molitvoslovm

Свети деспот Стефан Лазаревић помаже за брак и пород

Објављено 01 август 2019
despot stefan lazpravoslaСВ. ДЕСПОТ СТЕФАН - ВИТЕЗ КОЈИ ПОМАЖЕ ЗА БРАК И ПОРОДИЦУ

Славни син славних родитеља цара Лазара и царице Милице, деспот Стефан Лазаревић (1377—1427) личност је чије је име златним словима уписано у историју српског народа. Најбоље од најбољег и најлепше од најлепшег сабира у себи Стефан Високи, како су га, с правом, такође називали: велики државник, вешт у политичким играма, сјајан дипломата, храбар и успешан војсковођа, изузетно и свестрано образован, велики песник, напослетку и веома леп и снажан човек, а сасвим сажето — српски витез у правом смислу те речи.

О њему би се могло писати нашироко, али ћемо за ову прилику издвојити једну причу. После чувене битке код Ангоре 1402. године, Стефан Лазаревић поново осамостаљује српску државу. Тиме је успео да Србији за време своје владавине подари непроцењиво важно доба мира и напретка. Био је то запањујуће плодотворан предах, и то после Косовске битке, када је Србија поново заблистала у свем свом сјају и величини. Управо захваљујући томе хришћански српски дух успео је да преживи доцнију вишевековну тешку помрчину и губитак државе у оквиру Отоманског царства.

Колика је била деспотова умна висина показује његова нарочита љубав према знању, књижевности и лепим уметностима. У својој задужбини, цркви Свете Тројице у Ресави — Манасији (1408—1418), Стефан Лазаревић је основао јединствену преписивачко-преводилачку Ресавску школу, опремио је изванредном библиотеком и у њој окупио водеће интелектуалце свог времена. Лично је преводио са грчког и латинског језика, свом биографу Константину Философу је наложио да изради граматику српског језика познатију као „Сказаније о писмених“ (Повест о словима), а ондашњу Србију узео да упознаје са стваралаштвом античких мислилаца попут Платона и Аристотела, делом Хермеса Трисмегистаса и Питагоре, алхемијом и медицином, савременим европским романом и музиком.

Despot stefan1

Мермерни стуб на месту смрти деспота Стефана Лазаревића у дворишту цркве у Марковцу

Деспот Стефан Лазаревић, тај витез у правом смислу речи, славу је стекао не у причама већ у биткама. Основно правило које је поштовао било је — победити, али са што мање рањених и погинулих. То је потврдио у многим случајевима, а и у поменутој чувеној бици ког Ангоре. У њој су деспотови ратници били придружени војсци султана Бајазита, који се супротставио снажном и немилосрдном татарском војсковођи Тамерлану. И упркос томе што је Бајазит ту битку изгубио, деспот Стефан је добија! Он, наиме, успева да добије изгубљену битку, јер са својим српским црним оклопницима направио дар-мар у татарској војсци. На крају се са минималним губицима и овенчан славом и дивљењем свог противника Тамерлана враћа кући. А поражени султан Бајазит, на чијој се страни наш Стефан борио, бива заробљен и убрзо и умире у заробљеништву.

Као државник, деспот Стефан Лазаревић је посебну пажњу посветио војсци, сасвим у немањићкој традицији. Укинуо је феудалне, плаћеничке одреде и увео регуларну, стајаћу војску. Војне обавезе нико није био ослобођен.

Стефан је имао и своју школу борилачких вештина. Због тога је био необично цењен, нарочито у западним земљама. Властелини из Европе хитали су у Србију да би их, евентуално, за витезове прогласио баш деспот Стефан Лазаревић.

Он је био прави магнет, нарочито за младе племиће високог рода, који су преваљивали дуг пут да би учили у његовој школи и да би их он, на крају, ако заслуже, наравно, произвео у витезове. Већ и само то да неког властелина деспот Стефан рукоположи за витеза значило је огромну славу, али и племениту обавезу да се понаша према узвишеним правилима деспотове школе: да увек чува људске животе, негује хришћанске вредности и неуморно се бори против зла.

За само неколико година, обнављајући земљу, градећи палате, цркве и школе, реформишући војску и законе о рударству и трговини, подићи ће млади српски деспот своју државу у статус економски најстабилнијих земаља тадашње Европе. Мудро располагање богатим рудницима у Новом Брду и Сребреници, разумни уговори са утицајним дубровачким трговцима, дипломатска вештина у односима са Угарима и Венецијом, али и са јако ослабљеном Византијом и Бајазитовим наследницима, омогућиће Стефану Лазаревићу да без проливања крви поново територијално прошири Србију од Дунава до Јадранског мора.

Деспот Стефан Лазаревић био је припадник чувеног европског Витешког реда „Змаја“, који је установио 1408. године угарски краљ Жигмунд Луксембуршки. Двадесет четири најбоља европска витеза били су чланови Првог реда ордена „Змаја“, а први међу једнакима био је наш Стефан. Први међу најбољима. Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу змаја, који репом држи врат, а на склопљеним крилима има крст, а моћи носити такав знак био је, и остао, симбол највећег могућег господства.

„Натпис на мраморном косовском стубу“ из 1404 и „Слово љубве“ (Слово љубави) из 1409, два су поетска записа која су наџивела време, плод су талента Стефана Лазаревића песника и мислиоца. Први је посвећен трагично страдалом оцу Лазару, а други, исписан тако да твори акростих, по свему судећи млађем брату Вуку, непреболној рани деспотовој, његовој крви са њим завађеној до отворене борбе у грађанском рату и тужног страдања братовљевог.

Молитва пуни колевке

Сестринство манастира Копорин код Смедеревске Паланке, задужбине сина кнеза Лазара, тврди да је више од сто брачних парова добило децу после молитве над моштима Светог деспота.

Више од стотине деце је рођено молитвама над моштима светог деспота Стефана у манастиру Копорин, недалеко од Велике Плане. Пород су добили брачни парови који га годинама нису могли имати. Многи су постали родитељи тек после десет, 17 па чак и 29 година. За многе се и не зна, а у својој бележници мати Нина, намесница манастира Копорин, до августа ове године је уписала имена 124 детета.

Славица Барбарић, донедавни стални дописник Тањуга из смедеревског краја, написала је књигу о чудотворним моћина деспота Стефана Лазаревића, коју је ових дана објавио Европски институт за проучавање древних Словена у Лондону.

koporin

Манастир Копорин

Игуманија ове светиње мати Хаџи Агнија испричала је ауторки књиге „Деца копоринска“ како је за последњих неколико година захваљујући молитви, односно моштима деспота Стефана, рођено преко сто малишана.

„Има много оних за које и не знамо, али тек дођу родитељи и покажу дете које су добили после много година брака„, изнела је мати Агнија.

Славица Барбарић је међу корице своје књиге сместила и многе изјаве срећних родитеља. Лепа Ивковић, професор смедеревске гимназије и њен супруг Добрица, економиста у једној банци, после 29 година брака, добили су сина Стефана.

„Ми смо први пут у манастир Копорин дошли пре неколико година, и то 1. августа, када су биле отворене мошти светог деспота Стефана„, испричала је задовољна мајка Лепа. „Помолили смо се пред моштима и ја мислим да је свети деспот нашу молбу услишио. Долазили смо потом још, врло често, и свештеник нам је читао молитву, узимали смо освештану воду, тако да верујем да нам је то много помогло. Јер ми смо се лечили скоро три деценије, све могуће лекове смо покушавали, и операције, али није вредело док нисмо дошли у Копорин.“

Извор: Магацин

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски