molitvoslovm

Митр. Виталиј Устинов: Сећања на Царску Русију (Фото, видео)

Објављено 20 јул 2017

vitalyustinov2МИТР. ВИТАЛИЈ УСТИНОВ

СЕЋАЊА НА ЦАРСКУ РУСИЈУ

...Руска револуција је била устанак руског шљама. Сећам се да је било опасно да се у то време паметна и нормална особа појави на улици. Ишле су банде црноморских морнара које су прогласили „херојима револуције“, зато што је револуција започета управо од стране морнара Црноморске флоте. Људи који су припадали интелигентном, образованом друштву, излазећи на улицу стављали су на себе прљаве качкете, најизношенија одела. Све су то радили да не би изгледали као поштени људи. Сећам се како је мој стриц узео од домара један прљав качкет, поцепан, закрпљен сако и само је тако смео да ризикује да изађе на улицу....

 

 

Родио сам се 1910 године. Другим речима, живео сам у царској Русији у током мојих првих седам година. Сећам је се у детаљима, углавном се сећам њеног духа. Не могу да тачно опишем шта сам осећао и шта је остало у дубини моје душе. Али, знам само једно, да је у царско време све било спокојно и благочестиво. Бивало је да улазећи у врт, чујеш звона црквених звона. Тако је лепо и слатко било на души, као да се небо спуштало на земљу и осећао се несхватљиви, дубоки мир. Све сам то највероватније запамтио не простим памћењем, већ памћењем срца.

Нама, „племићкој“ деци било је забрањено да сами излазимо на улицу. По улици трче само хулигани и ми нисмо могли да се мешамо са тим дечацима, пошто смо били племићког рода. У Русији је та подела била веома јасна и нико се није љутио због тога. То је био неписани закон. За нас је то, наравно, била саблазан – пошто је забрањено, онда и вуче ка томе. Дешавало се да погледавши на улицу, гледаш људе и кочије итд. Управо тада, у недељу ујутру, отворио сам врата и у сусрет је ишла бака, која је за руку држала малу девојчицу, највероватније своју унуку. Сада схватам да су ишле у цркву на рану литургију. Ја и девојчица смо дуго ручицама махали једно другом. У врту су били разни ћошкови, међу жбуњем и цвећнацима, где се могло склонити, сакрити. И севши на таквом месту, доживљаваш ни сам не знаш шта, највероватније мир и тишину.

retro russia photo 02024 011

Моје најдраже сећање је долазак Цара Николаја II и Његове породице у Севастопољ. То је био прави празник. На свим кућама су биле окачене заставе. У ваздуху се осећало опште узбуђење. Сећам се како су Царица и њене ћерке ишле из Саборног храма у болницу. Млађој Анастасији се све време свлачила чарапа и она ју је све време навлачила. Мене је на раменима држао војник, и ја сам јој викнуо: „Спада ти чарапа, спада ти чарапа!“. Она ме је, као одговор погледала, насмејала се и махнула ми руком. Сада је она мученица за наше грехе.

Сам Господар је у то време са наследником посећивао крстарицу. Док је Цар разговарао са официрима, Царевић је путовао са једног брода на други. Далеко се могло чути: „Ура! Ура!“ морнара, који су поздрављали дечака. Цар је обратио пажњу на то, и када су му рекли шта се догађа, наредио је Наследнику да не одговара. Јадни Алексеј је био веома разочаран када на његово поздрављање морнара није добио одговор.Само што није заплакао. Тада су му сви морнари одговорили. После тога је Цар наредио да га доведу њему и на томе се завршило.

Сећам се те незаборавне разлике када је избила револуција. Све се променило. Небо се изменило. Све је напао мистички страх. Сви су изгубили душевни мир. Сви су почели да се понашају нервозно. Појавиле су се нове песме које никада раније нисмо чули, које су биле толико просте да их чак нећу ни наводити, колико је све то било просто, толико ниско и простачки. Простаклук се појавио свуда.

Имао сам дадиљу са којом сам често ишао у град. Тога дана дадиља је ишла у пошту и ја сам ишао са њом. Истовремено, по тој улици ишла је црвена, бољшевичка колона и певала песму: „Устај, дижи се, радни народе...!“ Када су пролазили поред нас, прилепио сам се за дадиљину сукњу и са страхом рекао: „ Њања, њања , погледајте, они су сви зли, сви су зли!“ То се видело по њиховим очима. То се видело по њиховом ходу. То, уопште, више нису били људи већ зликовци. Дете то схвата својим срчаним, проницљивим умом.

Треба увек бити пажљив са децом, пошто она схватају много више него што ми мислимо. Код деце тај осећај постепено нестаје како одрастају и улазе у живот, али то је веома вредна ствар док постоји код њих. Тако је код мене и моје сестре било то, ако се може тако назвати „разликовање духова“.

retro russia photo 02024 023

Код наше куће су често правили вечере на које су позивали официре са њиховим женама итд. Увек су се трудили да нас, децу, ставе на спавање. Али то, наравно, није увек успевало, пошто су нас више интересовали гости и послужење него сан. Ми смо, гледајући госте, им давали надимке толико тачно да смо , може се рећи, погађали у саму срж. Био је један прилично дебео морски официр кога смо назвали ''бумчик'. Веома смо га волели без обзира на то што смо били уверени да је управо он поломио једну нашу фотељу. Уопште, ми смо све то радили често и веома успешно, толико успешно да се мама чудила, говорећи: „Одакле вам то?“

Руска револуција је била устанак руског шљама. Сећам се да је било опасно да се у то време паметна и нормална особа појави на улици. Ишле су банде црноморских морнара које су прогласили „херојима револуције“, зато што је револуција започета управо од стране морнара Црноморске флоте. Људи који су припадали интелигентном, образованом друштву, излазећи на улицу стављали су на себе прљаве качкете, најизношенија одела. Све су то радили да не би изгледали као поштени људи. Сећам се како је мој стриц узео од домара један прљав качкет, поцепан, закрпљен сако и само је тако смео да ризикује да изађе на улицу.

Мене су добро васпитали. Код нас је било женско царство: баба, мама, њена сестра (тетка Жука), дадиља, куварица, собарица и моја сестра. Бака је била стара генералица. Она је била удовица жандармеријског генерала Стопчанског који је служио на Кавказу и, будући да је био тамо, научио је све њихове језике и био је поштован човек. Бака је у своје време завршила Смоленски институт, и у једном прекрасном тренутку, судбина ју је упутила на Кавказ, где је требало да васпитава кавкаске девојке које до тог тренутка нису умеле да се лепо понашају. Ту је бака упознала и удала се за будућег генерала Стопчанског. Имали су много деце, расејане по свој Русији. Када је деда умро, ставили су га у дупли ковчег и чекали док се сва породица не сакупи на сахрани. Баку су сви волели и што је најбитније, поштовали. Она је била „мајка“ целе породице. Једном годишње су јој долазили сви синови, наравно са поклонима, које смо сестра и ја једва чекали.vitalyustinov2

Бака је завршиила Смољниј институт са одличним знањем немачког језика (из тог института су излазиле девојке, неизоставно племкиње, од којих је свака, према њиховом избору, требало да слободно говори и пише на једном од европских језика, тј. на немачком, француском или енглеском). Једном, када су Немци окупирали Севастопољ, баки је дошао наш домар са молбом да пође и разговара са Немцима који су се сместили у нашем дворишту. Бака се исправила целим стасом и тврдим гласом рекла: „Ја са непријатељима мог Цара не разговарам“. Тиме је она показала да је у њеном срцу Император још био жив, без обзира на то што су га бољшевици убили. На томе се то и завршило.

До тога времена је рат са Немачком скоро сасвим престао и немачка војска је дошла до самог Крима. Фактички, нас су управо Немци спасли од бољшевика који су заказали Вартоломејску ноћ за потпуно уништење целе културне и образоване руске класе. Чак су наредили да се убијају и деца која ће се према њиховим речима светити њима, комунистима, када порасту. Нас, децу, су крили по шупама и подрумима. Једног прекрасног јутра чули смо топовску паљбу и после неког времена, на наше велико чуђење, поред наше куће су почели да пролазе војници на моторима. То су били Немци који су окупирали Севастопољ. Тако да су бољшевици бежали, спасавајући сопствену кожу. Поред наше куће је била немачка црква у којој се, уз помоћ њиховог свештеника, крило око двадесетак руских официра.

retro russia photo 02024 037

Да, Севастопољ је мој родни град и ја га знам уздуж и попреко. Живели смо на Чесменској улици бр.55. То је једна од главних улица града и пружа се од Графског пристаништа до Историјског булевара. На Богојављење су у Графском пристаништу освећивали воду и у то време крстарице су пуцале ћорцима да би привукле општу пажњу на тај велики празник. Историјски булевар је био предиван. Тамо се уздизала чувена панорама Кримске операције. Поред панораме налазио се такозвана печурка- вргањ, који је био направљен од армираног бетона и који је био толико огроман, да када је падала киша, под њим су се крили људи.

Једном годишње, после Божића, морски официри у морској управи су китили јелку за своју децу. То је био незабораван догађај. Тамо су биле три велике сале. У првој сали се налазило само послужење, пите, чоколадне бомбоне итд. У следећој сали је било позориште. Приказивала се „Црвенкапа“. У последњој сали налазила се огромна јелка. Биле су и игре за децу и лутрија у којој свако добија. Једна страна је била за дечаке, а друга за девојчице.

Високе полице су се ломиле од поклона, и од сваког поклона је ишла дуга трака која је улазила у општу гомилу. Свако дете је имало право да повуче било коју траку и добије ту награду за коју је привезана његова трака. Једна од награда је била брод, и ја сам веома желео да га добијем. Наравно, то се није десило, али сам зато освојио веома лепе чуњеве који су представљали 12 богатира (јунака) и две лопте за њихово обарање. За сестру, која је, као и увек, била болесна, извукао сам лутку, црнкињу. У свему томе се осећала бескрајна ширина својствена Русији, али убрзо су над нашом отаџбином почеле да се надвијају грозни облаци револуције и полако, али стварно, све је почело да се мења на горе.

retro russia photo 02024 064

Сећам се још једног занимљивог тренутка . Из града су дошле моја мама и њена сестра. Ишле су у град да би тамо купиле свакакве „утехе'' (грицкалице) уз чај. Одлазећи, рекли су куварици да стави самовар. Вративши се кући, мама и тетка су почеле да припремају чај и бациле су новине на сто. Тачно се сећам како је бака, ставивши наочаре, узела новине и рекла следеће речи: „То је крај Русије!“ На предњој страни крупним словима је било написано да се Цар одрекао од престола. Када је она изговорила ове речи, ја сам се привио уз њу и мене је напао мистички страх. Бака, као удовица старог руског генерала, просто је дисала Русијом и, наравно, све је правилно разумела. Она је ретко испољавала своја осећања, али када је говорила, говорила је баш оно што треба.

То је била стара Русија, а шта је сад? Мушкарци и жене су имали високе принципе. Немогуће их је било сломити. Могли су их само убити и тако се и завршило. То је била права Русија и комунисти су уништили 60 милиона најбољих руских људи. Историја то неће заборавити.

Извор: http://rys-arhipelag.ucoz.ru/publ/mitropolit_vitalij_ustinov_vospominanija_o_rossii/7-1-0-5088Ово је део из књиге: «Я имею в жизни две ценности - Православие и русскость...». Последний Первоиерарх РПЦЗ Блаженнейший Митрополит Виталий (Устинов)Превод: Душка Здравковић, Православна породица, јануар 2016. Фото: Прокудин-Горски, фотографије Царске Русије, 1911год.

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски