања. Али питај после тога шта су слушали - нико се ничега не сећа. Толико нам је памет ослабила да ништа не памтимо. Ово је још једна од несрећа нашег времена. Када би људи знали Јеванђеље, онда би памтили да је Исус Христос рекао: „Ја сам истински чокот и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсеца је, а сваку која род рађа чисти је да више рода роди“. (Јн.15:1-2). А затим успокојава и инспирише: „Ви сте већ чисти због речи коју сам вам говорио“(Јн.15:3). Када човек чита Јеванђеље, Псалтир, Дела Апостолска - књиге Светог Писма, онда оне, као носиоци благодати, чисте ум и срце, памет постаје јача, све упија и задржава,  па тако и памћење јача.

-              Шта прво да ураде они који су се покајали? Одакле да почну?

-              Не треба да угађамо себи већ Богу, треба да Га славимо чистог срца, да Га славимо својим делима. Ми целим својим животом морамо показивати да припадамо Богу. Сада су многи лицемерни: лепо говоре, а дела немају. Апостол Јаков пише: „Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру своју из дела својих“ и „Да је вера без дела мртва“. Све што чинимо ради Бога, у славу Његову, даје нам оно најважније: чини нас пажљивима, буди нам савест, чисти нас од греха. Али важно је да не заборављамо пажњу. Пажња је у било ком послу, а посебно у молитви -  основа. После ће се појавити и умилење у срцу, и покајање, и нада, и разумевање тога да је Господ заправо Онај Који Милује, Трпељиви, Свеблаги, и Он очекује наше исправљење. То ће нас утешити, помоћи нам да не очајавамо.

Код Бога је све важно. Господ говори: „У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити“(Мт.25:21). А ми смо сада млаки, брину нас само наши насушни проблеми. Изгубили смо ревност за познање Бога, ревност да испуњавамо послушање. Сада нико не жели да учествује у пословима Цркве: баћушка ће купити, саградити, све организовати, наћи ће спонзоре. Многи људи не разумеју да Црква није баћушкина Црква,то је Божија Црква, Божији дом. Ма какво добро дело да човек ради, он мора бити свестан да ради то ради очишћења и спасења своје душе, ради победе над грехом.

-              Када човек хоће да се учврсти у вери, ко и шта може да му помогне у томе?

-              Вера је дар Божији! Да стекнемо веру можемо само захваљујући речи Божијој, Причешћу и Тајнама. Господ говори да: „гледајући не виде, и чујући не разумеју“(Лк.8:10). Зашто? Зато што немамо Бога у разуму, наше срце само угађа плоти. Ми данас имамо само један циљ - да се обучемо, накитимо, добро поједемо и нешто кажемо, да бисмо се некако издвојили, показали се. Све је изграђено на таштини, а таштина пустоши душу. А затим се умирујемо: „Овај греши, и онај греши, па и ја ћу“. А Господ је рекао: „...Узми крст свој и иди за мном“(Мт.16:24).  И управо треба носити свој крст, не гледајући на друге.  Бог свакоме даје његов крст, и то свакоме према његовој снази.

-              А како човек да схвати шта је његов крст?

-              Схватиће. Онај ко може, ко има могућности да нешто уради, а не ради то - чини грех. А код нас је сада овако - само кажипрстом радимо: „Ово ће он урадити, оно - други, а оно - трећи“. А на себе не показујемо прстом. У томе је сва наша несрећа. Ношење крста је испуњење свих заповести Божијих. Истина, ако немамо искуство живота по заповестима, тешко је разумети шта је твој крст. Просто због тога што човек не налази оно главно - награду. Само се код човека, који ради богоугодно дело, после тога појављује унутрашње задовољство, радовање. То и јесте награда. А шта ми имамо? Небитно да ли се ради о лаком или тешком послу, ми стално сумњамо: да ли да радимо то, да ли треба. Напротив, мора постојати нешто као што је систем размене - да бисмо мењали времени свет за вечност. Пажљив човек зна од ког посла добија бољу награду, и онда га ради.

-              Дешава се да човек ради свој посао, али се код њега притом појављује очајање, огорченост... Зашто?

-              Огорченост се јавља код човека због непостојаности: човек загрева своју душу, па се она хлади, а такође и због стомакоугађања и сластољубља. Ми се свега бојимо. А рад је телу част а души спасење! Када човек почне да прониче у значај труда (у манастиру се то назива послушањем), онда он за њега почиње да буде испуњавање речи: „Да буде Царство Твоје, да буде воља Твоја“. И онда почињемо да схватамо да је то Његова воља, а не неког другог. А ми наш посао пребацујемо на неког другог и испада да некад и не можемо да га разумемо, а треба да се развијамо. На пример, факултет или било која образовна установа - то је, све у свему, само упис. А учење почиње онда када студент испуњава практичне задатке, даје колоквијуме и испите. Та постепеност формира код човека одређени ниво знања, развија одређене навике. Ако нема навика, урадили смо то тек онако, онда морамо бдети над душом, да бисмо све контролисали. Иначе нема поверења. А треба да постоје само напредак, раст, принципијелна захтевност од самог себе. Сваког дана морамо вршити самоанализу: „Шта сам урадио, а шта нисам урадио? А зашто то нисам урадио?“. А код нас тога нема. Нестало је борбе са самим собом, нестало је осмишљености. 

-              У савременом свету не постајемо одмах свесни да је циљ нашег живота спасење.

-              Да, људи не постају тога одмах свесни. Почињу да се питају: образовање, посао, уређивање живота, материјална обезбеђеност, деца, унуци... А шта даље? Даље је смрт. Наш живот је, на крају крајева, припрема за вечност, зато што ће човек, како показује Јеванђеље, због својих мисли, речи, дела, па чак и намера, бити или оправдан или осуђен. И какав задатак из тога проистиче? Да развијамо побожност. Само још Црква покушава некако да се бори за развој побожности.

Данас у Москви имамо огроман број самоубистава, са прозора скачу чак деца. Људи завршавају свој живот, чак и не осмисливши оно што се дешава. Иду у крајности, очајавају, зато што немају вере. А на кога ће погледати Господ? На кротког и смиреног срцем. И када наше срце не би било озлобљено, оно би разликовало добро од зла.

Сада и најмање тешкоће изазивају код људи очајање, осећање безизлазности. А Господ обавезно све искушава, али после тога даје награду!

-              Многе који долазе у Цркву, плаши то што се без искушења није могуће спасти?

-              Главни тренутак нашег живота се састоји у томе да се не гнушамо искушења, зато што она рађају искуство. И за све ниспослано треба да захваљујемо Богу. У том случају код човека одједном нестају помисли: „Ово нисам рекао, оно нисам договорио...“, већ се јавља смирени дух. Божији мир у души је изнад сваког ума! Човек треба да буде убедљив и спокојан. Осећања – то су страсти. Људи говоре: “Тај човек је емотиван“. Не, то је страсни човек! То у њему врију страсти.

А све се дешава због тога што ми не умемо да зауставимо себе. У томе нам може помоћи само мирно расположење духа и молитвено настројење. Тада ћемо добити и мисаону брзину, и човек, као да се прикључује на други талас, не даје на вољу свом језику. А сада је, код већине, језик бржи од памети. Прво говоримо, а после размишљамо.

Треба умети бити задовољан малим. Господ ће све дати! А још из јеванђелских речи чујемо: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти!“(Мт.24:13). Треба умети владати собом, приморавати себе, ограничавати себе, бити задовољан ониме што добијамо од Господа, и тада ће свега бити!

Извор: Месечно издање „Покров“ http://pokrov.pro/22-zhurnaly/0912/tema-nomera/51-nauka-spasatsya

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, Новембар 2016.

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски