molitvoslovm

Србски духовници: Старац Гаврило Ралетиначки

Објављено 12 децембар 2017
gavrilo1СТАРАЦ ГАВРИЛО РАЛЕТИНАЧКИ(1904.-1996.)

       Архимандрит Гаврило Димитријевић, Крагујевчанин, рођен је 1904. године. Крштено му је име Милисав (Миса). Био је средњег раста, ведрог чела, црних очију, мало повијеног носа и изразито црне, густе косе и дуге браде. Радио је у Хришћанској заједници у Крагујевцу.

 Пред Други светски рат у Жичу је долазио увек са црним до испод колена мантилом и у манастиру би дуже остајао. Сви су га поштовали и ценили више као сабрата него као госта. Дружио се с богомољцима и често би им проповедао. У проповедима критички би се освтао и наглашавао да прави хришћанин мора да буде у свему уредан, дисциплинован и да буде духовни борац; борац против греха и зла у себи и око себе. Да уме сведочити својим животом веру у Христа. Отуда смо сви ми млађи с поштовањем гледали на њега. Тако је то било док се није једне недеље ујутру брат Миса обрео у Жичи на светој литургији у светогорским свечаним мантијама и панакамилавци. Сви смо се у чуду питали: шта је то, и како тако брзо и неопажено постаде монах, јер нисмо доживели ни видели чин његовог монашења, а увече је био у цивилном оделу. И тек доцније сазнадосмо од других и од њега да је он још раније постао монах, и то у Светој Гори, и да има монашко име Гаврило.

Причајући доцније о свом монашењу у светој Гори, отац Гаврило вели: "Много сам волео Свету Гору и монаштво, па сам желео тамо и да живим, и још увек жалим што нисам тамо. Тако сам прошле године (то јест 1938.) у својој 35 години отишао у Свету Гору и у Посници Светог Саве у Кареји примио сам велики ангелски образ и постриг као и монашко име Гаврило од хиландарских тамо стараца Саве и Митрофана, који су живели у Испосници Светог Саве. Монашки завет и монашко име тајио сам све док нисам дошао овде у Жичу. Но, давши тај свети завет, одмах смо брат Станко, секретар Хришћанске заједнице, и ја почели живети монашки у строгом посту и другим молитвама, јер се и он одлучио на монашење, и нешто касније постао потајни монах Серафим. А благодат Божја није нас остављала, па смо као два вола у једном јарму почели да вучемо и на све стране да ширимо богомољачка братства, да сакупљамо народ и ширимо покајање и богомољство.

Све ово, како се после чуло, отац Гаврило поверио је манастирском духовнику протосинђелу оцу Антонију на исповести, а духовник у договору с њим јавио то одмах Владици.

Владика Николај нареди да се отац Гаврило одмах монашки обуче и да не крије монашки чин, јер монаштво није ништа сакривено; оно треба да буде као откривен свећњак да свима светли. Тако је Жича изненада 1939. године добила још једног доброг и ревносног сабрата и свештенослужитеља, а богомољачки покрет духовника и мисионара. Отац Гаврило подвизавао се и много читао, тако да се и у поноћ често могло видети кроз прозор са танком завесом како над књигом марљиво и удубљено чита Свете Оце.

Кад су Немци бомбардовали и запалили Жичу у јесен 1941. године и када се братство манастира разишло по разним манастирима, отац Гаврило долази у Овчар, у манастир Јовање, и ту, после смрти оца Серафима, помаже сестрама као духовник. У цркви служи и, као одличан појац, учи сестре црквеном појању. Тако им је он у то ратно време био од велике помоћи. али, након извесног времена, пошто су се у Жичи почеле обнављати грађевине, он се вратио у Жичу.

Када је после рата образована Шумадијска епархија, отац Гаврило долази у свој крај у околину Крагујевца. Насељава се у запустели манастир Ралетинац. Обнавља га и окупља око себе младе монахе. После извесног времена, епископ Валеријан оснива ту женски манастир, а монаси се разилазе у друге манастире. Неки од њих иду у Свету Гору. Отац Гаврило остаје као духовник и даље у том манатиру. Служи у цркви и брине о духовном животу сестара. Посећује богомољачке скупове, проповеда и пише дивне духовне поуке. По нарави строг и критичног духа поборник је канона, монашких правила и дисциплине у црквеном животу. Због тога понекад долази у сукоб и несагласност са свештеним лицима, па и са епископима. Они не схватају његове критичке тежње и упозорења да су добронамерни, па је зато морао да трпи опомене, епитимије, па и деградирања.

Но, његов свети начин монашког живота, његова искрена ревност и добронамерност на крају оправдавају га и надлежни епископ унапређује га у чин архимандрита.

Сестре манастира Ралетинца за оца Гаврила веле да је радио много. Веома је ревносно служио света богослужења у цркви, без скраћивања. Писао је читаве књиге са разним поукама и проповедима и слао их у народ. Није му стало да се та књига само прода и да на њима зарађује, него да што више уђу у народ. Многи су га поштовали као изузетног и великог духовника, зато су му се обраћали и усмено и писменим путем, тражећи од њега разне савете, и он је са очинском љубављу одговарао и давао потребне савете.

Бринући да се у манастиру води уредан духовни живот, бодио је рачуна да манастир буде пристојно и материјално обновљен и обезбеђен. Сву своју имовину и очевину уложио је у обнову тог манастира. Такође и пензију; чак није хтео ни у руке да је узме да не би задржао што за себе, говорећи: "То је више потребно манастиру него мени."

Учио је сестре у манастиру како и колико да се моле Богу. Препоручивао би им које побожне и светоотачке књиге да читају. Говорио би им да се, кад путују, увек моле и да сабирају ум свој и срце у молитви Богу:" Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме".

Тражио је од њих да увек говоре само истину, да не дозвољавају себи ни најмању лаж. Кад се врате с пута, исповедале би своје мисли и своје духовно стање. Честа исповест је велика снага и помоћ за напредовање у духовном животу.

Овај продуховљени, седи и крепки старац и у својој 92-ој години држао се тачно свог монашког правила. Упокојио се мирно у Господу, коме је ревносно читавог свог живота служио, 13. јануара 1996. године.

 

 Извор: Ходочасник.орг

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски