molitvoslovm

Упокојила се у Господу мати Атанасија из манастира Рукумија (Видео)

Објављено 06 август 2020

atanasija5МИСИОНАРКА У СЛУЖБИ БОГУ И РОДУ

УПОКОЈИЛА СЕ У ГОСПОДУ РУКУМИЈСКА МОНАХИЊА АТАНАСИЈА РАШИЋ

Поштовани читаоци, у понедељак 21.7./3.8. упокојила се у Господу мати Атанасија из манастира Рукумија, велики мисионарски делатник, која је својим књижицама и књигама, којих има преко 160 наслова, од којих су можда најпознатији њени кувари, књиге о преживљавању у природи али и поуке Светих отаца - многе привукла Богу и животу у Цркви. Нарочито је постала позната после гостовања у ТВ емисијама у којима је причала о рецептима, али и после гостовања на Хелм Каст интернет каналу пре пар година, када је отворено говорила о неким појавама у нашем народу, што преносимо поново... Бог да јој душу прости.

 

Ове године, кажу, неће бити Сајма књига – због корене. А и да га буде, биће сиротији – на њему се неће појавити једна монахиња, оштре речи, а хришћанске душе, која је на свом штанду дочекивала и испраћала побожне, а жељне сусрета са речју Божјом. Ненаметљива, али одлучна, и српски гостољубива: увек је имала нешто да послужи, да, како каже наш народ, „попружи“ – њеном руком, вештом, домаћичком, спремљено, и на трпезу истинске љубави изнесено.

НИ САЈМА, НИ НА САЈМУ НАШЕ МАТИ

Упокојила се у Господу монахиња Атанасија, слушкиња Божја из манастира Рукумије, која је, у једно од најтежих доба која су припала (и запала) Србима, настојала да крст свој и народни носи монашки и људски достојанствено. Монашки пут је пут самоодрицања и самонадилажења; у исти мах, монаштво је у Срба увек и свагда било народно, и наши подвижници никад нису могли да замисле себе без заједништва са својим саплеменицима. Није исто монаховати на умишљеном квазиисихастичком Марсу, кога се не тиче где смо и шта смо, и у народној светињи у коју, сваког дана, седмице и месеца, пристижу болни, невољни и потребити са свих страна. Треба да се молиш за себе, али и да у виду имаш друге. Јер ближњи су наше истинско ја, како је говорио свештеник Флоровски.                                                                                              

Таква је била мати Атанасија: од самих почетака свог монаховања, које је обављено 18/5. јула 1996. године, настојала је да, штампаном речју и сведочењем записаним на носиоцима слике и звука, помогне својима да се пробуде и крену за Христом, једином Спаситељем човека и света.  

atanasija5

Мати Атанасија

НАРОД СРПСКИ И ЊЕГОВО МОНАШТВО      

Зашто је ова српска монахиња на себе узела подвиг мисионарства? Зато што је знала шта је тајна народног православља, о којој је писао историчар Ђоко Слијепчевић: „Из наших народних умотворина дâ се закључити, да је Цркви пошло за руком да удари свој печат народном погледу на свет и живот. Етика ових умотворина, страх од греха и зла, који је у њима изражен и жудња за правичношћу у међусобним људским односима, хришћански су. Хришћански су, исто тако, и осећање човекољубља, свест о социјалној правди и милосрђе према убогима и невољнима, који се сусрећу у нашим народним песмама. У дугим вековима свога постојања на Балкану наш народ је истински веровао у Бога и није га било тешко заинтересовати за учење Цркве о загробном свету и животу.“

Срби воле своје манастире као народне куће: тамо уче како јесте и како треба да буде. Тамо слушају да би били послушни – не смртницима и пролазницима овога света, него Ономе Који беше, јесте и биће.

САВЕТИ И СВЕДОЧЕЊА    

Мати Атанасија је то знала и осећала, јер је живела у манастиру Рукумији, који народ везује за дивну страдалницу из народне песме, „сестрицу Јелицу“, чији гроб почива у овој светињи. Знала је и осећала да брату Србину и сестри Српкињи треба понудити конкретне одговоре на конкретна животна питања: од рођења до упокојења. Како поштовати родитеље да ти, како каже заповест Божја, добро буде и да дуго поживиш на земљи? Како се оженити и удати, да ти брак буде благословен? Како децу подизати и учити их да не изгубе радост живота? Како се штитити од врачара и гатара? Како оградити дом благодаћу Божјом? Како се спремити за прелаз у вечност? Шта нас чека са оне стране гроба?

Књиге о чудима Господњим објављивала је да народ не би изгубио из вида да је Жив Онај Коме се обраћају молитвом и заветом.atanasija7

Књиге мати Атанасије - "Чуда Божија наших дана"                         

Између око 165 наслова, које је приредила ова трудољубива монахиња, нарочито се издвајају њени капитални приручници за живот у природи, као и гајење башти и животиња на стари начин: Преживети и живети у природи, Здравље из Божије баште, Баште као некад, Гајење домаћих животиња, Кувар коровског биља...

Све наслове манастира Рукумија, којеје приредила мати Атанасија, можете погледати овде: http://manastirrukumija.net/index.php/2-uncategorised/140-knjige-po-redu-izdavanja 

atanasija8

Било је ту и много практичних наслова, попут посних кувара на уљу и води, приручника за живот у природи и других приручника који могу бити потребни и корисни.          

ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ПРАВОЖИВЉЕ

Мати Атанасија је говорила о томе како Србија може и мора да се врати себи, да је, како рече Владика Николај, не би поклопила „језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“: “Србија нема потребе да проналази неки нови пут и излаз из невоља. Она постоји хиљадама година. Била је велика, моћна сила, била је мала, малецка, па опет сила, па велесила, па мала, па кућа на путу, па мала и на незгодном месту. Само треба да знамо који њен пут хоћемо да следимо. Недвосмислено је да је то православни, хришћански пут. Када то кажем, мислим на комплетан начин живота, не само на молитвени део верског живота, него и на хришћанску етику и морал.“

Дуго се носила са тешким, хроничним болестима, али није роптала. Напротив – свима је изгледала снажно и одважно, уливајући сусретницима поверење у православље као правоживље. Није мешала туњавост са смирењем, и кротост са пасивношћу.

ДУХОВНИ ПОТОМАК ЂУРЂА СМЕДЕРЕВЦА

Рођена је у Смедереву на Петровдан 1953. године, у граду деспота Ђурђа Бранковића, витеза последње одбране наше. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа на једној и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, на другој страни, овај српски владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора...

И знао је, како није знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је Константин XI, по мајци Србин из рода Драгаша, пао бранећи Други Рим од мухамеданских хорди (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, српски седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“.

Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених, да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и самоистоветност свог народа...

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима... Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом и признао његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим символичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“.

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот српски одбио је да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, човеком, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком...

На њега се, између осталих, угледала и монахиња Атанасија. Јер то је пут овога народа – да стигнеш, да утекнеш, да постојиш на страшном месту.

atanasija6

ПОМЕНИМО НОВОПРЕСТАВЉЕНУ У ГОСПОДУ

На стражи последње одбране наше вере и народа стајала је новопрестављена монахиња Атанасија (Рашић), слушкиња Божја из манастира Рукумије. Стајала и није се померала. Стајала и сведочила. Стајала и опстајала. Стајала и трудила се на њиви Божјој и народној. Стајала уз јеромонаха Симеона и остале рукумијске подвижнике. Помагала да Рукумија остане лађа која плови ка мирној луци Небеској Јерусалима.  

Сад, кад је кренула ка Христу, циљу својих монашких завета, помолимо се Благоме за њену душу – да је прими тамо где нема болести, жалости, ни уздисања, него је живот бесконачни.

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/13185/1/

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски