Православна задруга данас

Објављено 30 октобар 2013

zadrugaЖЕЉКО СИМОВИЋ

СРЕДЊИ СИСТЕМ И ЗАДРУГАРСТВО

Средњи систем је општедруштвени православни поредак добровољне социјалне солидарности и као такав он је могућ у економским системима који признају плурализам приватне, колективне и задружне својине.

 

Задругарство је напор колективног предузетништва групе људи који оснивају задругу ради задовољавања своји економских и друштвених потреба и интереса.

Средњи систем може постојати унутар система дивљег слободнотржишног капитализма  уколико су власници средстава за рад и новчаног капитала уједно и добротвори и задужбинари, а не они којима су профит и богаћење главна сврха живота.

Овај случај је изузетак кроз историју човечанства, али у у историји српског 19. века, појава задужбинарства заснованог на даривању приватне својине је био честа појава о чему сведоче и цркве и грађевине  истакнутих приложника, задужбинара богатих, али еванђељски и друштвено одговорних Срба и Србкиња у Београду и другим српским градовима у Србији и у србској дијаспори.Средњи систем је до почетка експанзије дивљег капитализма био општеприхваћена норма економског и друштвеног живота србског наарода. Модерно задругарство је утемељено у Србији 1894, са оснивањем прве земљорадничке задруге у селу Враново крај Смедерева, од стране србског задружног утемељивача Михаила Аврамовића. Србско задругарство засновано на истинским задружним принципима је израз отпора православног, социјално солидарног, задружног и средњесистемског духа србског народа према зеленаштву и дивљем капитализму.

Средњи систем и задругарство су засновани на истој тежњи србског народа ка узајамној помоћи и одговорности према друштвеној заједници. У дивљем капитализму, Средњи систем и задругарство се развијају као опоненети владајућем индивидуланом и маонистичком духу и систему, а међусобно су природно упућени.

Према одредбама Међународног задружног савеза, задруге су аутономне заједнице добровољно уједињених људи ради задовољавања колективних економских социјалних и културних потреба и тежњи кроз заједничко и демократски контролисано предузеће. Задружни принципи су: добровољно и отворено чланство, демократска контрола од стране чланства задруге, економска партиципација од стрне чланства, аутономија и независност, образовање, обука и информација, сарадња међу задругама и брига за заједницу. Задругари дају део капитала као члански улог у задрузи. Део уложеног капитала је заједничка својина задруге. Чланови задруге распоређују профит за развој задруге, за резерве, на саме чланове у пропорцији са уделом и за друге сврхе које одобри чланство. У задругама важи принцип један човек-један глас. Задруге стављају људе у први план и следе вредности које су шире и више од профитног мотива у  тзв систему слободног тржишта и неограничене приватне својине познатог под називом либерални капитализам.

zadruga

 Бадњевачка земљорадничка набављачка задруга 1920.год.

 

Свети владика Николај Србски је у спису Средњи систем између плутократије је описао Средњи систем на селу где је постојала приватна и колективна својина која је служила за потребе сиротиње. Он је између осталог  написао:

,,По градовима пак били су еснафи. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине издржавала се сиротиња дотичног еснафа.Узмимо на пример абаџијски еснаф. Тај еснаф је имао своју  непокретну и покретну имовину. Ако би се неки члан тога еснафа разболео или ако би имовно посрнуо, помаган је из еснафског прихода, по решењу управе еснафске. Ако би умро у сиромаштини, а оставио децу, еснафска управа је била дужна постарати се да та деца изуче занат, да се одрже и издрже, док не дођу до мајсторског права. А кад стигну до мајсторског права, еснаф их је позајмицом помагао да отпочну своју радњу. Ако би еснаф био слаб, да своју сиротињу издржи и одржи, помаган је од градске општине.А уз то још не треба заборавити, да је постојала и градска утрина, где је сваки грађанин могао напасати своје краве или козе, који су чували општи чобани за све. Одгонили су их на пашу и враћали на мужу. Не заборави Теодуле, да је сваки имућнији еснафлија тестаментом остављао целу имовину, ако није имао деце, или део своје имовине своме еснафу у сврху издржавања сиромашних еснафлија.

Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести, а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком, а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока и невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха.”

Из наведеног описа Средњег ситема се види идентичност србске социјалне солидарности са принципима задругарства о бризи о заједници. Зато је, услед средњесистемске свести  србски народ , од оснивања прве модерне задруге 1894 до почетка другог светског рата имао развијено и светски признато земљорадничко, потрошачко и штедно-кредитно задругарство, које је као снажна друштвена алтернатива капитализму и комунизму уништено доласком комуниста на власт у Србији и бившој Југославији 1944-1945 године

Задружна идеја је током 20. века  злоупотребљена и понижена и левим тоталитарним социјализмима (совјетски колхозни модел, југословенски модел, кинески маоистички модел итд.) као и у десним социјалистичким  режимима италијанског  фашизма и немачког нацизма. У наведеним режимима задруге више нису добровољне организације, него трансмисија тоталитарног режима. О некакавим задружним принципима у таквим режимима не може бити ни речи. Задругарство у Србији није комунистичка институција, јер је старије од социјализма и комунизма. Колективизација у Србији и у федералним ентитетима бивше Југославије, са српским народом окупираним у њима, компромитовала је задругарство прогласивши га за комунистичку институцију, док је у стварности уништила задругарство.

Задругарство је уништено колективизацијом крајем  четрдесетих и почетком педесетих година двадесетог века и концептом тзв. социјалистичког самоуправљања. Претварање задружне својине у друштвену уништена је економска основа земљорадничког задругарства. Крајем осамдесетих 20 века долази до постепеног обнављања задругарства у Србији и напуштање социјалистичког самоуправљања. Задругарство у Србији и данас, почетком 21 века, трпи последице комунизма као и транзиције, тј. обнове дивљег капитализма.

zadruga

Први корак ка савременој обнови задругарства, на оригиналним задружним принципима, у Србији је задружно образовање људи, укључујући упознавање са старим, изворним српским задругарством у периоду од пола века тј 1894-1944, са светским задружним принципима и искуствима, чиме се разобличава обмана о задрузи као  институцији комунистичког режима упереној против сељака. Неопходан корак је и враћање имовине задруга национализоване у доба комунизма или приватизовне у периоду транзиције која је у току.

Обнова средњег система је могућа ако се обнови приложничка и задужбинарска традиција богатих, поштених Срба и Српкиња, оних који имовину нису стекли отимачином од сиротиње, као и развојем земљорадничког, индустријског, штедно-кредитног задругарства и стварањем потпорних фондова на основу принципа бриге о заједници. Подвиг обнове и развоја средњег система и задругарства је, пре свега, еванђељски подвиг милосрђа и узајамне помоћи међу људима, негирање дивљег индивидуализма, ропства профитерству и беспотребном богаћењу, али и потрошачкој грозници, мамону чији је израз идеологија либерализма, а плод дивљи капитализам. Јак задружни сектор економије, приложнички фондови и задужбине приватних донатора, власника капитала, економски су израз средњег система, извора задужбинарства и истинског задругарства. Прилози ситних и средњих  власника могу бити основа развоја задругарства у економском животу српског народа  као и задружних потпорних фондова у здравству, социјалном осигурању и узајамној самопомоћи. Средњи систем и задругарство, тј приватни сектор социјалне солидарности, чији су задужбинари ситни и средњи власници капитала, православни верници, с једне и задружни сектор економије и друштвеног живота са друге стране,  у садашњем хаосу обнове дивљег капитализма у Србији међусобно су неодвојиви и у сагласју, али само као израз православне вере и еванђељског милосрђа и узајамне помоћи.

 

СРЕДЊИ СИСТЕМ И АГРАРНА СРБИЈА

,,Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи т.ј. оно што су давно њихови ђедови и прађедови  решили боље него ико: средњим системом, лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као и народи на Западу.”

Свети Владика Николај Србски

Србски народ као Теодул

 

1. О Средњем систему

Шта је Средњи систем?

Средњи систем је друштвени поредак хришћанског милосрђа и узајамне друштвене помоћи који у православном друштву постоји као свеопште прихваћена, Еванђељем заповеђена, и спонтано спроведена норма друштвеног понашања.

Средњи систем као економски поредак  је заснован на приватној својини над производним добрима и средствима, као и најамном раду у приватно-предузетничком сектору са једне и задружном раду у јаком задружном сектору у области производње и потрошње са друге стране. Улога државе у Средњем систему је заштита правних уговора и спречавање неограничене концентрације богатстава у рукама богаташких картелиста и разних других богаташких интересних група. Ово би била нека општа дефиниција економског устројства Средњег система.

Наведена дефиниција Средњег система је само прилог заснивању теорије и праксе обнове Средњег система, у српском народу, у данашњим условима технолошке цивилизације пред крахом, почетком 21. века,  и заснована је на претпоставци постојања индустрије.

Али за Средњи систем, као социјални строј постојање индустрије није услов постојања. Средњи систем, посматрано историјски, је првенствено социјални систем који има за своју економску основу пољопривреду и привредне гране повезане са њом.

За присталице социјализма и комунизма Средњи систем је облик капитализма а за секуларне либерале или либертеријанце је облик социјализма. За присталице Средњег система, Средњи систем је једини одрживи систем економије, уместо дивљег капитализма и социјализма.

Расподела добара у економском поретку Средњег система се врши, добровољно преко црквених и приватних  фондовa, за разлику од државне прерасподеле и присиле као у разним облицима левог и десног социјализма.

Према опису имовинског строја Срба датом у спису Светог Владике Николаја Српског  Средњи систем-између плутократије и киновије, управо такав строј је постојао код Срба вековима., при свим државним поретцима српског народа. Средњи систем је општедруштвени подвиг милосрђа.

Временски оквир постојања Средњег система је у ужем смислу 19. век. У то доба српске историје  Средњи систем огледа кроз сапостојање приватне и опште, колективне имовине.  Развој раног дивљег капитализма, током 19. века је поткопавао и тихо разарао Средњи систем. Развој основних духовних и материјалних чинилаца Средњег  система сеже до доба патријархалне киновијске заједнице , преко првих српских држава, до славне државе светих Немањића и њихових благоверних наследника.

2.Средњи систем и српска сеоска породична задруга

Средњи систем постоји као узајамна помоћ у оквирима српског патријархалног комунализма породичних сеоских задруга, које су биле органски заштитни систем србског народа, уз Божју помоћ, од окупатора на духовном и моралном плану живота.

Тај комунализам као спонтани поредак заједнице, за разлику од сваког комунизма, секуларног или религијског, обједињен у шире заједнице, сеоске општине и кнежине, би се речником савремених политичких теорија мога назвати аграрним, социјализмом али тај наводни социјализам је био добровољни друштвени поредак, децентрализован, ненаметнут, дакле настао од старине спонтано, са настанком србског народа ,не као плод било какве комунистичке  утопије замишљене од људи, попут идеалних замисли Платонове Државе, Морове Утопије и сличних комунистичких нацрта доба Ренесансе и каснијих времена  или у пракси спроведених и основаних комунистичких  комуна- језуитских редукција у Парагвају 16 и 17 века. У језуитским редукцијама  су Гуарана Индијанци, претходно живећи у безсвојинској племенској заједници , под командом језуитских господара  били лишени приватне својине, и приватног и породичног живота, слободе кретања ван редукција и сваке економске самосталности и делотворности.

Српски комунализам породичних задруга у  доба турске окупације је Средњи систем или српски трећи пут између западноевропског модела феудализма са крупном властелом и беземљашима, као и  мануфактурног капитализма ренесансе и реформације, с једне и комунизма језуитских редукција у Парагвају са друге стране и сличних комунистичко-утопистичких пројеката кроз историју.

У доба средњовековне српске државе , српски Средњи систем је изражен кроз задужбинарство благоверних србских владара и властеле. Свети Немањићи су својим великим прилозима градили задужбине и помагали социјалну милосрдну делатност Цркве. Србија је тада била хијерархијска, сталешка  али и социјална држава. Србска социјална држава тога доба је  заснована на добровољном Средњем систему, утемељеном на Предању Цркве , а не на државној принуди. Србски благоверни владари и властела, као слуге Христове градиле су и одржавале наш слободарски и добровољни Средњи систем под духовним руководством Цркве. Захваљујући Средњем систему, Србија, по речима Светог Владике Николаја, не зна за аграрне ратове.

Српска Црква је била духовни утемељитељ и чувар Средњег система и свести у народу о Средњем систему, за време и после пропасти српске средњовековне државе, у доба турске окупације.

zadruga

 Книнска женска добротворна задруга

 

3. Пад аграрне Србије у 20. веку

Србија је вековима била претежно пољопривредна земља. Данас је Србија земља разорене економије и умируће пољопривреде. Неуспео експеримент индустријализације Србије, започет још пре Другог светског рата, а који је под комунизмом достигао опште и  катастрофалне размере, је разорио економске основе  здравог, органског живота српског народа и државе уништавајући демографску и економску основу пољопривреде, као и пратећих привредних делатности: ситног занатства и услужних делатности.

Цена индустријализације Србије је огромна и неоправдано висока у односу привидну и  сасвим пролазну корист коју је донела. Лагодностима и олакашицама индустријског доба 20. века, пред долазећу светску енергетску катастрофу истиче рок трајања.

Српски, мање више бесперспективни велики градови постају  урбани казамати бесперспективног духовно растројеног становништва, које је везавши се градским животним навикама, имовином и мање више слабо плаћеним, и у доба приватизације и обнављања дивљег капитализма неизвесним радним местима, постало талац индустријализације и урбаног хаоса.

Цена индустријализације је управо највећа за мале земље попут Србије, у којима је наметнута урбанизација и прекомерна индустријализација  ослабила или потпуно разорила пољопривреду.

Индустријализација је у Србији уништила економске основе демографске обнове , покидала механизме приватне социјалне солидарности руралних средина села и малих градова, а није учинила ни на који начин Србију значајном индустријском земљом (попут Немачке и Италије), ни у оквиру бивше Југославије или Балкана ,  а камоли у европским или светским размерама. Дух урбанизма и индустријализма је продро и у руралне области села и малих градова, разоривши и дух аграране Србије.

Индустријализација је разорила спори ритам живота села и руралних градова а свест ,а самим тиме и тежње већине српског становништва су постали урбанистички. Тежња за градским животом је постала свеопшта а живот и запослење у граду сматран мерилом личне успешности. Презир и ниподаштавање, у и моралном и у економском смислу аграра као делатности, као и  села и малих градова је општа појава индустријализоване и урбанизоване Србије друге половине 20. века.

4. За аграрну Србију 21. века

Србија не може опстати ако није доминантно аграрна земља и зато је не само економски него и геополитички опстанак Србије данас  под знаком питања. Аграрна Србија ипак не подразумева потпуно одсуство индустрије, па ни оне технолошки развијене. Индустрија, занатство  и остале гране привреде  су у служби аграра. Дакле обновљена аграрана Србија би била земља са индустријом по мери стварних могућности земље, дакле крајње ограниченом и по обиму и по каквоћи. Социјални строј аграрне Србије би био Средњи систем.  Сама прекомерна индустријализација и урбанизација, у суштини је израз претходног духовног посрнућа Србије, пре комунизма и у доба комунизма. Она је последица отпадије од Господа и Његове Цркве и услед тога и  отпадања од промисаоне улоге аграрне земље. Србија не може поново постати аграрана земља ако се духовно не обнови. Али с обзиром на повратни утицај економског живота на стање и свест људи, ни духовна обнова српског народа данас, почетком 21 века, не може бити успешна без одсецања погубних утицаја и искушења урбанизма и индустријализма као стања свести заснованих на сувишним и штетним жељама за стицањем беспотребних материјалних добара и уживањима, неоправданом вером у технолошки и материјални напредак  и многим другим искушењима. Зато обнова аграрне Србије може да помогне духовној обнови Србије. Данас, аграрна Србија као геополитички појам не постоји. Аграрна Србија постоји данас само као алтернативна, маргинална Србија, коју гуши, сада још увек постојећа  и преовлађујућа индустријализована и урбана евроунијатска Србија у агонији и пред нестајањем. Аграрна Србија је једина могућа економски успешна Србија. Прекомерно индустријализована и високоурбанизовна евроунијатска Србија  је увек неизбежно неуспешна Србија. За обнову и превагу аграрне Србије над умирућом евроунијатском Србијом индустријализма потребно је да се код већине српског народа, и у руралним и у урбаним срединама поново обнови и развије аграристичка свест, а то је свет да је аграр био  најуспешнија грана српске привреде у прошлости и да њена обнова, и економска и популациона, представља императив  голог опстанка српског народа на преосталој територији Србије, у садашњости и  будућности. Ако би се та свест обновила, могло би доћи до значајне популационе и демографске обнове руралних крајева Србије, одласком дела градског становништва , претежно младих људи који имају способности, жеље и могућности за руралну миграцију, на село и у мале руралне градове, ради започињања делатности у пољопривреди и пратећим делатностима мале привреде.

За спречавање даљег одумирања руралних крајева Србије и за повратак макар дела, махом млађих људи на село, потребна је јасна национална политика свесних и способних Срба и Српкиња  и велики финансијски подстицаји односно прилози добротвора и приложника, као приватни инвестициони фондови и штедно-кредитне задруге. С обзиром на потпуно одсуство једне такве осмишљене и делотворне политике, на државном плану, што је разумљиво с обзиром на садашње политичко стање у  садашњој урбанизованој евроунијатској бесперпективној  Србији , једини начин да се нешто предузме у правцу руралне обнове  православне националне средњесистемске Србије је:

1. оснивање приватних фондова за помоћ одржању и развоју руралних средина, инвестиционих фондова за конкретне пројекте руралног развоја које финансирају приложници и србски патриотски приватни капитал.

Према сазанању писца ових редова Фонд за дошколовавање младих пољопривредника ,основан 1999. године, је први, и за сада једини успешан приватни фонд у служби обнове аграрне Србије. Фонд помажу  српска дијаспора и национално одговоран, дакле малобројан невладин сектор. Делатност Фонда подржава и наша помесна Црква

2. оснивање удружења пољопривредника и стручњака у области пољопривреде, уз подршку Цркве, ради подстицања обнове и ради развоја руралних средина. Пример таквог удружења је Удружење пољопривредника Моба из Љига, основано 2002. године.

3.Организовање у урбаним срединама, места, а ако се стекну услови и удружења, где су могу окупљати пријатељи аграране Србије. На местима окупљања би се могла разматрати и представљати на стручном и конкретном нивоу, преко предавања, семинара и округлих столова мисао аграризма, задругарства и, у складу са могућностима пријатеља аграрне Србије-српских аграриста , организовати конкретне акције  ради популарисања аграристичке свести код урбаног становништва, као и конкретне акције у циљу помоћи напорима за обнову агарарне Србије. Ширење идеје о Средњем систему је подразумевана активност у оквиру делатности свих српских аграриста, и у урбаним и у руралним подручјима.

Пример једног таквог места је клуб Боготражитељ у Београду при удружењу Студенички круг из Београда, а које је основано 2001. године.

У условима тзв. транзиције у Србији тј. обнове деструктивног економског система познатог као дивљи, тзв слободнотржишни капитализам, као и услед опасности обнове неког новог комунизма, пут аграрне обнове Србије и Средњег система је једино одрживо решење за опстанак  и изазов за православне Србе и Српкиње у овим предапокалиптичким временима.

 

Жељко Симовић

10. март 2010. 

 

Извор: bogotrazitelj.com