molitvoslovm

о. Митрофан Хиландарац: Старац Никанор

Објављено 06 октобар 2017

starac-nikanorО. МИТРОФАН ХИЛАНДАРАЦ

СТАРАЦ НИКАНОР

Поштовани читаоци, представљамо текст о једном од последњих великих светила Светосавске Цркве у 20. веку. Текст је написао књижевно надарени о. Митрофан Хиландарац и он је део изванредне књиге о о. Митрофану, коју препоручујемо и налази се у одељку "Књиге".

...Старац Никанор је био једва писмен. Балкански рат га је затекао у другом разреду основне школе, и на томе је остало. Његова школа је касније био Хиландар. Он га је учио да не зна много, али да зна оно што је главно. И он је то знао. Све његово знање и умење састојало се у правилном расуђивању. Он је осећао кад ће, где ће и како ће нешто да каже и уради; и обратно: осећао је кад, где и како треба нешто да избегне у речи и делу. Све је код њега имало своје време, начин и место...

 

 

И сад блажен, светлосан, Оче Никаноре,

будиш нас Савиним звоном, кропиш Савиним извором.

Савиним штапом упућујеш млађег Пастира,

његовим стопама стадо.

Ми, ходочасници, дођосмо у твој Храм,

и гле: на нашем длану олиста маслина

четворолисна:

хлеб и вино, со и слово!

О красног ли благодара, Оче Никаноре!

Хвала и слава теби

и браћи хиландарској хвала - за свевек!

 

starac-nikanor

Старац Никанор Хилендарац (1903.-1990.)

Поводом петогодшињице од смрти...

(...) Кад сам почетком августа 1961. године стигао до обале Егејског мора, на пристаниште халкидичког рибарског села Јерисос, гледао сам како са пучине долази бродић, из правца Свете Горе, како се дало претпоставити.Кад пристаде, на обали се зацрнеше бројни светогорски монаси. После испитујућег погледа преко њихових лица, приђох једноме од њих и упитах на српском: - Да нисте Ви Хиландарац? Уз благи његов осмех, чух: - Јесам. - То је био Старац Никанор, који се у својству економа нашег метоха Каково враћао из манастира.

Ово наведох да покажем колико је тај српски лик, на Светој Гори обликован, био препознатљив, које био изразито српско светогорски лик. Остао сам тада с њим три дана на метоху и доживео у Старцу Никанору цео наш Хиландар још пре но што сам у ту Светињу био крочио. После годину дана он ме је замонашио, па тиме и званично постао мој духовни отац.

Шта пре да кажем овде (раније објављени некролог је само најважније о њему поменуо) - о том последњем Хиландарцу из те генерације коју сам поменуте године у манастиру затекао? Од њих 25, један по један су одлазили тамо за где су се са пуном свешћу и савешћу припремали. Старац Никанор је „продужио” себи свој век, како би новој хиландарској генерацији показао и приказао хиландарску животну стазу, и опрезно, расудљиво, ходање по њој. Јер Хиландар није један од класичних наших манастира. Његов оснивач, Свети Сава, поставио је у његове духовне темеље посебан верско-српски подвиг: представљати достојно свој народ на страном тлу, сабирати у себе плодове византијско-светогорске духовности и њом светлити своме народу. Тежња Старца Никанора да то пренесе на касније придошлу хиландарску братију првобитно васпитавану у страховлади 'самоуправног социјализма', био је најтежи његов животни подвиг, прекинут земном кончином његовог хиландарствовања - у далекој Аустралији...

Ипак, његов је лик остао у хиландарској Светињи и нуди се као образац свима који своје битисање у њој желе на светогорски начин да користе, то што је Старац Никанор преко 60 година чинио.

Да поменем овде само неколико црта из духовног лика тог благодатног Старца:

- Већа ревност у праћењу светогорског молитвеног правила, које је показивао Старац Никанор, не да се довољно изразити. Први је у храм улазио, последњи излазио, увек са видним страхопоштовањем, потпуно страним општој уобичајеној, опасној рутини. Ни умор од послушања (дужности), ни терет старости, ни болест - ништа га није могло да спречи у следовању свакодневног (уствари ноћног) похађања храма, у трајању од седам часова у просеку. Будно је пратио ток богослужења, а својим смерно-поносним појањем соколио је духовно оне који су у молитвеној сабраности посустајали.

- Топлотом своје душе израженој у благој речи и умилном погледу, освајао је саговорника, а при том успевао да држи „прописно одстојање”, тако да никога не везује нечим личним, већ само оним што му је дато и што другима нуди - стилом јеванђелског живота, намењеног сваком хришћанину.

- Свако послушање је обављао са пуном свешћу и одговорношћу пред Богом као Господаром нашег живота; Пресветом Богородицом као Игуманијом Хиландара; светим Савом као духовним оцем свих Хиландараца, и својом савешћу као стражаром над сваким нашим поступком. Дневно кретање пред оком таквих посматрача захтевало је виспрену будност. Њу је Старац Никанор имао, јер је био човек који се сабирао у клети свога молитвеног срца, игноришући ројеве наметљивих мисли духовног бесмисла, то што је зао удес највећег броја оних који не познају тајну свога живота, који нису јеванђелски просвећени, макар и у манастиру живели.

- Старац Никанор је био једва писмен. Балкански рат га је затекао у другом разреду основне школе, и на томе је остало. Његова школа је касније био Хиландар. Он га је учио да не зна много, али да зна оно што је главно. И он је то знао. Све његово знање и умење састојало се у правилном расуђивању. Он је осећао кад ће, где ће и како ће нешто да каже и уради; и обратно: осећао је кад, где и како треба нешто да избегне у речи и делу. Све је код њега имало своје време, начин и место.

- То расуђивање је било плод његовог духовног подвига, у посту, молитви, созерцању и стрпљењу („стрпљење - спасење!” кажу Светогорци).

- За умор и болест Старац Никанор није хтео да зна. Ако би га ипак нека физичка немоћ спречила да одржи своје редовне обавезе, он се правдао да га је леност захватила, и трудио се да га та „леност” што пре напусти. То непризнавање, игнорисање болести је било и његов најпоузданији лекар и лек.

- Његова активност је узимала увек нове форме, зависно од места, времена и задужења. Ако је био економ ван манастира, отварао је нова имања, култивисао дотле запарложену земљу дајући је сиромашним сељацима из околних села на обраду. Садио је воћњак, виноград, неговао шуму.

- Као настојатељ Хиландара бдио је над сваким покретом у манастиру, бринуо је и о ноћној лампи у ходницима конака колики јој је пламен. Унапређење манастира му је био сан и тежња. Свака манастирска цигла је била део њега. Био је тврд штедиша, по мери и начину старог српског Домаћина. Једино где није штедео, то је било унапређивање црквене штампе. У стању је био да гладује и носи закрпе на оделу, само да би се издала нека књижица са духовним поукама, или молитвеник за духовну предохрану. (Често мислим, да је појачана издавачка делатност Хиландара после Старчевог „преселења” - реч којом Светогорци називају смрт - његов благослов с неба.)

- Волео је све људе, сем Немце. Причао ми је како је у Првом светском рату гледао кад су Швабе у његовом ваљевском крају вешали Србе, та тежина на њих остала му је у срцу. Једном приликом рекох му да такво његово држање ипак није сагласно Еванђељу. Одговор је био: "Доста им је што их не мрзим!" - Но једном се десило да је Немац из Шварцвалда упутио молбу за пријем у Хиландар. (Братство нам је у то време било пало само на четрнаест.) Превео сам то писмо из Немачке по дужности, али сам знао да ће Старац ту молбу одбацити пре но што секретар на седници Сабора то писмо до краја прочита. И заиста, негде напола текста Старац заустави читање, али сасвим неочекиваним речима: „Пиши, прима се! Кад Срби неће да чувају свој Хиландар, нека га чувају Немци!“ - И Хелмут Рат је дошао међу нас, био искушеник, постао монах, Старац га је замонашио и дао име Пантелејмон (јер је по струци био медицинар). У току већ прве године отац Пантелејмон је на несхватљиво брз начин савладао старословенски језик, квалитетно црквено појање и наш говорни језик. Био је у свему ненадмашан пример. Али, морао је ипак да иде. Наш менталитет није га подносио.

На растанку га је Старац благословио и захвалио му се речима: „Целог свог живота нисам волео твој народ. Ти си ми помогао да се ослободим те слабости...“

- Старчев патриотизам је био његов велики крст. Мислио сам: кад би само 10% Срба тако идеалистички волели свој народ као Старац Никанор, све би данас у Србији друкчије било. Он није могао да схвати да се у међувремену, од његовог одласка из Србије 1927. до првих посета седамдесетих година, српска народна заједница толико променила; да се сва претворила у државу подвлашћених грађана; да су у таквој мери ишчезла обележја народне традиције; да се корени народни не познају и не осећају; да се вера свела само на своје звање; да је свештенство српско необучено и неспремно да лечи нове духовне болести у нашем комунизмом унесрећеном народу. Сваки његов повратак из посете Србији био је пун уздаха. Сажете са молитвом, он их је приносио нашој „Тројеручици”...

Кад је бројаница Старчевих година стигла до 87, кренуо је последњим својим физичким снагама у далеки свет к растуреним, политички завађеним и на црквеној линији подељеним Србима. Мислио је да ће још хиландарска реч нешто да значи...

Његове уморне кости остале су да леже под земљом далеке Аустралије. Али је дух његов близак свима онима који су га знали и трептаје његове српско-светогорске душе и данас умеју да користе за своје духовно бодрење на свом животном путу...

Извор: Монах Митрофан Хиландарац: Оставштина за будућност.

Књигу смо поставили у одељку "Књиге".

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски