molitvoslovm

Алекса Коларевић: Видовдан и борба за идентитет

Објављено 05 јул 2019

CarLazar1-210x300АЛЕКСА КОЛАРЕВИЋ

ВИДОВАН И БОРБА ЗА ИДЕНТИТЕТ

...Свети Цар је, чини ми се, бранио оно што је највредније у овој васељени, а то је Слободна Личност. Слобода и личност, две повезане ствари, без којих Човек, као образ и подобије Божије не може да постоји. Зато што је највећа вредност, коју је Бог (Који је Биће и Личност) дао човеку, управо то – да буде живо биће и да буде личност – непоновљива, слободна и стваралачка. И притом бесмртна. То су истовремено и одлике божанства и по томе се види да човек заиста јесте Богом створен, а не производ пуке случајности, као што неки тврде...

 

 

 

Ево већ 630 година од оног историјског Видовдана, када су наши славни и поштовања достојни преци изашли пред војску многоструко већу, да би бранили част и образ свог народа, да би бранили своје име, свој идентитет и своје постојање у времену, у историји.

Данас се много прича о Косову, оно је опет у жижи пажње. Кажу, Косово је колевка србства, наше државности и културе, духовности и историјског памћења. Ту је основана прва србска држава, ту су наше најстарије светиње итд. У реду, наравно, слажем се, међутим, има нешто, што је, по мом мишљењу, много важније од државе, територије, па чак и светиња (на жалост многе су порушене до сад и ко зна колико ће их још бити), јер се све то може поново задобити, изградити, али има нешто што кад се изгуби, губи се и душа, често бесповратно. Мислим на наш идентитет, заправо, на слободан избор личности да оствари свој призив у Богу. О томе је овај текст.

На Видовдан знамо шта се десило – Косовски бој, у коме је са једне стране била много мања и слабија србска војска, предвођена честитим Царем Лазаром (не заборавимо да је био крунисан за Цара србског од стране светог патријарха Јефрема 1982.године, види пролог за 15.јун), а са друге стране турска сила, многоструко бројнија, предвођена султаном Муратом, фанатичним исламистом, како пише св. Владика Николај, који је неумољиво ишао на Европу, прегазивши пре тога Византију и Бугарску. И на путу тог фанатичног исламисте нашла се малена Србија, исто као што се потом нашла на путу западних фанатичних безбожника четрнаесте и четр’ес прве, кад су кренули на Русију, као и ’91-’99, кад је Осовина Зла опет кренула на Русију. Штавише иста та Србија се нашла и данас окружена НАТО пактом, малена, усамљена и разједињена. Међутим, св. Цар Лазар је, за разлику од данашње власти, имао идеју, штавише, он је имао идеологију.

Свети Цар је, чини ми се, бранио оно што је највредније у овој васељени, а то је Слободна Личност. Слобода и личност, две повезане ствари, без којих Човек, као образ и подобије Божије не може да постоји. Зато што је највећа вредност, коју је Бог (Који је Биће и Личност) дао човеку, управо то – да буде живо биће и да буде личност – непоновљива, слободна и стваралачка. И притом бесмртна. То су истовремено и одлике божанства и по томе се види да човек заиста јесте Богом створен, а не производ пуке случајности, као што неки тврде. Међутим, Човек, као такав, са тим атрибутима, може у овом свету постојати само ако је Православне вере, јер му само она даје могућност да буде заиста слободан и заиста до краја остварена личност. Можда ће се неки љутити и говорити да и неке друге вере то исто дају, али ја у то не верујем, јер наша Православна црква учи да је једино Она – чуварка и хранитељица благодати – нестворених енергија Господњих, и да је само у Њој сачувана истинита Вера, коју је Бог открио људима – Православна вера. Мислим да је свети Цар Лазар то одлично знао, будући да је био велики заштитник православног монаштва, које је у великом броју довео са Синаја, да брани и јача веру у Срба, која је била на удару. Знао је свети Цар да је управо православна вера оно највредније у његовој царевини то јест да држава управо и почива на тој вери, да из ње истиче државна идеологија и све оно што се назива државна политика, као и да је све остало другостепено у односу на њу. Исту ту свест су имали и његови претходници, свети Немањићи, а пре њих – свети ромејски Цареви Константин и Јустинијан, који су бранили чистоту вере на Васељенским саборима (иначе обојица србског порекла – Константин по мајци а Јустинијан и по оцу и по мајци), као и многи други.

Мислим дакле, да је на Косову Цар Лазар бранио прво православну веру свог народа, јер је знао да, ако пристане на нагодбе са Азијатима, да ће кроз 100 година цела Србија и Балкан, а и шире, бити исламска и од хришћанског србског имена ништа неће остати. Као што су хрватски краљ и кнежеви, ради земаљске добити, пар векова раније, пристали да буду слуге млетачких, мађарских и аустријских краљева и велможа и изгубили слободу на вјеки вјеков, престали су да се зову самосталним народом и државом, постали су поданици туђих краљева, и то су и остали до дан данас. Јер самосталне државе у Европи стваране су у Средњем веку, и ко се тада изборио за самосталну државу, који се народ показао као државотворан – имао је и касније националну државу. Државе које су касније настале, у 18. 19. и 20. веку – нису плод државотворних народа већ су их створиле велике силе зарад својих циљева, као своје вазале. Ми смо сведоци тога на Балкану у 20. веку.

Али, није тако размишљао свети Цар Лазар, он је знао да човек само кад је усправан, кад је слободан, он је и самосталан и може да остварује своје потенцијале, које му је Бог даровао, што су свети Немањићи кроз целу своју историју и чинили. Зато и јесу велики и зато и јесу свети – они су се уподобили Богу, реализујући  своје потенцијале до краја и радећи све то на  корист народа и државе. Зато их ми и поштујемо и волимо као своје. И уопште, зашто је Бог поставио баш Србе да живе на овом раскршћу цивилизација? Зато што им је дао и дарове да могу то да издрже и понесу, а највећи дар, који су Срби свом душом и срцем примили – јесте Православље.

nemanjici

Фреска из крипте храма св. Саве

Православље је било основна идеја водиља и основна идеологија светих Немањића, они су на њему градили и своју цркву и своју државу, своје законе и своју културу и све што су сматрали за важно. Зато су управо плодови Немањићке државе у виду писаних дела, од (Мирослављевог и других минијатурама украшених) Јеванђеља, до (Милутиновог) Псалтира, од Законоправила Светог Саве, преко Душановог законика, до служби и житија светих Симеона, Саве, Стефана, и осталих србских светитеља, били узор за друге православне словенске земље, на првом месту Бугарску и Русију. Утицаји, дакле, немањићке државе у том смислу, били су изванредни и далекосежни за цео православни свет. У току тих пар векова немањићке владавине створен је и искристалисан србски духовни и културни идентитет као дубоко православан, што је помогло да Срби остану Србима и под вековима турског ропства, у коме је управо вера била прва на удару толико година (1459.-1804.) Да је Православље било наметано Србима силом, сигурно да не би тако мученички чували своју веру вековима под Турцима. Напротив, пошто су Срби срцем и душом примили Православље, оно је постало неотуђиви део њихове душе, њихове личности, њиховог националног идентитета. Осим тога, мора се приметити да је управо православна вера по себи – државотворна, управо као што је и личностотворна, ако се може тако рећи. Због тога је Православље, као државна вера и идеологија – највећи непријатељ свих оних који желе да владају над другим народима. Јер Православље, како појединцу, тако и народу – управо дарује божанску слободу. Није тако код католика, њима Папа одређује ко ће шта да ради, он дреши и везује, нема ту божанске слободе.

Поимајући, дакле, да србској држави прети слом пред налетом многоструко већег непријатеља, од кога стрепи цела позната васељена (зато су звона Нотр Дама звонила пошто су Турци заустављени на Косову), Цар Лазар са сабором Србске цркве и србских велможа, дакле саборно, одлучују да, ако се мора жртвовати пролазно – да се никако не сме жртвовати и вечно – душа народна т.ј. србски православни идентитет. Јер је у њему слобода и залог спасења, како појединца, тако и целог народа.И зато они одлучују да изађу на мегдан Мурату – да би показали целом свету, а пре свега Богу Јединоме – да су сви они – Цар Лазар и велможе, Србска црква са целим народом – спремни да жртвују овоземаљски живот да би сачували душу тј. своју непоновљиву и слободну личност у Богу. Другим речима, они нису хтели да буду ничији робови, ни под којим условима и ни по коју цену. И тај њихов избор – да буду слободни по сваку цену, јер је то највећа вредност на овом свету – уткан је у биће србског народа, он чини основу његовог националног, верског и културног идентитета.

Чини ми се да је ово суштина христоподобног и саборног подвига Цара Лазара, Србске Православне Цркве, србских велможа и народа. Историја нам говори да је због те велике жртве, исламска аждаја била заустављена на скоро 100 година, колико је Турцима требало да се врате на Балкан, а за то време је Лазарев син, свети деспот Стеван Високи, изградио Београд, Манасију, организовао Ресавску школу и учинио много другог, што је помогло да се Срби одрже као хришћани у векововима под Турцима.

 

Чини ми се да се вредност Лазаревог избора још јасније осликава ако видимо да је могао да избегне погибију. Јер, њему је Мурат нудио да буде турски вазал, да задржи привилегије, да Срби плаћају порез турском султану и – да буду исламизовани. Јер глави циљ Турака је била Европа. Дакле, могло је да прође без борбе, без смрти. Али, Лазар и саборно србско тело ипак изабирају смрт, да би остали верни Христу, Кога су заволели, и себи. И то је тај велики свенародни, саборни подвиг србског народа, који се одлучио за Христа, по највећу цену овог света, по цену сопственог живота и земаљског благостања, што белосветски сатанисти и служитељи кнеза овога света, до данас не могу да им опросте. Срби су се на Видовдан 1389. одлучили за Христа, једном за свагда. И зато нам наши кабалистички „груби пријатељи“ упорно на Видовдан врше атентате, чине погибије, почетке ратова, наше капитулације, изручења Хагу и све остало, само да би унизили и у очима народа затамнили свети избор Цара Лазара. И Руски народ је имао сличне изборе у својој историји. Вероватно је зато св. Серафим Саровски говорио да „Христос воли Словене јер ће му остати верни до краја“.

Будући да је Православље окосница србског националног идентитета, можемо да видимо да је управо то оно што наши непријатељи и данас  хоће да униште, јер је само то њима страшно. Ако погледамо, сви наши непријатељи, од Турака, преко Ватикана, Аустријанаца, Мађара, Немаца и њихових сателита – Хрвата и Албанаца, потурица (Бошњака), преко комуниста (јудео-масонске интернационале), па све до најновијих – Енглеза и Американаца, који користе исте сателите, које је користио Трећи Рајх (Хрвате, Албанце и потурице (Бошњаке)), сви су они хтели управо да Србима измене православни национални идентитет. И на томе раде и данас, јер им је непријатељски. Тако да сматрам да је најважнији рат, који се данас води против Срба (и Руса) – психолошко-информациони рат за измену православног, србског националног идентитета. Рат се, наравно, води и на свим другим пољима: економији, енергетици,  исхрани, образовању, здравству… али је ово поље пресудно.

Ако погледамо данашње србске медије, као и систем образовања, видећемо да они (поред тога што су медији великом већином у власништву бившег шефа ЦИА, а образовање – Хрвата) врше управо ову функцију – расрбљавање кроз расправослављивање србског националног бића на тај начин што се просечном, православно неосвешћеном Србину, данас намеће потпуно неправославни, заправо антихришћански систем вредности. Док се његов изворни, православно-хришћански систем вредности гази, потискује, њему се отворено, антихришћански руга. И то све уз свесрдну подршку „србске“ државе.

Наравно, ми смо овакву националну политику наследили од комунистичких безбожника, међутим, комунизам је код нас пао пре 30 година, прошли смо кроз ратове и сад живимо у „демокрацији“, међутим, очигледно је изузетно потискивање, гажење и унакажавање до непрепознатљивости – србског православно-хришћанског националног идентитета. Они нам не дају да дођемо до даха, да се пресаберемо и схватимо на чему почивамо и куда идемо. И зато много страдамо.

Расрбљавање – поништавање православног националног идентитета, врши се на неколико начина а главни је преко медија, који већ двадесетак година, (од кад се распао државно-контролисани систем медија и образовања и ушетао „приватни“, заправо Западно-финансирани и контролисани) бесомучно заливају србску свест свакојаким гадостима, бестидношћу, развратом, злочинима, уопште патологијом, и свиме оним што нормалног човека уопште не би требало да занима, будући да спада у сферу криминологије, психопатологије и, уопште – судске или медицинске праксе.

У том смислу, промоција содомије кроз тзв. Параде срама, које је СПЦ одмах одлучно осудила, али којима је немоћна да се супротстави, као и разни морбидни, заправо дубоко патолошки „ријалити шоуи“, врше катастрофалан утицај на разарање православно-хришћанског система вредности, уместо кога нам намећу неки патолошки, што нарочито погађа младе, код којих систем вредности, као и лични идентитет, још нису сасвим формирани, а наведене појаве их ометају. Наравно, тог ђубрета има у тонама, штавише, од свих наших новина после 2000-те, мислим да се само око 20-30% садржаја може издвојити као квалитетна информација, све остало је неупотребљиво, лажно или потпуно штетно, информационо-психолошко ђубре.

Или, погледајте серије које снима „наш“ јавни  сервис, мислим на серије „Немањићи“, у којој се свети Немањићи отворено блате, приказују као примитивци и лудаци, или „Сенке над Балканом“, у којој је НАТО отворено ударио на најсветију, братску везу између Срба и Руса. То су отворени примери покушаја промене националног идентитета, кроз промену система вредности, првенствено млађим генерацијама.     

Иначе, ове појаве у медијском и јавном простору само показују да  смо ми окупирана  земља од стране НАТО пакта јер су те вредности, које нам се насилно намећу, управо НАТО „вредности“, а у нашем, хришћанском поимању – анти-вредности. Колико ћемо још издржати, питање је.

Ово је само један мали пример, сигурно ће стручњаци моћи да кажу много више и боље од тога, мој циљ је био да скренем пажњу на то да је главни циљ наших непријатеља, старих и нових – да нам промене православни, хришћански, Богом дани а од нас прихваћени – хришћански идентитет.

Sv-iguman-Pajsije-i-djakon-Avakum slika XL 64053247

Погледајмо историјски: Турци су, мењајући нам идентитет, православне Србе претварали у потурице – данашње Бошњаке; католици – у Хрвате, већина усташа су биле србског порекла; Арбанаси – у Шиптаре; у јужној Србији су претворени у Македонце; у Црној Гори у Црногорце, у северној Грчкој у Грке; у Румунији – у Румуне; комунисти су безбожне Србе преточили у Југословене (бесловесне интернационалисте, бескореновиће), не знам да ли сам неког прескочио, а данашњи натовци на власти хоће да нас претворе у робове у њиховим фабрикама, бесполне, по могућству девијантне потрошаче и даваоце органа, по њиховом „нато“ стандарду…Промена верског, културног и уопште националног идентитета је, може се рећи, најуспешније, најмасовније и најтемељније одрађена за време безбожних комуниста, који су на крилима светског ционизма створили Југославију, разрушивши бедем Православља  у овом делу Европе. Због тога и резолуција Информбиро 1948. – да би одвојили Србе од Стаљина, који је почео да гради нови СССР али не на основама Иљича и Троцког, већ на основи руских националних вредности, узевши Руски народ као носиоца изградње државе, док су ова претходна два управо Русе највише уништавали и њихов утицај поништавали. Зато је Стаљин и отрован, јер је почео да обнавља моћни утицај разрушеног Руског царства и да гради нову Руску империју по своме, а не како су јеврејски банкари из Њујорка замислили кад су финансирали бољшевичку револуцију.

Дакле, видимо да је православни верски и културни идентитет србског (и других православних) народа главни непријатељ свих глобалистичких центара моћи: циониста, Америке, Велике Британије, Европе, Ватикана, јеврејских банкара, масона, илумината и свих осталих непријатеља Христових, чији је циљ да униште Православље, да би могло да се зацари зло, коме они служе, у лицу његовог представника, нећемо га именовати, (народ га зове непомјаник) ви знате ко је он. Сетимо се овде изјаве Карла Билта, који вероватно није могао да издржи а да не избљује адски отров душе своје, кад је рекао да је „Православље највећа опасност за човечанство данас, већа од радикалног ислама“.

Али, шта је национални идентитет и на чему се он заснива? Мислим, то је, пре свега, морални и културни систем вредности, који је један народ прихватио и изградио током векова свог постојања. Код Срба је он кристално чист и јасан – то је православно хришћански систем вредности, који је небројено пута у историји Срба нападан а затим брањен и одбрањен јер је потврђиван ценом многих живота.

А нема јаснијег система вредности од хришћанског, израженог у Православној цркви, која доноси плодове у лику светитеља ево, већ преко 2000 година. Тако да је  тај систем вредности неупитан, бар што се православних Срба тиче.

Зато нас наши непријатељи толико и мрзе – јер ми знамо ко смо. Можда звучи чудно, али многи народи (и многи људи) не знају ко су заправо. Погледајмо само своје суседне народе и све ће нам бити јасно. Јер јасноћа система  вредности даје снагу самом том систему, стварајући на тај начин идентитет, који подразумева идентичност-истоветност. У самој речи  идентитет – истоветност, лежи и његова тајна. Идентитет има праузор, који тражи непрестано потврђивање од стране оног који тај идентитет носи. То није статичан већ врло активан процес. Тај праузор за православе Србе управо је Христос, који је за нас Алфа и Омега, Почетак и Крај. Јер у Јеванђељу по Јовану, апостол Јован нам на самом почетку, дајући православну космологију, открива одговор на најважније питање сваког људског бића, и сваког народа: „Ко сам ја?“.

iskoni be slovo

Јован Богослов пише: „Искони бе слово и слово бе oт бога и бог бе слово“. „У почетку беше слово, и слово беше у Бога и Бог беше слово“. Једно од значења речи слово је реч, мада је много богатије смислом, али рецимо да значи реч или данашњим речником  – информација. У почетку беше информација – праобраз – Христос. То јест – „У почетку беше Христос“. Због тога је Христос Алфа и Омега читавог универзума и сваког људског бића и народа. Срећни су народи који Га имају и познају, и који чувају Његову науку, јер Га многи народи не познају. Циљ постојања народа који Га познају на земљи је да, као апостоли, благовесте другим народима Јеванђеље Христово, речима и делима. Ако то не чине, биће кажњени, као онај зли слуга у јеванђелској причи, који је закопао талант добијен од Бога. Зато Срби и Руси страдају.

Дакле, национални идентитет се изграђује на одређеном систему вредности, а систем вредности извире из идеологије тј. религије. Ту је ствар јасна. Зато су марксисти измислили лажну идеологију- лажни систем вредности, који је потиснуо православни систем вредности, а самим тим и национални идентитет код Срба и Руса. И зато се нама тонама и данас сипа ђубре у бистри извор светог србског православља – Светосавља. Да се не бисмо сетили ко смо. И зато „не могу Срби у Јевропу са Светим Савом“.

Због тога се напада наш хришћански идентитет тако систематично и подмукло, на толико нивоа и са толико страна, да се једва може разазнати шта се догађа и зашто. Због тога морамо бити свесни тога и чувати наше православне вредности као зеницу ока, као душу наше душе и кост костију наших, јер он то и јесте.

И још једна ствар, само да напоменем и зашто је такво стање код нас. По непроменљивом духовном закону, који нам је открио наш свети Владика Николај, нама су на власти странци тј. Натовци зато што су у нашим главама и нашим срцима на власти неки „Натовци“, заправо странци тј. демони, који су нам запосели и умове и срца, јер смоих пустили унутра и служимо им својим срцима и умовима. Кад их будемо избацили спознајом да је то погрешан систем вредности, да није предањски, србски и православни, кад га будемо одбацили и усвојили хришћански, и кад будемо почели да живимо по заповестима Христовим тј. кад будемо сваке недеље ишли на „свету Летурђију“ са својим породицама, кад се будемо кајали и исповедали за своје грехе, постили и молили се за своје живе и упокојене, кад се будемо причешћивали Његовим Телом и Крвљу, онда ће Бог Благи дати да нам оду са власти ови незнанци и дође неко заиста наш, то јест нашег духа. До тада, биће нам само све горе и горе.

Тако да, браћо и сестре, манимо се свих других пролазних и лажних вредности, којима нас затрпавају, одбацимо  ово “за малена царство“ и окренимо се духовном свету наших светих Немањића (само не из оне натовске серије „Немањићи“, не дај Боже!), од њих се научимо и усвојмо њихове вредности, које су они црпли из Јеванђеља Христовог, покајмо се за све наше грешке и странпутице живота и дођимо на уску стазу Христову, која једина води у живот достојан човека, коју је пропутио за нас велики молитвеник и пустињак Сава, а која води у живот вечни. Није лако, али је  достојно човека и имена Србиновог, да не би пропали беславно, у јарму Новог сатанског поретка. Угледајмо се на Цара Лазара и наше свете Косовске јунаке!

„Земаљско је за малена царство – а Небеско увек и довека!“.

 

Грешни раб Христов,

Србин Алекса.

О Видовдану 2019. лета Господњег.

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/видовдан-и-борба-за-идентитет/

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски