molitvoslovm

Коначно: Житија светих Немањића - 2. део

Објављено 22 март 2018
nemanjici 2.knjigaИЗАШЛА ДРУГА КЊИГА ЖИТИЈА СВ. НЕМАЊИЋА!

Поштовани читаоци, имамо велико задовољство да можемо да вас обавестимо да је изашла из штампе друга књига житија наше светородне лозе Немањића. Кога занима какви су заиста били наши свети Немањићи, нека узме ову књигу и нека је чита сам и још боље, нека је чита својој деци. Молитвама светих краљева србских: Уроша I, Драгутина, Милутина, Јелисавете и свих архиепископа србских из тих времена, као и писаца ових светих житија - светог Данила II, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилју нас! Амин. Захваљујемо се свима који су приложили за ове књиге!

 

У овој књизи налазе се:

1) Житије Светог Краља Драгутина

2) Житије Светог Краља Милутина

и њихових светих родитеља:

3) Житије Светог Краља Уроша Првог

4) Житије Свете Јелене Анжујске, односно у монаштву Свете Јелисавете Немањић

5) и житија светих архиепископа српских из тог времена.

Извор је издање  СКЗ из1935. под насловом „Животи краљева и архиепископа српских“. Житија је написао Свети Архиепископ Данило Други, а превео на савремени српски језик прота др Лазар Мирковић.

СВИ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ЗА КЊИГУ МОГУ СЕ ОБРАТИТИ ПРИРЕЂИВАЧУ КЊИГЕ, Б. МИРОСЛАВУ ПАВЛOВИЋУ НА ТЕЛ: +381 64 00 34 336 ИЛИ ПРЕКО ИМЕЈЛА: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.  


nemanjici baner12

ПРЕДГОВОР

Као што кандило својом светлошћу обасјава у мраку лице светитеља, откривајући делић светости, тако и ова Књига о животу светих једног далеког доба, открива савременом читаоцу значај градитељског духа и успињања у духовности.

Излазећи из штампе у освит новог лета и време Богојављенског поздрава „Мир Божји, Бог се јави“ и она се јавља свеколиком српском роду попут гласника значајног неимарског подухвата народа Цветановачке парохије, који у селу Бошњановић, надомак Љига, подиже прву српску цркву посвећену Светом краљу Милутину, великом државнику и највећем задужбинару. И као  и темељи цркве и ово дело уздиже се са благословом владике Милутина Ваљевског, а под покровитељством Цветановачке парохије и парохијског свештеника  Гојка Терзића.

Жеља и потреба народа да подижући храм подиже себе у сагласју је са ревновањем  Светог краља Милутина, истинског богонадахнутог служитеља своје вере који је читав живот творио и делао. И ако даље следимо објашњење термина ревнитељ у Поукама Светог Нектарија Егинског, откривамо читав калеидоскоп значења: „Ревнитељ по разуму  је истински посвећен Богу и строго чува закон Његов, држи отачка предања и ватрено дела на славу имена Божјег. Он воли дела хвале и са пламеном жељом хита да се угледа на добро, ступа са радошћу путем врлине и отима се ка најбољем. Ревнитељ по разуму гори жељом да шири слово Божје, утврђује веру и помаже делу Цркве, божанској проповеди и успостављању Царства Божјег на земљи. Ревнитељ по разуму увек твори, увек се креће, увек дела. Ревност ревнитеља по разуму утолико се више разгорева и распаљује, што више љуби Бога. Када се мучи ревнитељ не ропће, када дела не посустаје, када болује не осећа муку, када се труди не исцрпљује се и не клоне духом, него је увек крепак и пун живота, радостан и смео и већ се баца на нови труд. Распаљен божанственом ревношћу жуди да се то што чини пружи по целом човечанству. Ревнитељ по разуму, понесен љубављу према Богу и ближњем, све чини са љубављу и самоодрицањем. Не чини ништа што би могло да ражалости ближњег. Његова је ревност просветљена и по разуму и нико га не може навести на крајност.“

Управо тако и читање Житија Светог краља Милутина, Светог краља Драгутина и светих им родитеља краља Уроша I и краљице Јелене Анжујске,  чији је аутор Свети архиепископ Данило II, познат и као Данило Пећки  указује се пред читаоцем као својеврсно озарење!

Речи се јављају попут луча чија се светлост разгорева пред нашим умом, разумом и душом; оне обасјавају и греју, отварају нове просторе у зависности од воље и моћи читаоца да их разгори.

Читањем Житија сазнајемо о животу светих, околностима њиховог делања, државотворења, управљања, замонашења, о монашким подвизима. Одабраним биографским елементима глорификује се братска слога, узвишеност праштања, жртвовања личног за опште  добро.

Други сегмент читања представљају поуке; то је онај духовни слој који указује на снагу духовног, небеског над пролазним овоземаљским, световним. Сам аутор, Свети Архиепископ Данило II, на самом почетку каже да хоће сећајући се неких ствари из живота ових благочастивих и христољубивих , да покаже пут богољубљу. 

Трећи слој представља лексички колорит; јединствено милозвучје које открива заборављену и скрајнуту лепоту српског језика. То је језик који истински тече, жубори, глагољи кроз јединствено беседничко-реторичко-песнич-ко сажимање.

У њему се дивимо богољубивоме мужу, богоразумним и богоизабраним речима којима пише писма, ликови су ношени богоугодним мислима и благословима својих родитеља исказаним богохвалним устима... Читаоцима се указује јединствено богатство језика на страницама које му не дају да их прелети у даху, већ подстичу на ослушкивање и промишљање ликова и њиховог благоверја, правоверја, јер они су светило чистоте васељенске, указују се служиоцем, љубиоцем, наставником премудрости, смислодавцем, казниоцем несмислених. Они блажени несмућеном душом и кротким срцем истините вере приносе Богу молитву, обучени у тихост и незлобивост.

Премудрост Божја указује се као пут ка хармонизовању света, а сам уметник, писац Данило II, као духовник  који нас води на том путу.

СВЕТИ АРХИЕПИСКОП ДАНИЛО II (ПЕЋКИ), рођен је око 1270. године у угледној породици, али његово световно име није познато. Зна се да је као дворанин живео на двору Светог краља Милутина, али му је био блискији духовни пут Светог Саве, па се тајно замонашио, примивши монашко име Данило. Милутин му поверава једну од највећих мисија тог доба, одбрану Свете Горе, која је у том периоду била духовно средиште целог православног света. Отишао је на Свету Гору, где као игуман манастира Хиландар (1306-1311) руководи одбраном манастира од пустошења и напада каталонских најамника. Извршивши тај задатак успешно, а  имајући у њега велико поверење, краљ Милутин га је позвао назад у Србију и поставио за епископа бањског(1311-1315), где је он водио изградњу манастира Св. Стефана у Бањској и чувао краљеву ризницу. Касније се враћа у Хиландар и започиње своју књижевну делатност, међутим не задуго, убрзо га Милутин поново позива у Србију и поставља за хумског епископа(1317-1323). После неколико важних дипломатских мисија у Бугарску и Цариград, за време владе новог и намученог Светог Стефана Дечанског, Данило постаје архиепископ(1324). У том периду се нарочито стара око подизања цркава. Природно даровит да замисли грађевину, он помаже и саветује Стефана Дечанског при подизању његове задужбине манастира Дечана код Пећи. А у пећком манастиру и сам је подигао неколико цркава-Свете Богородице Путеводитељице, Светог Николе, пирг(кула) светог Данила Столпника и чувену припрату. Залажући се за наследну линију Милутинових потомака, прилази младом Душану и крунише га за краља. Умире 1337. године.

Плодни живот у коме се истакао и као монах и као војник, и као дипломата који мири завађену браћу Милутина и Драгутина, или оца и сина-Милутина и Стефана Дечанског, крунисан је градитељским подухватима и књижевном делатношћу. Српску књижевност је обогатио написавши житија Светог краља Уроша, Свете краљице Јелене,  Светог краља Драгутина, Светог краља Милутина,  Светог архиепископа Арсенија I, Светог Јоаникија I и  Светог Јевстатија I. Остала житија у Даниловом зборнику, познатом под називом Животи краљева и архиепископа српских, написали су настављачи његовог дела.

Архиепископ Арсеније, Сава Други Архиепископ Српски, Јоаникије, Јевстатије, Јевстатије Други, Никодим Архиепископ Српски, следбеници Светога Саве, тежили су да идући уским и тужним путем у животу на коме од младости не прионуше ни за једну земаљску славу, досегну Царство Небеско. О томе пише један од њих и биограф, Данило II Пећки.

Архиепископ Данило II, истакнути писац, духовник, дипломата и уметник сведочи о светима свога доба. Он је њихов следбеник, савременик, сарадник, помоћник.

СВЕТИ КРАЉ УРОШ I, син Светог краља Стефана Првовенчаног, а млађи брат Радослава и Владислава Немањића, постао је краљ српски и поморски средином 1243. године. Биле су то тешке и бурне године за Србију, ослабљену проласком Татара, и другим немилим догађајима који су довели и до промене на престолу

Урош је остао на престолу дуже од три деценије и Србија Урошевог доба доживљава јак економски просперитет. Почиње се модерније експлоатисати руда, на шта посебно утиче долазак немачких, саских рудара, саско осавремењавање копова допринело је и економском јачању. Посебно је економски и привредно за Србију тог времена значајна наплата од Дубровника тзв. српског дохотка, познатијег као светодимитарски доходак, јер је плаћан на дан Светог Димитрија.

Наиме, Србија са Дубровником склапа уговор, а тај уговор имао је форму својеврсне заклетве. Једна страна је гарантовала другој пријатељство, чување мира, али су се Дубровчани заклињали и да ће плаћати уговорене дажбине и царину, а Срби да неће нападати  и да ће омогућити кретање и пословање трговаца, гарантујући им личну и материјалну безбедност. 

Захваљујући убрзаном економском развоју Урош оснажује државу уводећи сталну плаћену војску, а наставља и са ковањем новца.

Ипак његову владавину пратили су и бројни немири и искушења. Односи са Дубровником се кваре услед спора између Барске и Дубровачке надбискупије. Наиме када је Барска надбискупија 1247. остала неко време без поглавара, дубровачки надбискуп је тражио од папе да се у Бару признају његова права и да се Барска надбискупија укине. Међутим кад су у Бар стигли папини изасланици, дочекало их је домаће свештенство и грађани повицима: „Шта је папа, наш господин краљ Урош је нама папа!“ Сукоби са Дубровником су трајали две године.  На крају је обновљен мир  и успостављена сарадња 1254.

И то није крај немира. Након смрти Јована III Ватаца, никејског цара на Балканском полуострву ређају се крупни догађаји. Бугарски цар Михаило Асен креће у освајање пространих области и градова Никејског царства, које ће касније повратити Јованов наследник, Теодор II Ласкарис. За време тих непријатељстава Србија се сматрала савезником Никејаца, али је трпела притисак и бугарских, а и угарских владара. Баш у то доба Угарска у непосредном суседству Србије оснива Мачванску бановину, која је представљала саставни део угарских бановина од Јадрана до Карпата. Те бановине су служиле као одбрана Угарске, али и полазна тачка за њено даље ширење.

Поред притиска са севера, Угарска је вршила притисак на Србију и са запада, преко Хума. Међутим након што је збачен са престола и убијен Михаило Асен, смањио се притисак на Србију са бугарске стране. На његово место долази Константин Тих, сродник Немањића, који је у своје претке убрајао Стефана Немању и Светога Саву. Урош I у то време прекида савезништво са никејским царем и прилази његовим противницима, пре свега епирском деспоту Михаилу Анђелу. Урош је новом савезнику послао и војну помоћ у току борби између Никејаца и Епираца у Македонији. Тај одред од хиљаду војника освојио је Скопље и стигао до Прилепа, тако да је једно време Урош I господарио овим градом.

Када је борба у рату за византијско наслеђе припала Михаилу Палеологу који је 1261. од Латина повратио Цариград, Урош је престао да се меша у унутрашње послове моћног суседа, пришао му је и покушао да се ослободи притиска Угара, чак је напао Мачванску бановину и запосео један њен део. Угарски краљ наравно није остао равнодушан: његова војска је ускоро напала и потукла војску краља Уроша, па је и сам краљ заробљен. Из заточеништва се највероватније избавио откупом и обнављањем вазалног односа према угарском краљу.

Изгледа да је после тих догађаја склопљен брак између Драгутина и угарске принцезе Кателине, можда баш 1270. када је њен отац Стефан V постао краљ Угарске. По угарском обичају Драгутин је постао млади краљ и тиме био предодређен за наследника српског престола. Међутим није добио део државе на владавину, као што је био обичај у Угарској, па је због тога 1276.  дошло до сукоба између краља Уроша и његовог сина.  Урош није хтео, по угарским обичајима да дели државу са сином, јер је током своје владавине гушио сваки сепаратизам и настојао да ојача централну власт. Не успевајући да мирним путем оствари свој циљ млади краљ позива у помоћ угарску војску и победио је оца у „земљи званој Гацко“. Краљ Урош се повукао у Хумску земљу, где се замонашио и умро вероватно већ 1277.

Упркос свим политичким бурама које је за живота поднео, Урош је успевао да нађе мир и упориште у цркви. Између њега и дугогодишњег архиепископа Арсенија I постојала је присна сарадња по свим питањима. Краљ је, као и сви Немањићи, обилато помагао Српску цркву и одржавао везе са Хиландаром, а недалеко од Раса подигао је чувени манастир Сопоћане, где је и положено његово тело. Када се архиепископ Арсеније због старости и болести повукао краљ Урош је за његовог наследника одабрао свог брата, тадашњег хумског епископа Саву, па су се на челу цркве и државе поново нашла два брата Немањића, као у доба Стефана Првовенчаног и Саве. После смрти Саве II на чело цркве је постављен Данило I, али је он убрзо смењен, па Урош дуго и брижљиво бира његовог наследника и налази га у игуману Хиландара, а потом Студенице Јоаникију. О доброти и оданости Јоаникија сведочи и чињеница да се он, након свргавања Уроша са престола повлачи са њим у  Хумску земљу, у неку врсту добровољног изгнанства. Тако Свети краљ Урош I, у монаштву Симеон, ипак налази свој мир и целовиту душу приноси Господу...

zitija nemanjica2.1

СВЕТИ КРАЉ ДРАГУТИН (1276-1282) већ на почетку владавине био је оптерећен тешким бременом свргавања оца са престола! Са његовим поступком нису се слагали најистакнутији представници цркве, а ако се томе дода и велика зависност од Угарске, јасно је колико му је било тешко. У настојању да се одржи на власти и стекне неопходан број присталица, Драгутин се одлучио на деобу државе. Својој мајци Јелени, до чије му је подршке било изузетно стало, уступио је Зету, Требиње и крајеве око Плава и Горњег Ибра, којима је она управљала као прави владар. Поред Јелене, вероватно је и млађи брат Милутин имао своје области, тако да је српска држава у том периоду била подељена на три дела, од којих је највећи припадао Драгутину.

За време своје краткотрајне владавине Драгутин се ослањао на Угарску и следио њену спољну политику.

Почетком 1282. Године краљ Драгутин је тешко повређен обилазећи град Јелач: пао је с коња и сломио ногу. Схвативши то као Божју казну, убрзо потом на сабору у Дежеви  код Раса,  одрекао се  престола у корист млађег брата Милутина. Драгутин је Милутину предао све симболе краљевске власти , а изгледа да је тада сачињен и споразум о редоследу наслеђивања престола. Драгутин је тада на управу добио северни део тадашње српске државе, и то Рудник, Ариље, крај око данашњег Прибоја (Дабар), и вероватно део северно од Западне Мораве до угарске границе. Касније је то проширено Мачванско-босанском бановином, као и Београдом, који се тада први пут нашао под влашћу једног  српског краља. По пространству је та област мало заостајала за подручјем којим је владао Милутин..

Пред крај живота се, попут свог оца и предака, замонашио и узео име Теоктист. Упокојио се 1316. Године, а власт у свом делу државе оставио сину Владиславу. Његово житије је заправо прича о човеку који је грешио према свом оцу, био кажњен од стране Бога (пад с коња) и покајао се живећи побожно.

СВЕТА КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА, у Србију је дошла половином XIII века Долином јоргована. Наиме предање  каже да је из љубави према Јелени Анжујској српски краљ Урош I Немањић пред њен долазак наредио да се путем којим ће она допутовати, целом долином Ибра од Краљева до Рашке, посаде све познате врсте јоргована. Желео је да улепша суре литице долине и тако будућу краљицу подсети на родну Провансу. Тако је будућу српску краљицу дочекала Долина јоргована. Тај гест изузетне пажње и дивљења одушевио је Јелену Анжујску и она је уживала у опојној чаролији мириса јоргована који ју је пратио све до будућег мужа. Краљ Урош I ју је дочекао са расцветалом долином јоргована, испред замка Маглич, са жељом да је сваког јутра буди мирис њеног омиљеног цвећа. Био је то каваљерски потез, без премца чак и у краљевским круговима. Сматра се да Јелена Анжујска до доласка у Србију није видела свог будућег мужа, али је његов свадбени дочек са јоргованима потпуно везао њено срце за Србију.

Једним краљевским гестом који је храбре српске ратнике приморао да закратко постану баштовани, Србија је добила много више него свим дотадашњим ратовањима, jер су стекли наклоност краљице Јелене, ћерке Карла I Aнжујског, владара Јужне Италије, која је била добар владар у областима добијеним од сина Драгутина располажући свим  приходима од царина и дајући их у закуп трговцима. Водила је бригу о томе да се приморски градови снабдевају житом из Јужне Италије, а са Дубровником самостално склопила уговор о сарадњи и пријатељству. У својим подручјима управљала је готово три деценије, тачније до 1309, када је Зета предата на управу сину Милутину.

Света краљица Јелена била је и штедри ктитор православних, али и католичких храмова у приморју српске државе, обзиром на њено француско порекло. Њена најзначајнија задужбина је манастир Градац из 1270.  Описујући труд краљице Јелене око подизања Градца, њен биограф, aрхиепископ Данило II, каже да је за овај посао сакупила најбоље уметнике и да је давала радницима „много и небројено злато нештедимице“, да се неко од њих не би осећао оштећеним.

Можда је најбоље представљају речи њеног биографа Данила II да је Она даровни светилник православном  отачеству своме српској земљи! Обучена у тихост и незлобивост срца свога... и утолико је јаснији став с почетка приче о једној од најзнаменитијих жена српског средњег века, да је њеним доласком у Србију добијено неслућено богатство...

СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН је свакако централна личност Даниловог зборника „Живота краљева и архиепископа српских“. Значајно је напоменути и да је после Стефана Немање и Светога Саве, највећи број дела средњовековне српске књижевности посвећен управо краљу Милутину.

Један од разлога свакако је његово, на почетку овог предговора поменуто ревновање. Њему се приписује подизање око четрдесет цркава и манастира. Чинио је то у Јерусалиму, Цариграду, Солуну и Светој Гори. Велики радови обављени су у Хиландару за његове владавине, где је уместо старе подигнута нова црква која и данас постоји, али и манастир је опасан чврстим зидинама, у манастирском кругу сазидане су царске палате и ћелије за боравак монаха.

Највећи број цркава Свети краљ Милутин је подигао у својој држави, дајући посебну пажњу угледним црквама-епископским центрима. У Призрену је подигнута Богородица Љевишка, средишња црква Призренске епископије, на Косову Грачаница, седиште Липљанске епископије, у Скопљу Богородица Тројеручица, седиште Скопске епископије, касније митрополије. У исто време обновљена је Жича, као једно од два седишта Српске архиепископије. Најпознатија задужбина краља Милутина је храм посвећен Светом Стефану у Бањској, где је и сахрањен, где је било седиште Бањске, односно Ибарске епископије. Његовом заслугом обновљене су и подигнуте и многе друге цркве, међу којима и прелепа црква посвећена Св. Јоакиму и Ани, у Студеници позната као Краљева црква. Као ктитор, Милутин се старао да цркве и манастири буду опремљени нужним предметима и богослужбеним књигама, али и да располажу неопходним средствима за живот монаха. Угледније црквене установе добиле су пространа властелинства са много села и катуна.

Својом ктиторском делатношћу Свети краљ Милутин је стекао велике заслуге за Српску цркву која га је после смрти прогласила светитељем. Међу канонизованим члановима династије Немањића он је стекао угледно место и постао познат као Свети краљ.

Ширењем граница српске државе у доба Светог краља Милутина проширена је и јурисдикција Српске архиепископије, тако да је црква у целини вишеструко ојачала. У том светлу треба посматрати и политичку делатност  Светог краља Милутина.

Владика Николај у ОХРИДСКОМ ПРОЛОГУ, истиче да је Свети краљ Милутин много ратовао бранећи своју веру и свој народ. Он је спасао Балкан од унијаћења. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што се он поунијатио, а након његове смрти Краљ Милутин користи те околности и удруженим снагама са братом Драгутином успева да дубоко уђе у унутрашњост великог суседа, заузима струмску и серску област и стиже до Свете Горе, на обалу Егејског мора. После успешних похода током 1284. Милутин предузима и самосталан поход и осваја Дебар и Кичево са околином . Под његовом влашћу нашла се цела територија данашње северне и средње Македоније.

Ратовао је и против Шишмана, цара бугарског и Ногаја, цара татарског, да би земље своје одбранио, када су Татари  продрли у Бугарску и угрожавали и српску те-риторију. Осамостаљени бугарски великаши Драма и Куделин, држали су Браничево и учврстили се у граду Ждрелу на Млави. Милутин и Драгутин, поново удруженим снагама освајају Ждрело и цело Браничево са Кучевом, вероватно 1291. Татарско-бугарски одреди допирали су до Пећи, али им се Милутин успешно супротстављао и терао их чак до Видина, који је освојио, а кнез Шишман се спасао бекством преко Дунава.  Међутим Милутин му враћа Видин, а касније Шишмановом сину даје кћи Ану, да би се заштитио од Татара и кана Ногаја. Тако Милутин Ногају преотима, мудро, бугарске вазале Дрмана и Куделина, а потом и Шишмана.  Овај се спрема да узврати нападом, али га је Краљ Милутин предухитрио мировном понудом. Српско посланство је успело да одврати кана од напада, али се за узврат Милутин обавезао да на татарски двор пошаље као таоце сина Стефана и известан број угледне властеле, који су тамо остали до Ногајеве смрти 1299, пуних седам година.

Године 1298.  умире законита Милутинова жена Јелена. Након тога Милутин је у преговорима са византијским царем Андроником II и изгледи за мир су све већи, поготово када је на помолу Милутинов брак са једном од византијских принцеза. Андроник је понудио сестру Евдокију, али када је она то одбила, византијски цар даје руку ћерке Симониде. Брак између краља Милутина и принцезе Симониде успоставио је добре односе Србије и Византије, а као мираз Милутин је задржао већ освојене крајеве.

Свети краљ Милутин упокојио се 1320. Његово тело положено је у манастиру Бањска, а касније су мошти пренете у Бугарску, у Софију, где и данас почивају у храму Свете Недеље.

zitija nemanjica2.2

---

Четири деценије борбе, немира, освајања, мирења, трагања за путевима владарским и небеским, колико је трајала његова владавина. Дању господар, овенчан круном, а ноћу Божји изасланик који озарује убоге и заборављене делећи храну и облачећи у наду и веру. Колико година владавине толико храмова, болница, сиротишта. Колико година живота толико стремљења да се богоугодним делима нађе смисао, мера и успостави хармонија света, која увек почива у нама самима.

Зато Читаоче, умири се, ослушни и препусти речима Премудрог, као што је Свети краљ Милутин, како рече биограф Свети архиепископ Данило II вођен добрим крмитељем Христом, препловивши злу буру на валима и све што је недостојно у погубном животу, дошао у тихо пристаниште мира.

О Светом Богојављењу, лета Господњег 2018.

Маријана Неговановић Обрадовић,

професор српског језика и књижевности

Спаси Господе и помилуј све оне, који приложише  за штампање ове књиге!

 

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски