molitvoslovm

Прогон правоверних - случај др Владе Димитријевића

Објављено 09 јун 2018
vladadimitrijevicslanciПРОГОН ПРАВОВЕРНИХ

Поштовани читаоци, сведоци смо новог прогона правоверних и правомислећих људи у Србији, од стране људи-грешника који, да би га сакрили - хоће свој грех да прогласе за врлину и прогањају оне „претече Господње“, који им говоре да „не могу они имати жене брата свога“. Недавно је наш брат у Христу, Владимир Димитријевић добио притужбу од поверенице за заштиту равноправности јер је "пропагирао породицу као једину вредност"(!?!), у тексту у коме је ствари назвао својим именом, у складу са учењем Цркве. Ово је такође и позив Цркви да заштити своје учење, као и оне који то учење јавно исповедају, што би и сама Црква требало да чини а не да ћути или даје изјаве у лицу појединачних клирика, мада и то ретко. Питање је и имамо ли ми право у овом друштву да јавно исповедамо учење наше вере или то право имају само наши неистомишеници, јер Свети старац Пајсије Светогорац отворено каже: "Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво. Кад пропадне породица, пропашће и свет."?

 

Такође, будући да је брат Владе један од неколико србских првака, који су се нашли на удару овог савеза грешника (митр. Амфилохије Радовић, професор др Милан Брдар, др Миша Ђурковић, професор др Бранислав Ристивојевић, министар без портфеља у Влади Републике Србије Ненад Поповић, сајт „Србин.инфо“, Драган Марковић Палма...), чини се да је у Србији у току неки вид духовне „сече кнезова“. А то значи да је духовни Устанак близу и да ће се, дај Боже, ускоро појавити и неки нови Вожд. Има ли у Србији "седам хиљада, који не приклонише колена своја пред Ваалом"?

За крај, само да поручимо брату Влади и свим осталим прогањанима на правди Бога да се радују у Христу, јер Јеванђеље каже: „Блажени есте, егда поносят вам, и изженут, и рекут всяк зол глагол на вы, лжуще Мене ради. Радуйтеся и веселитеся, яко мзда ваша многа на небесех.“ (Мт. 5:11)

(Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.)

А затим Писмо говори: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.

Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји.

Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући.

Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима.

Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. (Мт. 5, 13-17)“

Помолимо се, братије, за све ове прогањане, да их Господ укрепи у сведочењу истине пред „курвом Вавилонском, која се опија крвљу светих“ и да нам свима да победу над "седмоглавом звери", која хоће да прогута и нас и нашу децу.

Сви страдалци и сви други који желе, за њих могу да читају Молитвено правило у време скорби и искушења, св. Старца Амвросија Оптинског, који каже:

„Уздај се у милост и помоћ Божију и веруј да је Господ силан да те избави од свих напада људских и вражијих. Речено је у Псалмима: “Господь разоряет советы языков и отметает мысли людей; совет же Господень пребывает во век”. (Господ разбија намјере незнабошцима, уништава помисли народима. Намјера је Господња тврда довијека.)

Преписујем ти Псалме, којима се молио свети Давид, кад су га гонили непријатељи:

3; 53; 58 и 142.

Изабери из тих псалама речи које ти одговарају и чешће их ишчитавај, обраћајући се Богу са вером и смирењем. А кад те нападне униније или ти обузме душу необјашњива туга, ишчитавај 101. псалам.“ (Из писама св. Амвросија Оптинског, http://www.pravoslavie.ru/6028.html)

Такође, неки који су тај пут прошли, из искуства препоручују да се читају катизме 5. и 18. кад вас неправедно гоне на суд.

Помолимо се, братије, за гоњене, да би сутра имао ко да се моли за нас!

А сада наводимо текст Владе Димитријевића...

 vladadimitrijevicslanci

Владимир Димитријевић: Одговор на тужбу „ЛГБТ заштитара“ или Поново „Аs Long As There Is One Hundred“

Од помоћнице поверенице за заштиту равноправности М. К. добио сам тужбу удружења „Да се зна“ које тврди да сам својим текстом „изнетим ставовима угрозио родну равноправност, маргинализовао трансродне особе и пропагирао породицу као једину вредност“

Владимир Димитријевић

СТАВ ПРАВОСЛАВНОГ ВЕРНИКА

Као православни хришћанин, припадник вере из чије догматике извире и етика, свој став о природној породици заснивам на Светом Предању Црква од Истока, изложеног, између осталог, у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“:„Разлика међу половима представља посебан дар, који су људи добили од свог Творца: И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су у истом степену носиоци образа Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена су створени зато да би се у љубави целовито сјединили једно са другим: Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ваплотивши првобитну вољу Господњу о творевини, брачни савез који је Он благословио постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање. Међутим, у палом свету односи међу половима могу да се изопаче и да престану да буду израз богомдане љубави, изродивши се у испољавање грешне пристрасиости палога човека према сопственом „ја“. Високо ценећи подвиг добровољне целомудрене безбрачности, прихваћене ради Христа и Еванђеља и признајући посебну улогу монаштва у својој историји и савременом животу, Црква никада није била немарна према браку и осуђивала је оне, који су из погрешно схваћене тежње ка чистоти унижавали (презрели) брачни однос.“

Ако је учење Цркве о односима полова такво какво јесте, онда је и сасвим јасно зашто у „Основима социјалне концепције“ о хомосексуализму пише следеће: „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човекове природе. Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица (3. Мојс. 20; 13). Библија сведочи о тешкој казни коју је, како тумаче Свети Оци, управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19; 1–29). Карактеришући морално стање паганског света, апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти“ и „развратности“ које скрнаве људско тело: И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду (Римљ. 1; 26–27). Не варајте се… ни рукоблудници ни мужеложници… неће наследити Царство Божијеписао је апостол житељима развратног Коринта (1. Кор. 6; 9–10). Светоотачко предање јасно и одређено осуђује свако испољавање хомосексуализма. „Учење Дванаесторице апостола“, дела св. Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија из Нисе, блаженог Августина и канони св. Јована Посника изражавају непоколебиво учење Цркве: хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (7. правило св. Василија Великог, 4. правило св. Григорија из Нисе, 30. правило св. Јована Посника). Обраћајући се онима, који су се уплели у грех содомије, преподобни Максим Грк је говорио: „Познајте, несрећници, каквој сте се нечистој наслади предали! Потрудите се да што пре одустанете од те најнечистије и најсмрадније насладе и да је омрзнете. Онога, који тврди да је она безазлена, предајте вечној анатеми као противника Еванђеља Христа Спаситеља и као онога који га изопачује. Очистите се искреним покајањем, топлим сузама, молитвом и давањем милостиње колико год је то у вашој моћи. Свом својом душом омрзните то безбожништво, да не бисте били синови проклетства и вечне пропасти.”

У савременом друштву, дискусије о положају такозваних „полних мањина“ показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од „сексуалних оријентација“, која има једнака права на јавно изражавање и уважавање. Православна Црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди с изопаченим испољавањима сексуалности. Она хомосексуализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, а што се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и личносном узрастању човека. Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека. Оне се лече Светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, као и хришћанским општењем с верујућим људима, спремнима да пруже духовну подршку.

Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као „норма“, а утолико пре да се представи као предмет гордости и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма. Не оспоравајући никоме лична права на живот, на уважавање личног достојанства и учешће у друштвеним делима, Црква, међутим, сматра да лицима, која пропагирају хомосексуални начин живота, не би требало допустити да се баве предавачким, васпитачким или неким сличним послом везаним за децу и омладину (адолесценте), као што не би требало ни да заузимају старешинске положаје у војсци или у поправним установама.

Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има искључиво погубне последице за даљи развој личности. „Промена пола“ посредством хормонског дејства и спровођење хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри ту врсту „побуне против Творца“ и да за стварну призна вештачки измењену полну припадност. Ако је човек извршио „промену пола“ пре крштења, он може приступити овој Св. Тајни као и сваки други грешник. Међутим, Црква га крсти као припадника оног пола, у којем је рођен. Рукоположење таквог човека и његово ступање у црквени брак су недопустиви.“ (Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, 2007).

Дакле, Православна Црква нема и не може имати никаквих компромиса са савременом идеологијом политичког хомосексуализма.

СТАВ ЈАВНОГ ДЕЛАТНИКА

Такође, своја политичка уверења заснивам на јасном ставу о породици, због чега, као члан Политичког савета Српског покрета Двери, подржавам Породичну повељу Србије која каже:

Имајући у виду демографску катастрофу и вишедеценијску небригу владајућих структура о породици као темељу друштва Србије, а ослањајући се на Манифест природне породице и одлуке Светског конгреса породица, Покрет Двери обзназањује:

ПОРОДИЧНУ ПОВЕЉУ СРБИЈЕ

као свој основни програмски документ, из кога проистиче целокупни друштвено-политички програм нашег породично-патриотског покрета који се залаже за одбрану живота, породице и слободе вероисповести.

  1. Тврдимо да природна породица, а не појединац, представља основну ћелију друштва.
  2. Тврдимо да природна породица представља брачну заједницу мушкарца и жене у којој они деле љубав и радост, рађају децу, старају се о њиховом моралном образовању, граде виталну домаћинску економију, обезбеђују уточиште у тешким временима и повезују генерације.
  3. Тврдимо да природна породица представља идеални и непроменљиви облик брачне заједнице, урођен људској природи.
  4. Тврдимо да брачна заједница представља једину праву сексуалну заједницу која отвара могућност за природно и одговорно настајање новог живота.
  5. Потврђујемо светост људског живота од зачећа до природне смрти; свака зачета личност има право да живи, да расте, да буде рођена и да дели дом са својим природним родитељима који су повезани брачним заветом.
  6. Тврдимо да највећа опасност са којом се Србија суочава јесте одумирање људске популације. Свака легитимна власт постоји са циљем да поспеши наталитет и да заштити и охрабри вишедетне природне породице.
  7. Тврдимо да су мушкарци и жене равноправни по достојанству и урођеним људским правима, али да се њихове функције разликују. Култура, закон и политика требало би да узму у обзир ове разлике.
  8. Тврдимо да допуњавање између полова представља извор снаге. Мушкарци и жене испољавају дубоке биолошке и психолошке разлике. Када су уједињени у брачној вези, та целина постаје већа од збира њених делова.
  9. Тврдимо да је економски обезбеђена природна породица основа за економски развој читавог друштва. Потврђујемо неопходну улогу приватног власништва над земљом, местом становања и производним капиталом као основом породичне независности и гаранцијом демократије. У правичном и добром друштву, све породице треба да буду власници реалне имовине. Порески систем мора бити у функцији јачања породичне самосталности.
  10. Тврдимо да Србија располаже читавим богатством ресурса. Уништење природне породице, морални пад, распродаја друштвених и природних ресурса, као и индивидуалистичко-потрошачка култура, јесу главни узрочници сиромаштва, глади и пропадања српског друштва.

На основу ових принципа, израдили смо једноставну, конкретну породичну платформу. Ево наше поруке Србији и свету:

  • Изградићемо нову културу брака, насупрот онима који брак називају изумрлом институцијом.
  • Поздравићемо и постицати већи број деце и велике породице, насупрот онима који настављају рат против рађања деце.
  • Наћи ћемо начин да мајке, очеве и децу вратимо у окриље дома, насупрот онима који настоје да децу одвоје од њихових родитеља.
  • Створићемо предуслове за истинску домаћу економију, насупрот онима који се труде да породицу подреде потпуној контроли великих влада и огромних корпорација.

Двери су први породични политички покрет у Србији и свету, који ће стати у заштиту свих наших породица које су данас угрожене у духовном, моралном, социјалном, образовном, здравственом, еколошком и економском погледу.

Изборићемо се да породична политика постане владајућа државна политика у Србији. Одбранићемо породични морал и породични живот у Србији – неуморно радећи на формирању породичног модела друштва. (Усвојено на редовном годишњем Сабору Покрета Двери, одржаном 24. августа 2013. године.)

И ЈА СЕ НАЂОХ НА УДАРУ ЛГБТ ЗАШТИТАРА

Због својих, јавно и јасно изнетих ставова, нашао сам се на удару домаћих ЛГБТ „људскоправашких“ заштитара, и то после митрополита Амфилохија (овде и овде); политичара Драгана Марковића Палме; професора др Милана Брдара; сајта „Србин.инфо“; др Мише Ђурковића; професора др Бранислава Ристивојевића; министра без портфеља у Влади Републике Србије Ненада Поповића.

Митрополит Амфилохије се на удару нашао 2011. и 2013. године, Драган Марковић Палма је тужен због свог става о геј паради изреченог 2011, професор др Милан Брдар 2012, због једне примедбе на предавању које је држао студентима, а које се тицало признавања хомосексуализма као „нормалне полне оријентације“, сајт „Србин. инфо“ 2016. године због текстова о разним врстама реакција на политички хомосексуализам у Европи и свету, Миша Ђурковић 2017. године због текста против наметања идеологије политичког хомосексуализма школској деци и омладини, Бранислав Ристивојевић ове године, због текста о безакоњима закона против насиља у породици, као и Ненад Поповић, такође ове године, због твита против увоза из Хрватске сликовница које нападају природну породицу наметањем приче о два оца и две мајке као нечем пожељном. Што се мене тиче, нападнут сам због својих верских и политичких убеђења, гарантованих Уставом, а због текста „У одбрану природне породице“.

Од помоћнице поверенице за заштиту равноправности М. К. добио сам, путем електронске поште, тужбу удружења „Да се зна“ које тврди да сам својим текстом „изнетим ставовима угрозио родну равноправност, маргинализовао трансродне особе и пропагирао породицу као једину вредност“. Притужба ми је електронском поштом послата зато што је достава на адресу Политичког покрета Двери била безуспешна.

Удружење „Да се зна“ тужило ме је због неколико ставова изнетих у тексту, па ћу ја, тачку по тачку, на те ставове одговорити.

КОМУНИЗАМ И ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ

„Сада се, уместо комунизма, Србима намеће хомосексуализам и то под видом родне равноправности“.

То је апсолутно тачно. Кад говорим о хомосексуализму, мислим на идеологију политичког хомосексуализма, а не на опредељење појединаца, што се јасно види из мојих чланака на ту тему. У том смислу, наступам као православни хришћанин који има право на свој религиозно – морални поглед на свет. У тексту „Учење Православне Цркве о хомосексуализму/Грех или полна оријентација?“, који сам својевремено објавио у часопису „Нова српска политичка мисао“(број 1–2, 2011, стр. 121–139) јасно сам изнео своје мишљење засновано на хришћанском учењу: „Црква је, по учењу Светих Отаца и сопственој самосвести, болница, у којој су људи призвани да се лече од греха, примајући причешће Христом као „лек бесмртности“ (Свети Игњатије Богоносац). У њој је човек на путу очишћења, просветљења и обожења, са надом да од грумена иловаче постане усвојени син или кћи Божја. Грех је, дакле, болест, а аскетика и светотајински живот су двојединствена терапеутска метода: аскетиком човек надилази слабости своје пале природе, а Светим Тајнама прима исцељујућу благодат охристовљења. Само у том смислу да се разумети и став православних о хомосексуализму, једној од болести богоотуђеног живљења у палом свету. Приступајући хомосексуализму на тај начин, Црква је, као и увек, кадра да се држи своје битијне етичности, која налаже да се одбаци грех, а да се грешнику указује исцелитељска љубав и пажња. Јер, грех није саставни део људске природе, него плод изопачења; а човек, сваки човек, јесте Божја икона, којој треба приступати сећајући се да је Христос умро и васкрсао за све. Одлучност у одбијању идеологије хомосексуализма, која би да свет претвори у карневал празнине, и брижна жеља да се помогне онима који би да себе открију у изворном назначењу (а налазе се на путу заблуде): ето старог, у Предању укорењеног, става Цркве; истовремено, он је и нов, као Нови Завет Бога са људима, заснован на крсној жртви и победи над смрћу. Одбацивати грех, а с љубављу помоћи грешнику који се каје: такав је однос Цркве према хомосексуализму и хомосексуалцима. Ни више, ни мање од тога.“

Шта рећи о ставу да сада идеологија политичког хомосексуализма замењује идеологију комунизма (а обе су тоталитарне)? Пре свега, комунизам, као антихришћански утопизам, био је наметан Србима од стране клике револуционарних терориста, која је, уз помоћ совјетских тенкова и енглеске издаје савезника – Краља Петра Другог, освојила власт у Србији и Југославији 1944, укинула слободу и демократију и кренула да разара хришћанске вредности у друштву, у име „скока из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). Ова идеологија је народ коме припадам коштала невиђених жртава, а од њених последица он се још није опоравио, што доказује делатност бивших комуниста, попут Латинке Перовић, сада маскираних у другосрбијанске „грађанисте“ у служби НАТО Империје. Што је комунизам био некад, то је политички хомосексуализам данас. И њега намеће једна домаћа клика, без демократског легитимитета и подршке бирачког тела, коју потпомаже Империја Вашингтон – Брисел, са циљем разарања духовног и националног идентитета Срба (и не само њих, наравно). Ова клика инфилтрирала се у институције државе Србије, и изнутра их разграђује, и то, наравно, о трошку пореских обвезника.

ШТА ЈЕ ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ?

Целокупни мој досадашњи рад који се бави проблемом породице и одбраном породичних вредности темељи се, између осталог, на јасним хришћанским ставовима. Према томе, у мојим текстовима не поставља се питање о хомосексуалцима кроз причу о начину на који упражњавају своју сексуалну оријентацију. Њихово опредељење није моја тема, нити тражим криминализацију њиховог сексуалног избора. Оно чиме се бавим је питање о противпородичној идеологији политичког хомосексуализма, о којој сам 2014. писао и ово:

„Појам „политичког хомосексуализма“ је у употребу увела др Наталија Нарочницка, угледна руска историчарка и челница Фонда демократске перспективе, да би нагласила да савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца, него је реч о политичкој идеологији коју намеће глобалистичка Империја Вашингтон–Брисел, с тим да разори природну породицу, оствари планове о тзв. „златној милијарди“ и наметне културу смрти уместо културе живота.

Иза наметања политичког хомосексуализма, рекосмо, стоји Империја. То је јасно из изјаве једног од гаулајтера Новог светског поретка, Џозефа Бајдена, онога што је тврдио да су Срби „убице и силоватељи беба“, који је јуна 2014. рекао да је циљ власти САД да у целом свету наметну ЛГБТ идеологију као саму срж „демократије“, и да се Империје не тиче какве су традиционалне оријентације појединих народа и држава. Државе које не поштују права хомосексуалаца платиће цену своје „нехуманости“, додао је Бајден.

Али, од пре неколико година, свему томе постављена је препрека. И та препрека се зове Русија. Још 2009, Русија је у УН тражила да се људска права тумаче у контексту традиционалних моралних норми, у чему су је подржале многе земље света. У Русији се води одлучна борба за заштиту породичних вредности, почев од државне подршке рађању, која је имала утицаја на поправку демографске слике. Рецимо, за свако друго дете добија се родитељски додатак у противвредности 10 хиљада долара, а за свако треће дете држава даје бесплатно земљиште за изградњу стамбеног објекта. Такође, 2013. донет је закон о забрани рекламирања абортуса, као и закон о забрани пропаганде хомосексуализма малолетницима.

Због тог закона амерички председник Обама и британски премијер Камерон бојкотовали су отварање Олимпијаде у Сочију 2014. Није реч ни о каквом прогону хомосексуалаца, јер у Русији је ова врста сексуалног понашања декриминализована. Реч је само о томе да они своје ставове не могу да пропагирају међу МАЛОЛЕТНИЦИМА, као што се то ради у САД и ЕУ. Агресивност идеологије хомосексуализма огледа се, између осталог, и у томе што тзв.„ЛГБТ“ популације нигде у свету нема више од 2–3%, а они покушавају да свој начин понашања силом наметну већинској популацији.

У земљама Европске уније почео је сурови прогон свих који се не слажу са идеологијом политичког хомосексуализма. Године 2013, када су у Француској легализовали „истополне бракове“, полиција је изашла да гуши вишемилионске демонстрације, а људи су хапшени и затварани. Има низ случајева да су представници традиционалних хришћанских конфесија, који се не слажу са ЕУкратском ЛГБТфилијом, извођени на суд и приморавани да се одрекну својих ставова.“

ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ, НЕОЛИБЕРАЛНИ КАПИТАЛИЗАМ И СПРЕЧАВАЊЕ СЛОБОДЕ ГОВОРА

Политички хомосексуализам је противпородично становиште чији је циљ разарање темеља друштва зарад тријумфа канцер-капитализма, о чему изврсно пише италијански философ Дијего Фузаро. По њему, породица је на удару глобализма да би људи били претворени у изоловане шрафове огромног механизма експлоатације. Уместо радничких права, која су погажена и укинута, проглашавају се права политичких хомосексуалаца.

Фузаро саопштава став који јасно каже шта је циљ борбе против тзв. „хомофобије“: „Будимо јасни одмах, да избегнемо нову оптужбу за хомофобију (јер категорија хомофобије има баш ту специфичност да се користи против било кога ко се усуди да критички говори о хомофобији): ако под борбом против „хомофобије“ подразумевамо борбу против дискриминација, против нетолеранције и против насиља над особама због њихове сексуалне оријентације, онда је праведно и свето борити се против хомофобије. Као што је, на крају крајева, свето право борба против свих облика дискриминације и насиља. Ако, међутим, као што се све више и чешће дешава, категорија „хомофобије“ и сама постаје нова категорија нетолеранције, која не прихвата постојање различитих перспектива, на пример, неподударних с онима које емитује ЛГБТ покрет, онда је питање сасвим другачије. Указујем да је данас довољна и нека занемарљива ситница да се неко означи као хомофобичан: довољно је само напоменути – на пример – да постоје по законима природе мушкарци и жене, или да када се роди дете, оно жели оца и мајку; или, опет, да се људски род одувек, у својој јединствености, репродуковао путем мушко-женске различитости. Ту не видим никакву „хомофобију“, било какву дискриминацију. Ње би било ако бих рекао – и то би била чиста лудост – да због овога што сам рекао треба дискриминисати хомосексуалце.“

Кључ борбе против тзв. „хомофобије“ у Србији је ућуткивање већине која верује да је природна породица пут који је, вековима, био пут човечанства, и која верује да и данас природна породица чини темељ сваког друштва које жели да остане и опстане на том путу.

ХИПЕРСЕКСУАЛИЗАЦИЈА ДЕЦЕ И ОМЛАДИНЕ КАО ПУТ КА РАЗАРАЊУ ПОРОДИЦЕ

Један од разлога моје борбе против политичког хомосексуализма је настојање да се деца и омладина сачувају од идеолошке пропаганде коју овај покрет намеће, служећи неолибералном капитализму и његовом походу против људске слободе и заједнице. Од 5. октобра 2000. наовамо, под утицајем приче о сталном приближавању Европској унији, код нас се ради на раној сексуализацији деце и ученика, под изговором учења о „репродуктивном здрављу“. Још 2002, у камповима Министарства просвете Србије било је појава пропаганде „новог сексуалног морала“, па се СА Синод СПЦ тим поводом огласио: „На свом редовном заседању, 30. августа 2002. године, Свети архијерејски синод у склопу теме црквене просвете и веронауке у школама, обратио је посебну пажњу на бестидне скандале о којима пише штампа, који су се догађали у омладинским летњим камповима Министарства просвете и спорта Владе Србије (Сремска Митровица, Митровац на Тари, Дивчибаре и други). Очевидно, под видом модерне едукације и развијања „нове свести“ код средњошколаца, спроводи се у едукаторским радионицама перфидно прање мозга деце а њихово дружење и комуникација покушава да се сведе на ниво биолошке бесловесности, кроз убијање стида у детињој души и уништавање сваког моралног чула и осећања.“

Ствари су се наставиле уџбеником о „репродуктивном здрављу“ који је уведен у Војводини 2013: „Људи могу имати више од једне везе истовремено“; „Људи могу живети, заједно повремено или стално, договорити се да буду моногамни или да имају друге сексуалне партнере“; „Не постоје препоруке ни границе када се може најраније почети са сексуалним односом. У данашње време разне земље имају различите норме. Најнижа је у Холандији, и износи 12 година“; „Појам НОРМАЛАН у сексу је релативан“;„Да ли ћете имати секс како бисте добили неки поклон или новац“; „Људи би требало да имају право да траже развод. Он, међутим, може донети осећај олакшања и среће“;„Планирање породице у ужем смислу је: Право људи да имају жељени број деце (не више од 4)“;„Хомосексуалност је романтична и позитивна варијација људске сексуалности“.

Министарство просвете је, 2017, под изговором борбе против насиља, покушало да уведе у школе уџбенике који пропагирају антипородичну причу. Др Миша Ђурковић у „Политици“ од 13. априла 2017. подиже свој глас у одбрану здравог разума:„Када је прошле године у новембру по хитном поступку, без икакве јавне расправе, усвајан такозвани Закон о заштити од насиља у породици, указао сам на то да ће он бити искоришћен за даље разарање породице и породичних односа у Србији. У земљи у којој је просечна старост 43 године и у којој се с правом кука да одумиремо као нација, донет је још један закон који дестимулише ступање у брак и заснивање породице. Но доношење овог закона је искоришћено и као одскочна даска да се у просветни систем Србије провуку и разне друге ствари које са темом насиља у породици углавном немају ништа. /…/ Припремљени су посебни приручници за ову врсту наставе кроз десетак предмета, а учитељима и наставницима је стигла инструкција да се ова врста „наставе“ убацује уместо редовних часова.

Кад се, међутим, отворе ове позамашне књиге уочава се да је такозвана борба против насиља у породици заправо замишљена и реализована као борба за промоцију хомосексуализма и порнографије, за подстицање дечје сексуалности, за подстицање експеримената у том пољу, као и за опањкавање традиционалне породице. Око 50% материјала промовише хомосексуализам и порнографију. У приручнику за биологију деца могу да науче какао се правилно изводи француски пољубац, али и следеће: на питање „Да ли је тачно да постоји мушки и женски кондом? Чему служи женски кондом?” даје се одговор:„И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Некада је важно имати у виду да се жене лезбејске оријентације можда нису увек идентификовале као лезбејке, те имају и своју сексуалну предисторију као „стрејт“ особе. У оквиру лезбејског љубавног односа, средство заштите су фолије од латекса или полиуретанске (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести.„Затим се детаљно описују орални и анални секс и оргазам.“

Ђурковић додаје да се у овим идеолошким „пакетићима“ налазе веома чудни „поклони“:„Религија се одређује као један од основних извора мушког насиља над женама, а мастурбација препоручује као нешто сасвим природно и потребно. Деци се објашњава да су сексуалност и сексуални избор динамичне и несталне категорије које стално треба преиспитивати итд. /…/ На крају треба рећи да на питање да ли је породица сигурно место, аутори одговарају да је породични дом у ствари најопасније место у данашњем друштву?!“

Да ли неко мисли да треба ћутати на покушаје хиперсексуализације наше деце који воде даљој дестабилизацији, ионако крхке, породице у нашем друштву? Човек који има савести не може да ћути, и због тога се и нађе на удару „тужибаба“ из разних НВО, на чијој страни стоји државни апарат у служби неолибералне Империје. Али, наравно, то је цена слободе у окупираној Србији.

ГЛАВНИ ЦИЉ ПОЛИТИЧКОГ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

Борим се против политичког хомосексуализма јер знам шта је циљ његових кључних идеолога. То је, ни више, ни мање, УНИШТЕЊЕ ПРИРОДНЕ ПОРОДИЦЕ. Ево вести која о томе сведочи: Сиднеј – Хомосексуални активиста Маша Гесен, која је уз то и новинар, руски писац и бивши директор руског издања „Радио Слобода“, која, како сама тврди, има и америчко држављанство, представила је јавности планове, реалнe борбe за увођење истополних „бракова“. Током дискусиjе у Сиднеју, у којој је и она учествовала и том приликом, у једном моменту, она отворено признаје, да је сврха овог „рата“, не борба за добијање једнакости у друштву, лезбо и геј популације, већ је позадинa свега, циљ, који тражи: пуну демонтажу породице! „Овде се не ради o правима хомосексуалаца на брак, већ о томе, да институцију и брак, као такав, односно породицу, треба – демонтирати! Породица не треба даље постојати у класичном облику. Борба хомосексуалaцa „за брак“ обично крије оно, штa планирамо да урадимо супружанском пару, када постигнемо циљ. Приче о томе, да институција породице при томе, неће претрпети никаквих измена и промена, нису истините“. Гесенова верује, да се ова институција мора променити. „По мом мишљењу, породица даље, уопште не би требалa да постоји,“ – директно и без околишења је изјавила и додала, да јој се веома допада узимати учешћа у стварању митова, чији је циљ, другачији од уобичајеног. Да би илустровала потребу елиминисања породице, она је као пример навела своју „породицу“, где троје деце, имају петоро одраслих родитеља, који их гаје и подижу … Према њеним прорачунима, „петоро родитељa су подељени у две групе од по три“. Маша Гесен даље каже да: „жели да живи у таквом правном систему који ће имати способност да легализује ту реалност, тако да се не слажe са институцијом брака и породице“!

Као православни хришћанин и Србин, дужан сам да будем активан у заштити својих ближњих од противородичних идеологија, ма са које стране долазиле.

А сада ћу прећи на анализу притужби које су на мој рачун изнели чланови удружења „Да се зна“.

СТАВ БРАНИСЛАВА В. ВУЈИЋА

Удружење „Да се зна“ критиковало је мишљења изнета у писму мислиоца Бранислава В. Вујића, које сам објавио у свом тексту „У одбрану природне породице“, при чему је деконтекстуализовало целину његовог става. Ја ћу у његовом писму подвући оне реченице које ЛГБТ „заштитарима“ сметају, и које су „тужбабе“ употребиле жалећи се на мој текст:

„Поштовани господине Димитријевићу,

недавно сам погледао, на „јутјубу“, Ваше одлично предавање о порнографији и „смрти Србије“ и само бих приметио нешто што има везе са оним о чему сте говорили.

  1. Не постоје хомосексуалне везе без секса, док се хетеросексуалне везе одржавају и без њега. Хомосексуалне везе нису искрено емотивне, него пожудне, ситносопственичке, хедонистичке и потрошачке. Оне пре свега, својом развратношћу проширују поље потрошње, а оно се шири тако што разара све што је препрека слободном кретању капитала, па тако уништава и породичне односе. При том – пропагандно – мења (изврће) систем вредности, као и критеријуме службене „нормалности“. Зато ЛГБТ парове не можемо да третирамо као „равноправне“, нити смемо дозволити да усвајају децу. Бити родитељ више је од поседовања детета као „људског капитала“. Уверен сам да они нису у стању да се издигну изнад тога. Овакав дух тренутно доминира у међуљудским односима производ је глобализације, ширења (и по површини и у интензитету) капитализма, односно прогресивног јачању техничког система. Двадесети век је иза нас не само хронолошки, него сâмом природом промена које су се догодиле у последњих двадесетак година. Реч је о „пресецању свих корена“, укидању сваке поуздане „референтне тачке“, потпуном искорењивању људи из заједнице и изоловању (индивидуализацији) појединца у друштву. Двадесет и први век је убрзано испуњавање нашег свакодневног живота „новом геометријом“, која је у стању да ефикасно сузбије спонтани револти незадовољних маса, сузбијем сваког облика спонтаности. Док се једни боре за опстанак, Запад и даље вредно ради на томе да нас доведе до „краја историје“.Теза о„крају“ је подстакнута њиховим уверењем да треба и да је могуће историју превести у биологију. Данас историја окреће главу од себе, и фокусира се на питања која припадају другим областима, не на питања везана за организацији нашег свакодневног живота, него на она о животу као таквом. Решава проблеме које оптерећују савременог човека, питања везана за рађање, размножавање, смрт, она које су темељ наше биологије, проблеме везане за абортус, начина удварања, „сексуално узнемиравања“, „родну равноправност“ и право на еутаназију (добровољну смрт). И то ради „у складу са захтевима капитала“, одн. потребама техничког система, на начин да му „изађе у сусрет“ Данас Запад није оптерећен „искупљењем“, или „класном борбом“, него једним измишљеним, не и стварним „конфликтом“ између мушкараца и жена, као и сукобима везаним за ауторитарно наметање „родне равноправности“, при чему је ЛГБТ „популација“ равноправнија од „прозаичних хетеросексуалаца“. Рат између полова и родова полако опаснији од оног хладног и многих садашњих „врелих“ ратова. Он раслојава и разара друштво, тако да је та подела на полове и родове много радикалнија и деструктивнија од оних на класе и генерације, упркос томе се то невешто покрива пропагандном причом о „једнакости“, којом се пасивизује „јавно мњење“ и људска маса претвара у публику која рефлексно сваку (квазинаучну, пропагандну) лаж „гута“ као истину…“

„Тужибабе“ из удружења „Да се зна“ изместиле су Вујићеве речи из контекста: овде је у питању прича о слугерањском односу политичког хомосексуализма према неолибералном капитализму, чији је циљ уништење породице зарад „тржишног“ поробљавања човечанства. О томе постоје анализе које уопште не припадају „хришћанским фундаменталистима“, него су плод размишљања људи сасвим другачијег погледа на свет него што је хришћанство (овде и овде). Чак и хомосексуалци који нису припадали политичком хомосексуализму, попут режисера и писца Пјера Паола Пазолинија, видели су везу између нихилистичког капитализма и тог, ЛГБТ идеолошког, правца западног мишљења и делања. Засметала им је и Вујићева теза да ЛГБТ парове не можемо да третирамо као равноправне, при чему су „тужибабе“ реч „равноправне“ оставила без знакова наводника, иако у изворном тексту Вујићевом ту стоје наводници. О чему је реч? Наводници су стављени да би се указало на чињеницу да у питању није истинска равноправност, него тежња политичких хомосексуалаца да почну да доминирају у друштву и да свима наметну своје „вредности“. О томе како изгледа тај процес стицања друштвене моћи и утицаја писао је Слободан Антонић у књизи „Моћ и сексуалност: социологија геј покрета“,која је наишла на велику пажњу публике, али и признања стручне јавности.

Дотичнима из „Да се зна“ смета и реченица да „природна породица представља прави пут који води у ваљан живот, истинску срећу и благостање“. Ова реченица потиче из текста Алана Карлсона и Пола Т. Меруа, Манифест природне породице, једног од кључних докумената Светског конгреса породица, организације која постоји у преко осамдесет држава света и бори се за заштиту породичних вредности. И она је деконтекстуализована, што није никакво чудо: „ЛГБТ заштитари“ су мајстори деконтекстуализације. Довољно ће бити да читаоци прелистају овај манифест, па ће им бити јасно да ту нема никакве дискриминације, него се природна породица истиче као основ сваке друштвености и темељ будућности човечанства.

Неписмењаци из „Да се зна“ у оквиру своје тужбе наводе и следеће:„У делу текста Шест година после Антонићеве књиге аутор износи идеје о роду које искључују постојање трансродних особа, док у делу Циљ им је улазак у школе наводи да им (радикалним феминисткињама) је циљ улазак у школу, и да се у оквиру новог Закона о родној равноправности, тражи наметање „жендер“ идеологије читавом друштву. Аутор даље наводу (sic!) да када ЛГБТ жандаристи уђу у школе, добиће подлогу за своју пропаганду какву никада до сада нису имали, а да родитељи имају право да подижу своју децу и да их штите од тоталитарних уплива и лажних идеологија.“

Ја нисам писао ни о каквој „жендер„идеологији, нити о „ЛГБТ жандаристима“ (мада је то одличан израз, и од сада ћу га користити – хвала неписмењацима из „Да се зна“), него сам писао ово:„А шта се дешава у Србији шест година после Антонићеве књиге? Радикални феминизам иде даље у освајању власти. Он је прошао кроз више фаза. У почетку, он је тражио да се полови изједначе у правима – од активног и пасивног бирачког права до права на запошљавање, и то је могло да се разуме. Међутим, на Западу, пре свега у САД, јавио се нови талас феминизма, иза кога су стајале радикалне феминисткиње, од којих су многе биле лезбејке и активисткиње покрета за лезбејска права. Њихова основна идеја је да је биолошки пол неважан, а да је битан „гендер“ (наше феминисткиње су ту реч превеле као „род“, иако реч „род“ у српском језику има сасвим друго значења, и језгро је из кога потичу многе кључне речи: од породице до родољубља). „Род“ је друштвено конструисани пол. Ми изворно као да нисмо мушко ни женско, него нас таквима конструишу. У својој „Теорији књижевности“ Џонатан Калер став Џудит Батлер овако објашњава:„Именовање девојчице покреће читав процес девојчењa, стварања девојчице, прописивањем компулзивног понављања родних норми, моћног цитирања норме.“

Шта то конкретно значи у друштву на Западу?  Ево шта, између осталог: у многим вртићима западних земаља дечаке од три године приморавају да носе хаљинице и играју се луткама, и обрнуто, а затим деци дају могућност да мењају пол већ са петнаест година, чиме је Ципрас недавно изненадио Грке, и довео до буре у Грчкој Цркви и на Светој Гори.“

Својим ставовима изнетим у тексту „У одбрану природне породице“ нисам вређао никакве трансродне особе, него сам показао да је идеологија родног феминизма, по којој је род друштвена конструкција, а не, пре свега, плод биолошких датости пола, једна јефтина, квазинаучна „жвака за простака“ (о чему, озбиљно и без мојих вербалних „жестокости“, у студији Слободана Антонића,Искушења радикалног феминизма“, као што је то била и лаж, срамна и недостојна науке, педофила Алфреда Кинсија, иза кога су стајали Рокфелери, да је 10% становништва – хомосексуално, о чему постоји изврсна студија Џудит Рајсман. На основу Кинсијеве лажи, између осталог, политички хомосексуалци су кренули у поход за освајање власти и моћи.

Сада се, у „просвећеној Еуропи“, тврди да има на десетине „родова“ и „оријентација“, што је извргао руглу немачки посланик Стефан Кенигер, обраћајући се Бундестагу поводом тзв. „Истамбулске декларације“.

Наравно да је ЛГБТ РОДНИМ ЖАНДАРИСТИМА циљ улазак у школе, и у свом тексту сам навео чланове предлога Закона о родној равноправности који траже усклађивање читавог система образовања Србије са радикално феминистичком идеологијом „рода“. Жандаристи ће чак имати право да прегледају и пресуђују уџбеницима из којих ће наша деца учити. Зато ме „тужибабе“ из удружења „Да се зна“ нису ни цитирали, него су, полуписменим препричавањем, изразили своје „револуционарно негодовање“.

А родитељи, наравно, имају право да бране своју децу од лажних идеологија, каква је некад била комунистичко- атеистичка и какве су данас, између осталог, „родни феминизам“ и политички хомосексуализам. Та права су им гарантована међународним и домаћим документима. И ја их у свом тексту цитирам, и цитате понављам:„Универзална декларација о људским правима УН, члан 26, став 3 – Родитељи имају првенствено право да бирају врсту образовања за своју децу.2. Устав Републике Србије, члан 43, став 5 – Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима.

  1. Устав Републике Србије, члан 64, став 1 – Деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости.
  2. Устав Републике Србије, члан 64, став 3 – Деца су заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања.
  3. Устав Републике Србије, члан 65, став 1 – Родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни.
  4. Кривични закон Републике Србије, члан 185, став 1 – Ко малолетнику прода, прикаже или јавним излагањем или на други начин учини доступним текстове, слике, аудио-визуелне или друге предмете порнографске садржине или му прикаже порнографску представу, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци.
  5. Међународни пакт о грађанским и политичким правима, члан 18, став 4 – Државе уговорнице овог Пакта се обавезују на поштовање слободе родитеља, односно законских старатеља, да обезбеде верско и морално васпитање своје деце у складу са својим убеђењима.

Конвенција о правима детета, члан 14, став 2 – Стране уговорнице ће поштовати права и обавезе родитеља и, у одређеним случајевима законских старатеља, ради усмеравања детета на остваривање његовог права на начин који је у складу с развојним способностима детета.“

О НАУЧНОСТИ „РОДНОГ ФЕМИНИЗМА“

„Тужибабе“ треба да знају – не можете нашем друштву наметати једну убогу идеологију као нешто што се подразумева! Јер, понављам – идеологија родног феминизма је ненаучно брбљање, својеврсни „шаманизам“, о чему је писао Слободан Антонић:„Родни феминизам је, у основи, као што ће се видети, заузео становиште Симон де Бовоар. Према овој врсти феминизма свака жена треба да буде запослена, да ради једнаке послове као мушкарац, једнако зарађује и једнако ради у кући, затим да се једнако занима за политику, да има прописане („политички коректне“) емоције према мушкарцима и, на послетку, да на тачан („политички коректан“) начин подиже и „родно“ васпитава децу како би она попримила пожељне („андрогине“) особине.

„Перформативи“ су, по изворном схватању Џона Остина (John Austin, 1971), искази којима се нешто (ус)поставља. Тачније, перформативи су радње речима, то јест радње које се не могу обавити друкчије до речима. Остинови језички акти, дакле, никако нису сви говорни акти, него само ванјезички акти речима обављени („doing things with words“). Рецимо, исказ „Узимам те за жену/мужа“ успоставља однос мужа и жене, што значи да овим исказом мушкарац промовише жену у супругу, а она њега у мужа. Мада, у најширем смислу, сваки исказ има извесну перформативну последицу, па Батлерова идеју о (ус)постављајућим исказима транспонује на сваки чин који има значење. Она мисли да се род „перформативно успоставља“ (Батлер, 2010: 89) кроз наше „дискурзивне праксе“ (Батлер, 2010: 104). Рецимо, када нас неко пита ког је пола наша беба, а ми одговоримо: „То је дечак“, тим чином се такође успоставља род (Батлер, 2010: 235). Наиме, наш одговор је по облику описујући (дескриптивни, „јесте“) исказ. Али, у његовој позадини постоји и један прописујући (прескриптивни, „треба“) елемент, садржан у нашем односу према чињеници да имамо сина. Тај елемент је, рецимо, дошао до изражаја у тону с којим смо изговорили овај формално дескриптивни исказ. Зато је читав овај перформанс – питање које подразумева да је пол нешто суштински важно и одговор који ту важност потврђује, уз емоцију која га прати (рецимо, понос) – такође (ус)постављајући (перформативни) чин. Или, рецимо, када деца читају и преписују из буквара реченице: „Мама кува“, „Тата поправља ауто“, „Бака плете“, „Деда чита новине“… Наизглед, то су пуки описујући искази. Они сведоче о свакидашњици обичне породице. Али, то није само опис онога што се дешава, то је и дискурзивна потврда модела понашања преко којих се уобличавају типичне родне улоге. Ти искази у позадини, дакле, имају и скривену, прописујућу функцију. Управо понављање таквих исказа, из нараштаја у нараштај ђака, јесте (ус)постављање рода. Њиме се поједине родне улоге утврђују као „природне“, па је реч о процесу тзв. натурализације која је један од кључних начина деловања „режима моћи маскулиног и хетеросексистичког тлачења“, односно „хегемоније маскулине и хетеросексистичке моћи“ (Батлер, 2010: 105). Ово је свакако занимљива теорија. Али, рекао бих да је њена занимљивост обрнуто сразмерна њеној тачности. Она је, најпре, научно непроверљива јер јој недостаје референтни или разликовни део. Како проверити теорију да су сви наши значењски чинови перформативни, ако нема дискурзивног поступка који то није? Та тврдња је једнаког научног статуса као и теорија да се цео космос у секунди рашири и скупи. Нема разликовне, референтне тачке, дакле, нема проверљивости, а онда ни научности. Теорија је једноставно толико општа да је практично испражњена од информативног садржаја. Такође, шта значи тврдња да се род „перформативно успоставља“ кроз све наше „дискурзивне праксе“? Она је слична „теорији лептира“ која каже да је све на свету по­ везано, па замах крилима лептира у Кини има неког утицаја на појаву урагана на Флориди. Може се рећи да је све повезано. Али, задатак научника није да изриче тврдње толико опште да им је информативни садржај нула (јер, исказ „све је повезано“ може да има вредност само ако постоји бар једна ствар која није у вези са другом ствари), него је задатак научника да утврђује прецизне узрочнопоследичне везе. Још мање је задатак научника да, на основу оваквих тврдњи, плаши Флориђане кинеским лептиром./…/

У том смислу треба рећи да одговор родитеља на питање о полу бебе има утицај на уобличавање родног идентитета детета таман колико и лепршање лептира у Кини на појаву урагана на Флориди. На садржај родног идентитета детета више од те реченице утиче васпитање родитеља и околине. У том смислу је утицај школе, из другог примера, нешто значајнији. Међутим, и утицај таквих „перформатива“, као што је срицање реченица „Мама кува“ и „Бака плете“ ђака првака, феминисткиње веома прецењују, и то ћу показати у четвртој глави ове књиге. Заправо, „перформативна теорија рода“ Батлерове, која не прави разлике у степену утицаја појединих „перформатива“ на уобличење рода/пола, води рађању и ширењу типичне магијске праксе. Као што шамани верују да ће кроз одговарајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељену стварност, тако и поједине радикалне феминисткиње верују да ће кроз одговарајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељени облик друштвене једнакости полова. Такође, као што шамани мисле да онај члан племена који не поштује њихове строге језичко-ритуалне форме производи зло за цело племе, тако и поједине радикалне феминисткиње претерују у веровању да свако ко се не држи њиховог формализованог језика тиме ојачава систем тлачења жена и наноси свим женама директну штету.“

Као филолог, не могу да подносим насиље над језиком спровођено у име идеологије „родних феминисткиња“ и ЛБГТ „тужибаба“. Дужан сам, између осталог, да браним језик којим говорим и пишем од њихових наказних вербалних конструкција, против којих су се огласили и научници из Одбора за стандардизацију српског језика при САНУ.

МОЈ СТАВ И СТАВОВИ ДРУГИХ

Ставови које сам изнео су ставови не само моји, него и огромног дела српског друштва и наше интелектуалне елите, што се јасно види из округлог стола недељника „Печат“, објављеног крајем јануара и почетком фебруара 2018, где је низ јавних личности исказао своје оштро противљење таквој накази од „гендеристичког“ закона који се спрема. Тако је наш философ и друштвени теоретичар Миша Ђурковић рекао, између осталог:„Јавна сфера је обележена феминистичким дискурсом, подстицањем мржње према мушкарцима и очевима, промоцијом ЛГБТ-а права као важнијих од права традиционалних породица и свим облицима дискурса и пракси које воде ка одумирању и самоуништењу овог друштва и државе. Најављени Закон о наводној „родној“ равноправности, представља још један радикалан корак даље у промоцији овог суицидног лудила.“ Стручњак за међународну политику и културолог Александар Гајић је изјавио: „Закон за родну равноправност не уводи само начелне оквире «џендер» идеологије у Србију (то је већ учинио НГО сектор), већ тежи да је практично унесе у читав низ стварних друштвених односа. То се не чини како би се поспешила законска једнакост полова (која је уставно гарантована), већ како би се «преумило» друштво и преобразили све односи који у њему постоје, од школе и куће до посла и јавног деловања. Помислимо само у шта ће се претворити ионако нестабилно српско друштво са озбиљним социјалним, економским и демографским проблемима ако се у њега практично умешају «џендер» деконструкционисти: када НГО комисије у области образовања и науке почну да «глајшахтују» дечије уџбенике и школске програме, када почну да оцењују научне пројекте и конференције, када «антидискриминационе» мере продру у домове грађана и јавну сферу – од родно равноправних квота у свим институцијама, преко јавног информисања, до политике и спорта и тамо проузрокују све супротно од онога што наводно прокламују. Једино што могу да постигну је да нанесу озбиљну штету за све иоле јаче друштвене везе и створе масе обогаљених, отуђених «конструката» од људи који се диче својом празном слободом.“ Александар Липковски говори о погубним утицајима „родне“ идеологије на школство:“ Нажалост, „гендерна идеологија“ се нашој деци већ сад проповеда из школских уџбеника. Ево примера из уџбеника „Маша и Раша – Природа и друштво“ за четврти разред основне школе, аутора Винка Ковачевића и Бранке Бечановић, издавача Klett, који у поглављу о полним разликама кажу:„Људи се међу собом разликују по свом изгледу: висини, узрасту, боји косе, очију и коже, облику лица. Једна од разлика је и разлика у полу. Разлику у полу условљавају материје које се луче у нашем телу.” У овој последњој реченици коју сам издвојио, аутори сугеришу да се појам пола (мушки или женски) опредељује не приликом зачећа односно на рођењу, већ касније, под утицајем хормона. А хормоне можемо давати и вештачки, накнадно… Каква накарадна формулација! И такви ће нам сутрадан бити сви уџбеници. Смемо ли то дозволити?“ Професор др Зоран Поњавић, стручњак за породично право, је истакао:„Закон о родној равноправности чије се усвајање најављује током ове године само је једна етапа процеса разградње породице који је, може се рећи, започео доношењем Породичног закона 2005. године. У њему су се, на жалост, иако им ту није место, нашле и одредбе којима се регулише заштита од насиља у породици. Тако се као титулари заштите помињу и лица која никако не могу бити чланови породице. Примера ради то могу бити и лица која су била у емотивној вези, чиме се „на мала врата“ уводи и могућност да се на заштиту позову лица истог пола.“ Правни историчар др Зоран Чворовић наглашава:„Предложеним Законом о родној равноправности се једним безобалним прописом (чл. 43) проширује круг дела која имају обележје насиља, ван оног круга који је већ утврђен Кривичним закоником и Законом о прекршајима. Овим се повећава могућност да грађани постану жртве арбитрарног поступања државних органа, чиме се доводи у питање постојање начела правне сигурности и владавине права уопште.“ Историчар Јован Пејин је истакао:„Проблематични покрет „родне равноправности“ треба у нашој локалној средини и овако гледати – као спрдњу са здравим разумом. Уз то, „родни“ покрет је израз жеље да се буде подложан, да се буде ин. Он, у суштини, представља најпримитивнији део наше елите и тако треба да их гледамо. У ствари, подршка овом међународном покрету је показатељ жеље за ропством, нестанка морала и изласка из сопственог цивилизацијског круга. У сваком случају треба пружити отпор и одбацити наводну „родну равноправност“ и наставити учвршћење односа мушкарца и жене у оквиру породице.“ Огласили су се и песници Матија Бећковић и Мошо Одаловић, итд. Према томе, јасно је да моји ставови нису ставови усамљеног екстремисте и мрзитеља, него су „из главе цијела народа“ (Његош).

ОБНОВА НАТАЛИТЕТА И ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ

Да нам буде јасно: ЛГБТ „заштитари“ нису сами своји. Они као „тужибабе“ и пропагандисти служе Империји Вашингтон – Брисел чији је циљ да нас буде што мање. И све приче и причице о државној политици за обнову наталитета у Србији у којој годишње умре 30 хиљада више људи него што их се роди су лаж. И читава стратегија за обнову популације, тако помпезно најављена, лаж је и само лаж. То се види и из најновијег сукоба премијерке и миљенице председника Вучића, Ане Брнабић, и министра без портфеља, Ненада Поповића, који је исказао протест због хрватских сликовница за пропаганду политичког хомосексуализма, увезених у Србију, у којима Роко има „две маме“, а Ана „два оца“. Ана Брнабић, која је јавно, геј парадирањем, подржала политичке хомосексуалце (при чему нас се ЊЕН СЕКСУАЛНИ ЖИВОТ НИМАЛО НЕ ТИЧЕ, наравно!) критиковала је министра Поповића, кога су ЛГБТ „заштитари“ већ узели на нишан својих колаборационистичких вербално-тужибапских снајпера (јер су, понављамо, они само колаборационисти окупаторске Империје на нашем тлу. )

Наш познати медиолог Слободан Рељић, у тексту „Пелцер ЛГБТ идеологије у обнови српске нације“ о томе јасно каже:„Да ли је увреда што особа која располаже највећом легалном моћи – а који јој по законима ове земље дају грађани – може да у улози политичког оперативца највишег ранга јасно и гласно следи логику pro domo sua? Зашто лезбијку, што је без обзира на западне институције моћи мањина у друштву (у Немачкој се 1,3 одсто испитаника изјаснило као геј и 0,6 као лезбијке) – вређа став већине која не жели да њихова деца верују у нормалност нечега што је до 1992. године на листи Светске здравствене организације било болест? А јавно оглашавање хомосексуалца у Западној Европи још шездесетих година бејаше кривично дело? Ако је њена улога авангардна, па ми не разумемо све благодети тог пута, ваљало би да не претвара народ у авангарду. Авангарда је експеримент увек делимичних последица, народ је историја, трајање.

Могуће је, и може се разумети, да неко из света ЛБГТ популације у складу с наученим одбрамбеним механизмима те затворене групе и инструкцијама НВО институција мисли – да „наталитет и то да ли сте геј или нисте нема никакве везе“ и „да им никакав министар нити влада на овом свету не могу одредити да ли ће имати децу“. Али то свакако не може бити логика премијера једне традиционалне земље која је колико јуче донела „нову стратегију“. Влада је, пре свега, репрезент општег интереса а има и обавезу да мањине штити од дискриминације.

Увести ЛБГТ логику у стратегију спасавања нације од одумирања је потпуна банализација тог великог друштвеног проблема. Наталитет је – укупно рађање на одређеном подручју у одређеном времену. Новија историја јасно показује да кад се друштва предају политици „родне равноправности“, где ЛБГТ права постају „бич божји“, онда рађање постаје секундарно. Политика „родне равноправности“ има за последицу – одумирање народа. Не морате да чекате да прођу деценије да би то постало очигледно. Ко је од држава „старе демократије“, окованих „политичком коректношћу“, бољи доказ за то!/…/ Зато се не може без дужне пажње прећи преко полемике наше премијерке и њеног министра без портфеља, а који су ту да у име нације обављају посао којим би се зауставило њено одумирање. Зато је могуће да апсолутна грађанска већина у држави над којом се надвијају црни облаци „политичке коректности“ на премијеркино разумевање за хомосексуалну пропаганду гледа као на – занимљивост. С друге стране, организованој друштвеној мањини дозвољава се да изврши јавни линч над министром који заступа став већина. Новине јављају да је поднета и тужба „против Поповића због твита у којем… прети и дискриминише ЛБГТ популацију“ и тражи се „да се јавно извини због ’запаљивих изјава’“.“(Печат, 18. мај 2018)

ПОНАВЉАЊЕ ЈЕ МАЈКА УЧЕЊА

У доба у коме је линч једног министра због одбране моралних вредности већине друштва у Србији постао више него могућ, није нимало чудно да су „заштитари“ из „Да се зна“ насрнули и на моју маленкост. Али, да поновим оно што сам рекао у свом тексту „У одбрану Мише Ђурковића или As long as there is one hundred“: „Уважени г. Ђурковићу, ових дана слушам сјајну песму шкотског кантаутора Брајана Мек Кеја, „Док нас је стотину“ („Аs Long As There s One Hundred“, која се може чути овде).

У њој је реч о борби Шкота против енглеских завојевача краља Едварда. Против њих су, са својим народом, устали краљ Роберт Брус и велики јунак Виљем Волас (то је онај што, док га Енглези черече у филму „Храбро срце“ Мела Гибсона, узвикује: „Слобода!“). Рефрен ове песме ми се много свиђа: „As long as there’s one hundred o’ Scots remain alivе/We’ll ne’er gie in tae England, oor country will survive/ We’ll fight tae keep oor freedom and for that prize alone/We’ll gie oor lives for Scotland, for Robert and his throne“. Или, на србском: „Док нас бор стотину Шкота има у животу/ Никад се нећемо покорити Енглеској, наша земља ће опстати/ Бранићемо своју слободу и само због ње/ Даћемо своје животе за Шкотску, за Роберта и његов престо“. Ово је одјек речи краља Роберта на којима почива Изјава из Арброута дата, у име шкотског племства и слободних људи, 6. априла 1320: „Док год нас је бар стотину у животу, никад се при здравој памети нећемо покорити власти Енглеза, јер нити се боримо за славу, нити за богатство, нити за част, него само за слободу, коју ниједан прави човек не губи осим са својим животом“. Послушајте, драги г. Ђурковићу, ову песму, и биће Вам, мислим, лакше да наставите борбу!“ То исто, овим текстом, и ја (верујем – скупа са својим саборцима на фронту одбране слободе и здравог разума, морала и породичних вредности) поручујем глобалистима, другосрбијанцима, аутошовинистима и „иже с њими“: док нас је бар стотину (има нас и више, наравно), нећемо се предати у тзв. „културном рату“ који сте подигли против свега што су нам оставили Бог и преци, против темеља нашег постојања. Запамтите: Миша Ђурковић није сам, и нико од нас, који брани породичну Србију, није сам! Док је са вама само глобалистичка Империја, са нама су Господ и Небеска Србија, са нама су наше породице и наш народ! Па изволите!“

Толико, за сада.

Извор: Стање ствари, https://stanjestvari.com/2018/05/19/dimitrijevic-odgovor-na-tuzbu-lgbt-zastitara/ 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски