molitvoslovm

Владимир Димитријевић: Монах Јаков Арсовић, свети сведок покајања

Објављено 21 август 2017

jakov tumanski1ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

МОНАХ ЈАКОВ АРСОВИЋ - СВЕТИ СВЕДОК ПОКАЈАЊА

Поштовани читаоци, поводом данашњег, првог празника новопрослављеног преподобног Јакова Арсовића - Новог Туманског, доносимо свето житије, као и низ  богонадахнутих текстова ове сјајне звезде богомољачког покрета и духовног чада св. Владике Николаја...

 

ПРЕТХОДНИ ЖИВОТ И ПОКАЈАЊЕ

Рођен је на Кушићима код Ивањице 13. децембра 1893. године од оца Јефта и мајке Саве Арсовић, као пето дете. Завршио је два факултета, и имао два доктората (један од њих је бранио у Монпељеу, на тему мисли Блеза Паскала).

До 1929. године био је у дипломатској служби Краљевине Југославије у Француској, а онда се, дошавши у додир с богомољачким покретом, окренуо покајању и животу у Христу. О његовом обраћењу архимандрит Јован (Радосављевић) пише да се то десило када је Владика Николај заказао велики богомољачки скуп у Врњачкој Бањи: “Силан свет се сакупио. Дошло је много и богомољаца и проповедника из Богомољачког покрета. Радоје Арсовић као да је био покренут промислом Божјим из Париза нашао се, веле, баш тих дана на одмору у Врњачкој Бањи.Седео је у парку на клупи, посматрао онај свет и одмарао се. Испред њега су били и богомољци пропведници, Владика и маса народа. После познате Владичине проповеди ређали су се и други проповедници. Један Богомољац са села проповедао је једној групи народа реч Божју. Радоје Арсовић , како се налазио близу њега, пажљиво је пратио сваку реч тога проповедника у сељачком гуњу. Када је завршио проповед пришао му је, честитао и упитао одакле је и какве школе има. Кад је сзнао да је обичан човек са села и са четири разреда основне, колико је тада село највише могло дати, он се замисли како је тај верујући наш сељак, без школе постигао толико знање и тако речито Богопознање, а он ето, са толиким школама удаљио се од свега тога. Тада приђе владици Николају и упита га да ли би хтео да га прими да буде у манастиру монах. Познавајући га из ранијих разговора с њим, Владика оћута, па му рече:"После три дана дођи код мене у Охрид у Митрополију, па ћемо видети““.

ИСКУШЕНИК – МИСИОНАР

Радоје Арсовић је примљен да се спрема за монашење. Пратио је Владику Николаја и као искушеник и као сарадник богомолничког часописа „Мисионар“, а на Охриду и у Битољу остао је до 1936, када је прешао у Жичку епархију. Мисионарио је пре монашења. Његова мисионарска искуства,испричана на једном побожном сабрању, записао је у „Дивану“ Владика Николај:“Неки наши мисионари плаше се да уђу међу раднике сматрајући да су они непоправљиви безверци. А то је потпуно нетачно. Ево, у Крагујевцу је највећа државна фабрика. Многи фабрички радници примају наш лист, читају наше књиге, причешћују се, славе крсне славе и певају у црквеном хору. Ко су радници него наша браћа? Наш покрет не сме бити само сељачки, сталешки. Он обухвата све слојеве, све сталеже. Стоји изнад сваке партије и изнад сваке политике. Ја сам дуго живео у Крагујевцу код сестре хаџи Милице Јовановић и општио с радницима. То су људи са живом и жедном душом. То су људи врло интелигентни који добро знају да пропаганда која се води међу њима ради побољшања материјалног стања је нешто привремено. И они, као сељаци, и сви нормални људи, траже нешто дубље и трајније, траже храну душама својим. Траже Бога. То су мили и добри људи. Баш један од радника причао ми је како је постао побожан. На Солунском бојишту, каже, неко је давао српским војницима укоричен Нови завет на дар. И он је узео и метнуо у леви џеп од шињела. Није ни читао. Чак је и заборавио да га има. Пукне пушка непријатељска, њега погоди куршум и он падне. Мислио је да је рањен. Потом је нашао рупу у шињелу и куршум заривен у ону малу књигу. "Свето писмо, вели, спасло ме је". И он почне од тада читати ту малу књигу - највећу у свету по вредности, а после рата упише се за нашег члана. Пазите дакле, ви сељаци, не одбацујте раднике. А ви опет, радници, не подништавајте сељаке. Сви сте Христови. За све вас Христос умре да вас учини бесмртним синовима Божјим.“

jakov tumanski

КАКО ЈЕ ЖИВЕО БОЖЈИ СЛУГА?        

Пришавши Христу, у потпуности је изменио свој начин живота. Отац Јован (Радосављевић) пише: “Носио је просто похабано одело. Видећи га тако неуобичајено скромно одевеног, његова сестра Иванка, која је живела у Чачку купи му ново, лепо одело. Но он га понуди првом сиромаху кога сретне на улици, тј. понуди му размену, а сиромах му одговори: "Нећу, лопове, то си ти сигурно некоме украо, па сад хоћеш мени да подвалиш"... Са повратком Владичиним из Македоније у Краљево на жичку епархију доћи ће у Жичу и Радоје Арсовић као и већи број монаха из манастира Светог Наума. У то време из Македоније долазе у жичку епархију из Манастира Калишта и отац архимандрит Рафаило Хиландарац с већим бројем монахиња. Доласком у Жичу запажено је да се Арсовић одликује ретким смирењем, светоотачком мудрошћу и ћутљивошћу, то јест молчанијем.Говорио је само онда кад је неопходно, и тада се од њега имало шта и чути./…/

Он је стално радио у жичкој штампарији. Само недељом и празником лети, проводио би одмор иза црквице Светих Апостола Петра и Павла, с јужне стране до оградног зида, седећи на једној дасци лепо замаскиран у зеленом жбуњу и читао би Псалтир. Свакоме ко воли монаштво било је мило видети га и кад ради и кад ходи. Радио је марљиво, вредно и некако достојанствено и молитвено, а кад хода ходао је тихо, с размишљањем погнуте главе као да разговара с неким, и примећивало се да се у ходу моли. Убрзо је тада постао монах, свакако на предлог Владичин. Онако у дугој, сивој, прљавој од штампарске фарбе мантији, са дугом кестенастом нечешљаном косом, веома густом и дугом брадом и високом светогорском скуфијом са везаним крстом на челу и крстастим у руци штапом, у свом тихом ходу изгледао је као Свети Антоније или који од светих подвижника првог времена хришћанства. На његовим еванђелски апостолски ведром и поносном лицу и челу без бора, с малом брадавицом на средини, оцртавао се читав рај и блаженство тога Христовог човека и подвижника. Зато је разговор с њим бивао прави празник.

jakovarsovic

Рекли смо да се отац Јаков носио вема скромно.Некад је изгледао и као јуродив. Понекад би носио, поред сиве и много прљаве од штампарске фарбе мантије, на ногама неку чудну обућу. На пример, на десној нози носио је сеоску вунену чарапу, некад и са старинским и широким носем или врнчаницом, како се то на селу каже. А на левој нози носио би стару, куповну фабричку чарапу и неку стару изношену и изанђалу ципелу, ваљда као остатке из свог сеоског порекла и цивилизације којој је припадао и којом се некад заносио, па их је сад у свом смирењу овако спојио у неспојиво јединство... Или је, можда, порочки хтео да прикаже нова, модерна времена, која долазе и која нам могу донети духовну ругобу понижења... Крајем 1938. или у пролеће 1939.године Радоје Арсовић замонашен је у манастиру Жичи у малу схиму и наређено му је од жичког владике да се уредније одева. На монашењу добио је име Јаков. У цркви је имао своје стално место. На њему стоји као свећа мирно, од почетка до краја богослужења. Касније је долазио каткад за десну певницу да чита или пева.  

У штампарији је радио до касно увече. Тамо је и спавао. Његова постеља била је једна гомилица сакупљене од обрезивања разне хартије, у једном углу штампарије, покривене ћебетом, и то је све. Био је веома штедљив како у говору тако и храни. Храну је употребљавао биљну, углавном бајату, па чак и мало укварену, кад се од ње више не осећа пријатан укус. Сакупљао би разне траве и коприве и од тога кувао чај или јело У монашку трпезарију ретко је долазио, обично о празницима. Млађој братији, поготово искушеницима и манастирским куварима често је саветовао да буду штедљиви и да не остављају приликом обеда мрве и комаде, наглашавајући да је хлеб благодатни дар Божји дат нама људима за одржавање живота, без којег не можемо ни дана нормално живети.

Кад тај савет није довољно схваћен, онда би отац Јаков сам својим драстичним примером то показао, и тиме кроз своје смирење и понижење све застидео. Тако се он једном приликом, носећи неку плехану чинију да узме у кухињи хране за себе, надвирио пред кухињом у чабар с помијама, па кад је видео у њему много комада хлеба, прекрсти се, засука рукав од своје мантије и шаком заграби два-три пута оног већ киселог хлеба. Стави га у своју чинију и врати се у штампарију. Видећи то сви су се у манастиру запрепастили питајући се:како ће то јести? Некада се у зимским данима могло видети како и бос хода испред штампарије и до кухиње по снегу. Владика Николај познавајући добро оца Јакова, поред свега тога посебно га је ценио и поштовао. Ценио је његов монашки живот и знање. И кад год би му наредио да се посаветује с оцем Јаковом и договори око штампања, отворио би прозор на својој радној соби окренутој према штампарији, и кога прво викнуо би:"Дијете, зовни де ми Доктора". Тако је увек звао оца Јакова. И онда би се с њим договарао у вези штампања својих рукописа, поготово оних који су се штампали у "Малом мисионару" и другим листовима "Жичке еванђелске делатности". /…/        

Све ненужне разговоре са женским светом је избегавао. Једном приликом седео је он, негде 1939. године испред штампарије на врх степеништа крај велике цркве, на једном камену од неког старог капитела, и окренут према цркви погнуте главе љуштио је кромпир. У том тренутку наишла је нека госпођа и пришла оцу Јакову с намером да се с њим поздрави и поразговара. Он је ћутао. "Радоје, проговорила је она, познајеш ли ме?" Он је и даље ћутао. "Радоје, окрени се! Знаш ли од кад се нисмо видели...,"настављала је своју причу ова сирота госпођа, но није могла добити никаквог одговора. Тада се са чуђењем и дивљењем удаљила од њега. То је, веле била нека његова колегиница са студија из Париза. У погледу црквеног појања отац Јаков је сматрао неприличним и непристојним да монахиње певају у мушким манастирима, као и обратно, да монаси певају у женским манастирима. Тако, кад би монахиње приликом посете Жичи запевале у цркви, он би одмах напустио богослужење и журно отишао у Краљево да га тамо настави.

Од свих тадашњих монаха у Жичи отац Јаков Арсовић чинило се да је највећи подвижник. Споменули смо његову скромност у храни и одевању, а овде да споменемо један друкчији облик у вежбању светог монашког смирења и јуродивости што изазива дивљење. Неупућени у монашки и хришћански живот рећи ће: "Па то је ненормално! као и оно са вађењем хлеба из помија".- Једанпут затражи он манастирска кола и коња да превезе хартију и неки други материјал из Краљева за манастирску штампарију. Па кад их није добио, с обзиром да му је то било хитно, он се упрегне сам у једна лакша кола. Неки од манастирских искушеника помогли су му да их истера само преко жичке реке до пута, а даље их је сам до Краљева вукао. Вратио се увече, касно, с материјалом на колима, али доста заморен.

Причало се већ сутрадан да се читав рој деце окупљао око њега кад је краљевачким улицама вукао кола. Но он је мирно ишао погнуте главе, као да није ни приметио такву своју публику. О томе је као и о оном дијалогу с колегиницом из Париза испред Жичке штампарије, писала дневна штампа. Отац Јаков је као жички монах и духовник посећивао и многе православне богомољачке саборе пред други светски рат, сам или с владиком Николајем. У својој скромној и похабаној монашкој одећи, а веома образован, још више је привлачио пажњу народа. Био је даровит као проповедник иако монашки ћутљив. Његове јеванђелски речите и концизне проповеди и поуке из хришћанског живота на саборима у Жичи, Пожеги, Овчарским манастирима, манастиру Тавни, Сарајеву, Београду, цркви Ружици, Крњеву, Лелићу и другим местима дуго су се памтиле и препричавале. Поред своје апостолске мисионарске делатности отац Јаков је помагао обнову запуштеног манастира Свете Тројице у Овчар Бањи, као и друге наше цркве и манастире. О његовим хришћанским делима и подвизима, као и мученичком крају и смрти, могла би се написати читава књига. Он је мало писао а више је животом и речју проповедао и штампао готове Владичине рукописе“.

СВЕДОЧЕЊЕ ОЦА САВЕ

Отац Сава из Вазнесења под Овчаром причао је о његовом подвижништву као ретком примеру у наше дане. У појасу је, каже отац Сава, био „танак као керуша“; стално је носио дроње уместо одеће, које је прао на реци и сушио на шибљу око реке. Имао је обичај да се подвизава по двадесет дана стојећи у неком шифоњеру – ни да легне, ни да седне. И још:“Он лично ретко кад је за совру седао. Тамо на дну је седео и некакву земљану чинију узме његову, па отиде у ону спалчињару и захвати и однесе у келију, и то стоји опет пенаест дана, док оволики црви не буду, па онда једе.“ Одбио је да буде не само епископ, него и свештеномонах. Касније се у сну јавио оцу Гаврилу из Ралетинца, и рекао му да је на митарствима добро прошао, само је био питан зашто није хтео да буде јеромонах, јер је то требало да прими као послушање.

ПРОРОЧКО СТАЈАЊЕ ПРЕД РАТ

Познати богомољац, судија Јован Сарачевић, потоњи владика Сава Едмонтонски Руске Заграничне Цркве, сведочи да су многи поступци оца Јакова, и пре Другог светског рата, били пророчки; његово упрезање у кола од Жиче до Краљева један свештеник је исмевао, док је други говорио да је и пророк Јеремија носио јарам о врату, и изазивао гнев и подсмех Јевреја, али да је то символички пророковало падање Израиља у вавилонско ропство. И ово упрезање оца Јакова можда има такво дејство, говорио је тај свештеник (што се показало као тачно).

Извесни др Н. Брзовић сећао се појаве оца Јакова, у својој изношеној одећи, пред Патријаршијом ( и то уочи Другог светског рата ):“Стао тај калуђер пред саму Патријаршију, баш на главни улаз. Нова Патријаршија, права палата споља и изнутра, све се сјаји од реда и поретка, а онај необични калуђер као да квари ову хармонију. Улазе чиновници, протојереји, монаси, разне личности запослене у Патријаршији, па чак и даме, намазане и намирисане, журе у црквени суд на бракоразводне парнице. Разводе се. Калуђер само стоји, сагнуо главу, а цела му појава као да говори: “Покајте се, јер се приближава казна Божја!“ Не миче се Кале (хипокористик од „калуђер“, нап. прир.) са тога места док не прође дан, и док се велика врата не затворе. Тада лаганим кораком одлази на Калемегдан. Седне на једну клупу, извади из сељачке торбе проје и лука, па вечера онде пред целим Београдом, који је изашао да се прошета после гурманске вечере, заслађене масном гибаницом.Пошто се напио воде на чесми, наш Кале отиде до цркве Ружице на молитву, да би онде и ноћ провео, наслоњен на једну надгробну плочу. Сутрадан ето га опет пред Патријаршијом, стоји и ћути. Али његово ћутање није празно, сви га разумемо, почињемо да се присећамо шта тај тајанствени калуђер хоће. /…/Мило нам га је видети свако јутро. Освежава нас као добра молитва, као врела суза пред свето причешће. Делује некако покајнички, светитељски. Журиш се на посао, пун си брига, ниси се честито ни Богу помолио, а камоли Свето Писмо отворио. Али на вратима стоји Кале као утеловљена молитва, као Свето Писмо отворено за читање и покајање. Обузима те неки страх и радост у исто време. Чини ти се као да те Христос гледа, и као да те зове да станеш и о Царству Небеском размишљаш. /…/ Али једног дана – нема нашег Калета. Док је био ту, нисмо смели ништа да га запитамо, а сад би имали толико тога да му поверимо. /…/Кратко време после посете тајанственог Калуђера Београду и његове несхваћене неме проповеди, Немци су засули нашу горду престоницу бомбама. Хиљадама жртава пало је првог дана. Српски народ је пошао на своју Голготу и расуо се по целој кугли земаљској.

Камо среће да смо послушали нему но јасну прповед пророка Калуђера и поли путем покајања пре но што нас је Господ казнио за грехе наше. Стога макар данас да почујемо речи његове и да се обратимо Господу, па да се вратимо нашем Сиону из земље туђе.“

ПРОРОК У РАТУ

За време рата, прво је био у Жичи (кад су је Немци бомбардиовали, у јесен 1941, он је стајао за певницом, док су сви остали разбежали);бивао је у Љубостињи, али је ишао и проповедао и другде.Мати Гликерија из Ћелија је, са својом сестром, будућом монахињом Антонином, као девојчица у пролеће 1944. запамтила великог србског подвижника, оца Јакова, који је око себе окупљао децу са Чубуре, учио их побожности и водио у цркву. Деца су га неизмерно волела, мада су их родитељи склањали од њега, због његовог „јуродивог“ изгледа. Рекао је да ће две девојчице у црвеним хаљиницама (будућа мати Гликерија и њена сестра) постати монахиње. О томе је сведочио љубостињским сестрама Монах Јаков је имао толико храбрости да је излазио и пред немачке војнике, говорио им о скорој пропасти и позивао их на покајање       .

Владика Сава (Сарачевић) писао је у својим успоменама да је 1943. године отац Јаков био у Београду, и да је у неколико храмова проповедао, али свештенству се нису много допали његове оштре речи, и нису му радо дозвољавали да беседи у храмовима. Онда је он почео, са дозволом власти, да беседи по београдским гимназијама, где је остављао снажан утисак.

jakov tumanski1

ОБРАЋАЊЕ СВЕШТЕНСТВУ СРБСКОМ

У време рата, он се свештенству обратио посланицом, у којој је подсећао и опомињао: “Отци и братие! Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побјеждајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.

Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву". То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија", ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога носле, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније - а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про'одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томезаинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?

Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата - Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит."

Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех... То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!

По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни" (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.

Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.

И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан" и „скакавац"; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.

Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.

Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.

Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте облуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај". Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.

Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.

Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.Предње примите братски, до разума и срца“.

Изгледа да је невелики број свештеника ово примио до разума и срца.

ПЛАЧ НАД БЕОГРАДОМ

Владика Сава се сећа да је у јесен 1943. отац Јаков плакао кад му је он причао о тепих – бомбардовањима која уништавају читаве градове и насеља. Када је требало да напусти Београд, он је дошао до Сарачевића и њему и још једном његовом другу испричао да треба да се склоне из престонице, јер ће ускоро бити великог страдања. Пријатељ Сарачевићев се није слагао, говорећи да је то немогуће. Али, отац Јаков је био упоран:“Немојте, молим Вас, да ме питате како ја то знам. Ни сам не знам како знам. Но могу да Вам кажем да је то слично као са манастиром Жичом. Кажем ја монасима жичким:“Оци и браћо, напуштајте манастир“. А они се смутили и оклевају. Неће нико да крене из манастира. А ја опет њима:“Људи Божји, шта је са Вама, шта сте се смутили? Зар хоћете да изгинете? Излазите, напуштајте манастир“.“ Одмах после немачке „штуке“ бомбардовале су Жичу. Да су остали у светињи, сви би изгинули. Било је то 1941. године.

ЗАВЕШТАЊЕ ЈАКОВЉЕВО    

Када су комунисти дошли на власт, он је наставио да проповеда и позива народ на покајање. Безбожници су га гонили, али се он на то није освртао.Био је свагда у служби Христу и свом напаћеном роду.

Године 1946, отац Јаков је кренуо из Београда за манастир Туман. Са собом је вукао“бисаге“ са осам хиљада примерака молитве „Оче наш“. Уз пут, у возу је делио путницима те молитве; комунисти су га због тога злостављали и тукли. Идући пешке из Божевца у Раброво, занемогне, и падне на постељу у кући побожног човека Васе Поповића. Ту је био у тешком телесном, али молитвено будном стању, од понедељка до суботе, када се исповедио и причестио, а затим преселио у блажену вечност Христову.

Гроб овог светог човека налази се у манастиру Туману, одакле нас и данас подсећа и опомиње шта ће бити с нама ако се одрекнемо Христа.

Владика Сава је својевремено записао: “Наши људи у емиграцији греше кад се свађају и окривљују један друго за наш слом, наводећи при том само политичке узроке наше пропасти, а заборављају на оне најглавније, на моралне узроке пропасти, гажење моралног закона и непоштовања самог Творац тог закона – Бога. Много се нагомилало греха и то мора да се увиди, да се сазна. Тек тада може доћи слога и спасење. Сила греха је стихијна раједињавајућа сила“.

Отац Јаков нас је учио да је србска слога – света слога у Христу. И на том путу нам је једино спасење. Ако га услишимо, за нас има наде, оне којој се свештеник на крају Литургије обраћа са:“Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби!“

Преподобни оче Јакове, моли Бога за нас!  

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/7302/1/

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски