molitvoslovm

Србски духовници: Старац Јулијан Студенички

Објављено 18 децембар 2017
julijanСТАРАЦ ЈУЛИЈАН СТУДЕНИЧКИ (1918. – 2001.)

Поред осталих, замонашио је и 1948. у манастиру Благовештење и Гојка Стојчевића, коме је дао имe Павле и који касније постаје Патријарх србски. Био је велики духовник и исповедник многих наших манастира, па је тако остао духовник и Патријарху Павлу све до свог упокојења. Препоручујемо са погледате и послушате очинске поуке и светоотачко расуђивање овог блаженог светосавског старца!

Крштено му је име Радомир. Основно образовање стекао је у свом родном месту. Као дечак одлази у манастир Велуће за време старешине јеромонаха Платона Милојевића, а затим у манастир Вету и у манастир Вујан код Горњег Милановца. Из тог манастира завршио је са још двојицом монаха, Николајем и Јустином, монашку школу у манастиру Високи Дечани, а онда се замонашио и добио монашко име Јулијан.Ускоро после примања монашког пострига 1938. године, св. владика Николај Велимировић у Жичи рукополаже оца Јулијана за јерођакона а затим и за јеромонаха.

По одласку јеромонаха Николаја 1940. у Благовештење да прими управу манастира, јеромонах Јустин постаје старешина манастира Вујна, а отац Јулијан врши дужност пароха и намесника манастира све до краја рата. Крајем 1944. године, због одласка оца Јустина из Вујна, отац Јулијан прима дужност старешине манастира. Те јесени биле су велике борбе око манастира Вујна изнеђу четника, партизана и Немаца, па се због њихове најезде братство манастира морало разбежати у Бресницу и околна села. Свршени теолог Гојко Стојчевић, који тек што је дошао из овчарске Свете Тројице у Вујан, морао је са осталима поћи, али само до манастирске бање Трпче, па се вратио. Са својим нежним здрављем није хтео да иде у неизвесност, која нас је тада пратила, зато се и вратио у Вујан. После неколико дана из те бежаније вратио се и отац Јулијан. Тако су њих двојица живели у манастиру и, бринући тада о њему, чували што се могло сачувати до повратка осталог братства.

Отац Јулијан, опслужујући манастирску парохију - Прислоницу и Брђане, имао је тада много сахрана изгинулих парохијана у борбама и имао је велике невоље и малтретирања од разних војски. Али су га као младог, повученог од политике и финог у понашању, а познатог по лепим црквеним проповедима, пријатном разговору и пастирствовању, сви много волели и штитили. Иако је тада Прислоница била више партизански настројена, а Брђани четнички.

По мудрости и лепом опхођењу са људима отац Јулијан је био свима познат, зато је рано произведен у чин игумана, тако да је после Другог светског рата он био најмлађи игуман у Жичкој епархији, а можда и у целој нашој Цркви, као што је пред рат његов брат од стрица (Предраг) монах Тимотеј постао у Жичи најмлађи ђакон, са непуних 17 година.

julijan

Једног дана с почетка јесени 1945. године, кад се у манастиру мало окућило, отац Јулијан је изненада премештен у манастир Благовештење. Са њим је пошао и Гојко. Узрок његовог премештаја нисмо одмах сазнали. Доцније смо тек чули да је владика Викентије Проданов тиме хтео укаже пажњу свом пријатељу игуману Софронију Ракетићу, Личанину, који је био код њега, пре рата, у Злетовско-струмичкој епархији. После неколико дана у Благовештење су прешла и друга два искушеника.

Тако је Вујан са новим старешином ослабио у братству , а Благовештење ојачало. Оца Василија озарила је тиха духовна радост. Отац Јулијан постао је намесник и манастирски парох. Братство је наставило да живи у новом мучном послератном времену молитвено у благодатној монашкој слози и љубави до 1949. године, када ће напустити Благовештење. Оно што је у то време ту реметило монашки и тишину, била је изградња хидроцентрале у Овчар Бањи са буком и галамом, коју су правиле машине, мине и радници.

Тада 1949. године све братство из Благовештења прелази у мирније место, у манастир Рачу, у живописном подножју планине Таре, покрај саме речице Раче. Отац Јулијан пошао је тамо неколико месеци раније. Међутим, већ следеће године одсуствује годину дана, да би помогао манастиру Вујну, који је остао без старешине, а онда е поново враћа у Рачу 1951. године. Од тада он остаје у Рачи као старешине 10 година, све до 1961. За то време манастир је стекао братство од 15 чланова и био унапређен како у материјалном тако и у духовном погледу.

Када је епископ Василије Костић 1961. постављен на жичку епархију, он све рачанско братство, као најбројније и најјаче, премешта у манастир Студеницу, где су биле и највеће потребе. Игуман Јулијан постаје старешина студенички, а отац Василије Домановић намесник. У то братство долази из овчарске Свете Тројице, као појачање, теолошки образован јеромонах Симеон Василијевић, који ће за студеничко братство много значити, поготово после смрти оца Василија. Отац Јулијан ће, по већ устаљеној традицији братске љубави, једно време предати оцу Симеону управу манастир Студенице, а по смрти оца Симеона старешина студенички постаће млади јеромонах Јован Младеновић. За то време отац Јулијан, уз помоћ Завода, обновио је Доњу и Горњу испосницу Светог Саве, где је извесно време и боравио у подвигу и молитви. Затим је по благослову надлежног епископа Стефана, као најпогоднији и најискуснији монах, произведен у чин архимандрита и задужен да се под његовим руководством и старањем изврши обнова порушеног и вековима запустелог манастира Градац код Рашке.

Овде је можда згодније него на почетку да начинимо и неку врсту личног описа оца Јулијана. Овај изузетан духовник и духовни пастир, сабрат манастира Благовештења, старешина Вујна и Раче, велики архимандрит и старешина студенички од младости, био је човек вишег раста, јаче телесне грађе, дугог лица, црномањаст, изразито црних, правих веђа које наткриљују очне капке, правилног носа, црне праве косе и црне дуге браде.

Дубоко религиозан, повучен, мисаон и врло интелигентан, добар беседник и саветник, можда један од најначитанијих српских монаха. Био је велики духовник и исповедник многих наших манастира. Имао је велико искуство и духовно и практично.Уживао је општи углед и поштовање у нашој Цркви и нашем народу. Такав је отац Јулијан имао спољњи изглед и духовне особине.

Старац Јулијан је смрт дочекао јуначки. Тешко болестан, подвргнут дијализи, трпео је ради Бога, причешћивао се Христом Страдалним и Васкрслим и припремао за вечност. Окружен љубављу студеничких монаха, угасио се као кандило пред иконом које ће, запаљено руком Творчевом, опет заблистати у Дан Васкрсења. Поред осталих, замонашио је и 1948. у манастиру Благовештење и Гојка Стојчевића, коме је дао има Павле и који касније постаје Патријарх српски. Био је велики духовник и исповедник многих наших манастира, па је тако остао духовник и Патријарху Павлу све до свог упокојења, 2001. године.

Старац Јулијан се упокојио у Господу 17/4. јула 2001. године и сахрањен је у Манастиру Градац.

Извор: Ходочасник.орг

 

САВЕТ РОДИТЕЉИМА - СТАРАЦ ЈУЛИЈАН

 

СТАРАЦ ЈУЛИЈАН О:
СТУДЕНИЦИ, СРБИМА, НЕКАДАШЊОЈ СРБИЈИ, МУШКАРЦУ И ЖЕНИ, ПОВРАТКУ НА СЕЛО, КОСОВУ... 

 

СТАРАЦ ЈУЛИЈАН О ЕКУМЕНИЗМУ:

ЗАПИС ГОВОРА: Ево, екуменизам.. Говори се о томе, тобож, љубав! Где може Љубав са мржњом, где може да се меша Љубав са мржњом? Христос је рек'о, јасно гласно:Ко мене воли, моју вољу твори, а ми можемо да се уједињујемо са онима у Христу, значи - једних мисли, једне вере, једног крштења. То можемо и треба, али, свакако да не можемо да се уједињујемо са некима.., не само да их назовемо јерес, нису... екуменце не треба називати јерес, јер су они БЕЗБОЖНИЦИ... и незнабожци... И шта има сад да се говори о некој јереси. Јерес може да буде у кругу хришћана а они су БЕЗБОЖНИЦИ, и ми с њима немамо никакве везе, као што не можемо да имамо везе с марксизмом, и са другим тим, безбожним учењима. И мислим.. када се говори о љубави.. љубави нема тамо где нема Христа. То је камуфлирана мржња... Да се, Цркква Божја сведе на ниво нецркве. Но то се неће успети.

45 године, био сам у манастиру Благовештење.... четреспете- шесте, тако. Један озновац, био.. дошао је, па ми каже у разговору:Ми ћемо за 10 година да уништимо Цркву. Ја сам му рекао:Шта ћете ви радити ја то не знам, али ви нама ништа не можете. Ми ћемо... „Кад би ви и ја сад заспали кажем ја њему- „и кад би се пробудили после милион година, шта би нашли на овом свету ја не знам, али Цркву би сигурно нашли. Не можете нам ништа јер Цркву није основао човек. Није је основао Вартоломеј, нису је основали патријарси грчки ни римски нити ко.. Цркву је основао Господ Исус Христос, на Апостоловој вери, ти си син Божји... Дакле на овој вери је Црква основана и њу ће Христос да води. Она ће да буде Црква. Е, хоће л' мо ми остати у Цркви тој, или нећемо, то је друга ствар. Ми сигурно, ако останемо, а ја мислим, ако да Бог, ... Можда неће сви, али србски народ ће остати са Христом. И ја се надам, да ће србски народ, ако Бог да, нека то буде и десет Срба, дочекаћемо Страшни Суд као Црква Божија србска. Зато, не треба се плашити, само требамо свој живот ускладити са овим временом и са Христовом науком. Ми морамо са људима да разговарамо, ми морамо да тргујемо, да сарађујемо на разним пољима, али, НЕМА САРАДЊЕ ЗЛА СА ДОБРИМ. Нема, неможе, Велијара не можемо служити...и Велијара и Христа. И наши њуди који то мисле, они су нешто побркали лончиће. Побркали су нешто у њиховој глави.

А оћу да вам кажем..., ту има, зашто се то догађа? Католицизам, ја не знам дал' он још постоји као „црква. Скоро сам читао један.. на руском... Жао ми што то отац Антоније није хтео да преведе. Шта каже папа о себи. Па он каже, да он има право да исправља Бога... Да он има право да исправља Светог Апостола Павла ако то он сматра да треба. То више није хришћанин! Мислим, ту... Ту сад неки говоре као о хришћанину... па и о неком јеретику.... За мене је то БЕЗБОЖНИК. Јер је свео Бога на неку ствар коју он може да замени.

СТАРАЦ ЈУЛИЈАН СТУДЕНИЧКИ

О ПРИЧЕШЋИВАЊУ ДЕЦЕ

Поштовани читаоци, дошли смо до овог ретког аудио снимка, у коме чувени Студенички игуман, о. Јулијан, који је био духовник и блаженопочившем патријарху Павлу, износи свој суд поводом причешћивања деце и, нарочито, поводом данашње опште појаве да свештеници позивају родитеље да причешћују своју децу на свакој Литургији, и да при томе, не само  не питају је ли дете постило, него ни да ли је јело нешто после 12 ноћу. Почујмо речи мудрог игумана...

...Али имамо ту и нешто сада кад смо били ту, у Никољачи, сад кад смо славили ту, има нешто невиђено. Ваљда Атанасије, ко је то био не знам ни ја, зове: „Дајте децу, дајте децу да се причешћују!“. Како то сме тако?!

Наше жене припремају децу. Спрема га тако: не да му да једе, не да му да пије, онда га једва држи, недељу дана да пости дете. Па га заварава ово, заварава оно, како ће, а дете к'о дете и на крају...

А ово сад је од једаред: „Дајте, дајте, дајте, дајте, дајте!“. Онда то изгледа сад Причешће као оно, има једна прича, (ја не причешћујем) одједаред да се то причешћује онако безвезе.  Онда код мене, можда ја сад упадам у нешто, али је ово исто као и све то. Овај, као да се... онда једна девојчица, код мене дошла у Градац, 'оће да се причести.

- „Јес' ти постила, душо?“

– „Нисам. Имам благослов да се причестим.“

– "Ма, не питам те ја за благослов, ја тебе питам јеси постила".

Каже: „Нисам.“

– "Е па, не можеш да се причестиш.“

Има један дух је ушао тако сад међу нас – само да се причешћује. Заборавља се на речи светог апостола Павла: „Ко недостојно једе и пије, смрт себи једе и пије.“ И без обзира на то: „Ајд', ајд', 'ајде, 'ајде, 'ајде само да се причешћује“. Један свештеник ужичког краја овде, то је причао Зоран... са децом. А свештеник служио па их зове: „Ајде, дај ту сву децу да причестимо.“ – Па чекај, каже, нису се деца спремала и он сад децу гони на причешће.

Код нас људи и онако су, и онако, Бог зна шта не посте, али ако му даш Причешће, а он није постио, и никад неће више ни да пости, неће више ни да мисли о томе, он је постио само што је хтео да се причести.

Прекуцавање и припрема: Православна породица, октобар 2017.

 

 

 

 

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски