molitvoslovm

Вјечнаја памјат: раб Христов Мирослав Павловић (1971.-2021.)

Објављено 27 јануар 2021

miroslav pavlovic1Со святыми упокой

РАБ ХРИСТОВ МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ (1971.-2021.)

Поштовани читаоци, у недељу 11/24.1.2021. у корона-болници у Батајници, наш брат у Христу, Мирослав Павловић, предао је своју душу Богу, коме је верно служио највећи део свог живота. Брат Мирослав је познат као приређивач Србске Трилогије - житија светих Немањића, коју смо и ми приказивали на овом сајту. Његов духовни пут био је везан за старца Петра Денковачког, чији је он верни духовни син био све до смрти овог угледног хиландарског и србског духовника. Богомољачког васпитања и духовног кова, б. Мирослав је сарађивао и са др Ратибором Ђурђевићем, код кога је радио низ година и помагао у издавању његових књига.

Будући неуморне жеље да помогне своме православном роду, Бог му је дао да пре две године објави Србску Трилогију са издавачком кућом Аз Буки из Крагујевца - књигу, коју би свака србска кућа требало да има.

Пошто је једно време радио као возач православних ходочасника по србским манастирима, скоро да нема светиње, коју он није познавао, као и монаштво, које се подвизавало у њој. Осим тога, био је у контакту како са нашим озбиљним духовницима - прејемницима предања св. Владике Николаја, тако и са страним, најчешће руским духовницима, који су долазили у Србији. Немало њих је и ноћило у Мирославовој породичној кући у селу Гукош код Љига, на чему су му остајали увек захвални.

Док се није разболео од болова у кичми, Мирослав је продавао и књиге наших православних издавача па је и тим послом често обилазио наше светиње. Будући благе нарави, лако је склапао познанства и - како је истинито рекао свештеник на његовој сахрани - њега су сви волели. 

Мирослав је био војник Христов у правом смислу те речи, човек који је свим својим бићем служио Богу и роду. Био је ревносни хришћанин, познавалац и љубитељ србског православног предања, чести посетилац србских манастира и светиња, саговорник многих старих монаха и духовника, од којих је немало њих и лично познавало св. Владику Николаја, прави родољуб, муж и отац.

Велики је губитак за православну богомољачку заједницу што више није са нама, али ми верујемо да га је Господ узео јер је тако боље и за њега и за нас. Бог да му душу прости!

У наставку објављујемо његов разговор са његовим старцем, схиархимандритом Петром Денковачким, недуго пре упокојења о. Петра, као и текстове б. Мирослава Вујанића о б. Мирославу.

Ко жели, може да поручи Србску трилогију, чијом продајом помажемо његовој породици, на мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. или телефон: +381 61 257 3059

Нова књига: СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА ТРИЛОГИЈА

 

miroslav pavlovic1

МИРОСЛАВ ВУЈАНИЋ

Драги у Христу,

Драги и љубљени у Христу, брат наш Мирослав Павловић се упокојио данас, 11/24.1. на Свету Недељу, на Преподобног Теодосија Великог.

Многи од вас су питали ко је Мирослав Павловић, брат за чије оздрављење данима молитвено ишчитавамо 90. Псалам. Просто. Мирослав Павловић (1971.), из Љига, главно и једино занимање супруг, отац двоје дивне деце и верник и син СПЦ.

Годинама је брат Мирослав организовао ходочашћа и поклоњења нашим светињама. Посебно је то чинио за браћу и сестре, монахе и монахиње, али и мирјане из сестринске Русије. Одатле и његово познанство са архимандритом баћушком Нектаријем Оранским који је саветовао и благословио да се зарад оздрављења брата Мирослава ишчитава 90. Псалам.

Нема манастира нити светиње СПЦ, а да брат Мирослав није у њој био. Овде треба нагласити да је у огромном броју случајева обилазак светиња, свештенства и монаштва уз разговоре, договоре и предлоге чинио у служби борбе за чистоту вере, за јединство СПЦ и мир у Цркви и народу.

У последњих неколико година брат Мирослав је, са братом у Христу Зораном, радио на припремању и штампању житија-трилогије Светих Немањића. Велика је захвалност за овај труд и рад, а који многи, који су требали, нису препознали нити осетили. Наиме, поменута житија, која су између два светска рат од стране проте Лазара Мирковића преведена на онај лепи архаични србски језик, бачена су у запећак и чекало се на њихово потпуно заборављање. Брат Мирослав је успео да то предупреди и да сачува ове вредне текстове и житија од заборава. Он је наново и у новој форми заједно са братом у Христу Зораном уредио и спремио житија за штампу. И ми данас имамо ову трилогију Светих Немањића за коју сви духовници и верујући умни људи који су је видели кажу да сваки србски дом треба да у својој библиотеци поседује ова житија.

Но како добра дела и жртва за веру не остају без искушења тако су и на нашега брата навалиле болести од којих је по живот најопаснија била тровање и куга звана корона. Брат Мирослав је доведен у ковид болницу у Батајници пре скоро три недеље у изузетно тешком стању Тад му је проток кисеоника био само 70% и један наш брат у Христу, лекар, је казао да му сада само Бог може помоћи. На те речи покренули смо за брата Мирослава молитву Јединоме Богу Створитељу, Сведржитељу и Спаситељу. Наша молитва је трајала данима баш као и мученичка борба брата Мирослава.

Данас по великој вољи Божјој, Који Једини зна шта је најбоље за сваког од нас, брат Мирослав је предао душу своју Богу. Драги у Христу, тело нисмо спасили, али души смо сигурно помогли да се спреми за пут ка своме Творцу. То нека нам буде и вера и охрабрење.

Многи су боловали и умирали задњих месеци, али није се чуло за сличну молитвену акцију као што је то чињено за брата Мирослава Павловића. Само та чињеница довољно говори о каквом човеку Србину и православном хришћанину се радило. Услед овог нашег дела стизале су и молбе да се ово исто чини и за друге, за сав род и за мајку Србију. Да ли у будуће то чинити или не, до нас је браћо и сестре. Ипак молба је, драга браћо и сестре, да како смо ишчитава 90. Псалам за брата нашега Мирослава да то наставимо чинити за све душевно, духовно и телесно болесне Србе макар идућих четрдесет дана како би то била наша свећа воштаница прислужена и за душу упокојеног брата нашег Мирослава, али опет и на корист спасења душа нас, наших ближњих и целог рода.

Стога је наша молитва и даље неопходна те и даље све вас, драга браћо и сестре, молимо да наставимо ово молитвено саборно правило све не оптерећујући своје лично молитвено правило и животне обавезе. Дакле, колико ко може пута током дана да прочита 90. Псалам (неко 1, неко 5, неко 10, а неко 50 и више пута). И опет ако би Бог дао, и ако буде жеља срца наших, можемо наставити и после, а све и само у славу имена Божја и на здравље и спасење душа и тела ближњих, нас, наше деце и Мајке Србије.

Ми, као појединци и као народ, коначно долазимо до тачке кад, само ако нисмо потпуно духовно слепи, увиђамо да нама помоћи ни од куда нема до помоћи од Бог. Од свих преварени, од свих остављени, од многих издати коначно долазимо Њему, Ономе Који нас никада није издао, никада преварио, никада оставио. Долазимо до Господа Исуса Христа и ту нека стане и пропадне све лоше старо и нека почне све ново, лепо, саборно србски Богу угодно.

Ту нека почне наш, не традиционални, не формални, не профански живот и вера, већ истински живот у Христу, па шта кошта да кошта. То смо дужни прецима који нам ову лепу србску земљу оставише, то смо дужни деци којима треба у наслеђе оставити и веру и живот, то смо дужни свим Србима упокојеним и страдалим од НСП. Нема више ни лево ни десно, ни напред, ни назад већ само и само право ка Богу да упремо погледе, жеље, мисли и непрестане молитве. Нека би дао драги Бог. У љубави у Христу. Мирослав Вујанић

Богомољци живе у Србији

Људи се рађају и људи умиру. Тако то у свету овом бива. Некад су људи умирали у ратовима и од старости, ређе од болести. Данас људи највише умиру од разних болести изазваних и сачињених од стране богоборне науке и научника, а све ради мучења и у убијања човека и припремања рода људског за поклоњење антихристу. Такав нам Крст. Но није свака болест иста, нити је свака смрт иста. Није ни свака сахрана иста. Имаш сахрана за које не волиш ни да чујеш, а не и да њима присуствујеш. А имаш и сахрана за које би жалио да ниси био присутан.

Ја немам за чиме да жалим. Знао сам једног човека, људину, кога сам пуним срцем и душом звао брат. Брат у Христу. И не само звао већ и према њему тако осећао, баш као што би рекао свети вођа богомољне војске Христове, Свети Владика Николај:'Немојте се само звати браћом. Но будите браћа. Будите браћа.' Тај мој и наш брат је данас сахрањен у Љигу у Србији уочи Савиндана 2021. љета Господњег.

Снег је падао. Та јануар је. Било је прохладно. Та зима је. Било је и тужно. Та сахрана је. Међутим, све то је било у мери. У мери раста Христова. У ствари, снег никоме није сметао. Зима нас се није дотицала. Смрт смо игнорисали. Опело лепо православно уз лепе и добре србске свештенике. Сви смо певали и одговарали. Ожалошћена породица мајка, супруга и двоје дивне деце, мирни, храбри, достојанствени. За понос сину, супругу, оцу. Земља тешка, она србска. Рака влажна и блатњава, али кога брига, нико то не примећује јер сви знају да се тело ту неће задржати већ да ће се о Другом доласку Христовом одатле вазнети и отићи. Отићи тамо где је већ душа намучена, али праведна, србска, богомољна.

А како би наше веровање потврдили запевасмо :'Христос Воскресе из мертвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!' На крају да потврдимо да се ту не сахрањује било ко већ Брат наш богомољни, истински син Србске Православне Цркве, запевасмо и тропаре Св. Сави, Св. Николи, Св. Георгију, Св. Николају Сербском, а онда где би испраћај једног Богомољца био без песама Светог Владике Србског. Одзвањале су србске планине богомољном песмом потврђујући Истину да у Христу мртвих нема но само радост и живот бесконачни. Није ни мртав, но жив је Брат наш Мирослав Павловић јер је жива душа његова којом је цео свој живот живео Христу, ближњем и мајци Србији.

Његова највећа жеља и тежња је била заједница у Цркви, у молитви, заједница међу браћом. А да Господ ничију жељу не оставља не услишену потврђују задњи дани живота брата нашег Мирослава кад је, иако у коми и у несвесном стању, невидљиво позвао и призвао многе да се саборно моле за његово оздрављење, е да би то саборно мољење прешло у молитву за све намучене и болесне православне хришћане.

Данима се већ из земље Србије најмање 1000 псалама дневно упућује ка Небу, а све захваљујући овом богомољцу. Његову жељу за заједништвом Христос је тако испунио, а ми да је наставимо. Стога са поносом и тужном радошћу у данашњи дан можемо казати:'Путуј душо, намучена Србска, богомољна. Путуј Творцу твоме и нашем где ћеш наћи мир и покој. Вјечни ти помен Брате наш.

пс: само написано мојом руком, али душама и молитвама свих браће и сестра у Христу који су данима молили и још увек се моле за душу брата нашег Мирослава и све србске душе.

Мирослав Вујанић

trilogija

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски