molitvoslovm

О српском духовништву, трагичној реформи и нашим данима

Објављено 30 децембар 2020
arhimandrit serafim03О српском духовништву, трагичној реформи и нашим данима

Упокојио се дивни отац Серафим из рудничког Благовештења. Тек сада, у читуљама по интернету сазнајем да је руски старац Јован Крестјанкин, као стар и већ прилично немоћан, замолио да му из повеће групе српских ходочасника у одају уђе једино отац Серафим. Кажу да су пола сата у старчевој келији непрестано заједно плакали, наизменично певајући "Христос воскресе" и благосиљајући један другог.

Какве ми Старце имамо по српским манастирима, а да и не знамо. Тражимо их по Грчкој и Русији, свуда само не у нашој милој Србији. Зашто је то тако, добра је заслуга и владике Атанасија Јевтића. Годинама се ругао тим нашим тобож мрачним, примитивним, неуким калуђерима. Дотле je ишао да је понижавао и побожне богомољце, неподобне вероучитеље, издаваче, књиге и календарчиће. И нико му ништа није могао, његова је увек била последња. У реформи коју је он огњем и мачем заводио по српским земљама, није било ничег неугодног, ни подвига, ни пакла, ни антихриста, ни ђавола, све су то некакве протестантске будалаштине од којих човек, мислећи о њима, може једино да запати некакве менталне поремећаје. Тако и данас многи од њих трагично верују, упркос светим Јеванђељима, упркос Господу Христу који сасвим добронамерно, ради будности и бодрости, открива хришћанима свих времена тајне невидљивог света и покрета, говори о духовним напастима, о последњим временима, мукама и невољама које ће задесити и њих и читав свет.

Зато ни Атанасија ни његових штићеника данас нигде нема. Завукли су се у мишје рупе јер немају одговаре на ово време и питања која оно намеће. Срушила се њихова новотеолошка бајка о љубави, пред првом невољом, пред првим прогоном. Шта остаје на тим рушевинама? Опет и опет, наше монаштво, наше честито свештенство, наши богомољци. Они су носиоци православне свести и савести, не високи теолози, не висока јерархија, пише Николај у Љубостињском стослову. Јер мудраци путују издалека и могу да залутају на својим кривудавим мисаоним стазама до Витлејема. А прости српски пастири су одувек ту, као чобани пред вертепом, срцем и душом осећају шта се збива, и чују песму анђела, благовест о доласку Христа.

О Божићном посту 2020.

https://znamenje-pirot.blogspot.com/2020/12/blog-post.html

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски