Угрожена Ваљевска Грачаница

Објављено 16 септембар 2013

valjevska gracanicaАЛАРМАНТНО: Социјалисти изнајмили фирму САВА КОП из Ваљева – за затрпавање и коначно уништавање Чудотворне Грачанице!

Поштовани читаоци,

Преносимо апел УГ Истинољубље о развоју догађаја везаних за Ваљевску Грачаницу:

 

Хришћани, пробудите се и активирајте у помоћ великој Светињи Грачаници, док не буде касно и за њу и за нас!!! Будите спремни на покрет ка Грачаници, наредних дана!!! Ширите ово хитно колико год и где год можете!!!

Дачићеви социјалисти обезбедили новац из Владе за ургентно коначно уништавање Грачанице, иако се брана Ровни не може завршити за још пар година.

Фирма САВА КОП из Ваљева се једина пријавила на монтирани тендер, новац им леже најкасније до 25. септембра. Радници у фирми САВА КОП већ данима у немиру и моле директора, да не прихвата овај проклети посао, обећавају да ће радити месец дана бесплатно, али је лакоми безбожни власник неумољив!

САВО дао ти БОГ да се уразумиш, док још времена имаш, ИЛИ – Нека си проклет, и ти, и сав род твој се угасио да БОГ да занавек – јер ниси знао да се сам спасеш у Светињама Божијим, већ си још и онемогућио спасење многима и корене народа свога занавек се усудио да осакатиш!

Народе Србски подсећам вас, да је социјалистичка непокајана багра у Ваљеву, уз помоћ лицемера Веље Илића, тајно и безаконо превела Светињу Грачаницу на власништво своје фирме ЈП Колубаре-Ровни у марту ове године, тако да је последњи тренутак народе да кажеш, да ли је Грачаница Божија и Твоја Светиња, или си Је се добровољно одрекао!?!

“Глас народа је глас по Божији”, али само ако је народ побожан! Водимо рачуна о другој могућности да глас маловерног, неактивног и безбожног народа – не буде глас ђавољи, који саучествује у уништавању Вере и Светиња Божијих , а ко са ђаволом тикве сади заједничку вечну плату са њим ће и примити!

УГ ИСТИНОЉУБЉЕ

О ВАЉЕВСКОЈ ГРАЧАНИЦИ

Стричеви Св. Савe

У 19-ом веку Преосвећени Епископ Никанор Ружичић, који се у животу бавио и историчарским радом, испитујући стародревне летописе монаха представља нам могућност да су ове три светиње градила три старија брата светог Симеона (Стефана) Немање – Страцимир, Радомир, и Мирослав. Митрополит Михаило у својој књизи «Србска Православна Црква у Кнежевини Србији од 1874. године» говори о овој цркви «сазиданој у старо доба када је била манастир».

Овдашње јасно народно предање исто то сведочи причом која се, без било каквих додатака и измена, хорски једногласно може чути у разним пределима овога краја. Она отприлике иде овако:

У старо доба три брата Немањића се заветују да сваки од Њих подигне Господу на дар по један Свети манастир, али, договоре се, притом, да један другога не гледају како зидају, већ да се када сви заврше, саберу да виде који је од њих најлепши. После неколико година, када завршише дела у славу Божију, пођоше заједно да виде дело свакога. Притом се сложише да је најлепша на око манастир Пустиња, те Њу посветише Пресветој Богородици, други по лепоти, ова наша, Грачаница – коју посветише Архангелу Михаилу и свим Небеским силама, а трећи преостаде манастир Јовање кога Светом Јовану у заштиту поверише. Три су храма настала у исто време, три се Храма налазе у најпрецизнијој геометријској правој линији, и три се Храма невероватно, по стиловима, разликују један од другог, али и од свих познатих Храмова у Православљу, Три су Храма, највероватније, Богу посвећена од тројице стричева Светога Саве.

1925. године Црквени часопис «Глас  Цркве» доноси опширан текст  старог проте Алексе Д. Јеремића  који је у овој светињи неко  време службовао, где се каже  да «народ Грачаницу сматра за место где Бог нарочито показује своју моћ и своју милост према онима који му се обраћају, и да тешки болесници нарочито посећују ту цркву и многи налазе исцељење».

Чудесна Липа

Према писаном и усменом народном предању народа овога краја, у Турско време манастир је похаран од Турака(вероватно су и монаси побијени). А, да је Грачаница био велики манастир сведоче трагови омањих црквишта, скитова њених у кањону Сушице повише Грачанице, али и игуманско жезло које је уклесано на гробној плочи код улазних бочних врата, што по др. К. Јиричеку сведочи да је Грачаница била Краљевски манастир – јер је такав жезал сам Краљ давао манастирима који су директно под његовом заштитом.

Дакле, приликом похаре манстира Турци га делом и порушише, тако да је Олтарски део Цркве остао без крова. Временом из олтара израсте липа пречника 35-40 сантиметара која тако наткрије Свети Престо да је била савршена замена за кров. Околни мештани временом много пута, нарочито ноћу имаху виђења како цела липа бљешти украшена запаљеним свећама и кандилима, те се у страху Божијем братски сложе и обнове кров над Олтаром, а липу одсеку, пањ залију воском да остане сведочанство овог чуда у векове. Пањ липе се налази уз само место где свештеник врши Проскомидију, припрему Дарова за Свету Литургију.

Ко има очи и уши да види и чује, нека ослушне ондашње Дрво које је осећајније од данашњих људи, јер благословено дрво липе, по заповести Господњој, наткри Олтар Светиње од кишних капи, а данас је “словесни” теже огромном водом сатрти ради свог себичног телесног благостања. Погледајмо како се Господ кроз липу, још онда бринуо о Својој Светињи коју је наменио искључиво за вечно спасење људи. И данас се Он брине о Њој, али неће Господ насилне слуге Себи… шта ће Господ ако Светиња изгуби сврху Своју и не буде Њених поклоника жељних Његовог вечног спасења.

Ево нам људи још једног доказа Воље Божије на Светом Месту овоме па се пазимо какав ћемо Му одговор дати у време неминовног Дана Страшног Суда Божијег.

 

КАД БОЖИЈИ АНЂЕЛИ СЛУЖЕ ЛИТУРГИЈУ

„Десило се то ове године (1997), уочи празника Св. цара Константина и царице Јелене (3.јун) у селу Стубо, код Поћуте, близу Ваљева. Један мештанин се рано пробудио и изашао из куће. Мада је била помрачина, он примети нрку чудну светлост која избија из цркве, из подгорске Грачанице. Збуњен овим виђењем, он оде до комшије и пробуди га. Сада су обојица видели исто – светло које излази из храма и разгони таму.

Људи се згледаше па се договорише да позову још двојицу сведока. Кад су се окупила сва четворица, одлучише да разбуде и свештеника. Чим је свештеник устао, узеше кључеве од цркве и упутише се светој Грачаници. Откључаше врата и уђоше у храм, кад тамо горе кандила и свеће, а тамјан мирише као нигде на кугли земаљској.

- То су анђели служили Литургију јер сам Бог жали своју светињу коју људи хоће да потопе – рекоше скоро углас сва четворица мештана задивљена дивним чудом.

Ово истинито сведочење простих људи није плод сујеверја већ искрене жеље да Грачаница поново постане манастир као што је некад била.

Народно предање бележи да су три брата саградили три манастира пре поласка у бој на Косово. Те три светиње су: Јовања у селу Златарићи, посвећена рођењу св. Јована Крститеља, Пустиња у селу Ребељ, саграђена у част Ваведења пресвете Богородице и ваљевска Грачаница која прославља Св. архангела Михаила. Археолошка истраживања (1987) нису могла прецизно да утврде старост ових манастира у долини Јабланице, мада се они оријентационо датирају у 14-16. век…“ (Политика ЕКСПРЕС, петак, 25. јул 1997.

 
Свештеник прегазио свог црквењакa (додатно усклађено са чињеницама)

Овај страшан, за све нас опомињући, догађај који ћемо описати збио се у другој половини девете деценије прошлога века. Тема је чудесни  животни пут старог црквењака Грачаничког Радивоја Ковачевића, који је у чистоти и побожности, али и врло необично завршио свој овоземни животни пут у својој дубокој старости од око 90 год и као што ћемо кроз то и видети, велике опомене Божије свима нама – шта нам је чинити ако ли ћемо да живимо по Вољи Љубави Божије.

Пре свега, препричаћемо животну причу овога побожнога старца коју је радо и често причао пред многима услед њене велике душекорисности. Свима је, наиме, често јавно сведочио о свом младићком преобраћају у Веру, што је, по моме присећању, изгледало овако:

Негде одмах после првог светског рата, у првим данима слободе, он се, тада као непобожан младић, враћао са друштвом са неке младићске ноћне седељке ка својој кући, и то путићем који је водио низбрдо спуштајући се ка самом Светом Грачаничком Храму. Понеки од другова су му били припити али он не. Када су били близу а повише Цркве, сви се намах расанише и престравише, јер је, у то глуво доба ноћи, кроз прозоре Цркве избијала необично јака светлост и чули се милиони умилних гласова који поју некакве химне од којих су им се “истовремено и кости ледиле и душа радовала”. Другови му као скамењени од страха осташе као укопани на свом месту а једино се он усуди да отвори двери и крочи у Цркву. Не би му дано да види анђеле, али зато песма не престајаше док, при том,  виде и многобројна кандила по Цркви упаљена, као што се пале у току саме Свете Литургије. Пошто се тада стропошта на под вапијући Господу да га помилује од дотадањег безумља и прими завет његов да Му од сада предано служи, виђење упаљених кандила и песма се полако утулише… Другови му отад посташе побожни а он се заветова да свег живота свог постане Црквењак Грачанички.

И шта би… Године 1984 свештеник грачанички, у времена када се увелико претило али и мирило са могућим  рушењем и потапањем Цркве, возећи свој аутомобил у непосредној близини Цркве, при чему му је на задњем седишту лежала фасцикла са тадашњим потписаним уговором са градитељем бране ЈП “Колубаром” о споразумном рушењу Грачанице у замену за новоизграђену Цркву, зажеле успут да се колима поигра са својим старим црквењаком кога је у пешачком ходу поред пута приметио. Залете се колима ка њему са намером да га мало уплаши, свирнувши му и нагло закочивши пред њим., па да у смеху настави пут… Али, авај кочнице отказаше и старац од силног ударца убрзо на рукама свога свештеника премину!!! Таква света и честита старина, која цео живот послужи Богу и Цркви Његовој Грачаничкој, како заврши живот свој у позној деведесетолетној побожној старости…

Ова опомена Божија која се десила је утицала да Владика (тадашњи) Јован, који се на почетку сложио са разменом Грачанице за нову Цркву коју је нудила ЈП Колубара у замену, не стави свој потпис на поменути уговор. Тако да данас поседујемо Уговор између Владике Јована и ЈП “колубаре”, који је од предузећа печатиран и потписан, али на месту потписа Владике Јована стоји само епархијски печат, али потписа НЕМА.

Прођоше године потом, опомена која се десила, до смрти Владичине се очувала у Његовој савести, те он и поред великих притисака, потом, никада није хтео што слично потписати…  Али, нажалост, поменути, грачанички свештеник се временом заборави и 1991 г. он сам са својим Црквеним одбором потписа са нападном ЈП “Колубаром” издајнички акт у коме им, наводно, предаје Цркву Грачаничку у власништво у замену за нову Цркву коју би Колубара подигла на оближњем брду са пропратним објектима. (У том срамном уговору стоји и следеће: ЈП «КОЛУБАРА» ће о свом трошку срушити све објекте  на старој локацији по завршеној сеоби  и истраженим радовима. Уколико се то уклањање објекта реши на други начин онда ће се то регулисати анексом уговора – овај Уговор у целини можете погледати под категоријом Документи, а под насловом ЦО Грач.док.1991/3г.)

Шта се даље десило свештенику не знамо, али, да је приносио велико покајање због страшног удеса са црквењаком, као и да је после пар година сакупио свој Црквени одбор да повуче потпис и поништи безакони уговор, те да је због тога од стране епископа Лаврентија, против своје воље, из Грачанице уклоњен – чињеница је.

А што се деке црквењака Радивоја тиче, верујемо, да му је Бог душу давно простио, него да се ми молимо честитој праведној старини овој да нас одозго молитвено ободри и “сачува нам памет да се не обрне” од Господа Христа јединог Спаса нашега и од Воље Његове проказане нам кроз Православну Веру и Светиње Његове.

Старини јесте тада дошло време његовог преласка али нама свима све ово је очигледна опомена да у Вољу Божију поводом Грачанице не дирамо. Грачаница је Њиме благословена као лечилиште и спасавалиште вечних душа људских, па, иако није за поређење, замислимо када би неко једну елитну болницу рушио да би место ње изградио фабрику воде. Ни да живимо у Сахари не би имали изговора за ово безакоње вечних последица а камо ли у земљи која је међу првих десет у свету по богатству питких вода.

Православљем, Правоживљем и Грачаницама да светлимо свету, то нам је једини Удео, па макар на том богоугодном делу и помрли од жеђи – слађа ће нас вечност чекати! “Где је вера наша!?”

+++

По законским прописима есхумуирали мошти, па их насупрот закону исти поново вратили

Сличне опомене се десише и онима који прекопаше монашко гробље унаоколо Цркве Грачаничке 1989 г. и однеше 250 нађених моштију, те их држаше пар година у гаражи Истраживачке станице Петница. Иако по закону, при изградњи акумулационог језера сва гробља морају бити есхумирана!? Треба, дакле, питати те раднике Завода зашто поново те мошти, они сами који су их и откопали и однели, поново и вратише, те, уз Олтар Грачанички им масовну гробницу озидаше и мошти ту поново похранише – кад их, по “њиховом закону”, морају одатле (сада, пак, неки други) поново уклањати.

+++

Радник Завода на “истраживању” Цркве ментално оболео

И, још… Када је Завод 2002 г. упослио једног муслимана и једно наше малолетно(око 18 год.) дете да отпочну са “истраживачким” прекопавањем Цркве, тј. скрнављењем ради рушења, и када, пре него што их народ побожни у томе спречи, успеше за пар сати обити фасаду са Олтарског дела Цркве, деси се још једна страшна опомена… шта је било са муслиманом не знамо, али наше дете је ментално, потом, оболело… Даће Бог и да оно буде прво исцељено у дан када Грачаница коначно узторжествује у овом боју са богоборцима, са “људима овога века којима је бог-трбух и удео само овај живот”, али, опет, људима које покајање може сваког трена повратити у загрљај Христов  – не стога што их Христос и сада не жели загрлити, већ стога што они упорно Његову Руку са себе стурају са ђаволом се занимајући и “тикве садећи”, и ка вечној муци гордих несвесно ходећи… Стога да и не помињемо овде какав страшан овоземни крај доживеше неколики директори Јп Колубаре која гради ову доказан проклету брану над главама житеља Ваљева, а који се измењаше током више деценија од када овај сатански пројекат траје дишући својим охолим богоборством и константним економским аферама.

“ИстиноЉубље” – Свима Вама!

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА

Март-Април 1927.

Број 3. и 4.

Год.  V.

ГЛАС ЦРКВЕ

Црква Грачаничка

(у срезу Ваљевском, епрхији Шабачкој)

Црква грачаничка находи се западно од вароши Ваљева, од којег је удаљена 16 км, а само упола км јужно од пута водећег Ваљево—Бајина Башта, у једној јарузи, с десне страну речице Грачанице, која чини међу села Стубла и Грачанице, те би црква, и ако се зове грачаничка, била на атару села Стубла, само што куће овога села настају тек онна, кад се испне поврх високог брда „Парача”, које се наднело са источну страну над саму цркву; док куће грачаничке находе се одмах са леву страну речице на косама и врху брдашца. (Грачаница је засеок села Тубравића).

Данашња црква подигнута је, по казивању народном, баш на месту где је била стара црква, која је била манастир и имала своје имање, винограде и подруме – па од Турака разрушена.

Била је као и данашња, посвећена св. Арх. Михаилу – 8. новембра. – И данас се једно брдо јужно од цркве зове „Аранђелско брдо” а њиве на њему „калуђерске њиве”. На југоисточној коси тога брда налази се једна пећина, за коју се вели, да је служила као подрум манастирски. Познају се и трагови њене употребе. Данас тоништа није црквено

Предање народно вели: у старо доба три брата Немањића сазидали су три цркве: Јовањску, Грачаничку и Пустињску (све су у једномправцу од Ваљева ка планини Јабланику).

Договоре се, каже, браћа да сваки зида по једну пркву, али да се при зидању не угледају један на другога, но да сваки зида како зна и уме, па да виде чија ће бити најлепша. Најстарији је зидао у Јовањи, средњи брат у Грачаници, а најмлађи у Пустињи.

Кад су били готови, пођу заједно да прегледају. Прво у Јовању, па у Грачаници и најпосле Пустињу. Кад су дошли у Пустињу виде браћа да је ова црква најлепша, те старија браћа рекну најмлађему: „Лепа ли је пуста ти остала, што и нама не каза да такву градимо”! Због гога, веле, да се ова црква и прозвала „Пустиња”. Она се и данас тако зове.Посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице – 21. новембра. Налази се у селу Вујиновачи. Зидана је у стилу Немањићских задужбина – и до данас је добро очувана. За њу, као и цркву у селу Докмиру (срез Тамнавски) пок. епископ Никанор у својој историји српске цркве књига II. стр. 282 вели: да је зидана у XII веку и да је била манастир. Како предање и зидање Грачанице ставља у исто доба, кад и Пустиње, то је вероватно и Грачаница била подигнута у XII веку.

По предању, калуђери се из Грачанице од турског зулума разбегли, Турци цркву разрушили и тако, манастир запустио. Кад је то било не зна се тачно, али се зна, да су на запуштено манастирско имање у Грачаницу дошла два брата: Веселин и Мијаило из Бесоровине у Ужичком округу. То је било око половине ХVIIIвека. Били су сиромашни. Веселин је, кажу, имао пет синова: Вукосава, Милована, Павла, Ранисава и Милосава. У Мијаила помињу се два: Грујица и Јаков. Своје синове давали су у службу код других људи.

Једном Скадарски Турци поробе овај крај и у роство одведу два сина Мијаилова: Грујицу и Јакова, Веселинова сина Милосава, кoјем је тад било 9 година, и две девојке из села Стубла.

(Ово је било за време Кочине Крајине, када је скадарски паша Бушатлија опустошио овај крај).

Мајке су туговале за својом децом; помишљале да иду у Скадар да их откупе од Турака, па како су биле сиромашне, нису имале са чим, ишле су по народу и просиле, да би децу откупиле. И тако прође 9 година, а оне нису биле спремне за откуп. Тада наиђу просјаци – слепци и они им кажу: да не морају спремати откуп, само треба да дођу кад је турски празник, па ће им Турци децу пустити и без откупа. Понуде се да их они воде у Скадар. Ове пристану. У Скадру мајке нађу своју децу, којој није било лоше. Грујица је био научио ковачки занат, Милосав ишао са Турцима по трговинским пословима. Турци пристану да на молбе мајки врате децу; али мајка, која је имала заробљена два сина; сазна, да јој Турци неће пустити обадва, па како девојке са Стубла, нису хтеле никако да се врате са својом мајком натраг, говорећи: „Лакше нам је овде у Скадру на ђерђифу вест но на Парачу козе чувати”, то мајка ових девојака учини услугу другој мајци и пријави се као мајка другог сина, и тако Турци пусте оба брата: и Грујицу и Јакова као и Милосава и мајке их доведу кући.

Сад је било мука сачувати Грујицу и Јакова, да сами понова не оду у Скадар, јер код куће им сиромаштина, те мајка, кад кокошка снесе јаје, крије од друге деце, да даде овој двојици, да их како тако задржи да не побегн у Скадар где им је било лепо.

Милосав се код куће почео бавити трговином, којем се послу у ропству био привикао; посао му је ишао од руке и његова се кућа добро заимала, па се њему највише у заслугу приписује подизање данашње цркве у Грачаници.

На месту олтара старе цркве бејаше израсла велика липа. У очи недеље и празника поче да се превиђа како горе свеће и кандила на тој липи. То су многи посматрали па је то посматрао и Милосав и његова браћа, који ово приме као опомену и позив, да треба да се опет подигне ту црква. Како су они били посели манастирско имање, то се реше да они цркву саграде, па то и учине. – Првих година нису имали свештенике, те су долазили калуђери из Пустиње и служили док се није запопио Недељко—Нешо, унук Веселинов, син Ранисављев и постао ту свештеник.

Овај поп Неша, по казивању садањег пароха Г. Буковичког, проте Спасоја Протића, учио се у Гор. Буковици, у школи коју је био основао прота Гор. Буковички Пантелија Дивљановић.

Блажено почивши митрополит Михаило у својој књизи „Срска Православна Црква у Кнежевини Србији од 1874. г.” говори о овој цркви као старој, кад је била манастир, а ништа не вели о њеној доцнијој историји.— Тако на страни 46. те књиге под бр. 31. пише: „Церква грачаничка храма св. Архангела Михаила и прочих бесплотних сил 8. новембра, сазидана је у старо доба, била је монастир, има једну парохију из ових села: Брезовице 70, Тубравић 54, Ситарице 23, Стуб 49, Кунице 28 и Ровни 19. Свега 243 дома.”

Кад је данашња црква сазидана не зна се тачно, али се зна да није постојала за време „Кочине Крајине” — 1788. г., — јер пок. Милан Ђ. Милићевић, наш књижевник, у својој књизи „Кнежевина Србија” на стр. 369., говорећи о старинама у округу Ваљевском, помиње запис Хаџи Рувима и вели: „Хаџи Рувим записује поименце 13 богомоља, које цркви, које ма-настира, што су попалили Турци у „Кочиној Крајини” пре него што су Немци прешли и заузели Ваљевску нахију. Богомоље су те: Боговођа, Рибница, Ћелије, Пустиња и Новаци и цркве: Славковачка, Крчмарска, Петничка Буковичка, Бранковичка, Дивачка, Јабучка и Плужачка. Неспаљене су остале пак: манастир Грабовац и црква Паунска (Rad Jugoslovenska akademije II. Str. 185—185).”

Дакле, цркву грачаничку не помиње ни међу спаљенима ни међу неспаљеним.

Али 1826. године пропутивао је кроз Србију Јоаким Вујић, који је вршио посете цркава, па је 15. октобра био и код цркве грачаничке, којој је дошао из Пустињe и на стр. 40, свoје II књиге „Путешествије по Сербији”, пишe : „потом са мојим момком одавде (читај из Пустиње) кренем се и прођем села Стубо и Грачаницу. И код овог последњег села находи се једнa нова церква. Основатељи ове нове церкве јесу г. Вукосав Веселинович и г. Милосав Томич, који су сопственим њиховим иждивенијем ову церкву саздали а храм је церкви св. Архангел Михаил. Изнутри све по обичају намештено стоји, само што јоште церква нема ни једног свештеника ја у предреченоме селу Грачаници код г. Милосава Томича учиним моје преношченије, који ме гостољубно и радосно прими и свако возможно угошченије учини ми, пак сутра дан, т.ј. 16 октобра, по пријатију ручка, благодарим мојему человјекољубному домачину „Томичу” и т. д. (Оде преко, Парача за село Сушицу и за село Лелић).

Дакле ова је црква подигнута после Кочине Крајине а пре 1826. године.

Мештани причају да је на спољнем зиду цркве, више западних врата, у једном полукружном удубљењу, писало: 1817., што је, можда, знанило годину подизања цркве. Па је године 1898., кад је црква кречена, тај летопис закречен и написато 1898., те је и овај летопис, као ни по чему значајан, да не би правио забуну, пре 4 године закречен. Година 1817. могла би се узети најсигурније као година када је ова црква подигнута понова, јер после ослобођења од Турака те се године и многе друге цркве подигле и то је била година подизања цркава.

Поменути Јоаким Вујић вели, да је црква нова и да још нема свештеника а и народно предање вели да првих година црква није имала свештеника.

За Милосава Томића у Грачаници, код кога је преноћио Вујић и кога, заједно са Вукосавом Веселиновићем, назива основатељем пркве, нико у Грачаници не зна да је постојао, сем ако не буде био из Стубла, где има више од 20 кућа Томића.

7—8 корака северно од западних црквсних врата налазе се у гробљу међу осталим гробовима и гробови браће: Вукосава, ковача и брата му Милосава, Вукосав је умро 1838. године а Милосав раније.

На споменику Милосављеву, између Северних кракова крста стоји 1817. или 1819. јер је последња цифра тако изрезана да се може читати и као 7 и као 9.

Уза сам олтар цркве са северне стране, налази се гроб њихова брата Милована, покривен плочом углачаном, која служи као споменик, а источно до овог, опет уз олтар, налази се гроб њихова синовца пок. попа Недељка- Неше Ранисављевића, који је умро 1878. г. а живео 76 година.

Данашња црква грачаничка нема свога имања, сем оног каменитог дворишта на коме се црква и старо гробље находе, и које је са три стране опкољено речицом Грачаницом а само са источне стране у вези са брдом „Парачем”. Изглед дворишта је.сличан кифли којој су крајеви зарубљени и окренути југу а бок северу.

На старом манастирском имању данас има 16 кућа Веселинових потомака од којих 13 се зову Ковачевићи по Вукосаву ковачу а 3 се куће зову Марићи — који су домазети Милованове куће — и 2 куће Јаковљевића — Мијаилови потомци.

Црква има облик лађе. Дугачка је 17 мет. а широка 5 метара (мерено изнугра), озидана је од речног камена; зидови дебели око 1 метар а високи 5,5 метара; на себи нема ни звоник ни кубе, мада се види из стубова, који се находе напред и позади певница, да су оснивачи имали намеру и кубе зидати, па им, без сумње, материјална средства нису дозволила. Била је покривена граничевом даском до 1912. год, када је даска, као иструлела скинута, кров дотле врло стрмен спуштен и покривен црепом. Плафон је још стари, од дрвета, местимично посрнуо. Црква је, као и стара, посвећена св. Арх, Михаилу 8. новембра.

По свршеном европском рату, а трошком ожалошћених породица, израђена је једна гранитна спомен плоча, у рату од 1912—1918. године, изгинулим и помрлим борцима, из парохије Грачаничке, за слободу своје отаџбине и пришрафљена унутра у цркви за северни зид, баш према јужним вратима, те је црква постала чувар славних имена ових заслужних синова за веру и отечество.

8. септембра 1920. године по ст. к. основан је при иркви грачаничкој један фонд ради корените преправке цркве у крову и израде иконостаса, те да се тако доврши оно, што оснивачи нису стигли учинити.

Први улог у тај фонд дали су Чедомир М. Марјановић из Стубла и његова жена Милева за спомен
Милевиног деде пок. Љубомира Ђедовића, бив. из Стубла, уложиоши 1.000.— динара. — Тај је фонд још недовољан да може намераваном раду приступити, али у парохији има добрих људи, којима је Бог дао довољно средстава да могу добро дело учинити, те је очекивати, да ће се они показати достојни потомци својих предак, да неће жалити трошка да свој храм улепшају.

Црква Грачаничка има све протоколе за уписивање рођених, умрлих и венчаних лица, почев од 1837. године, када су се први пут почели водити, па до данас. Први свештеник, који их је почео водити био је тадањи свештеник Недељко – Нешо — Ранисављевић из Грачанице, који је умро 2. јуна 1878. год. У Грачаници. Послсдњих година имао је капелана, где се измењало њих неколико при Грачаници: Симеун Илић – ерцеговац становао у Ваљеву, па Андрија Јовановић, родом из Београда, био је више година капелан а доцније постао парох Ћелијски, Затим само неколико недеља 1877. г. сада 7 блаженопочивши, прота Илија Поповић, који је убрзо постао парох цветановачки, па доцније парок мионички и намесник кодубарски, на ком је месту и умро на Тројице 1925. године.

Као свештеник, грађанин, родољуб, и у сваком погледу, био је примеран. Родио се у селу Вртиглавама код Мионице.

После смрти пок. поп-Неше био је свештеник неки Јован Ристић, опет Херцеговац, па иза њега — годину дана — 1880 — млади свештеник Владимир Ј. Томић, рођен у Стублу, син ћелијског свештеника Јеврема Томића, који је брзо умро.

Године 1880. постао је парох грачанички Јефта Поповић, прота, рођен у Бабинама, у Херцеговини; био до 1895. г. када је отишао за пароха ћелијског а 1903 оиет се вратио на парохију грачаничку, на којој, је о-стао до 3. јула 1912 године, када је, у дубокој старости умро у Ћелијама и сахрањен код цркве ћелијске. За мало је још фалило па да жив дочека ослобођење његовог родног краја од Турака, за чим је стално жудео и на чему је много радио.

Од 1896 до 1903 године био је парох,, проте Јефте син Василије Поповић, који је 1903 године отишао за пароха Ћелије, — разменивши се са оцем.

Од 1912 године па до марта 1926 године био је парох Александар Д. Јеремић, сада прота и судија духовног суда охридског. Рођен у Јошеви срез Ваљевски.

Цркву грачаничку народ сматра као место где Бог нарочито показује своју моћ и своју милост према онима који му се са вером обраћају. Ради тога тешки болесници нарочито посећују ту цркву и многи налазе исцељења.

У Охриду, прoта Ал. Д. Јеремић

Извор: http://istinoljublje.wordpress.com