molitvoslovm

Свети Сава: Карејски типик, 1199.год.

Објављено 26 јануар 2018

savasrbski1СВЕТИ САВА

КАРЕЈСКИ ТИПИК, 1199.

"Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе".(1) Као што каже велики апостол Павле: "Што око не виде, ни ухо не чу, нити на срце човеку не дође, уготова Бог онима који га љубе".(2) И зато, слушајући ово, сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем.(3) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда.

 

 

Стога и ја, од свих последњи и грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно, дошавши у Свету Гору нађох богоизабрана светила где на разне начине хитају на подвиг духовни. Те и ја, укрепивши своју немоћ, потрудих се колико ми снага дозвољаваше, подигох манастир свети, дом пресвете Владичице наше Богородице, Приснодеве Марије, светога општежитија, и ћелије ми довољне у Карејама, где да пребивају игуман и сва братија када долазе.

Потом, опет, подигох и овде у Ораховици место за тиховање, светог и преподобног оца нашег Саве, за стан двојици или тројици, по речима Господњој: "Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима".(4) Зато ову заповест дајем, сви да знају: ни прот нема власти над том ћелијом, ни игуман светога нашег манастира, нити ко други од братије да не узнемирава онога који живи у овој ћелији светог Саве. И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће, да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да не даје, већ напротив, да се ту даје из нашег манастира ради спомена, свећа светом Сави, уља 60 литара.

А о свему другоме на вољу остављам игуману и свој братији; ако чиме буду могли да помогну брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна ни чанак уља, ако и моју макар и грешну молитву, хоћете да имате у помоћ себи. Јер онај кога ја оставим после смрти своје у тој ћелији, он да пребива до краја живота својега незамењен ни од кога.

Потом, пак, дајем овакво правило да се примењује, да се скупе игуман светога тога манастира и сва братија, и да бирају мужа богобојажљива, који је подобан да живи у ћелији у месту том. Или ако буде ко - као игуман, или неко други од оних што су служили у месту томе светоме, да се шаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над том ћелијом, као што и горе писасмо. А манастир, ни игуман, да нема никоје власти над ћелијом том. Нити, пак, за мито да се не поставља неко у ћелији тој, недостојан правила духовног.

Овај, пак, устав прописујем у ћелији тој, да држи који хоће да живи у њој. Понедељком, и средом, и петком - нити уља једи, нити вина пиј; а у уторак и у четвртак - уље једи и вино пиј. И у свих ових пет дана једанпут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу - рибе, и сир, и све друго; и двапут дневно једе се.

А у пост велики, суботом и недељом једи уље и вина кушај; а у друге дане - ни вина, ни уља.

А за пост Рођења Христова - као и у друге дане што прописасмо, нека и тада буде исто.

А у пост светих апостола, да једе исто као и у друге дане обично што прописасмо.

У појању да се држи овакав устав: јутрења и вечерња - као што је обичај, на јутрењи преко целе године да се поју по 3 катизме псалтира, а навечерњи "Ка Господу, када" без тропара.

Часове појемо разно. Први час са јутрењем без псалтира. На трећем часу, и на шестом, и на деветом, певамо по 3 катизме псалтира, са метанијама, као што имамо обичај. На сваком почетку, на "Приђите, поклонимо се", по 3 метаније. И опет, кад се заврши псалам и каже "Алилуја", по 3 метаније. Било на вечерњи, било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби кад се служе крај, тамо где се каже "Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас" - по 12 метанија.

А полуноћница се поје у цркви са "Блаженима", и три катизме, и канон Богородици. А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и ноћ.

У суботу увече бива, по нашем обичају, агрипнија. А ово појемо на агрипнији: пошто се каже "Трисвето" и "Помилуј ме, Боже", потом појемо канон агрипније. И потом се чита једна глава тетрајеванђеља. Ако ли буде немогуће, да преполови. И потом се почиње служба јутрење. Отпојавши после Шестопсалмија "Бог Господ", а онда отпојавши 3 катизме, и четврту катизму "Блажени" са припевом "Анђела сабор"; потом седилне, потом чтеније, и после овог Степена, "Све што дише", јеванђеље, по јеванђељу "Васкрсење Христово" и потом "Помилуј ме, Боже" и песме заједно да поје сам. И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом - ако имаш. И потом се завршава, како је и ред.

О светим и божанственим литургијама: према могућности да се служе.

А у Господње велике празнике треба да пазимо на појање и бденије ноћно, сећајући се речи која вели: "Бдите и молите се, да не паднете у напаст; јер дух је бодар, а тело немоћно".(5) Због тога бдите, јер ћете у плоду труда својега уживати ако то извршите, и бићете блажени.

Овај, дакле, устав појања и јела написасмо. Молим и захтевам да буде непроменљив, сем ако у болест падне; тада, колико снага може.

О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, нека се тада наруши пост - осим среде и петка.

О слободи места тога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и пресветом његовом Матером, као што писасмо овде да не буде потворено. Ако ли ко ово промени, и буде узнемиравао онога који живи у месту овом, или буде што узео што је у месту овом, или од књига, или од икона, или друго, што год буде у месту том, нека буде проклет и завезан од Свете и Животворне Тројице. Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен ни у овоме веку ни у будућем. Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707 (=1199) године.

Од свих последњи, Сава грешни.

__________________________________________________

Библијски цитати

Пс. 110, 10.

1 Кор. 2, 9.

Мт. 7, 14.

Мт. 18, 20.

Мт. 26, 41; Мк. 14, 38.

___________________________________________________

Коментари:

Дим је живот наш - Реминисценција на погребну стихиру, која у целости гласи:

Људи, зашто се узалуд мећемо?

Пут кратак је којим ходимо,

живљење ово - као дим

и зрак и прашина и пепео:

за мало се јавља, а брзо нестаје!

Богоизабрана светила - Монахе који се пореде са светиљкама које је сам Бог изабрао да осветљавају путеве спасења целом свету, у духу традиционалних монашких схватања.

Дом пресвете Владичице - Хиландар, у чијем је подизању учествовао и св. Симеон Немања 1198. Светим општежићем се назива ради супротстављања по врсти Карејској испосници. И даље, кад год се у тексту помене "наш манастир", "тај манастир", мисли се на Хиландар.

Ћелије им довољне у Карејама - То су монашке ћелије, по свој прилици конак (стамбена зграда) за хиландарске представнике у Кареји, управном центру Свете Горе, за разлику од испосничке ћелије (Поснице, Исихастирије), коју је Свети Сава подигао у посебне сврхе и са нарочитим режимом, прописаним овим типиком.

Ораховица - Исто што и Кареја (према значењу грчке речи).

Место за тиховање - У ствари, превод грчког израза "исихастирион", стсл. "млчаница", испосница. Карејска ћелија посвећена је св. Сави Освећеном, Јерусалимском (5. децембра): Ј. Поповић, Житија светих за месец децембар, Београд 1977, 129-170. Карејска испосница је и данас на свом месту и у истој функцији. Вид.: С. Ненадовић, Архитектура Хиландара. Цркве и параклиси, Хиландарски зборник 3 (1974) 174-178.

Ни прот нема власти - Битна претпоставка за статус карејске ћелије, по овом типику, јесте њена потпуна самосталност, како у односу на светогорског прота, тако и у односу на хиландарског игумана. У статусним одредбама овог документа треба запазити једностраност обавеза што их Хиландар као манастир има према овој Савиној аутономној ћелији. Истина, у гл. 42. Хиландарског типика, која је посвећена Карејској ћелији, укида се и та обавеза манастира Хиландара. Манастир је само и даље бирао карејске ћелиоте по утврђеном поступку. О "келији св. Саве у Кареји" одлично расправља М. Живојиновић, Светогорске келије и пиргови у средњем веку, Београд 1972, 91-102.

Пост велики - Ускршњи пост, који траје шест недеља (40 дана, отуда "четрдесетница") и још једну недељу, тзв. Недељу страсну (Недељу страдања Христовог), уочи самог Ускрса, што чини укупно 48 дана. Пошто је Ускрс покретни празник, чији се датум одређује по нарочитом поступку, али пада увек у пролећне месеце између 22. марта и 22. априла, почетак великог поста може да падне између 2. фебруара и 5. марта, наравно, по старом календару. О томе: Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 201-222 и 256-268.

Пост Рођења Христовог - Божићни пост који траје 40 дана ("Мала четрдесетница"!), од 15. новембра до 24. децембра. Л. Мирковић, Хеортологија 273-276.

Пост светих апостола - Покретни пост установљен у част апостола Петра и Павла (29. јун) и свих апостола (30. јун). Почиње од понедељка после Недеље свих светих иза Педесетница (Духова), што значи да може почети најраније 19. маја, а најкасније 19. јуна, односно да може трајати највише 41 дан, а најмање 10 дана. Л. Мирковић, Хеортологија 268-270. Значајно је да Карејски типик не помиње Богородичин одн. Успенски пост; овај пост је после много колебања нарочито у светогорској пракси коначно утврђен тек на цариградском сабору 1166. године, али га немају ни Студитски типик ни Типик (Дијатипосис) Атанасија Атонског; нема га ни Евергетидски типик па стога ни Савин Хиландарски типик. Отуда истоветно ћутање о Успенском посту и у Карејском типику. Л. Марковић, Хеортологија 270-273.

Светом - ако имаш - Канон светом ћелиот Савин имаће ако буде имао службени минеј са свим канонима, за одређени дан месеца. Очигледно, допуштала се могућност да таквог минеја у ћелији не буде.

Према могућности - Правило за служење литургије овде је еластично, зато што не морају свагда бити испуњени услови без којих се литургија не може служити, било да су објективни или субјективни. Објективни су услови, сем цркве као здања, свети сасуди и одежде, пет просфора, вино и вода, богослужбене књиге (службеник и јеванђеље), најмање једна свећа; субјективни, осим рукоположења, припрема уздржавањем, постом и молитвом како би се свештенослужитељ могао достојно и причестити. О томе: Л. Мирковић, Православна литургика II, 1, Београд 1966, 44-48.

Господњи велики празници - Данас су то: Рођење Христово (Божић, 25. децембра), Обрезање Христово (1. јануар), Крштење Христово одн. Богојављење (6. јануар), Сретење Господње (2. фебруар), Ускрс или Пасха, "празник над празницима", често се и не убраја у велике Господње празнике, јер је празник ван сваке категорије, Вазнесење (Спасовдан, 40. дан после Ускрса), Педесетница (Духови, 50. дан после Ускрса), Ваздвиженије часног крста (14. септембра), Преображење Господње (6. август), Улазак у Јерусалим (Цвети). Л. Мирковић, Хеортологија, 8-17.

Ако у болест падне - Мисли се на болест испосника који буде живео у ћелији. 

karejskitipik

Извор: Хиландар.инфо,  http://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=215

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски