molitvoslovm

Предавање владике Павла и старца Никанора богословима

Објављено 18 октобар 2017
patrijarh pavle3ПРЕДАВАЊЕ ВЛАДИКЕ ПАВЛА И СТАРЦА НИКАНОРА ХИЛЕНДАРЦА БОГОСЛОВИМА

Поштовани читаоци, добили смо још један редак снимак: Предавање о свештенству владике Павла Рашко-Призренског (потоњег Патријарха) и старца Никанора Хилендарца богословима, 1994.год. на старој Богословији (преко пута Патријаршије). Захваљујемо се б. Слободану, који нам је ово послао и с. Марији на прекуцавању...

 

 

 

 

 

- Преосвећени Владико, желим да Вам се захвалим у име свих што сте се одазвали на наш позив да дођете вечерас да  нам причате на тему какав нам треба хришћанин или свештеник . То је тема која нас све сигурно занима, а такође и тема на коју можете невероватно много да нам кажете. Осим тога, имам посебну радост да поздравим старца Никанора, који нам долази из манастира Хиландара, којег такође сви присутни познају, тако да мислим да не морам много да говорим о њему, а он ће имати шта да нам каже.

Владика Павле:

- Тема о којој би ја хтео да вам кажем неколико речи, она је једна општа, реч је о нама свима, као хришћанима , као људима који су позвани у овај свет да по речи Господњој, науче све народе крстећи их у iмe Оца и Сина и Светога Духа, учећи да држе све што је Господ заповедио, а Он је с нама у све дане до свршетка века.

То је наш програм и дабоме снага којом  ми можемо одолети свему ономе што је у свету а знамо да смо послани као овце међу вукове, то је свагда у данашње време  осећамо то и знамо сви. 

То је тај кажем програм, пре свега да веру у Господа покажемо на  делу, да је имамо у себи и да је покажемо на делу. Знате добро колико пута у светоме Јеванђељу Господ говори о томе, о тој потреби вере коју коју треба показивати делима. Када то, вели знате, блажени сте ако га и држите, чините. Па онда да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима. То је увек битно,  јер говорити само језиком то ни деци није довољно, морамо моћи показивати примером.

У данашње време то је, мени се чини,  актуелније него у свако друго време и од нас свештених лица поготово и од вас богослова и од сваког хришћанина , то наше време очекује и  тражи и мени се чини да ове тешкоће које нас сналазе и нас тамо у оним крајевима али и у другим, да у многоме долазе од тога што ми нисмо ни близу онакви хришћани на делу, примером,  као што би то требало.

Опростите што ћу ја изнети неколико врло тешких примера јер сам имао прилике да видим свештеника који је 8 година свештеник а да попадија не зна Оче наш! Не мислим ја да он треба да натура ни тој својој животној сапутници, да натура на неки начин да  пошто – пото научи све молитве али очигледно да се у тој кући не чита Оче наш никада  јер немогуће је за 8 година да се и нехотице не научи .

Очекивати од деце да она науче - на који начин ? А очекивати да се науче верни  - на који начин? Не мислим ја да онај који ће научити Оче наш и изговорити га речима, само као што и ја често чиним; да је сад тај свет и да ће он да иде у рај али сами можете закључити колико значи лична молитва, породична молитва за свештеника, колико то  значи за његову децу – а колико то зрачење ће зрачити на парохијане и на све оне са којима  свештеник долази у додир.

Или дете свештениково (које) иде у забавиште је научило песмицу од 3 строфе о другу Титу а сестрица му која је још мања и не иде ни у забавиште од њега научила то -  а кад ја кажем „Знаш ли се прекрстити?“, oнда ће мајка рећи “Још је он мали“. „Па  јесте мали али да није мали (да га учите)  да научи тамо у забавишту песмицу од 3 строфе а да је он мали да га код куће отац и мајка науче „У име Оца и Сина и Духа Светога“ па ајде …

Опростите, изгледа ја некако врло тешке и мучне примере износим, разуме се да они највише и погађају али нам је из тога увелико све оне тешкоће које нас сналазе и тамо и на свим местима.

Јасно је да је један молитвени живот који ће бити и у кући али који ће бити и у цркви да тај живот ипак мора потећи од нас јер је нама и дато више и од нас се више очекује, дата је благодат, посебна благодат свештенства, јесте да је цео православни род царско свештенство али да смо то у већој мери ми и да се од нас више очекује јер нам је више и дато .

Још бих хтео да напоменем да се треба особито чувати тим путем молитвеним, тим учествовањем у свакодневном животу Цркве, молитвеном и дабоме и животу сваког момента, сваког часа , чувати се од греха, свију али особито оних који онемогућавају тајну Свештенства, примање  тајне Свештенства. Сигурно је да  сваки грех, грех је Богу и он нас удаљује од Бога.Свети Василије каже „ У Светом Писму нема разлике између греха великог ни малог. Има само грех који је тебе победио – који  је за тебе велики и грех који си ти победио - он је за тебе мали “ али ипак има разлике и по Светом Писму, има грех који води смрти и грех који не води смрти па би он хтео да стави на савест да се особито чувате оних греха који онемогућавају примање тајне свештенства

То је, ви знате, убиство, учили сте свакако (НЕЈАСНО) на Богословији , па је то блуд, па је то крађа, разуме се не крађа као дете јабуку или не знам шта него у зрелим годинама, онда је то пијанство, опомиње се онај који игра у не знам којем канону светих Апостола: „Ако неки епископ или свештеник  или ђакон, ипођакон  и редом опија се и игра коцку, коцка се, да се опомене - ако се не исправи да се рашчини, а верни да се искључи. Имајте то у виду  јер на невољи имамо  доста невоља, доста тешкоћа.

Кад сам једноме богослову напоменуо о томе а он ће ми рећи „Ако ви тако потерате, ви нећете имати кога да рукополажете. „Па  који смо то ми, рекох? Ако ви треба да служите мени, ви би били одлични јер ко сам ја, али ако треба да служимо Богу Свесветоме, онда разуме се, нико од нас не сматра да је достојан и ко је de facto достојан? Само по милости Божијој смо ово што смо, али ипак има једна граница , једна мера која се не може и не сме прећи. Свети Василије Велики каже, за неке од ових греха што  ја наведох: „Такав може и мртве да васкрсава„ (пали свештеник не може).  То изгледа можда престрого, нека наша савремена схватања али de facto је тако. Мислим да се може тако схватити; да као што  човек ако би у некој несрећи изгубио руку, он није физички способан да врши ону функцију, е тако нешто може бити у духовном погледу, као да му је  духовно одсечена  рука, да  не може да врши ту фунцију. Богу је могуће, може да учини да Светом Јовану Дамаскину зарасте одсечена рука али док то не учини нема се куд, морамо држати оно што је Дух Свети преко Светих Оца и Васељенских Сабора и других објавио.

Толико сам имао да вам кажем и да вам напоменем, да и животом и речима сведочимо Господа у овом свету. Свети Григорије Богослов каже: „Једнако је несавршена (хришћанска) теорија без праксе као и пракса без теорије„

/затим то говори на грчком /

Толико, само неколико речи стављам вам на срце и молим вас да имате у виду, не, разуме се ради мене што износим нешто ново нешто нечувено него ради вас, онда ради нашега народа, ради наше Цркве која од вас очекује да будете несравњиво бољи што и ми сви желимо, него што смо ми старији. Опростите што сам ја узео неки тон учитељства и хоћу да вас на неки начин поучим. Оволико колико знадох и могох, то стављам вама на срце и што се каже спасох душу своју. Уколико има неко да каже нешто било би ми драго да чујем ако будем знао нешто и да одговорим.

- Ја бих нешто имао, да нам уствари у неколико потеза објасните слободу богослужења на Косову у Вашој епископији?

- Па ми је имамо,  мислим званично и законски имамо, али је реч  тамо и у општом томе ставу и наших суграђана који су један велики број њих, ја не бих знао процентуално колики који је ставио тај принцип себи, етнички чистог Косова, е сад у томе плану разуме се да смо укључени и ми православни Срби и Срби уопште и ми православни а и ми свештеници. Да искрено, да кажем отворено до сада ипак је на свештенике било мање тих напада, било је редовно, али било је несравњиво мање него према другом нашем народу, православним Србима. Изгледа да је руководство указало ствар овако лепо, кад се расели тај народ, одсели, свештеници ће сами собом бити отерани, отићи. Ја барем тумачим на такав, тај начин. Имамо ми тешкоћа, сваки свештеник се жали да има тешкоћа, али то ипак нису ни близу онакве какве су у односу према другима.

Тешкоћа тамо има, то је без даљњега, поготово што је та ствар постављена тако и она се спроводи годинама. Само има и наших слабости  да се сагледа и  да види, да никада се не треба бојати снаге непријатеља колико своје слабости. А тих слабости код нас има доста. Ја бих само хтео да укажем на једну. Стварност је да је  у Европи највећи природни прираштај  на Косову међу  нашим суграђанима албанске националности. Сваке године два села вишка становништва на Косову, Албанаца.

У томе погледу ми би се могли много чему научити разуме се од речи Светог Писма: „Рађајте се и множите и напуните земљу.“

Ја сам лањске године овде на Сабору из ранијих података које смо ми имали да видимо да у 5 епархија се више умире него рађа. Отприлике нам  је то  исто и ове године. У Бачкој, у Банатској, у Браничевској, у Тимочкој и Горњо Карловачкој.

Мада Горњо Карловачкој је ипак донекле... ја сам тамо студирао, те борбе за време рата страшне. Један се број иселио, оно што је остало то је и старије, отишло често и ван цркве и ван цркве је и ту да се не чуди , али у осталим крајевима... И да кажем као једно чудо, највећи је тај прираштај природни међу Србима на Косову. Нас је мало, али тај однос између  рођених и умрлих  је највиши  у Југославији на Косову. Само нас је, да кажем, мало. Било нас је 500 хиљада, сад нас нема ни 200 хиљада.

Ја сам лањске године био у једном манастирићу тамо од Косовске Витине према Гњилану, ова скопска Црна Гора, манастир Димач, свега две старице, монахиње. Ту су били, око тог манастира насељени Црногорци. Они су после овог рата, све то продали и отишли, раселили се. Јасно да је досељеник  сасвим нешто  друго него онај староседилац, у томе смислу  што се он већ померао и већ му није му није тако тешко да се поново помера и одлази.

Дабоме и овај савремени век, ова урбанизација, где се са села иде у градове којих НЕЈАСНО.  Ту сада више  нема ниједнога од Динча села па до горе до Лудовика где је тај манастирић, нема уопште ниједнога Србина.

И баш те комшије, што су се доселили близу манастира, ти Шиптари, човек један већ старији са његовим синовима, има  5, 6 синова, његова деца и причаше ми сестре лањске године у пролеће, јер морам ићи за Велики пост да сестре исповедим и причестим, немам кога да пошаљем а немам духовника ни у једном манастиру од тих женских што имамо. И причаше ми сестре, неки дан вели дођоше, дође једна жена од тих комшиница, моли мало љуте ракије да дете, разболело се, па да ли да га истрља да ли да га залије, не бих ни ја знао, да (НЕЈАСНО)  то вино које им вера забрањује. Разуме се она је дала мало љуте ракије за лек  детету.

Кад одем у  коју било нашу кућу и тамо на Косово и свуда па када само почну да вас нуде оћеш ли љуту, оћеш ли коњак оћеш ли ово чека се кад ће да прекине па кажеш оћу то.  Дакле, ми ћемо имати свега и свачега а једно или двоје деце и  видите да се више умире него што се рађа, а они ће углавном  немати ни ракије за лек а имаће деце. Јесте, ја сам калуђер, немам ниједно, али није реч ни о мени, него  је реч о речи Господњој, која је јасна. Дабоме да у томе погледу умногоме предњаче свештеници.

- Ако се говори о свештенству,  на Тајној Вечери , када је Господ био, па рече  : Ево рука издајника мога, са мном је заједно на трпези. Да ли се та рука издајника односи на Свету трпезу у олтару?

- Сигурно, сигрно да је Јуда Јуда, безобзира да ли је био непосредно поред Господа или ће тај Јуда бити у ово садашње врем, значи онај ко га изда. А издаја Христа  не значи само одрећи га се пред светом и језиком , него значи одрећи га се и својим делима. И свагда свака трпеза је трпеза Господња, јер чији је то хлеб чија је то храна ако није Његов благослов. И свагда је рука издајника на трпези Господњој.

Е сигурно да ће тај однос данас бити не један на према једанаест него да ће тај однос бити сигурно много већи, него што је био у то доба. Но битно је то да се у том броју не нађемо ни ја ни ви и разуме се и остали који хоће. Саблазни морају доћи али тешко ономе преко кога долазе а то је у нашој ипак руци коначно , у нашој одлуци да ли ће преко нас доћи саблазан или неће.

- Ја бих имао питање из теологије. Наш је колега рекао о  Јуди. Мислим, чињеница је да је Јуда стално био уз Господа и да рецимо кад се то мало профано гледа  да Господ није спасио Јуду. Он је стално живио поред њега , него гине, беси се тамо, мислим, то је страшно. Имао је могућност да Господ спаси њега јер Господ све нас воли. Дакле, у томе видимо да је то једна страшна тајна која се ту крије у односу Бога и човјека, у свему што чини човека човеком, у свему што чини Бога Богом и сматрам да је то толико дубоко да ми често пута не можемо довољно схватити какав је у ствари Господ према нама, али како Ви са Ваше стране гледате ево то како је Јуда стално живео уз Господа и како Јуда гине?

- Човек је морално слободно биће. А слобода... На који начин је Господ могао Јуду да спасе сем насиљем а насиље и слобода, да ли уопште може ићи заједно.

Разуме се, кад узмемо да је Бог Љубав, насиље је немогуће. Е сад, како је могуће да се на Јуду делује  да он не буде Јуда, ако  то буде доборовољно, а он неће да прими. А насиље је немогуће, дабоме, са стране Христове. То нам само показује, а имамо и других примера. Кад нам Свети Василије каже да се у Светом Писму и истиче пример Ноја, где су  сви се искварили а он остао веран Богу. Није то прилика, нису то услови живота који нас чине да ми  морамо бити грешници или праведници. Или гдје су само једно  средство да се ми искажемо. Или пример Лота, исто каже Свети Василије он се истиче у Светом Писму да поред најтежих околности, у најтежим моралним неприликама, да човек може остати веран Богу. О томе се ради. А с друге стране,  видите, ево бољег примера и бољих услова духовног живота него што је било код Господа у броју његових ученика , а Јуда видите остао Јуда. Е када ми не би били слободна бића, онда разуме се, ово би било необјашњиво.

Злоупотреба слободе је довела Јуду до тога. Злоупотреба слободе,  јер није то апсолутно верно, да ми имамо слободу и морамо је показати на злу. Као и Адам и Ева, што нису морали. Не значи то показати, остварити своју слободу, односно чинити грех да је покажемо да је имамо. Поготово што услови не чине човека човеком. То умногоме може да нам објасни Ориген,  један велики богослов, једна велика личност, јесте да је имао јеретичких учења и да је од Цркве осуђен, али он је  велики богослов. У тумачењу оних речи у Јеванђељу по Матеју, где се говори о Светом Јовану Крститељу, где Св. Јован Крститељ говори за Господа Исуса да је он као домаћин који на своме гумну треби пшеницу од плеве и Ориген поставља питање себи па каже: „Ја бих хтео Господе да знам шта је тај ветар који треби пшеницу“ очигледно није реч о пшеници буквално, него је реч о нама људима. Па сам одговара: „Ја, каже, мислим да су то тешкоће, невоље у овоме свету. Ти ћеш, вели, рећи: „Ветар ме је начино плевом.  Нема ветар  ту снагу да од пшенице начини плеву, ветар те је само показао да си био празан и лак и он те однео, занео.“

О томе се ради, а да ли ћемо ми бити пшеница или плева то  коначно  зависи од нас, а неприлике и прилике, то је само да се одвоји  пшеница од плеве, односно плева од пшенице. Ето, о томе се ради...

...Кад не би било Бога, ми не би знали ни шта је добро, ми не можемо ни пожелети добро кад не би било јелте, јер шта је добро? „Што ме зовеш добрим, нико није добар осим једнога Бога“... Христос не одриче да је Он Бог, него он говори томе младићу, што он мисли да је он, рекавши „учитељу добри“, да му је учинио неку велику почаст. Ако не верује да сам Бог, то је зло, дабоме. Кад не би било Бога, не би било ни добра, нит би ми могли знати о добру, нит би ми имали уопште једну тежњу ка добру...

- Данас се молимо за насушни хлеб, за вишњи мир, Богу се молимо, али колико ми можемо да будемо деца Очева пуштена на ливаду да радимо шта хоћемо и да оно што урадимо не буде брига ни оца и матере ни тамо неког комшије. Е сад да ли ћу ја на тој ливади бити добар даа ли нећу бити добар. Колико је ту наша могућност. Баш тај моменат да будемо слободни. Нечиста сила нам шапуће иди онамо, Бог нам пружа руку да нас извуче из блата и из пакла.

- Видите, та слобода је огромна, бесконачна. Ми можемо бити, што каже Божа Кнежевић, можемо бити такви да нам се и Бог обрадује и такви и да нас се и ђаво застиди. Имамо ту могућност.

- Ако нема више питања да чујемо старца Никанора нешто у вези са свештенством.

- Старац Никанор Хилендарац:

- Могу вам рећи само то да ви, децо Светог Саве, поред тешких околности што се огледају у разним саблазнима у вашим младим годинама то треба бити опрезан,  али с друге стране сретни сте што можете то овако да чујете као Преосвећени што вам је изложио многе ствари.

Ја, као што знате, долазим из манастира Хилендара. То је одувек била ризница духовних добара. Сад  је тамо остало мало братства и тако не постижемо оно што је некад било, али ипак гледамо да одржимо све оно како је било још за време Светог Саве. Како се може поступити, имамо пример леп од наших светитеља од Светог Симеона и од Светог Саве. Ако будемо много мудровали и испитивали до крајности ствари, тешко је то потрефити. Оно што разумете да је добро, оно држите. А оно што је тешко  разумети, кажите: „Бог може да створи и учини  више него што ја  могу човек  да разумем“ и ту нека је крај за нека велика мудровања која нису нам потребна за наше спасење. Да се обогатимо оним као што је Преосвећени рекао за наше спасење, ово је довољно речено. Имамо, као што рекох, примере Светог Симеона и Светог Саве, они који хоће да живе узвишеним животом, монашким, нека се угледају на Светог Саву, а они који хоће, на пример, да живе у брачном животу, да се угледају на Светог Симеона који је своју децу одгајио, свету децу Светог Саву, Светог Симона, краља Првовенчаног.

Нејасно...  мислим да је негде у 4-ом веку, почетком 5-ог мислим да је игуман.  Он је прорекао за Светога Саву нашег. У домостројству Божијем српски је народ укључен много много раније. И жао ми је само једно, с једне стране радујем се да чујем нешто што је добро за наш народ и жалости ме кад чујем нешто што није. Јер ми имамо потомке,  наше претке, прво претке наше имамо, што можемо се угледати на њих и бити честити људи и Богу мили и онако да се држимо као царска деца, то вам могу да кажем, а ово придржавајте се као што Преосвећени каже, он све то мало боље, не мало,  него све то разуме више него ја, нисам учио  ни богословију, него сам отишао  што се каже са села, са основном школом и гледао сам, тај сам пример узимао као да следујем Светом Сави, сада колико сам ја то погодио, то је питање. То је милост Божија, да ме одржи до краја.

А ви да се постарате да ову светињу одакле је пошао благослов Божији на српски народ, вера утврђена и нико не може да каже а па што сам ја ко зна овим путем. Он је био  принц, он је био царско дете, што оно кажу оставио сам царске дворе, царску круну и порфиру, и тражио оно што је добро за српски народ у манастиру и у братској грчкој држави тамо, који су много у духовном погледу јачи од српског народа, много јачи.

Нажалост к'о што рече владика да попадија не зна Оче наш, а тамо одговарају у цркви деца. Свештеник са децом и попадијом први су у цркви и њему не треба ни чтец ни други. Све је код њега из  његове куће и чтец и да чита Апостоле и све што треба, да припали кандило. Међутим, код нас је то сиромашно. Ето толико. Као што рекох угледајте се верни који хоће да живе у браку на Светог Симеона. Да гаје децу, побожну, свету, као што је Свети Симеон. Да не буду равни убицама и непријатељима , да не стану у фронт против српског народа, они који не воде рачуна о својој деци. Нећу више даље о томе. Не могу да то све говорим, мени је више да кажем  о Светом Сави. А ви сад гледајте, заузећете она места где можете многе да спасете и где можете многе да погубите.  Нека би дао Бог да будете међу онима који  су увек пружали  руку свакоме  за помоћ са добрим саветом. Кажем сећам се кад сам био, то је било 20-те године, кад су дошли, ослобођење Србије. А један каже, стари свештеник, да ли је био он на фронту или није, каже другом младом: „Слушај, твоја су деца сва ова коју видиш, не само твоја деца, него сви у парохији твојој,то је твоје“ и каже, много пута можеш да кажеш: „Ја сам њих саветовао“. Али не вреди савет без доброг примера ништа, џабе се губи време. А онај који саветује и сам живи како треба, мало му треба речи и да буде све у реду. Нека би дао Бог вама да такви будете као што је Свети Сава учио и Свети Симеон. Амин!

...

Прекуцавање: Марија Ковачевић, Православна породица, октобар 2017.

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски