molitvoslovm

Св. Владика Николај: Живот Светог Саве (2)

Објављено 27 јануар 2017

Sveti Sava Kraljeva Crkva

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ

Архиепископ у Жичи

Мисао изражена у камену или насликана оставља дубљи утисак него када је само усмено исказана. Историјска је чињеница да је христијанизирању Русије највише допринела чувена и велељепна црква Свете Софије у Цариграду, конкретно: њена фантастична архитектонска грандиозност и унутрашња лепота.

Њен оснивач, цар Јустинијан, земљак Светог Саве, може, дакле бити називан апостолом Русије, са не мање части него Свети кнез Владимир.

Сава је добро знао велику корист хришћанске уметности у учвршћивању вере. Но, пре Саве, Немања је то, такође, знао. Он подиже поносну Студеницу, а пре тога Ђурђеве Стубове. Има прича о упадљивости ове последње, а о Студеници и да не говоримо. Дође неки турски паша са војницима да разори цркву, али кад уђе у њу и виде њену импозантну архитектуру и фреске анђела и светитеља насликаних живим бојама, као и хармоничну куполу, он се толико уплаши, па повика: "Бежимо брзо одавде, јер пазите, овде станује сам Бог!"

Чак и мухамеданци су свесни велике вредности црквене уметности, али богумили нису то знали. Богумили су мрзели и избегавали, а муслимани су волели велике џамије и такмичили се са хришћанским црквама. Због тога се нису устручавали да најлепше цркве претварају у џамије, као што су то учинили са Светом Софијом и многим другим црквама на Балкану, укључујући и Србију.

Када Сава дође у Жичу као Архиепископ, установио је да су грађевински радови били завршени. Снажни торањ се пробијао, надвисујући све и доминирајући околином. Црква је имала дугачак нови средњи део, велики олтар и врло пространо предворје, која су држала два стуба. Била је једна велика и две мање куполе, две лепе капелице с обе стране лађе и трећа, врло мала, у торњу, коју је Сава касније користио за молитву у самоћи. Цела црква беше сазидана од камена, изнутра омалтерисана и обојена у црвено са златним пругама на свим угловима, хоризонтално и вертикално. Црква је била заштићена правоугаоним, високим и дебелим зидовима, са много кула и пушкарница намењених за одбрану од непријатеља. Унутар зидова и око велике, као и мале цркве Светих Апостола, биле су сазидане ћелије за монахе, са великом пријемном собом и салама, као и просторијама за Архиепископа, краља и госте.

Све је ово Стефан саградио по Савином плану и упутствима и разуме се, Сава је овим био веома задовољан. Али, украшавање цркве, као што је фреско-сликање купола и зидова, уметнички камен, метални и дрвени радови, као и црквени намештај за уобичајене потребе, све је то чекало Саву. Сава је намерно са собом довео већи број уметника из Азије, Солуна и оних који су побегли из Цариграда. Неки од њих су већ радили код Саве у Хиландару. Били су то најбољи мајстори византијске уметности. Сава не хтеде да подражава мешани стил Студенице, задужбине свога оца, већ је желео да у Жичи покаже најчистији византијски стил, као савршени израз Православља.

Увек "врео у духу" (Рим.12,4), Сава је тражио од уметника да пожуре што је могуће више, премда је знао врло добро да је журба непријатељски расположена према уметности. Иако је био свестан свега овога, плашио се времена које је брзо летело. Желео је да ограничено време испуни неограниченим делима. Очекивало га је свечано освећење велике цркве, хиротонисање нових епископа, његово лично устоличење као првог српског Архиепископа, састанак великог народног сабора и проглас о крунисању српског краља. Имајући све ово у виду, Сава је био у великој журби око довршења Жиче. И успе да је ипак заврши. Мање важне ствари одложио је за после ових свечаности, јер је журио да ове важне ствари обави у времену од Васкрса до Духова 1220. године.

Велика маса света присуствовала је освећењу Жиче. И после освећења, по правилима, Сава је служио свету литургију свакодневно. На девет литургија он је хиротонисао девет нових српских епископа. Неуморно је проповедао на свакој служби. Он је честитао српском народу и позвао га да заблагодари Богу што сада има своје епископе, епископе своје крви и свога језика. На другој страни, нове епископе је упућивао да буду достојни наследници Христа и апостола, како личним животом тако и у вршењу своје јавне службе. "Ваш живот", каже он, "треба да буде тако дисциплинован, да би могли да служите за пример свима онима, који су вам поверени на старање. Јер, будите сигурни, да ћете морати дати одговор Исусу Христу чак и за најнезнатнију овцу свога духовног стада, главном Архипастиру свих свештеника, кад се појавите на страшном суду." После ових и сличних упутстава и упозорења, Сава им раздели књиге на српском језику Србуље, које је са собом донео из Свете Горе, наређујући им да те књиге препишу и умноже и да их употребљавају у сваком манастиру и свакој парохијској цркви у својим епархијама. Онда их благослови и посла у њихове епархије као нове апостоле.

Сава је посветио Жичу Христу Сведржитељу, чија је огромна фреска била живописана у великој куполи, а храмовна слава одређена за дан Христовог вазнесења, четрдесети дан по васкрсењу. После тога, Архиепископ посла поруку Великом жупану да дође у Жичу на дан Вазнесења, са својим војводама, племством и државним чиновницима, вишим и нижим. Позва, такође, и све епископе и свештенство да дођу у Жичу. Сви су се одазвали и дошли на време. Са поносом и радошћу све су очи биле упрте у Жичу, дивећи се њеној лепоти.

Сабор у Жичи

Нема лепоте која се може упоредити са лепотом светости. Зато је визионар тако узвишене лепоте узвикнуо: "О, славите Господа у лепоти светости!" (Пс.29,2). Јер, само лепота светости чисти и уздиже душу. То рађа два племенита осећања у срцима људи: поштовање и радост.

Безброј људских очију посматрало је Жичу са неописаном радошћу и поштовањем. Данима пре великог празника, као што је обичај код Православаца, народне масе су се сјатиле у Жичу, да би благовремено нашле место и да би своје душе храниле лепотом светости. Пространа црквена порта, обе обале Жичког потока, манастирска ливада доле испод, воћњаци и долине, брдашца и висоравни и све докле око може да сагледа, беше испуњено народом који се комешаше као пчеле у кошници. Шатори беху разапети, а настрешнице и колибе од лиснатих грана били су на брзу руку направљени за одмор и починак. Становници града и села дођоше у својим најлепшим ношњама, извезеним и богато украшеним. Народ из разних крајева, па и покрајина, лако се распознавао баш по тим ношњама. Све душе беху управљене према Богу, а све очи према чудесном новом манастиру, очекујући да у њему виде Саву и Великог жупана са пратњом.

Коњаници стигоше у брзом галопу, јављајући долазак Великог жупана. Мноштво народа, као лишће ветром понесено, пожури напред да га види и поздрави. И Стефан стиже, праћен принчевима, жупанима, војводама и другим великодостојницима. Сви су били обучени у богате и шаролике одежде, утегнути сребрним или златним појасевима, према звању и положају, и сви беху украшени драгим камењем и брилијантима. Сви су били праћени почасном војном гардом, наоружаном бљештаво сјајним оружјем: мачевима, копљима, наџацима, шлемовима и штитовима.

Тако се два брата сретоше поново, не више у цркви свога оца, већ у њиховој сопственој задужбини. Они поздравише један другога не речима, већ нечим што је много узвишеније и дирљивије: узајамном љубављу и сузама. Стефан је брзим погледом видео Жичу и остао запањен, дивећи се њеној величанственој слави и светој лепоти. Учини му се као да се само Сунце спустило на Земљу. Чуо се и шапат народа: "Небо на Земљи!" Он се безгранично радовао, што ће се то, по Савином предлогу, звати његовом црквом и његовом задужбином.

После кратког одмора и освежења, умилни звук звона позвао је на бденије, уочи Спасовдана. Сава постави Стефана у столицу направљену за њега, а другу задржа за себе, спремљену за Архиепископа. Црква је била препуна великаша, свештенства и народа. После певања тропара: "Вазнео си се у слави, Христе Боже наш", Сава изиђе и одржа следећу беседу: "Ви сви знате како сам ја два пута побегао од вас у пустињу. Ви знате, такође, да ни једна од многих постојећих лепота овога света није надвладала моју љубав према Богу. Нити сматрам да икакво земаљско благо толико вреди нити толико доноси среће као искрена молитва Богу. Ради вашег добра, земљаци моји, ја сам оставио своју свету и слатку пустињу да искључиво спасавам ваше душе. Да би спасао ваше душе, ја сам занемарио своју. Чинећи то, сетио сам се неких старих светитеља, који, жалећи своје земљаке, говораху Богу: "Ако хоћеш, опрости им грехе, а ако нећеш избриши и мене из твоје књиге!" (Пс.32,32) Или: "Желео бих да и сам будем одлучен од Христа ради своје браће, која су ми род по тијелу" (Римљ.9,3). Ето, тако и ја, желећи да остварим ваше спасење, напустио сам своје. Али ако хићете да следите моје поуке и прихватите закон Божји, спасићемо се и ви и ја. Зато од вас тражим, да слушате сваку реч коју вам говорим о Богу ради вашег личног добра. Не заборављајте, како вас је Господ Бог ојачао, умножио и повећао преко свог слуге Светог Симеона. Многи су од вас постали управљачи и господари, војводе и кнезови, а неки чак и велики жупани. Није, дакле, у реду, да човек који, по Божјој милости, стоји изнад вас у власти и достојанству, треба да се зове истим звањем као и ви. Али, тако исто као што бејах рукоположен и устоличен за Архиепископа, са влашћу ради вашег добра, исто тако, и човек који Божјом милошћу, управља народом нашим, треба да буде издвојен у достојанству од другијех са краљевском круном, као ваш краљ. Ово ће послужити, ја то верујем, на вашу личну част и славу. Када се ово оствари, ја ћу вам онда наставити да говорим о божанској вери и вашем спасењу."

Као одговор на савине речи, народ раздрагано викаше: "Ти си нам послат од Бога и слушаћемо те у свему!" У оно доба, наравно, није било техничких појачала и гласноговорника. Али речи изговорене у храму брзо стигоше до ушију народа напољу: "Сутра ћемо имати краља!"

Стефан - први крунисани краљ

Има дана у историји једног наода који остану неупоредиви и заувек у сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био дан Вазнесења Господњег - Спасовдан, 1220. године. Тога дана, први српски Архиепископ беше устоличен и први српски краљ беше крунисан у Жичи. Оба ова догађаја имала су подједнаку важност: пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба ова достигнућа била су дела Светог Саве.

Тога дана, Сава је служио свету литургију у великој цркви "са свим епископима, старешинама манастира и мноштвом свештеника." Епископи најпре њега уведоше у архиепископски престо. Онда, после великог входа, Архиепископ узе освећену круну и стави је на главу Великом жупану Стефану. После тога стави му и краљевски плашт на рамена. Најзад га помаза светим миром и причести га у олтару. Онда објави: "Стефан, краљ свих српских земаља и Приморја." Народ у одушевљењу викаше: "Амин, амин. Живео краљ Стефан!"

Потом краљ позва све присутне за трпезу као своје госте. По Савином наређењу, најсиромашнији беху доведени до краља да би примили поклоне и да би се и они могли радовати са свима присутнима.

"Правоверни краљ радовао се као никада пре," каже биограф. Радовао се изнад свега величанствености Жиче, која ће учинити његово име пред Богом и пред српским народом бесмртним заувек. Много пута је прилазио ближе цркви да би је боље разгледао и споља и изнутра. Разгледао је сваки кутак и лук до последњег детаља. Изузев Цариграда, таква се црква није могла видети на целом Балкану. У припрати су била живописана два портрета, један Стефанов, а други Радослављев, његовог старијег сина и наследника. Стефанов портрет показује човека лепог изгледа са црном брадом и скупоценом краљевском круном са бисерима и златним кићанкама. Такву круну су касније носили сви српски краљеви и цареви. На тој слици не видимо краљицу, као што смо навикли да видимо у свакој краљевској задужбини. Чак и Немања је живописан у Студеници са својом супругом Аном. Разлог отсутности Стефанове жене на фресци у Жичи је вероватно тај, што је она била римокатоличке вере.

У истој припрати на зиду је било написано краљево име и указ. Укратко, овај натпис објашњава повод и разлоге ради којих је краљ сазидао Жичу и наброја дотације за издржавање манастира.

Одушевљен изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописано радостан. Биограф каже: "Он се није толико радовао краљевској круни или брилијантном краљевском плашту. Прави узрок његове радости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Бога славио."

Стефан је без сумње био дубоко побожан човек. Уопште речено, он је био заиста велики човек и поред неких људских грешака, које је он раније или касније починио. Он се због ових својих грешака искрено кајао пред својим духовним оцем Савом и примио опроштај. За њега каже историчар: "Немањин наследник, син му Стефан, беше мудар и талентован човек, добро образован у византијском духу. Он беше вешт дипломата и разуман ратник. Без икакве сумње, он је био један од најдаровитијих људи међу свима Немањићима."

Следећег дана, Сава је одржао велику беседу са свога архиепископског трона у присуству краља и његових пратилаца. Сава је, као и обично, почео са набрајањем основних принципа хришћанске вере. Он је присутнима упутио следеће речи: "Браћо и пријатељи, децо моја у Господу, чујте речи моје са пажњом и љубављу ради вашег добра." Први део беседе беше дубоко теолошки, а други пастирски. После објашњења хришћанске вере најјасније што је било могуће, он говораше о јересима и погрешном учењу, које је ђаво посејао међу Србе, као кукољ по житу. Позва свакога који је пао у јерес да се врати правој вери, говорећи: "Ми ћемо га брзо излечити овом правом вером у Бога!" На ово дође од присутних громогласан одговор: "Ми верујемо, Владико, како нас ти учиш!" Онда је Архиепископ затражио од свих присутних да за њим понове три пута Православни Симбол Вере: "Верујем у једнога Бога...", до краја. Потом затражи од присутних да понављају за њим: "Ми прихватамо све васељенске саборе Цркве и све што су они одбацили, одбацујемо и ми, и што год су они проклели, проклињемо и ми. Ми поштујемо Часни крст на коме је био разапет Христос, наш Живот. Ми поштујемо иконе Христа и Његове Пресвете Матере. Ми узимамо свето причешће у оба вида, са чврстом вером, да чинећи тако, ми узимамо право тело и праву крв нашег Спаситеља. Ми поштујемо, исто тако, цркве и иконе светитеља. Ми ћемо се придржавати традиције светих апостола и светих отаца."

Беше то јединствен призор, који се може упоредити једино са догађајима на реци Јордану, када Свети Јован Крститељ викаше народу: "Покајте се!" И сви они који су припадали јересима искрено се покајаше и питаше Саву шта треба да чине.

Краљ Стефан је био веома дирнут. Он је увек мислио о своме млађем брату да је необичан човек, али није никада очекивао да ће Сава заорати тако дубоку бразду.

Крај сабора у Жичи

У оно време, проблеми односа цркве и државе нису узнемиравали народ, као што је то случај у наше доба, бар не у православним земљама. То питање је било регулисано традицијом само по себи. Кад год је цезаропапизам или папоцаризам покушао силом да насрне, овај покушај је отклањан у кратком времену. Тих случајева није било у Православној цркви. Било је, додуше, немилих сукоба између световних и црквених власти на личној основи, али су они били привремени и краткотрајни. Ако би се такви неспоразуми и појављивали по питању верских догми и принципа, и тиме угрожавали јединство хришћанског света, тада Сабори треба да о томе суде и одлуче. Ко год се буде нашао кривим, није могао избећи осуду Сабора, био он цар, патријарх или ма ко други.

Савина схватања односа између Цркве и Државе била су заснована на циљу људског битисања на земљи. Он је јасно схватио да су земаљски закони само средство за постизање небеског савршенства. Он беше неуморан у истицању правог циља људског живота у овом кратком временском периоду на земљи. А тај циљ је царство небеско по откровењу Христовом. Према томе, и Црква и Држава дужне су да помогну људима у постизању тога циља. Ако пак желе да се међусобно такмиче, нека се такмиче у служењу народу, учећи га страху Божјем, а не свађањем око части и власти и грабљењем првенства једних од других. Краљ и Архиепископ су позвани да буду слуге Божје, служећи народу и помажући му у остварењу вечног циља. "Тражите најпре царства небеског од Бога и Његову правду" (Мат.6,33). Ово је био Савин програм за Српску народну цркву и државу. Ово није била заповест само за апостоле, већ и за обичне грађане, краљеве, црквене вође и друге. Све од Саве на овамо важила је добро позната српска лозинка: "Изабрати царство небеско радије него царство земаљско". Око две стотине година касније, српски кнез Лазар поведе своју крстоносну војску против мухамеданске најезде. И са овом лозинком огромно мноштво српских мученика је отишло у смрт. Да, ова лозинка се могла чути са усана свештеника, краљева и мученика, подједнако све до наших дана.

Трећег дана Сабора, Сава је свршио још један важан задатак. Беше то у суботу, уочи недеље посвећене Оцима Првог Васељенског Сабора, који саставише наше Вјерују и осудише аријевску јерес. Имајући ово на уму, Сава је говорио о правој вери и важности тајне крштења. Он је свакако мислио на оне, који су припадали богумилској јереси или римокатоличкој вери. Беседу заврши упозорењем свима присутним: "Наш труд да живимо добрим животом без праве вере у Бога не користи, нити нас права вера без добрих дела може учинити достојним да видимо лице нашег Господа. Настојмо, дакле, да ово обоје иду заједно да би били Богу угодни и без мане. Вера нас може спасти само ако је сједињена са добрим делима и изражена кроз њих, ако је инспирисана љубављу према Богу". Овим је Сава јасно и јеванђелски указао пут српском народу и тиме га спасао од два зла, која су потресала и цепала хришћане на западу. Ти проблеми су долазили до погрешног тумачења питања односа између Цркве и Државе, и друго, шта је важније за спасење: вера или добра дела.

По завршетку великог повечерја, Сава затражи да у цркви остану само они богумили и римокатолици који желе да се врате натраг у православну цркву. Архиепископ им тада даде јасна упутства шта треба да чине. Прво је тражио од богумила да осуде своју јерес и потом да почну са катихуменском припремом за крштење. Од римокатолика је тражио, пошто су већ били крштени, осуду најпре њихове јереси, а онда да гласно изговоре стари Симбол вере, Првог и Другог Васељенског Сабора, без Филиокве, после чега су требали да буду миропомазани. Овако, они беху поново прикључени вери својих отаца. Сава је, такође, упутио и све епископе да тако поступају према кандидатима обеју јереси у својим епархијама.

Следећег дана, у недељу, после благодарења у Великој цркви, Сабор у Жичи беше закључен. Краљ се, заједно са пратњом, опрости и са благословом Архиепископа оде, поздрављен од народа који викаше: "Живео краљ Стефан!" Сава, пак, уместо да узме многопотребни и заслужени одмор, оде горе у куполу, у малу капелу, да настави са захвалношћу Богу за све што им је помогао. Ослобођен својих блиставих архиепископских одежди, које је волео само да би се истакла величина првосвештеника Христовог, а не његова лична, обучен у просту мантију обичног монаха, он паде ничице пред Господа. Опет усамљен пред великом стварношћу! То је била његова права атмосфера, његово надахнуће, његов живот. И док су српски племићи и масе народа разносиле славу о њему као највећем међу њима смртнима, Сава у највећој скромности пред својим вечним Царем рече о себи: "Ја сам црв, а не човек."

Олуја свуда унаоколо

Међу православним народима на Балкану беше обичај да, када неко почне да зида кућу, а сиромах је, сви се суседи скупе да помогну било радом, новцем или материјалом. И када се кућа заврши, они уживају у радости свога суседа. Авај, понекад у историји, кроз векове, може се наћи и понеки богат хришћански владар који се радује рушењу онога што је његов сусед, "брат у Христу", саградио.

Догађаји у Жичи, који су поставили солидан темељ независности куће српског народа и његовог духовног и националног битисања, изазвали су буру зависти и бес свуда около. Најдрскији протест стиже од мађарског краља Андрије II и архиепископа охридског Димитрија Хоматијана. Бугарски цар Асен II није протествовао одмах, иако му није било драго. Латински краљ у Цариграду, иако љут због новог краљевства, беше у то време врло неспособан да учини ма шта конкретно те је само беснео. Папа Калист II одмах је писмом напао ово и дао пуну власт архиепископу барском над свима црквама и манастирима у Приморју, у Србији и Босни и Херцеговини и то не само над латинским, већ и над православним: "там Латинорум qуам Граецорум сиве Сцлаворум". Теодор Анђел, моћни кнез Епира и Албаније, међутим, примио је вест из Жиче, како изгледа без великог узбуђења, јер је био презаузет другим проблемима, те не хтеде да квари своје односе са Стефаном. Врло је могуће, такође, и због тога што му је брат Манојло био ожењен српском принцезом Комнином. Ипак, лично беше на страни Хоматијана, јер је овај планирао да га крунише за цара.

Мађарски краљ Андрија беше титуларни краљ Србије, безвредна титула коју је краљевима Мађарске даривао папа. Он не хтеде да испусти ову титулу и да је даје ма коме другоме. Кратко време пре тога, он се вратио из Палестине са крсташког похода, без икакве славе. Сад, ако би му и ово било одузето, био би то још један ударац његовом сујетном поносу. Према томе, он је не само протествовао, употребљавајући речи, недостојне краљу, него је чак објавио и рат новом краљу Србије. Стефан је покушао све да би избегао рат, али све беше узалуд. Онда он замоли Саву да иде до Мађара и да их умири. Сава га послуша и оде. По предању, он срете краља Андрију у Бахки, на месту где је касније подигнут манастир Ковиљ Св. Арханђела. Краљ Андрија прими Саву са почастима. И тамо, као и у случају Стреза, Сава поче говорити јеванђелским језиком, подсећајући краља на Христово учење: "Што год желиш да људи чине теби, чини и ти њима", и много више у том смислу. За време овог разговора, Андрија се наљути и поче употребљавати увредљиве речи на адресу Стефанову. Сава се молио у себи, исто што би чинио у случају буре, да би је отклонио. И заиста, Бог му поможе, као што је помогао и пророку Самуилу (1.Сам.12,16). То се догодило на овај чудан начин. Сава отседе мало даље од војног логора под шатором са својом пратњом. Тога дана беше припекла страшна жега. Краљ је слао Србима храну и вино свакога дана. Једнога дана Сава посла своје људе да потраже мало леда, ради велике жеге. Али краљ не могаше лед да нађе. Тада се Сава помоли Богу за лед и по тој чудотворној молитви, паде лед у великим количинама и покри земљу око српског шатора. Сава напуни суд са ледом и посла краљу са поруком: "Ја тражих лед од тебе, краљу, и ти га не могаше набавити. Ја затим затражих од нашег Творца који поседује сву силу и сва богатства. И гле, Он ми даде, и ја сада теби шаљем."

Са великим запрепашћењем краљ Андрија измени своје мишљење, дође брзо у српски шатор, поклони се пред Савом и ослови га са: "Мој духовни оче", молећи га да му опрости за увредљиве речи. Неколико дана краљ је седео поред Савиних ногу, слушајући његово продуховљено учење. Најзад, краљ изрази жељу да постане православац, и Сава му ту жељу испуни. На растанку, краљ обдари Саву многим поклонима, некима за њега лично, а неке за краља Стефана, говорећи: "Пренеси Стефану, краљу Срба, твоме и моме брату, моје поздраве и искрену љубав." Даде Сави и почасну пратњу да га прати до Дунава. Тако Бог поможе Србији и Сави да умири и отклони претећу буру са севера.

Буру са југа беше изазвао охридски архиепископ Хоматијан. Он упути посланицу "монаху" Сави преко Јована, епископа скопског. У овој посланици он окривљује Саву да је прекршио канонска правила Цркве и погазио монашки завет и моралну дисциплину. Неканонски, писаше Хоматијан, било је што је Сава ишао у Никеју, а не у Охрид, да тражи независност Српске цркве, неканонски је он постао архиепископ пре него што је био епископ, неканонска је његова интервенција код страних краљева и кнезова у војном и дипломатском смислу, неетички је што је Сава напустио свој подвижнички живот у Светој Гори поставши кнез Цркве, неетички је његов боравак у средини искушења људског друштва, јашући добре коње, присуствујући банкетима у друштву племића и тако даље. Поред овог критичног писма Сави, Хоматијан посла свој протест, два пута васељенским патријарсима у Никеји, прво Манојлу 1220. године, а друго Герману 1222.

Патријарси су оставили ове обе оптужбе, иако наизглед врло озбиљне, без одговора. Јер, они су знали канонска правила и црквену дисциплину врло добро. Сава је отишао у Никеју, а не у Охрид, јер је архиепископ охридски такође био потчињен васељенском патријарху Константинопоља, који је у то време живео у Никеји као изгнаник. Сава је постао архиепископ од монаха онако, како је пракса у православној цркви. Чак и неки лаици беху подигнути на степен архиепископа и патријарха (Амвросије, Нектарије, Фотије). Исто тако и многи патријарси и папе, пре и после Саве, интервенисали су код страних владара, са циљем отклањања ратова и међусобног убијања међу хришћанима. По потреби српски архиепископ је био принуђен да се креће у сваком друштву, као што су чинили и апостоли. Међутим, он је држао најстрожији аскетски живот у приликама под којима је живео, не желећи да то показује. Напротив, Савин светачки живот био добро познат од Мађарске па све до Никеје. Према томе, Хоматијанове оптужбе противу Саве беху свуда схваћене као ништавне и неважеће.

Тако, бура беше умирена, опасност прође и Сава настави свој плодоносни рад. Захваљујући њему, Српска црква и српско краљевство су тада стајали чврсто и сигурно, под једином заштитом Христа сведржитаља.

Последњи дани краља Стефана

Интелигенција хришћанина може се мерити његовом свешћу да му се смрт ближи, као и његовом припремом за живот који долази. "Јер, одређено је људима да умру, али после овога суђење." (Јевр.9,27). Иако је суд, логична је наша припрема за то, док смо још увек с ове стране смрти. Истински, ми више нисмо уљуљкивани доктринама о неком поновном животу на земљи (реинкарнација), што би значило: више смрти, више живота, већ смо уверени у само један живот и само једну смрт на земљи и после овог суд. Ово је лично Христово учење (Лика 16, 19). Следећи ово учење, Христови следбеници су упућени на многобројне активности, којима нема равна у свету. Наш земаљески живот је једина наша прилика. Философи, безбожници су обично говорили: "Дај да уживамо данас, јер сутра смо мртви." Хришћани , међутим, могу рећи: "Дај да радимо данас, јер сутра ћемо бити суђени".

Два брата, Сава и Стефан, сигурно су испунили своје дане добрим радом у мудром очекивању смрти. Стефан је пошао примером свога оца, а још више је следио примеру свога брата. Посматрајући рад Савин, он је видео његове духовне успехе на свим пољима, његов неуморни рад, његову неустрашивост у суочењу са смрћу и његове натчовечанске напоре у припремању за вечни живот. Све је то утицало да се Стефан све више одушевљавао својим братом. Што је више старио, Стефан је све више ишао стопама свога брата, монаха. После свога крунисања и отклањања буре изазване тим догађајима, он, "правоверни краљ имађаше мир на све стране и живљеше срећно, славећи Бога". Као што беше храбар у рату, такав беше и у миру, врло вредан ученик, пријатељ топлога срца и добротвор, одличан писац, пријатан саговорник и у Бога верујући скроман човек. Међутим, у целој својој срећи и миру, он је мислио о крају свога живота и Суду, исто као што је то и Сава чинио. Он никада није могао да заборави и пред очима му је стално била плоча коју су монаси у Студеници ставили изнад врата својих ћелија са натписом: "Сети се смртног часа па никада нећеш грешити!" Он је волео монахе не само зато што их је и Сава волео, већ и због њиховог непрекидног размишљања о смрти и њиховог припремања за други живот у вечности. Заиста, и он је лично желео да постане монах. Зашто да не? Нису ли његов отац и Сава постали монаси? Чак и његов старији брат кнез Вукан примио је монашки завет и као монах Теодосије умро и сахрањен у Студеници, крај свога оца. Јер Сава, први монах у њиховој породици, сигурно им је лепо објаснио шта значи монаштво. Онима који приме монашки завет, многи су греси страни и велика милост Божја на њима.

Краљ Стефан је већ прилично остарио. Зашао је већ у седму деценију, удовац и болешљив. Он на крају замоли Саву да га замонаши. Сава је то одлагао. Једном, када се много разболео, посла гласника по Саву. Сава дође и молитвом га исцели, али га не замонаши, иако је Стефан говорио да би радије волео да постане монах, него да дуже живи. Не знамо разлог Савиног одлагања братовљеве жеље поновљене неколико пута. Можда је, одлажући то, Сава желео да одложи промену на престолу што дуже. Међутим, на крају године, Сава прими поруку да је Стефан на самрти. Он великом брзином одјури из Жиче. Када се приближи престоници, сретоше га гласници и рекоше да је Стефан умро. Рекоше му и то да су последње Стефанове речи биле:"Сава, Сава!" Рекоше да су се државни великодостојници окупили око самртне постеље краљеве и питали га који ће од његове четворице синова бити наследник престола? Краљ им је, умирући, одговорио: "Моје краљевство није моје, већ мога брата. Питајте Саву." Чувши ово, Сава се поче усрдно молити у себи да Бог одложи Стефанову смрт. Молио је од Господа да продужи дане Стефану само да би могао да прими монашки чин. "Заповеди, Господе, Твоме анђелу", мољаше он, "да врати душу Твоме слузи, а моме брату, да живи само до вечери овога дана, како би га могао увести у анђеоски ред монаха, који је он тако силно желео." По уласку у собу свога брата и видевши његово тело, Сава стави своју руку у његова недра и својим прстима начини крсни знак у име Свете Тројице на његовом срцу. Онда гласно рече: "Устани, мој господару, и говори!" Поче говорити. Потом, Сава узе за руку Радослава, најстаријег Стефановог сина и доведе га пред оца да би га овај прогласио својим наследником. Тада краљ рече: "Ја му дајем свој краљевски жезал, а ти му дај свој благослов". Сава тада обуче Стефана у монашку ризу и промени му име. Од краља Стефана постаде монах Симон. Увече монах Симон, наслонивши се на Савине груди, "слатко предаде свој дух." Тако се заврши земаљески живот великог храшћанског краља, великог светитеља, 24. септембра1228. године. Тело је краљево, са великом пратњом донето из Раса у Студеницу и сахрањено близу Светог Симеона. После тога, Сава раздели милостињу за покој душе свога вољеног брата, Стефана Првовенчаног, који је умро као монах Симон.

Прво поклоничко путовање

Сава не беше у дугој жалости за преминулим братом. А ако је мало и жалио, то не беше због његове смрти - он је знао да је његов брат наставио да живи - већ због растанка од тако племенитог и јаког сарадника у свима његовим плановима око привођења Срба Богу као свете нације.

После сахране краља Стефана, Сава позва у Жичу најстаријег Стефановог сина Радослава да би га крунисао. На зиду Велике цркве беху отворена нова врата, кроз која је нови краљ требао да уђе. Радослав дође и прође кроз нова врата и би примљен са љубављу од свога вољеног стрица. Сава га поучи да следи свога деду и оца, закле га да буде доследан хришћанин у вери и владању, и круниса га у присуству српских великодостојника и мноштва народа. После крунисања, краљ Радослав изиђе кроз иста новоотворена врата. После тога та врата се закључаше заувек. Симболично значење овога је у томе: краљевска заклетва треба да буде затворена и сачувана у цркви пред Господом. Никада не сме бити измењена или изневерена.

Тада се Сава поче спремати за одлазак у Свету Земљу. То беше његова давнашња жеља. Пошто је Србији осигурао новог законитог краља и видео устаљен мир и поредак, он осети да је настао прави тренутак да оствари своју давнашњу побожну жељу. Краљ Радослав пак, са свима својим великодостојницима, преклињао га је да их не остави. Они су страховали да се Сава неће вратити, што би за њих био велики недостатак. Сава их охрабри, благослови и крену према јадранској обали, где је владао његов синовац, велики жупан Ђорђе, син Вуканов. Ђорђе је већ био припремио лађу у Будви за свога стрица. Благословивши народ, Сава се укрца у лађу и окрену лице према Јерусалиму.

Догодило се, да је баш у то време немачки цар Фридрих II повео шести крсташки рат. Овај цар беше унук Фридриха Барбаросе, пријатеља Немањиног, он беше једини од крсташа кога папа није благословио. И поред тога, он је једини успео да ослободи Јерусалим и Свету Земљу без проливања капи крви. Склопио је уговор са арабијским султаном те су Јерусалим и Света Земља били пуних петнаест година слободни. Овај рат је познат као бескрвни крсташки рат.

Тако, Сава није имао никаквих потешкоћа да стигне у Јерусалим и да путује по Светој Земљи. У Јерусалиму га прими са братском љубављу патријарх Атанасије. Он указа Сави и његовој пратњи гостопримство у својој резиденцији за све време боравка у Светој Земљи. Сава је служио свете литургије у храму Васкрсења некад са патријархом, а некад сам. Потом оде на Сион, где је Господ имао задњу Вечеру и где је опрао ноге својим ученицима. Посетио је Гетсиманију, где се Исус у агонији молио своме небеском Оцу. Ту, у истом маслиновом воћњаку, Сава је, пун туге, падајући ничице, славио ожалошћеног Спаситеља света. Он је пратио својим мислима тако живо, као у стварности свога изданог Господа до куће Кајафине, где је Праведник био осуђен од непријатеља правде, понижаван, тучен и пљуван. Он га пратио и у градску дворану, где Га је гувернер Пилат прогласио невиним, али је ипак дозволио да буде шибан и понижаван од стране римских војника и на крају разапет. Сава се пењао и стазом Бола, у правцу Долорозе, до Голготе. Тамо, клекну пред Распећем и својим топлим сузама накваси земљу. Онда сиђе доле у Гробницу, где је замислио мртво Исусово тело како лежи у гробу, док му је душа била у Аду. Он проживљаваше, исто тако, Његово васкрсење, блиставу белину анђела и потресну радост жена мироносица. После тога, попе се на Гору Сионску, одакле се васкрсли Господ, у присуству својих ученика, узнео на небо, праћен светим анђелима. У својој души Сава је цео овај догађај јасно преживљавао и чуо велико пророштво анђела: "Овај исти Исус, који се узноси на небо, доћи ће на исти начин, како сте га видели да одлази на небо", (Дела.Ап.1,11). Представљајући видљиво Христово узношење на небо као круну Његове мисије на земљи, Сава осећаше велику радост што је баш велељепну Жичу посветио Христовом Вазнесењу. Тако, свом својом устрептаном душом, Сава прође кроз најдубљи понор Христовог страшног мучења и понижења, све до највишег врха Његове славе. И најзад, испуњен радошћу, врати се са места Вазнесења у олтар Васкрсења.

И овде, иако обузет силним утисцима и визијама, наш светитељ показа свој практични разум. Користио је сваку згодну прилику да чини милостињу и добра дела у име свога Господа. У два таква случаја само Провиђење му је помогло: једном у Акри, а дуги пут у Јерусалиму. За време минулих крсташких ратова, латини су насилно преузели православну цркву у Акри, која је раније припадала манастиру Светог Саве Освећеног и где су поклоници вековима били прихватани. Сава одмах откупи ту цркву од латина и врати је правом, законском власнику. Због те Савине пажње према манастиру, који је његов имењак пре више векова основао, монаси те свете обитељи и данас примају српске поклонике са посебном пажњом и братском љубављу.

Други случај је следећи. Мухамеданци држаху у свом власништву кућу са Горњом Собом, у којој је Господ са својим ученицима прослављао своју Последњу Вечеру. Сава је био ожалошћен и изненађен сазнањем, да је једно од најсветијих хришћанских места у рукама нехришћана, Посаветовавши се са патријархом, он без одлагања откупи то место за велику суму злата и завешта српској Православној Цркви.

После дужег боравка у Јерусалиму, Сава замоли патријарха за дозволу и благослов да може посетити и остала места у Палестини. Патријарх му са радошћу даде писмо са препоруком и пожеле му срећан пут. Са овим писмом, наш светитељ напусти зидове Јерусалима.

Стопама свога учитеља

Ако одеш у Палестину на хаџилук, очекујући да видиш лепе пределе, бићеш свакако разочаран. Много више лепих предела може се видети у Америци, Швајцарској и на Балкану. Тамо нема ничега нарочитог и изузетног. Па ипак, то је најинтересантнија земља на хемисфери, ради Њега, који је назван "лепшим од све деце људске" (Пс.45,2). Личност Христова учинила је ову земљу изузетно лепом. Све друго не значи ништа.

У Савино доба, Света Земља је представљела призор рушевина и пустоши. Пет крсташких армија газило је преко ње. Заиста, тешко је рећи ко је њеном лицу задао теже ране или ко је учинио више да је обесвети, следбеници полумесеца или следбеници крста. Сава није уживао ни у лепоти своје отаџбине Србије, нити му је било досадно у потресним рушевинама родне земље свога Спаситеља. Он је тражио само Спаситеља, у намери да Му се моли на сваком кораку где су биле успомене на Њега. Права љубав не види ни боју ни облик.

У Витлејему, Сава уђе у камену пећину, у којој се Исус родио од Пресвете Дјеве Марије. У Назарету, посети Јосифову кућу, где је архангел Гаврило саопштио Марији да је она од Бога изабрана да роди Цара над царевима. Он се успео на Таворску Гору, где је Христос открио своје божанство својим преображењем. После тога оде у Кану, где је Господ на свадби претворио воду у вино, "почетак његових чуда". Одатле продужи према Галилејском језеру, на чијим је обалама Господ проширио своје учење и починио запањујућа чуда. Путовао је низ реку Јордан, у којој је свети Јован Крститељ крстио Исуса Христа. Прешао је реку да би видео безживотну пустињу, где је Јован живео пуних тридесет година и где је, касније, једна млада Српкиња, света Петка, за исти временски период, "надмашила пустињског лава". Посетио је манастире Светог Јована и Светог Герасима. После тога оде кроз Јерихон на Гору Кушања, где је Господ, после свога крштења био кушан од Сатане. Тамо, у грчком манастиру, олтар је подигнут на самој стени, на којој је Христос, по предању, стајао постећи четрдесет дана и четрдесет ноћи за време кушања. У том олтару Сава је служио свету литургију. Потом је посетио пећине око Мртвог мора, да би видео хришћанске пустињаке и разговарао са њима. Поделио им је поклоне, са молбом да се моле за њега, за умрлог краља Стефана, монаха Симона, и за сву живу и мртву његову духовну паству. После тога, на путу из Јерихона за Јерусалим, посети Велику Лавру Светог Јефтимија и Теоктиста, Хозевитски манастир, као и манастир Светог Харитона, свуда жељан да научи нешто корисно и истовремено спреман да помогне милостињом. У Витанији, посетио је дом Лазарев, у коме је Господ показао највеће од свих чуда, подижући Лазара из мртвих четвртог дана после смрти и сахране. Најзад се заустави на мало дужи боравак, у манастиру Светога Саве Освећеног, Мар Саба. У овом манастиру наш светитељ беше примљен најдостијније, што је и разумљиво, обзиром на дату помоћ, о којој смо раније говорили, а такође и због старог пророчанства, које је још увек живело у сећању монаха. То пророчанство је гласило да када је Мар Саба, оснивач манастира, осетио да му се ближи крај живота, каза братији да ће у далекој будућности њихов манастир посетити један велики архиепископ, Божји човек и његов имењак, из далеке западне земље. Потом завешта своју палицу и две ретко лепе иконе Пресвете Дјеве, да се предају том Божјем човеку кад дође. Сада монаси препознаше у личности српског архиепископа човека, о коме је Свети Сава Освећени пророчки говорио. И они му предадоше палицу и иконе.

Патријарх Атанасије прими из свих места која је Сава посетио најлепша обавештења о њему и његовим продуховљеним црквеним службама, о његовој мудрости и милостињи. Тога ради, при повратку Савином у Јерусалим, патријарх га прими са загрљајима и захвалношћу. Тако, са растућим угледом Саве, име Србије и Срба постаде познато широм Свете Земље.

После тога, Сава се припреми за повратак. Замоли патријарха да се сети њега и српског народа у његовим светим молитвама на Светом Гробу, измења поклоне са њим и крену на пут. У Акри се задржа Сава у манастиру Светога Ђорђа све док не нађе лађу која је пловила за Малу Азију. Желео је да још једном посети цара и патријарха у Никеји.

Цар Теодор Ласкар и патријарх Манојло нису били више међу живима. Нови цар тада беше Теодоров зет Јован Ватокист, а патријарх беше Герман. Обојица су се сећали Саве и његове прве посете Никеји и њиховим претходницима. Касније су пак много чега слушали о њему како са Истока тако и са Запада. Они примаше Саву као старог пријатеља и светог човека и дуго су слушали његова причања о Светој Земљи. Сава је поново служио у историјским црквама Никеје свете литургије са патријархом и грчким свештенством, уз присуство велике масе народа, која се тискала да му се приближи и прими његов благослов. Народ Никеје, живо га се сећао када им је, као нови архиепископ делио поклоне и благослов, а сада је желео да приме благослов од њега као од поклоника. Цар и царица су, такође, молили да их Сава благослови као свети човек и да их се сећа у својим моћним молитвама. Царица му је причала како је њен почивши отац Теодор имао високо мишљење о њему. Сава је са своје стране говорио о потреби јединства свих православних народа, и о помирењу Грка и Бугара. Цар и патријарх су се жалили на епирског кнеза који је желео да постане цар Византије. Затим су се жалили на архиепископа охридског Хоматијана, који је желео да буде патријарх, као и на цара бугарског који је званично признао папу. На крају, цар и царица предаше Сави "много злата", говорећи: "Ми знамо твој обичај да делиш милостињу сиротињи. Узми, дакле, ово, употреби како желиш и моли се за нас грешне". И да би га више почаствовао, цар нареди да једна од његових галија пребаци Светог Саву у Свет Гору. Капетану брода скрену пажњу да узме оружану пратњу, због пирата и разбојника, којима је у то доба море врвило.

Стигавши срећно у Свету Гору, Сава је био одушевљено примљен од Прота, као и увек, и друге братије монаха и пустињака, овога пута као архиепископ и поклоник. Сава потом написа захвално писмо цару Јовану и патријарху Герману и посла капетана брода и пратњу кући, поделивши им поклоне. Злато добијено у Никеји, Сава брзо раздели у име царево, сиромашним манастирима, дајући томе нешто и од себе лично.

После овога Сава оде у своју Испосницу. Тамо, у самоћи, он размишљаше о својим доживљајима са поклоничког путовања, благодарећи од срца Богу за сва добра. У Хиландару он затече све у најбољем реду. Похвали игумана и браћу и даде им нека нова упутства стечена на Истоку. Њему никада не беше заморно да монахе потсећа на Царство Божје, као крајњи циљ њихових напора. Најзад, изгрливши и благословивши их све, он напусти Хиландар и Свету Гору, да се никада више у свом земаљском животу не види. Иконе Свете Богородице и Тројеручице, које је донео од Мар Сабе из Јерусалима, остави у Хиландару, да оне, уместо њега, буду сматране старешином манастира.

У Солуну, Сава затече новог владара, православца уместо латина. То је био Теодор Анђел, бивши епирски кнез, таст краља Радослава. По заузимању Солуна, Адрианопоља и Тракије од латина, он се крунисао у том граду од стране архиепископа Хоматијана, Савиног противника. Пошто сада Теодор није више требао Хоматијана, "он прими српског архиепископа са великим почестима и поклонима". Заједно са солунским митрополитом, он затражи од Саве да утиче на краља Радослава "да живи са њим у љубави и миру", што је Сава као миротворац, обећао да ће то драга срца учинити. Са своје стране, Сава упозори амбициозног цара да се уздржава од непријатељских напада на бугарског и никејског цара. То је била мудра и пророчка опомена коју, нажалост, Теодор не хтеде следити, на своју сопствену пропаст.

И овог пута Сава отседе у свом манастиру Филокалису, где је служио свете литургије како у храму Светог Димитрија, тако и у осталим познатим солунским црквама. После извесног времена, праћен почасном стражом, коју му је доделио цар, Сава крену у Србију, где је био преко потребан. Краљ Радослав срете стрица са великом радошћу и синовском љубављу.

Пастир и предводник

Мноштво светаца остаје непознато људима, познати су само Богу. Христово царство на небу било би жалосно и мало, када би се састојало само од оних светитеља, чија су имена забележена у календару. Бог не открива све своје светитеље, већ само неке, које верске, временске или народне потребе изискују. Кроз чуда ових неколико откривених светитеља, Бог настоји да оживи, ојача и оправда веру људи разних земаља или места. Историја Српске цркве доказ је ове истине.

Вративши се кући са поклоничког путовања, Сава одмах оде у Студеницу. Журио је да буде на време за годишњи парастос своме брату Стефану. После службе, гробница покојног краља - монаха беше отворена и тело је нађено цело непромењено. Из њега се осећао пријатан мирис. Ово откриће је испунило сав народ великом радошћу. Сви су схватили да је то нови Божји благослов на њиховој земљи. Јер, гле радости, Свемогући ју је обогатио новим светитељем.

Сава је одмах знао шта треба да ради. Без оклевања, он пренесе тело са великим почастима у Жичу. Јер, Жича је била задужбина краља Стефана. Према томе, било је правилно и логично да то буде место за починак његовом телу, мислио је Сава. Тако краљ Стефан, који постаде монах пре своје смрти, по имену Симон, постаде, после своје смрти светитељ, Свети Симон. Народ га, међутим до данашњег дана назива Свети Краљ.

У овом случају, Сава виде нови доказ Божјег благослова и милости. Тако, оснажен сада више него икада, он поново оде у велику мисију да проповеда Јеванђеље, лечећи моралне ране грешника и уједињујући цео народ у вери и љубави у једну освећену заједницу пред Богом. У манастирима он објашњаваше монасима разна манастирска правила која су постојала у Азији и Палестини, предлажући им да прихвате она која су најбоља и најпогоднија за земљу. Још од почетка његова идеја је била, да од манастира начини не само места за припрему личног спасења једног броја монаха, већ и примерне центре светог живота и практичног рада, корисног за народ. Оне који су на власти упозоравао је да не буду горди и дрски, већ да се боје Бога, да буду "благи, милостиви и да воле људе, не дозвољавајући да ико буде насиљем злостављан". Он такође, упозораваше богаташе да се не ослањају сувише на пролазно богатство, већ да "обогате себе добрим делима", особито дарежљивошћу према сиромасима. "Ви сте створени од исте, земљине прашине као и они и ви зависите од Бога колико они од вас", говораше Сава. Учио их је да буду постојани у вери, богати у љубави и да не враћају зло за зло, већ да деле своје одело и хлеб са безнадежнима, не презирући ни једног човека иако је незнатан. Он је нарочито истицао две врлине: милостињу и моралну чистоту. Зло моралне нечистоте било је у оно доба разуздано свуда по Европи, и, авај, чак и међу новим словенским народима на Балкану. Сава је жестоко осуђивао оне који су своја тела прљали незаконитим, неморалним односима ванбрачног живота, прељубом и другим прљавим делима. Често са сузама, он преклињаше такве грешнике да се окану својих нечистих навика, којима се само демони радују. "Јер Бог нас није позвао у нечистоту него у светост", (1.Сол.4,7). Непрекидно, он упућиваше све Србе, људе и жене да негују законити брак у части и да уживају у законитој деци.

Савина племенита тежња била је да од Срба начини свети народ, по Господњој изреци:"Будите савршени као што сам ја савршен", (2.Мој.19,2; Пет.1,16). Када је Господ управљао Израиљем, народом за кога се претпостављало да ће постати свет кроз жртвену крв телади, колико тек Он очекује да хришћански народ постане свети кроз крв Његовог јединородног Сина! Можда је Сава исувише много очекивао од народа, који се још увек колебао између безбоштва и хришћанства на једној и православља и јереси на другој страни. Међутим, и пророци и апостоли били су упорни. "Будите као што сам ја", писао је свети Павле и у својим посланицама назвао је све хришћане "светима". Оно што је у првом веку проповедао Павле, Сава је то у тринаестом. Он је својим Србима исто тако могао да каже: "Будите као што сам ја", јер он беше светао пример у раду и учењу. Следећи Христово учење:"Ради и учи" (Мат.5,19), Сава је прво радио, па онда учио. Будући такав, нико га није могао окривити као хипокрита, што је иначе био случај са многим учитељима који нису били радници.

Народ је слушао свог пастира без поговора. Јер, људи су такви: ако захтеваш од њих да буду мало бољи, они ће остати тамо где су, али ако ставиш пред њих савршен пример и захтеваш од њих да буду врло добри, они ће те више и радије послушати. Као и обично, Сава је имао много више муке са ученицима. Ипак, већина га је радо следила. А сви они, исправни и неисправни, гледали су у њему свог духовног предводника, "као упаљену Божју светиљку која је својим зрацима грејала и осветљавала."

Заштитник

Историја нуди човечанству многе лекције и то више онима који воле да науче, него онима који желе друге да уче. Једна од оваквих лекција јесте, да је много теже сачувати него освојити. Ово се не односи само на империје које су створене освајањем, већ и са народом исте крви, вере и језика, када су уједињени у једну националну државу, после дугих борби и разједињености. Модерни пример овога су Немачка и Италија, а раније примере показаше Велика Британија, Русија и Француска. Тешкоћа да се очува национално јединство увек је била проузрокована центрифугалном силом (вучом од центра ка периферији) надувене и себичне аристократије. Народне масе, ако нису погрешно упућене, увек су, помоћу природног интелигентног испита, центрипеталне (теже од периферије ка центру).

Немања је успео, не без икаквих тешкоћа, да оствари, иако не у потпуности - јединство српског народа у једној држави. Али ускоро по његовој смрти, народна држава коју је он створио, била би разбијена у парампарчад, да није било од Бога послатог заштитника. Тај заштитник био је најмлађи син Немањин, кнез Растко, касније монах Сава. Својом снажном логичном и духовном снагом, Сава је успео да умири Вукана, свога старијег брата, да га доведе до покајања и да га замонаши. После овога, он учаше и упућиваше Великог жупана Стефана, како пре тако и после његовог крунисања за краља, дакле до краја његовог живота. Сада, уместо са браћом, Сава имаше посла са својим синовцима што је било много теже.

Сава је имао седам синоваца: три су била Вуканова сина, а четворица Стефанови. Вуканови беху: Ђорђе, Стефан и Дмитар. Ђорђе се одрече своје титуле "краља", највероватније на инсистирање свога стрица Саве, признао је Стефана за правог законитог краља, а себе назва "велики жипан". Сва тројица браће била су цркви одана и подражавала су деду Немању, те су и сами зидали цркве. Чак су двојица од њих постали монаси. У својој области, Ђорђе обнови неколико старих цркава. Стефан подиже велики манастир Морачу у Црној Гори, који јеш увек постоји као велика народна светиња. Дмитар, такође, сазида цркву која се звала и још увек зове, Давидовица, по његовом монашком имену Давид.

Краљ Стефан је имао четири сина: Радослава, Владислава, Уроша и Предислава. Прва тројица владаху један за другим као краљеви Србије, док је Предислав, инспирисан од свога стрица, узео монашки завет и касније постао архиепископ Сава ИИ. По смрти краља Стефана, Вуканови синови нису полагали право на српски краљевски престо, највероватније захваљујући мудром утицају Савином. Сава је желео да утврди поредак наследног права по линији Стефана Првовенчаног, дајући увек првенство најстаријем сину умрлог оца. Због тога он круниса Радослава за краља у Жичи. Учинивши ово, Сава напусти Србију, као што смо видели и оде на поклоничко путовање у Свету Земљу.

Краљ Радослав је био човек благог карактера. Миран као човек, али слаб као владар. Он је био школован од своје мајке Евдокије, грчке царске принцезе и беше ожењен, такође, грчком принцезом Аном Дуком, ћерком најмоћнијег балканског владара Теодора Анђела, кога смо раније поменули, као крунисаног грчког цара. Ова краљица беше врло лепа жена, али и јако уображена дама. Тако краљ Радослав, будући под грчким утицајем како своје мајке тако и своје жене, беше сматран од Срба више Грком него Србином. Његов свадбени прстен имаше грчки натпис. Његови званични папири били су, такође, на грчком, а исто тако и печат и потпис. Сматрало се да његов таст управља спољном политиком српске земље. И, што је још тачније, откривена је његова тајна преписка са Савиним великим противником Хоматијаном охридским. Све ове чињенице изазиваше велико незадовољество против Радослава међу српским великашима. Они су мрзели његову жену, а њега су презирали.

Такве су прилике дочекале Саву по повратку са Истока. Знајући интимно свога синовца, Сава га је волео и покушавао све што је могао да сачува краљевство од расула. Али, ускоро дође до промене у одмеравању снага на Балкану. Године 1230. бугарски краљ Асен потуче цара Теодора Анђела код Клокотнице, зароби га и ослепи. Овим догађајем Радослављев положај постаде неодржив. Он са својом женом побеже преко њему наклоњеног Дубровника у Дурацо, у Албанији, где је са породицом своје жене нашао склониште. Али тамо беше лоше среће. Његова жена, као нова Далила, заљуби се у француског војводу и бестидно побеже од свога мужа. Тако, несрећни краљ Радослав, напуштен од свих и остављен без ичије помоћи, без новца и пријатеља, у туђој земљи, у страху чак и за свој голи живот, није знао шта да чини. Његов отац беше мртав, његов брат беше му непријатељ, његов таст слепи заробљеник у Бугарској, а његова жена, сада жена некога другог. Његова једина нада остала му је у његовог светог стрица. Због тога он одлучи да се врати у Србију и затражи заштиту свог јединог пријатеља. Сава га заштити од непријатеља и одмах потом га замонаши са именом Јован. Овим чином, у најмању руку, његов живот је постао сигуран.

Његова жена, бивша краљица Ана, убрзо се разочара у свог новог такозваног мужа, напусти га и повуче се у православни манастир, где је живела и завршила свој живот као монахоња.

Политичка група, међутим, која је прогласила Радослављевог млађег брата Владислава за краља, очекивала је Архиепископову сагласност. Људи из те групе су врло добро знали да Сава има за собом народ и да без Саве и народа, нови краљ не би могао седети на своме престолу, већ би лебдео у ваздуху. Сава беше јако огорчен овим насилним поступком. Ипак, његов циљ је био да сачува народ и државу од распада. Пошто је спасао Радослављев живот, он се онда успротиви ономе што се већ догодило и што се није могло исправити. Он мудро удеси женидбу Владислава са Бјелославом, ћерком бугарског краља Асена. Сада беху отворена и трећа врата у Жичи и Владислав беше задњи краљ кога је Сава лично крунисао, упутио, посаветовао и благословио.

После свега овога, уморан и разочаран, Сава се повуче у своју Испосницу у Студеници. Имао је предосећање да је то био његов последњи пут. Тамо, у самоћи, он се обрати Богу чудном молитвом, да му дозволи да умре у туђој земљи. Зашто, ми то не знамо. Можда, као добар психолог, он је мислио да ће његова смрт изван Србије бити најснажнији протест против српске неслоге. Иако је, можда, мислио, да би његова смрт у туђини могла да буде бољи чистач савести српског народа и приволети га да боље чува његове законе и учење, као што су неки ранији вођи Балкана чинили. Или, можда, пошто је био спречен да оствари све оно што је желео да учини за свој народ, он се молио Богу да му дозволи да иде изван Србије и да отуда ради за свој народ. Највероватније, сва ова три разлога условила су његову чудну одлуку. Јер, просветљени ум Савин увек је знао шта је најпотребније да чини за Србе.

Арсеније

Достојанствена карактеристика истински великог човека лежи у његовој сталној бризи да изабере себи достојног и доброг наследника. Највећи желе да њихови наследници буду јеш већи од њих. Он, који је изнад сваке величине и достојанства желео да Његови апостоли чине чак и већа дела, него што је Он чинио (Јов.14,12). Мале душе, са материјалистичким погледом на живот, не маре за оне који ће доћи после њих, мислећи као онај саможиви краљ: "После мене - потоп!"

Сава је годинама био обузет бригом како ће међу својим ученицима наћи најдостојнијег наследника себи, који би био у стању да настави његов рад. Свакако се молио Богу да му у томе помогне и покаже знак.

Једнога дана, непознат млади човек дође у Жичу. Он се архиепископовом дворјанину представи и рече укратко свој живот и жељу. Беше дошао из Срема, јер је слушао пуно о светом животу Саве жичког и о тамошњим бројним монасима. Он је био одушевљен причањем народа о надземаљској лепоти тога манастира, животу у њему и чистоти, раду и непрекидном слављењу Бога. Зажели да буде примљен у братство као један од најмањих. Дворјанин га доведе пред Архиепископа. Својим проницљивим духом, Сава у овом човеку позна духовну величину, иако још не развијену, и указа му сву своју љубав. Прими га као искушеника. Касније, Сава је годинама посматрао овог младог човека и врло се радовао што је запазио његово нагло духовно напредовање како у знању тако и у извршавању свих манастирских претешких послушања. Он га обуче у ризу и даде му име Арсеније. После извесног времена, Сава га рукоположи за ђакона, а потом за свештеномонаха и постави га за старешину Велике цркве у Жичи. На горњем делу зида Велике цркве, Сава направи мали балкон са скривеним прозором, кроз који је, незапажено, посматрао понашање монаха за време богослужења. Арсеније је доказао да је превазишао све остале у читању, проповедању и истрајној молитви. Сава га је по неки пут стављао на пробу пред другим монасима, да би се лично они уверили о Арсенијевој предности над њима. Ево једног примера. Сава је знао да Арсеније живи на хлебу и води, изузев на празничне дане. Једног таквог празника, када је требало да братија добије кувану храну и по чашу вина, Сава успе да стави пред Арсенија чинију густе посне каше и чашу сирћета. Сваки други би се бунио и рекао би да је у питању грешка. Али, Арсеније, незаинтересован за храну, поједе и попи све то без гунђања. Остали монаси су се дивили, а његов учитељ радоваше. Заиста Сава се радоваше, видећи да је Арсеније отскочио у свим врлинама - изванредан монах и примеран човек. Ипак, Сава беше у своме избору још несигуран, док му Бог не откри да је његов избор уједно био и Божји избор. После тога открића, Сава позва Арсенија и саопшти му свој план о поновном путовању у Свету Земљу, као и своју намеру да га постави на своје место за архиепископа.

"О, мој свети оче", завапи Арсеније, "остави ме на миру. Ја сам грешник и недостојан такве почасти. Преклињем те, поведи ме са собом, јер не могу поднети растанак с тобом".

Чувши ово, Сава му повери: "Бог ми је лично открио да си ти лично изабран за ту дужност. Према томе, послушај Божју заповест!"

После дугог одупирања и са сузама у очима, Арсеније се приклони, рекавши: "Нека буде воља Божја према жељи твоје светости".

Тада Сава предложи краљу Владиславу да сазове Сабор у Жичи. Када се Сабор састаде, Сава најпре рече краљу у поверењу шта намерава, "да напусти архиепископски положај и да оде и умре у некој страној земљи". То је био за краља страшан ударац. Јер он још увек требаше мудру и снажну подршку свога стрица, више него ико други. Вероватно се сећао последњих речи свога оца Стефана: "Моје краљевство није моје, већ мога брата Саве". Он беше свастан, какву је невољу и бол нанео своме стрицу својим учешћем у завери против брата Радослава. Стидећи се самог себе и кајући се, он преклињаше светитеља да га не оставља. Али, његов великодушни стриц, без икакве осветољубивости, благо пређе преко свих догађаја и упозна краља о својој намери да напусти положај, уверавајући га у корист таквог поступка. Што у Жичи беше објављено пре тринаест година, сада беше чврсто устаљено. Српско краљевство је било признато, мађарски краљ умирен и сада пријатељски расположен, а опасност од револуције ради превласти између два брата, беше мирно избегнута, Радослављевим повлачењем у манастир и његовим монашењем. Латински краљ у Цариграду, иако непријатељски расположен према православном краљевству Србије, сада беше немоћан. Стварна пак опасност могла је претити Србији од бугарског краља Асена. Међутим, и ова опасност престаде женидбом Владисављевом са бугарском принцезом. С друге стране, српска народна црква била је добро организована, манастири беху у пуном замаху на духовном и мисионарском раду, а верски и морални ниво народа беше на завидној висини. Набрајајући све ове успехе, Сава, разуме се, није казао да су то све његови успеси, али је то Владислав добро знао, иако му о томе није ништа говорено. Према томе, закључио је Сава, његово присуство није више било незаменљиво, док он може бити од користи својој земљи и ако би био ван ње. Тако се заврши разговор између архиепископа и краља.

По обављеном разговору са краљем, Сава сазва све епископе и упозори их:"Молим вас да држите заувек све што сте видели и чули од мене, то јест, да пазите на своје личне животе, прво покајањем и јачањем вере по законима Господа нашег Исуса Христа, а затим да учите народ поверен вашој бризи".

Када су, међутим, народне масе сазнале за Савину намеру, да их заувек напушта, плакаху са неутешним болом:"О, ти, наш добри пастиру и учитељу, владико Саво, не остављај нас, своје сирочиће, усамљене, јер ко је као ти, да буде на твоме месту?" То је заиста био догађај, који је парао срца. И Сава, настојећи да утеши уплакани народ, и сам плакаше исто онако, као што чини отац при растанку од своје вољене деце.

Одмах после тога, на свечаној светој литургији, Арсеније би посвећен за архиепискпа од стране Саве и осталих епископа. Нови архиепископ не беше непознат народу и краљу. Нарочито је био поштован и вољен од народа који је посећивао Жичу. За њих је он био достојан Савин наследник. Због тога, кад би објављено да ће Арсеније постати архиепископ, и свештенство и народ повикаше:"Живео на многаја љета најблаженији господин Арсеније, архиепископ свих српских земаља!"

Тако независна Српска црква доби свог другог архиепископа хиротонисаног у Србији, од српских епископа. И ако Арсеније не беше други Сава, он је био први до Саве. Први и најбољи. За наредних тридесет година, он доказа да је био достојан Савин наследник.

Друго поклоничко путовање

Чинити добро за народ, без обзира на народ, беше основно гесло свих апостола и светитеља. Јер народ, због простоте или лажне пропаганде, не може лако да разликује пријатеља од непријатеља, или добро од зла.

Српски народ, међутим, био је свестан свега што је Сава учинио за њих, иако то нису заслужили. Срби су га волели и осећали да и он њих воли. Најсиромашнији међу сиромашнима сећаху се са поносом и захвалношћу како је светитељ улазио у њихове колибе и благосиљао их заједно са њиховом децом, делећи својим светим рукама благослов и поклоне. Да, учио их је како да се моле и школују своју децу, како да среде своје куће и одржавају их у чистоћи, како да један другоме помажу појединачно и мобама. Ни један светски велможа не би то чинио, а он је то чинио са радошћу. Заиста, народ је осећао да је Савино срце велико и да припада свима. Куцање тога срца давало је нову снагу и нову радост, која је струјала кроз срца свеколиког народа. Према томе, народ је био збуњен, јер не могаше да разуме зашто га Сава напушта, правећи од њега сирочад за живота.

На ово питање Сава одговори речима свога Учитеља: "Боље је за вас да ја одем од вас" (Јов.16,17). Он није отишао у Студеницу ради одмора, иако му је одмор био неопходно потребан, после тако много напора и проблема. Он није отишао у Свету Гору, иако је волео да тамо иде и живи радије него игде. Није, дакле, ишао за својим жељама, нити је бежао од својих обавеза. Он је научио да управља свој брод према вољи Божјој, као слуга Божји и привремени странац на земљи. Вођен Духом Божјим, он је планирао да иде у далеке земље, да ради међу туђим светом за свој Српски народ и за православље уопште. Завршивши свој рад у Србији, он је желео сада да настави и оконча свој рад у туђој земљи. Српско име, народ и Црква треба да буду упознати од свих народа у свету кроз њиховог најбољег и најсветијег представника. Ово је био план Провиђења, који је Сава, са љубављу и послушно испуњавао.

Све док се галија са Савом могла видети, велики број људи стајаше на обали у Будви и клањаше се своме драгом светитељу, наричући и плачући због његовог одласка. Сава стајаше цело време на палуби, благосиљајући обема рукама свој народ и своју земљу, док галија није сасвим ишчезла у густој магли. Ова магла пала је по Божјем промислу да би заклонила светитеља и његову пратњу од морских пирата. Обавештени од својих доушника о Савиној пловидби, пирати беху спремни за напад и пљачку. Савина галија, међутим, уплови неузнемиравана у Бриндизи, у Италији. Збуњени пирати видеше у томе прст Божји, па дођоше и падоше пред Савине ноге, исповедајући свој грех и молећи за опроштај. Сава их посаветова да се убудуће окану нечасног посла, даде им поклоне и благослови их. Пошто капетан брода снабде брод свима потребама, наставише пут, по већ утврђеном плану.

Ево још једног новог искушења! Побеснела олуја узбурка море и брод поста обична играчка беснеће буре, а тама обави цео хоризонт.Обузети смртним страхом, капетан брода и сви путници замолише Саву да се моли Богу. Сава замоли своје ученике да га држе усправно, ради нестабилности брода, док се он са уздигнутим рукама к небу поче молити: "О, Ти човекољупче, не презри дело руку Твојих. Ми смо дело Твоје, смилуј се на нас! Не дај, Господе, да се ради мојих греха, потопе и ови самном. Не дозволи да дубина морска буде наша заједничка гробница. Као што си своје апостоле спасао буре, спаси и нас данас. Јер Ти си исти јуче, данас и увек!" Онда начини знак крста и снажним гласом повика: "У име Господа и Бога нашег Исуса Христа, наређујем вам, ветре и море, да се умирите!" И изненада, уплашени именом светим Исуса Христа, ветрови стадоше и море се утиша. Тада сви присутни на броду беху спремни готово да обожавају Саву. И док су се путници распитивали код ученика за њега, његову земљу и народ, величајући га као анђела, Сава се склони од њих и захваљиваше Богу. Стигавши у Акру, Сава са својим људима оде у цркву Светога Ђорђа, коју је он у своје време откупио од латина и вратио манастиру Светог Саве Освећеног. Док се он мало ту одмарао, капетан брода, морнари и путници разнеше вест о чудесном спасењу од сигурне смрти молитвма српског светитеља. Сазнавши за ово, старешине града и народ дођоше да виде и поздраве Саву. Они му се поклонише и понудише гостопримство града, молећи за благослов и молитве. Тако се име Саве и име Србије поштоваше кроз генерације и генерације у граду Акри и околини.

У Јерусалиму, Сава беше поново дочекан од стране патријарха Атанасија искрено и топло. Срби прво одоше на Свети Гроб нашега Господа, на Голготу и у цркву Вазнесења. У свима тим местима служили су свете литургије, славећи не места, већ Њега, Господа нашег Исуса Христа, који је у овим местима био мучен и своју крв пролио ради наших греха, да би нас спасао од сатанске силе, и који је васкрсао као истинити Бог.

Патријарх је опет указао Сави гостопримство у својој резиденцији. Два првојерарха су дуго и срдачно разговарали, жељни да сазнају што више о Цркви и народу. После извесног времена, Сава са пратњом пређе и отседе на Сиону у српском манастиру Св. јеванђелиста Јована, кога он купи за време своје прве посете Јерусалиму. Поново се мноштво деце и просјака, како хришћанских тако и мухамеданских, окупи око Саве. Они су га се сећали још од прве његове посете Светом Граду, његове наклоности према сиромашнима и издашности у дељењу милостиње. Никада пре није ни један страни јерарх био тако дубоко урезан у срца презрених и сиромашних. Они су га изјутра дочекивали пред манастирским вратима, окруживали га на улицама, а увече га пратили до куће. Они су знали његово име и напамет знали име његове земље и народа. Обично би викали: "Мар Саба, смилуј се на нас!" Сава одиста имаше милости према њима, делећи им новац, одело и храну у своме манастиру на сиону, молећи се за њих Господу Исусу Христу.

Чак и касније, много касније, кад год је народ Јерусалима, међу поклоницима сретао Србе, питао је за "Мар Сабу", величајући га као правог Божјег човека.

Међу верницима и неверницима

Један народ не може постићи много само националним идејама, нити ми хришћани можемо говорити о националној религији или националној теологији. О националним црквама да, али свакако не и о националној религији. Појединци, чак и у наше хришћанско доба, мешају ова два појма. У свом шовинистичком настојању, они желе да оживе богове својих многобожачких предака, па макар то чинили и у машти. Јер национална религија не може бити другачија него безбожничка.

Први српски архиепископ је ово врло добро знао. Кад је он стварао Српску националну цркву, он није тиме желео да распламсава шовинизам међу Србима, а још мање да подгрева њихову бившу паганску веру. Он је само желео да кроз национално организовану цркву учини свој народ достојним чланом универзалне православне Христове породице. Он је лично био прожет духом хришћанског екуменизма. Као такав, он се осећа као код куће, у свакој православној заједници сваке расе и језика.

Из Јерусалима Сава оде у Александрију. Александријски патријарх, будући добро обавештен о српском архиепископу, његовом краљевском пореклу, његовом светом животу у Светој Гори и његовом хиротонисању у Никеји од стране патријарха цариградског, дочека га са братском љубављу. Што је више с њим разговарао, све га је више волео и поштовао. Сава је упознао патријарха и његово свештенство о Српској цркви и народу. Сви су га пажљиво слушали са великим интересовањем, јер је много шта од тога за њих било ново. Са своје стране, патријарх је одговарао на многа Савина питања о апостолској александријској цркви, о њеној организацији и уређењу. У међувремену, Сава је одлазио да служи у цркви Светога Марка, апостола и оснивача велике цркве у граду. Такође у великој цркви Светога Мине, као и у цркви Светога Кира и Јована, двојице мученика. У свакој од ових, он је оставио поклоне и, као и увек, делио сиротињи милостињу.

Пошто се налазио у Александрији, Сава је желео да посети места, где су живели свети оци - пустињаци, о чијем животу је он као млад монах читао и чији су невероватни аскетски подвизи били подршка њему на његовој монашкој подвижничкој стази. Патријарх се обрадовао овој његовој жељи и даде му искусне путовође и тумаче. Ишли су на камилама кроз пешчану и беспутну пустињу и посетили су манастире на граници Либије, Тиванду, Скитос и Нитреју. Сава је већ из књига знао имена свих прослављених подвижника у овим местима. У својим молитвама и мислима са њима разговарао је као са живима. Посетио је њихове гробнице и улазио у њихове уске ћелије и пећине. Павле, Антоније, Сисоје, Макарије, Памво, Онуфрије, Пафнутије, Сенобије, Пимен, Лот, Јефрем, Арсеније и цела армија Христових војника, сада је стајала пред Савиним духовним очима. Они су се борили не противу људи, већ противу демона и телесних пожуда, трудећи се неуморно да постигну чистоту срца које им је омогућило да опште са анђелима и духовима. Сава их је проучавао и посматрао са дивљењем као духовне горостасе, који су презирали уображење и заблуде света и због тога били од неких исмевани као "људи Христа ради". Ипак, у њиховој "лудости" они су били често тражени за учитеље краљева и патријараха. Племићи и кнежеви долазили су им из далеке Галије и Рима, да од њих што више сазнају о Богу и души.

Сава је хранио своју душу сећањем на ове "земне анђеле и небеске људе". У њиховим упола разореним пребивалиштима, он је још увек налазио неке монахе ' пустињаке, са којима је дуго и срдачно разговарао. Они су говорили коптски или арапски. Били су то монаси достојни хвале, али неспокојни због честих бруталних насртаја мухамеданаца. Сава их је обрадовао и молио да се моле за српског краља, архиепископа и народ. Радостан што је видео кулу светиљу стародревног Светила у пустињи, да још увек трепери, Сава благослови ове свете људе и растаде се од њих.

Одатле караван са камилама продужи за Каиро. Савин долазак у престоницу муслиманских султана, изазвао је велику сензацију. Муслимани посматраху хришћанске монахе са љутитим питањем: "Ко су ови ђаури - они неверници који тако слободно улазе у град?" Јер крв, коју су крсташи пролили, се није била још осушила. Сава је схватио да се сада налази у осињаку, али се ослањао на Бога непрекидном тајном молитвом. Велики Саладин, хуманији од многих крсташких кнезова, беше мртав. Иако Саладинов рођак, нови султан беше много непријатељскије расположен према хришћанима. Међутим, кад га обавестише да је Сава краљевског порекла и брат краљев, издаде наређење да се угледни посетилац прими са почастима. Шта више, нареди да се храна за Саву и његову пратњу, који су отсели у православној митрополији, шаље из султановог двора. Муслиманске масе, видећи необичну пажњу свога султана према Сави, променише своје држање, а они су често сретали Саву, јер се у овом граду више живи на улици него у кући. Ове масе почеше да се постепено окупљају око необичних српских великодостојника, које је њихов суверен поштовао више него иједног хришћанског представника. Убрзо су се одушевили Савиним пријатељским поздравима и осмесима, а још више његовом дарежљивошћу према сиротињи, нарочито према слепима, којих одувек беше много у Египту. Митрополија је била опкољена измешаном масом хришћана и муслимана, жељних да виде српског светитеља. Хришћани са задовољством, муслимани са дивљењем. Султан се радоваше, видећи како његов народ дели пријатељска осећања према Сави. Због тога нареди да се још више намирница и поклона шаље у Митрополију. Кад је сазнао да Сава жели да посети хришћанске светиње изван Каира, султан му даде своју гарду. Тако Сава посети место где је Света Дјева живела са дететом Исусом и Јосифом, када су се после бекства испред Иродовог гоњења, настанили у Египту. Посетио је, такође, неке коптске цркве и установе и даде свакој богате поклоне.

Вративши се у град, Сава се припреми да напусти Египат и крене за Синајску Гору. У Египту он постиже оно што је намеравао да учини. Личним везама он учврсти пријатељство између Српске цркве и Александријске патријаршије. Задобио је нове пријатеље за свој народ међу хришћанима и муслиманима. Он сам обогати своје знање новим искуствима стеченим у пустињи и градовима. Султан нареди својим официрима да Саву испрате све до Синајске Горе. Он даде Сави много ретких поклона, а Сава са своје стране дарова обилно новцем сиротињу и оне који су му додељени као пратња.

Најзад, Сава загрли свога драгог домаћина, митрополита и благослови његово свештенство и народ. Мноштво народа га је пратило све до каравана, поздрављајући га све док не уседе на камилу и крене даље.

По Савином одласку, народ је дуго причао о њему. "Никада пријатнији хришћанин није нас посетио, као што беше овај човек, који је заиста Божји човек", каже прастари биограф.

Гора Старозаветног Закона

Несхватљиво је како је тешко било народима и народима да прихвате веру само у једнога Бога. Било је то теже него створити велике цивилизације. Савршене цивилизације Египта, Месопотамије, Сирије и Грчке биле су помрачене дегенерисаним обожавањима природних сила, претстављеним многим завађеним божанствима и израженим у камену или дрвеним идолима. У току две генерације, Мојсије је покушавао да просветли Израиљце вером у једнога Бога. После четрдесет година напорног рада, он умре разочаран.

Двадесет и седам векова касније, истом пустињом пропутовао је духовни поглавар Српске цркве, који се свим бићем посветио просвећивању свога народа не само у вери у једнога Бога, већ у Бога - рођеног Спаситеља, кога је прорекао Мојсије.

Било је то врло заморно и дуго путовање кроз врелу, безводну пустињу, са ретким оазама воде и палми. Савин караван прође Фараонове руднике рубина и Соломонове руднике злата пре него што је почео да се пење уз стрму и камениту планину. На висини од пет хиљада стопа, угледа се духовна оаза - манастир Свете Екатарине, који је као ластино гнездо био прилепљен на највишој гори. То је Синајска Гора, осам хиљада стопа висока. Манастир, који још увек постоји, био је ограђен високим зидовима и осматрачницама, украшен зеленим кипарисима и тополама.

Архиепископ синајски, који беше истовремено и старешина тога манастира, дочека српског архиепископа са љубављу и радошћу. После заиста заслуженог одмора, Срби уђоше у храм Свете Екатарине. Тамо се најпре поклонише моштима прослављене девојке - мученице Екатарине. Потом, скинувши своју обућу, продужише у храм Горуће купине. То је управо место са кога је Бог говорио Мојсију, док овај чуваше овце свога таста. "И гле, купина је горела, обвијена пламеном, али није изгорела." И анђео му рече: "Мојсије, изуј обућу своју са својих ногу, јер место на коме стојиш је света земља" (2.Мој.3,1). Сава је био веома дирнут и босоног често је служио свету литургију на овој светој земљи. Служио је наизменично: на грчком и на словенском.

Монаси манастира Свете Екатарине пажљиво су слушали приче о далекој земљи, званој Србија, које су им причали српски монаси, Савини пратиоци. Раније они ништа нису били чули о тој земљи. Сада се одушевише србима, њиховим архиепископом и народом. Са своје стране они су причали својим драгим гостима о историји свога манастира. У рано доба хришћанства, пустињаци су населили бројне пештере по падинама ове Горе. У четвртом веку, царица Јелена је подигла прву цркву на месту Несагориве купине. Цар Јустинијан сазида велику цркву у славу Свете Екатарине, као и велике утврђене зидове за одбрану од Бедуина. Временом ово место постаде светионик хришћанства, познато по многим духовним великанима, богословима и мученицима. Из Савиних уста монаси сада чуше имена, писане ствари и дела великог броја оних, који су ту Гору прославили и допринели да буде позната и поштована у целом хришћанском свету. Имена Св. Јована Верхопешчника, Св. Нила са његовим сином Теодулом, Акакија, Георгија, Анастасија и других који Сави беху познати исто тако као и њима. Монаси беху невероватно задивљени великим знањем српског архиепископа, као и његовом прекрасном племенитошћу и скромношћу.

Старешина манастира показа Сави чувену библиотеку, као и многе свете мошти и остала непроценљива блага, дарована манастиру од краљева и добрих људи из целог света и ту сачувана вековима. Он одведе Саву на врх Синајске Горе, где је Мојсије примио од Бога две таблице са Десет заповести Старог Завета. То место лежи три хиљаде стопа изнад манастира. Да би се дошло до врха, треба се успети три хиљаде и пет стотина стопа. Ту је Бог громогласно говорио Мојсију: "Ја сам Господ Бог твој", и такође: "Ја сам онај, који јесте". Касније, међутим, Господ је говорио пророку Илији на истом месту: "Тихим гласом" (Излаз 20; 1.Цар.19, 11-12). Различити су начини Божјег општења с људима.

Сава остаде у Синајском манастиру више од два месеца. За време поста, служио је свете литургије у олтарима самога манастира, а сваке суботе је одлазио на највиши врх Горе звани Хорив, где би у молитви проводио целу ноћ. Недељом рано, он је силазио у манастир ради литургије.

На Васкрсење, оба архиепископа служили су свечану литургију у манастиру свете Екатарине. После тога Срби су се припремили за одлазак. Сава је дао повећу своту новаца манастиру, да се у њему сећају у свакодневним молитвама српског народа и његових вођа. Он такође прими неколике поклоне од старешине. Тада се опрости од својих домаћина. Везе узајамног познанства, поштовања и љубави, остварене Савином посетом овом светом месту, везале су Саву вечито за Синајску цркву. Током времена, неки српски монаси живели су у братству Синаја, а Синајци посећивали Србију и чак имали свој властити манастир у нашој земљи.

Сада Сава опет крену пут Јерусалима. У оно време, људи су се ретко усуђивали да преузму поклоничка путовања у тако далеке земље као што је Синајска Гора, јер је путовање било несигурно, због многих опасности које су на путевима постојале. Због оваквих подухвата, Сави су се при повратку још више дивили, и свештеници и народ у Јерусалиму. Мноштво народа у групама похрли да и овог пута види и поздрави ове одважне Србе и њиховог духовног предводника. И сам патријарх у цркви Васкрсења говорио је том приликом о Србима са великим одушевљењем. На свечаном богослужењу испред Светог Гроба, патријарх, као да је био небом инспирисан, пророчки рече о Сави и његовом народу: "Ово су нови апостоли који су до сада од Бога били сакривени. Они су практични извршиоци Јеванђеља Христовог. Они су нови мученици, носиоци Крста и страдања Господњег и, у пркос томе, они Га пратише верно и ревносно. Они проливају своју крв и дају животе своје за Његову љубав". Тако, Св. патријарх Атанасије прорече славу и мучеништво Савиног народа кроз будуће векове и генерације.

Народне масе су поново пратиле Саву гдегод се он кретао улицама Светог Града, поздрављајући га старог пријатеља. Опет, добром вољом и са осмехом на лицу, Сава им дељаше поклоне. Није могао да оде, а да поново не наврати у манастир Мир Саба. Братство овог манастира заволело је Саву, а кроз њега и цео српски народ. Од тада па кроз векове у том братству било је и Срба монаха. По повратку у Јерусалим, Сава изненади патријарха Атанасија својим намерама да жели да посети Вавилон, до кога се путује дуже и са много више опасности него до Синаја. "Овај човек", рече патријарх гледајући Саву, премореног и у поодмаклим годинама живота, "изгледа да тражи мучеништво и смрт". Благословивши један другога сузама узајамне љубави и тако се растадоше.

Ризично путовање

Ако би све ишло по плану, предпостављало се да караван из Јерусалима неће стићи у Багдад пре тридесет дана. Без икаквог страха пред многим опасностима пред собом и својом пратњом, као што су пешчана пустиња, превелика топлота и вребајуће заседе, Сава преузе ово путовање. Ослањајући се на Божју заштиту, он стиже у чаробни град на реци Тигру без икаквих потешкоћа. Тамошње муслиманско становништво било је још више непријатељски расположено према хришћанима него у Египту. Ипак, султан Ирака прими Саву не само толерантно, већ и са поштовањем. Стави му на располагање и гарду за обезбеђење за време боравка у Ираку.

Одмах по доласку, Сава оде у цркву Света три Отрока, то јест: Шадрах, Мешах и Абеднего. Није ли у Библији забележена прекрасна прича о овој тројици младића? (Данило 3). У Багдаду, пак, живело је исувише мало хришћана Асиро-Халдејаца, чији преци примише благословену веру још у првом веку од апостола Тадије. Они беху храбар народ, чија је историја, чак и до наших дана, право мучеништво. Иако не у потпуности Православци, Сава их заволе због тога што су се грчевито држали Христа насупрот многих смртних опасности. Он је водио пријатељски разговор с њиховим патријархом и старешинама заједнице. Потом дарива цркву и оде да посети рушевине неких хришћанских светиња.

Нашег светитеља није интересовао Багдад, "пребивалиште мира", чувени град Харун-ал-Рашида, заповедника верних и главног јунака из "Арапских ноћи". Прошлост беше слава тога града, а садашњост само маштање живих. Ипак, још је увек постојао као велики, ако не славни град, док су Вавилон и Нинива ишчезли без страха.

Убрзо, Сава се припреми да напусти Багдад. Обавештен о томе, султан, као по Божјој команди, одреди гарду да прати Србе до извесног одстојања на њиховом путовању за Сирију.

Кад стигоше на тло Сирије, Сави оживеше у мислима личности великих апостола, који су отпочели и организовали Цркву у тој земљи. Сети се и свих прослављених православних отаца, епископа и аскета. Јер, иако и сам аскета, он беше човек префињене културе и великог знања. Он је знао како је Сирија била вековима борбено духовно поље, најпре између хришћана и јереси, а потом између хришћана и мухамеданства.

Град Антиохија беше центар делатности светих апостола. Ту су следбеници Христови "по први пут били названи хришћанима". Стигавши у овај град, Сава оде прво да поздрави наследника апостола, патријарха антиохијског и целе Сирије. Патријарх је већ знао о српском архиепископу кроз приче и преписку са својим колегама источним патријарсима. Због тога, он прими Саву са особитим интересовањем. После првог разговора, Сава му се много допаде. Много дана су се молили заједно и разговарали, обојица жељни да нешто корисно науче један од другога. Сава је посетио манастир Св. Симеона Столпника где су га монаси примили са одушевљењем као светогорског монаха и поглавара новоосноване независне Цркве. Сава се распитивао и желео да сазна што више о Светом Симеону и његовим наследницима у том месту. Братија је удовољила његовој жељи. Он даде поклоне манастиру и благослови црнорисце. Исто тако, дарива Антиохијску катедралу, а патријарх му узврати, поклонивши му неке скупоцене светиње и црквене сасуде. На крају, Сава и патријарх благословише један другога и растадоше се.

Из Сирије, Сава оде у Јерменију, земљу у подножју брда Арарах. Он је много желео да види ову велику мученичку нацију са богатом црквеном историјом, духовну децу Св. Григорија Просветитеља. Као и увек и овде је посетио, и живе и мртве. Међу мртвима, Сава је знао по имену многе свете Јерменске епископе, хришћанске кнезове и мученике. То беше земља у којој је умро Свети Јован Златоусти. У својим молитвама и мислима, Сава је разговарао са свима њима. Он је посетио прослављене манастире старе Јерменије, даривао их и дао имена многих Срба, живих и мртвих, да би се молили за њих.

Напуштајући Јерменију, Сава је предстојао најопаснији део путовања. Он је морао да пређе Курдистан, дивљу, брдовиту земљу, насељену дивљим становништвом Курдима, који беху одговорни за многа масакрирања хришћана, Јермена и Асираца.

Корисно је било што је Сава био у пријатељским односима са султаном у Египту, који је био најпопуларнија личност у историји Курдистана. Још је бољи коментар једног биографа који каже: "Као муња, наоружан Светим Духом и подржан Божјом помоћу, Сава је ишао преко змија отровница и аспида и преко свих паклених сила" (Лука 10,19).

После тога Сава је пропутовао кроз Сељук Турски, земљу која је била не мање опасна за хришћане од Курдистана. На свом путу он је са тугом видео многе хришћанске цркве претворене у мухамеданске џамије и минарета. Није ни слутио да ће у недогледно време српске цркве, које су зидали он и отац, доживети исту судбину.

На том путу издашно је делио новац сиротим мухамеданцима у сваком граду и селу. Тада је било немогуће замислити да ће њихови потомци отерати безбројно српско робље и продавати по пијацама у истим овим местима где је он делио милостињу у име Христово. Стигавши срећно у пристаниште Средоземља, Срби су, галијом отпловили за Никеју. Тамо је Сава примљен од стране царског двора, патријарха и хришћана као стари пријатељ са још већим почастима него раније. Сви су они пажљиво слушали приче о најудаљенијим светим местима. Сава је поклонио цару Јовану Ватацију, царици и патријарху скупоцене иконе и друге предмете, које је донео са свога поклоничког путаовања. Он је служио и проповедао у црквама и делио поклоне сиротињи. Пре свега, успе да среди са царем и патријархом неке важне проблеме у вези са Бугарском црквом. Наиме он се заузимао за признање бугарског патријарха у Трнову ради јединства и снаге православља. Он је, такође, молио да се цару Асену, опрости што се био приклонио римској цркви па се касније покајао. У оба ова случаја, Сава је у потпуности успео.

Ово беше трећа Савина посета привременом главном граду Византијског цара и патријарха. Утисак који је оставио Сава и овога пута на народ у Никеји остаће неизбрисив све дотле, док хришћани живе у томе граду. Веза између Српске цркве и Матере цркве постоји од тада непрестано до наших дана.

Из Никеје, Сава не могаше да иде у Цариград кроз Босфор. Град држаху још увек Латини, а сем тога, баш у то време град беше опкољен војском цара Јована Ватација Никејског. Због тога, овај цар организова Сави сигурнији пут дуж Азијске обале Босфора, до једног северног малог пристаништа. Из тога пристаништа Срби препловише Црно Море и искрцаше се у граду Масембрији, у Бугарској.

Крај поклоничког пута и живота

Има једна пословица коју Срби често употребљавају: "Ради као да ћеш живети сто година, а моли се Богу као да ћеш сутра умрети". И опет још једна: "Нема смрти без суђена дана".

Обе ове пословице могле би се применити на ток живота Светога Саве. Што је више залазио у године, он је више радио, будно очекујући своју смрт. Неким људима он изгледаше имун од опасности. Он лично, међутим, беше дубоко уверен, да његова смрт није зависила од многих опасности кроз које је пролазио, већ од Божје воље.

Опасности по Саву, међутим, нису биле одређене. Из града Месембрије он је био у стању да сагледа високе венце балканских планина, покривене дубоким снегом и мразом. Он је морао преко њих да пређе, а то беше у децембру, пред Божић. Цар Асен, обавештен о Савином искрцавању у Бугарској, посла брзо свога војводу са слугама и коњима да помогну Србима преко замрзнутих гребена и стрмина Балкана и да их доведу у Трново, његову престоницу.

Јашући на коњу неколико дана кроз Бугарску, Сава се утону у дубоко размишљање о Божјем Провиђењу. Он размишљаше да ли Господ, који у току живота испуни све његове жеље, хоће да испуни његову последњу жељу, да умре у туђој земљи. Сада Бугарска беше последња страна земља или полустрана, кроз коју ће проћи. Он се плашио евентуалног Божјег оклевања у одговору на његову жељу. Па ипак, он убрзо одагна од себе страх и врати у срце пуно поверење у Господа. Он је имао велики разлог да се радује, што је жив стигао у Бугарску, а нарочито ради добрих вести које је носио цару и патријарху из Никеје. Када српски поклоници уђоше у Трново, цар Асен са својим дворјанима изађе у сусрет са великом чашћу. Он га одведе "у свој топли двор, јер је тада било јако хладно". После кратког одмора, Сава је водио дуге разговоре са царем Асеном и патријархом Јоакимом. Он им рече шта је учинио за њих у Никеји. "Бугарска патријаршија је призната, а цару Асену је опроштено и заборављено", рече он. После честитања обојици домаћина, Сава отвори своје торбе и дарова цара и патријарха скупоценим поклонима, које је донео са Истока. Његове торбе беху пуне златних сасуда и богослужбених књига, везених одежди и црквених барјака, кандила и крстова, свећњака, кадионица и кутија са светим моштима, украшеним драгоценим камењам и бисерима. Све се сијало у знаку оријенталске лепоте и гиздавости. Део тога, Сава даде бугарском цару и патријарху, а велики део задржа за цркве у Србији, за краља Владислава и архиепископа Арсенија. И Асен и Јоаким беху безгранично захвални своме госту, нарочито због Савиних доприноса за помирења између њих и Никеје, као и за прекрасне поклоне које даде њима. Изнад свега, они су били одушевлејни светошћу Савине личности. Као што чини отац својој деци, и Сава је донео Бугарима велике поклоне из далеких земаља, а као светитељ, он је испунио светошћу душе њихове, град њихов и земљу њихову.

Цар асен направи велико славље у част Савину. Али, све овоземаљске гозбе не могу такнути небеску светлост у души светитеља. Као псалмопевац, он је желео једну ствар изнад свега: "Да станује у кући Господњој у све дане свога живота, да посматра лепоту Његову" (Псалм 27,4). Ради тога ишао је на службе Божје сваки дан, а највише у нову цркву Четрдесет Мученика, задужбину цара Асена. Он је служио свете литургије неколико дана, између Божића и Богојављења. Проповедао је на свакој служби. Он је благосиљао бугарски народ, као да је његов.

По жељи цара и патријарха, Сава освети водицу уочи Богојављења и пошкропи том водицом цара и народ. Сутрадан, на Богојављење, Сава је служио свету литургију са патријархом Јокимом, уз саслужење српског и бугарског свештенства.

Иако је био страстан ловац, цар се уздржа од одласка у лов између Божића и Богојављења, одушевљавајући се разговорима са Савом, него ма чим другим. По освећењу воде Богојављенске, цар замоли свог угледног госта да не жури са одласком кући. "Сачекај, свети Владико", рече он, "крај ове оштре зиме и, одмарајући се, остани код нас као у својој кући до Васкрса". Рекавши ово, цар пољуби Савине руке и оде у лов.

Увече истог дана, на Богојављење, Сава осети грозницу. Следећег дана, температура му се нагло повећа. Он беше свестан да му се ближи смрт. Али, уместо да буде тужан или узнемирен, он брзо поче да ради, да заврши оно, што још не беше готово. Сада су за њега минути били дани, а дани године. Он позва неке од својих ученика и предаде им све торбе и сандуке са скупоценим поклонима одређеним за Србију. Потом написа писмо краљу Владиславу, а друго архиепископу Арсенију. И пошто благослови све своје ученике и верне сапутнике, он их посла у Србију.Они отпутоваше жалосни, без њиховог вољеног оца. Затим Сава прикупи сав преостали новац и даде га да се раздели сиротињи у Трнову. Своје личне одежде и ствари, он предаде својим ученицима, неке за њих, а неке за архиепископа Арсенија. Премда је написао писма краљу и архиепископу, он посла по својим ученицима и упутства у вези са црквеним питањима. Он им повери неке од својих забележака о разним верским обичајима и пракси, као и о културном и социјалном животу разних народа и краљевских дворова на Истоку. Препоручио је својим земљацима да изаберу оно што је њабоље и најплеменитије.

Патријарх Јоаким беше врло забринут Савином болешћу, у толико више, када је чуо Саву да каже како ће се ускоро преселити ка Господу. Он предложи да би цара требало обавестити, али се Сава стим не сложи. Најзад, умирући, светитељ изрази од срца захвалност патријарху на његовој пажњи и замоли га да га остави самога. Јоаким загрли Саву и изађе са сузама у очима. Само српски монаси, као сенке у углу собе, мотрили су на свог вољеног оца. Сава се молио: "О, Господе, оче мој, како је велика Твоја сила, како је слатка Твоја љубав. Неизмерна је била Твоја милост према мени, како онда измерити Твоју милост према свим Твојим створењима? Заиста, нема таме за Твоје очи, нема збрке у Твојој мудрости нити поређење са Твојом лепотом. Ти си ме водио од моје младости својом десном руком и хранио ме млеком и медом Твоје мудрости. Ја сам био само оруђе у Твојим рукама, у привођењу једног Твог народа Твоме небеском стаду. О, милостиви Боже, благослови народ мога оца Светог Симеона и учини га великим у светости међу народима. Ја Тебе славим, Тебе величам, о мој Господе, јер си Ти испунио и моју последњу жељу да умрем у туђој земљи. Опрости ми на моју сумњу. Сва добра која примих од Тебе, дадох другима и сада, последње добро, моју душу враћам у Твоје руке. Буди милостив мојој грешној души, о Христе мој Господе и однеси је да пребива са мојим оцем Симеоном, посредством Твоје Пресвете Мајке Дјеве Марије и свих Твојих светитеља".

После молитве, Сава узе свето Причешће и још увек настави да се моли шапућим гласом за многе личности и народе по имену, и за знане у прошлости и за незнане у будућности.

Онда, у зору следећег дана, 14. јануара 1235. године, ученици који су пазили на њега чуше тајанствени глас како говори:

"Радиј се, слуго Мој, љубитељу истине!"

И мало касније, опет:

"Ходи мој добри и вољени слуго, прими награду коју сам обећао свима који Мене воле".

У том моменту, Сава се осмехну радосно и предаде своју свету душу Богу. Ученици његови брзо ставише запаљену свећу крај његове главе по стародревном обичају и прекрстише његове руке преко прстију. Такав беше растанак душе од тела, предодређене за бесмртни живот и славу.

Православни свет у жалости

Смрт једнога члана породице је губитак за целу породицу. Смрт краља или народног хероја је губитак за сав народ. Али, губитак светитеља је губитак за многе народе. па чак и за цео свет. Јер, истинити светитељ је као небески свеж ваздух за нежније људске душе. Поред тога, постоји на Истоку народно веровање, да је смрт светог човека казна за један народ или пак знак приближавања казне.

Савина је смрт оплакивана где год су народи знали за њега или само чули о њему, било на Истоку, било на Западу, од Мађарске до Синајске Горе, али нигде тако као у Србији и Бугарској. Савино мртво тело је било сахрањено следећег дана после смрти, као што је обичај на Балкану. Сахрањено је у цркви - задужбини Асеновој, храму светих Четрдесет Мученика и то по изричитој царевој жељи. Сазнавши за Савину смрт, цар је остао запрепашћен. Он беше љут на патријарха Јоакима што га није известио о Савиној болести. Цар је стигао касно, чак и на сахрану. Тело умрлога у литији беше ношено од краљевског дворца до цркве. И каква импозантна поворка! Патријарх са епископима и државним великодостојницима, са српским и бугарским свештенством. Практично, цело становништво Великог Трнова беше узело учешће у тој поворци кроз градске улице, пре него што се стигло до цркве. После свечаног опела и дуге процесије уплаканог народа који је дефиловао поред ковчега, Савино тело беше спуштено у гробницу.

При повратку, цар Асен одмах оде у своју цркву да се моли на гробу светитеља. Његова туга беше велика. Једина утеха беше му у томе, што ће тело светитеља наћи мир у његовој задужбини, у његовој новој цркви, као њен свети украс. Он је направио саркофаг од једног јединог камена за Савино тело и украсио га златним кандилом постављеним изнад саркофага и са два свећњака са обе стране саркофага. Шта више, он прекри саркофаг својим краљевским пурпурним прекривачем. Он је учинио тако много за Савину вечиту успомену, да је бугарски народ био веома дирнут љубављу свога цара према светитељу.

Вратимо се сада у Србију. Поред писма које је Сава написао из Јерусалима архимандриту Спиридону у Студеници, нема другог трага од преписке са Србијом, за период од осамнаест месеци његовог поклоничког путовања све док његови ученици нису донели његова последња писма упућена краљу Владиславу и архиепископу Арсенију. Није позната садржина ових писама. У њима је Сава сигурно предсказао своју смрт у туђој земљи. Највероватније, ова два задња писма беху Савин последњи тестамент српском народу. Краљ и Архиепископ скриваху тужне вести о Савиној болести само за себе, ипак са надом у срцу. Али, убрзо после тога, друга група Савиних пратилаца стиже са још тужнијим вестима о његовој смрти.

Ова вест изазва велику забринутост и дубоку жалост у читавој српској земљи, од краљевског двора до пастирских колиба. И пошто се народна жалост не стиша за дуже време, архиепископ Арсеније рече краљу Владиславу: "Ни пред Богом ни пред људима није угодно ни право да тело нашег Оца оставимо ван његове рођене земље, далеко од његове Цркве и његовог народа. Ти и сам знаш колико он непроценљив Божји дар беше за нас. Био је раван апостолима. Он издржа многе мучне послове, напоре и страдања за љубав свога, српског народа. Он освети нашу земљу многим новим храмовима, установи краљевство са архиепископијом и многим епископијама. Он створи установе, успостави ред и оствари законски боголики ток живота. Према томе, учини све што је у твојој моћи, да га пренесеш овамо, у његову отаџбину".

Краљ Владислав без речи прихвати архиепископов савет. За прихватање овог савета, Владислав имаше и другу позадину. Народне масе заједно са племићима окривљавале су га за Савино напуштање Србије. Јер је он, Владислав, огорчио светитеља, изазвавши неред у краљевској породици, збацивањем краља Радослава са престола. Према томе, народно незадовољство према Владиславу беше Савином смрћу, у туђој земљи, повећано и то огорчење је расло из дана у дан.

Краљ Владислав написа писмо цару Асену, своме тасту, молећи га за дозволу да се Савино тело пренесе у Србију. Ово писмо он је послао по службенику високог ранга.

Од Трнова до Милешева

Преношење светитеља после смрти ствара снажан утисак у хришћанској цркви. Општи разлог томе је жеља сваке земље да поседује тело светитеља или његове свете мошти, а за своје добро и благослов. Посебан разлог за ово преношење светитељских тела на хришћанском Истоку и на Балкану беше инвазија Мухамеданаца. Тога ради, многи српски светитељи беху преношени из једне земље у другу, или из једног места у друго.

Свети Сава не беше изузетак. Његово су тело желели у Бугарској исто толико, колико и Србија, обе због својих посебних разлога. Цар Асен одби да поврати Савино тело с мотивацијом у одговору на писмо краља Владислава који је гласио:

"Ако би тело светитеља без достојне пажње и уважавања било међу нама, ти би био апсолутно у праву да тражиш да буде одузето од нас, да би сте га ви тамо могли чувати са више пажње и части. Али, пошто је светитељ, по Божјем провиђењу, умро у нашој земљи, и пошто је његово свето тело почаствовано од наше стране одмарајући се у храму Божјем, зашто онда њега и нас узнемиравате вашим захтевом?"

Примивши овај негативан одговор, српски краљ постаде веома ожалошћен. Он тада написа друго писмо бугарском цару и посла још неколико људи, високих звања и положаја, да и усмено образложе његову молбу. У овом другом писму он преклињаше свог таста, говорећи: "Оче мој, ако сам код тебе нашао ма какву милост, немој затварати своје срце према мени. Дај ми свето тело мога стрица и господара".

Ганут овим другим писмом, цар Асен, збуњен, не знађаше шта да ради. Он сазва Државни Савет са патријархом Јоакимом на челу и изнесе ствар пред њих, да одлуче. Они су сви одлучно били противу жеље српскога краља. "Народ у граду, чувши о овоме, поче да се буни", рекоше саветници и патријарх. "Тада", наставише они, "твоја црква - задужбина, једном обогаћена Савиним светим моштима, биће осиромашена и деградирана. Разочарани народ престаће да пуни цркву, као што сада чини кад је Савино тело у њој. Према томе, ми се сви противимо одношењу његовог тела".

Прихватајући одлуку својих саветника, Асен одговори Владиславу: "Пошто је била воља Божја да светитељ умре међу нама, а ми смо такође Христови следбеници, ко сам ја онда да се супростављам вољи Божјој? И, како да се усудим да потресем гроб светитеља, поготову што он лично ништа није рекао, ни речи, о преношењу његовог тела у Србију? Према томе, сине мој, тражи од мене штогод друго зажелиш, али ме немој терати да чиним оно, што не могу тако лако да учиним. Јер, патријарх и сви моји саветници и цео мој народ забрањују ми да то учиним".

Ово писмо је доказ изузетног поштовања, које је бугарски народ имао према Светом Сави. Али, оно је Владислава учинило очајним и преплашеним, јер народ у Србији је већ знао за ову преписку и желео је по сваку цену повратак Савиног тела натраг у Србију. Да краљ није успео да га пренесе, народ би то схватио као Савино незадовољство са својим синовцем, чак и после смрти. И, шта онда? Владислав би био срушен са престола без милости. Највероватније је да је краљица Бјелослава такође писала своме оцу писмо преклињајући, али без успеха. Најзад краљ Владислав реши да оде лично у Трново. И он оде са импозантном пратњом племства и епископа и са богатим поклонима. Његов таст га у бугарској престоници прими са искреном и родитељском љубављу као таст, и са свима почастима краљевског достојанства. Али, Владислављеве мисли су биле више са својим мртвим стрицем него ли са свим живим народом који га је окруживао. Због тога, он одмах продужи у цркву Св. Четрдесет Мученика, паде преко гроба Светога Саве и мољаше се са сузама: "Ја знам, оче мој, да те је мој грех навео да напустиш Србију, и шта више, донео ти смрт у туђој земљи. Али, опрости ми из љубави према твоме брату, а моме оцу. Не заборави свој народ за кога си поднео толико патњи и бола, и не прекри ме срамом и бедом. Моли Бога и твојим молитвама покрени срце цара Асена да ми дозволи твоје тело, јер ћу бити презрен од свога народа, ако се вратим без тебе".

Ову и многе друге молитве, Владислав упућиваше своме стрицу чистим срцем и узбуђењем. Јер гле, шта се деси! Те ноћи цар Асен усни сан који га је јако потресао. Сава се појави у сну пред њим и заповеди му као од Бога, да преда његово тело Србима. Следећег јутра, Асен позва свој Савет и исприча шта је уснио. То је непријатно деловало на све саветнике, а највише на патријарха Јоакима. Али, после извесне дискусије, они се најзад сложише да тело буде предато, јер би у противном могле уследити као Божја казна неке невоље. Према томе, ковчег је био извађен из саркофага и отворен у присуству двојице краљева, патријараха, свештенства и масе народа. На радост свих, Савино тело нађоше нераспаднуто, а цела црква се испуни угодним мирисом. Изгледало је, као да је светитељ заспао. Изненада, почеше се дешавати чуда: болесни беху одједном исцељени и ђаволом поседнути, очишћени само додиром његовог тела или одјејања. Вест о овом чудотворном исцељивању брзо се прошири по граду и масе народа похрлише у цркву да виде и дотакну новог светитеља. Патријарх нареди да црква буде, за народ и болеснике, отворена и дању и ноћу. Цар Асен са своје стране нареди, да камени саркофаг буде сачуван у част светитеља исто онако, као да свето тело лежи још увек у њему. Краљевски пурпурни прекривач остаће и даље да прекрива саркофаг, кандила и свећњаке око саркофага да буду непрестано упаљени, баш као и пре.После тога цар Асен начини велику гозбу у двору у част свога зета. У својој здравици на пријему, Асен рече Владиславу: "Ја сам желео да имам овог светитеља у својој цркви као дар Божји, зато сам тако много украсио његов гроб, као што си и сам видео. Али, пошто се твоје краљевско височанство постарало да дође лично, да би ме видело као свога оца, нећу, сине мој, дозволити да се вратиш ожалошћен. Ти си одиста светитеља уграбио од мене, од Бога ми дато моје благо. Нека се радује твоје срце, а ми се такође надамо, да ћемо примити Божју милост кроз његово посредништво, јер смо имали велику љубав за њега, како за време живота његовог, тако исто и после смрти његове". Чувши ово, краљ Владислав заједно са својим српским пратиоцима устаде са стола, дубоко се поклони пред царем и захвали му се од свег срца.

Ми смо раније напоменули, како је цар Асен тражио од Саве да остане у Трнову до Васкрса "као у својој властитој кући". Сава није обећао да ће остати, али ипак остаде у Бугарској не за један, већ за два Васкрса или на жалост, не жив, већ мртав! Било је дивно пролеће, после другог Васкрса, када је Савино тело узето из Трнова и пренето преко Бугарске границе у Србију. Граница - каква граница?! Никада не беше одређена граница између Срба и Бугара, већ увек покретна и не много утврђена, као граница између друга два народа. Свети Сава је увек био и остао симбол овог јединства. Срби бејаху тужни, јер он бејаше далеко од њих, а Бугари радосни што је он са њима. Сада су осећања обрнута: Срби се радују што су га добили натраг, док су Бугари постали тужни што се растају од њега. У свим градовима и селима кроз које је поворка са Савиним моштима пролазила, бугарски народ је журио да се поклони моштима, да га додирне, целива и ода му почаст. Исто ово се поновило на тлу Србије. Архиепископ Арсеније са многобројним свештенством, државним великодостојницима и непрегледном масом народа срете тело светитељево.

Нема података у целој српској историји о тако дугачкој и достојанственој литији, као што беше ова са преносом тела Светога Саве из Бугарске у Србију. Хиљаде и хиљаде народа јурило је са свих страна, да се придружи тој пратњи. Уз певање псалама, црквених песама и молитава, литија се кретала напред, али све спорије и спорије, јер беше заустављена од народних маса у сваком граду и селу, које су закрчивале и задржавале за извесно време у жељи да виде, додирну или целивају свога светитеља.

Краљ Владислав подигао је цркву у Херцеговини, звану Милешево. И после седамстотина година, она је још увек дивна. Могла би без сумње да буде украс сваког великог града. Како ли је морала изгледати као нова у оне дане, тешко је замислити. Он је посветио Милешево, попут Жиче, Богу Сведржитељу. Поред свих његових врлина и грешака, његова црква - задужбина показује, да је у истини био велики хришћанин. Његов лик на фресци у цркви представља га као човека са плавим очима и кратком брадом, љубазног изгледа и милостиве душе. Као знак измирења између његовог стрица и њега, Владислав намерно донесе Савино тело у цркву у Милешево, да тамо буде чувано.

Само пак уношење Савиног тела у светињу беше више радостан него ли тужан догађај. Био је то заиста празник целокупног Српства, дан захвалности Богу.

Прошло је преко пола века од како је кнез Растко напустио Херцеговину као своју кнежевину и побегао у Свету Гору. А сада је донешен назад као светитељ Сава у ту исту провинцију - Херцеговину.

Отац се вратио својој деци. Његова гробница у Милешеву постаде извор милости, здравља и утехе за потоње српске генерације. Нико и никад не вероваше да је он мртав.

Пламен ломаче

Турска инвазија Балкана захватила је и Србију и ако су се Срби одупирали притиску дуже него и један балкански народ. Смедерево, задња престоница умањене Србије, пало је шест година после пада Цариграда. Једино Црна Гора оста неосвојена. Турска инвазија докрајчила је народне државе и династије и уништила људска права, развитак и напредак балканских народа. У таквим приликама, Црква постаде једини извор снаге и уточиште хришћанским народима, уз плаћања завојевачима високе цене у крви. Неке од најлепших цркава бејаху претворене у џамије, многе разорене, а скоро све беху опљачкане и оштећене. Жича је, такође, била упола разрушена и опустошена. Милешево беше опљачкано и оштећено, али на срећу, не и разрушено. Саркофаг са Савиним нетрулежним телом није био узнемирен ни обесвећен чак ни после сто педесет година турске окупације. Пошто је Савино тело лежало у њему и више од две стотине година српске слободе и независности, Милешево је постало поклоничко место, равно Жичи и Студеници. Њега су помагали и украшавали босански банови, херцеговачки кнежеви, поморски жупани, краљеви и цареви Србије. Мали господари да себе начине великим, а велики да постану још већи неком везом са Савиним именом или његовим грбом. Тако, Твртко први изабра Милешево да се у њему крунише за босанског краља, на гробу Светог Саве, 1377. године, иако је био заштитник богумила. Кнез Стеван Косача, јавни богумил, узе титулу "војвода Светога Саве". Наравно, не треба ни спомињати чисто православне владаре који су се такмичили да што више учине за ову светињу, у којој је почивало тело Светога Саве. У оним светлим данима слободе, Милешево беше истинско срце дубоке побожности, просвете и преписивачко-издавачке активности. Савин дух и његов пример многобројних успешно извршених задатака и напорног рада који је следио иза тога, стално беше тамо присутан.

У мрачно доба турске тираније, међутим, Милешево постаде за хришћане уточиште и место дубоког покајања са небеском утехом и надом. Оно је остављено без ичије заштите, на милост и немилост муслимана. Чудно звучи, али је истина да су Милешево дуго времена штитили и сами муслимани, као и Срби насилно преведени у ислам. А ови муслимани су то чинили. пошто су и сами били сведоци безбројних чудеса на гробу Светога Саве. Хисаџик, велико село мухамеданаца - потурица у близини самог манастира, превазишло је све остале у заштити и оданости према манастиру Милешеву. Неки од храбрих европских путника из доба османлијске страховладе у Србији видели су у Милешеву саркофаг Светога Саве "са гомилама поклона на њему, дарованих од муслимана". Неки су од њих посведочили, да су чак и неки римокатолици из Далмације и Јевреји долазили на поклоњење гробу Светога Саве. Тако је трајало све до пред крај шеснаестог века. Но, у то време Турци, османлије постадоше јако љути на Србе ради њихових честих побуна и устанака. Чињеница је да се Срби нису никада помирили са својом тешком судбином робовања. Шумски герилци: ускоци и хајдуци у земљи са једне стране и избеглице из Срема, Славоније и Баната са друге, непрекидно су узнемиравали отоманску владавину. Ови непослушни поданици и борци су се напајали баш у старим српским манастирима, тако су Турци мислили. Култ и поштовање Светога Саве беше тада јако велико, као никада раније. Шта више, и повећавало се све више из дана у дан због бројних чудеса.

Суочавајући се са све чешћим побунама, тадашњи турски султани нису били довољно мудри да употребе разумна средства за смиривање народа. Уместо да гасе ватру водом, они је напротив појачаваху дрвима и сламом. Почеше слати све више и више обесних тирана, да би мучењима и разарањима и крвопролићем угушивали побуне.

У почетку 1595. године, дошло је до промене на турском престолу, у Истамбулу. Нови султан Мухамед трећи постаде турски владар. Он беше сто друго дете свога оца. Његов отац, Мурат трећи био је "слабо створење, који је препустио улизицама да владају државом и пактирају са онима који су плаћали највише, а њиме су управљале његове жене". Син његов не бејаше бољи од свога оца. Обично су блудници велики тирани. Султан Мухамед нареди Синан-паши, да једном заувек угуши побуну код Срба, не бирајући средства. Овај крволочни паша био је обавештен да су српски манастири места у којима је подгрејаван дух побуне против турака. Он би обавештен са доказима да је Милешево постало поклоничко место - ћаба чак и за мухамеданце, и да су многи од ових прешли у хришћанску веру, гледајући многобројна исцељења њихових болесника, као и друга чуда на гробу Светога Саве. Стога, Синан-паша нареди да се тело Светога Саве пренесе у Београд и да се тамо спали.

Извршилац овог пашиног наређења беше неки Ахмед бег Окузи. Овај брутални слуга још бруталнијег господара, веран својој окрутној природи, учини све то на зверски начин. Он прво начини војни обруч око самог манастира Милешева. Онда примора монахе да изваде дрвени ковчег из саркофага са телом светитељевим. Ковчег ставише на коње, које су терали сами монаси, јер су се турци плашили да се и дотакну самог ковчега. И тако крену тужна поворка. Уз плач и ридање, монаси беху малтретирани и сваки Србин или Српкиња, које су успут срели били су убијани или насилно одведени, како би били онемогућени да о овоме јаве хајдуцима у шуми. Тако је ради свега овога, поворка силно нарасла док је стигла до Београда. На месту званом Врачар, на периферији Београда, беше припремљена ломача. На њу ставише дрвени ковчег са светим телом. И ту 27. априла 1595. године, тело Светога Саве би спаљено и претворено у пепео. Необично велики пламен подиже се према небу и осветли цео град и могао се видети далеко преко Дунава. И док су Турци урлали од задовољства, а поробљени Срби у Београду плакали и молили се, дотле слободни Срби преко Саве и Дунава, хајдуци и ускоци по планинама, спремаше своје мачеве за освету светитеља.

Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је голуб већ давно, давно излетео. Али, радост турака беше краткотрајна, јер док се пламен стишавао, њих ухвати изненадни страх и сви се разбежаше својим кућама, закључавши врата за собом. На Врачару пак, неколико монаха клечећи из даљине посматраху пламен и чекаху да узму прегршт светог пепела и однесу натраг у Милешево. Међутим, живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави према Христу. Сада му се и та жеља испунила. Тако, са осмехом победника, Сава опрости Синан-паши и благослови свој српски народ.

Господ је на мојој страни,

Ја се нећу плашити,

Шта човек може мени да учини?

(Пс.118,6)

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски