molitvoslovm

Свети Петар Цетињски: Наслеђе

Објављено 31 октобар 2017

petar cetinjskiСВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

ПИСАНО НАСЛЕЂЕ - ИЗБОР

И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која ( = јер) у српском народу, како и у греческом, гордост царује. (Из посланице архим. Арсенију Гаговићу, 1804. г.)

 

...Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило...

 petar cetinjski
ПОУЧЕЊЕ У СТИХОВИМА

Ну послушај, драги побратиме,

Или брате, прељубазно име!

Ере ћу ти истину казати,

Но запази, нећеш се кајати

Што су давно рекли и казали

Мудри људи, који су познали:

Да у Турске и у љуте змије

Хришћанскога пријатеља није,

Ни разума бистра у пјанице,

Ни у лажи тврде узданице;

Ни вјернога друга у страшивца,

Ни поштена чојка у свадљивца;

Не уздај се, брате, у лакомца,

Одступиће и од Бога творца,

Од закона и од своје вјере,

Неће пазит оца ни матере,

Отачаства, рода, ни племена,

Јер не љуби части ни поштења;

Нако благо, да се обогати,

И зато ће свакога продати!

Ово велим само за лакомца,

За лакомца, љуцкога трговца,

Који љуби благо преко мјере,

А продаје вјеру у невјере,

Вјеру драгу отачаства свога,

Најпослије и себе истога!

Пак остаје така издајица

Како тужна, лакома лисица,

Кад на маму буде преварена

И у ломна гвожђа ухваћена;

Да се трже, сама себе глође,

Докле ловац изненада дође,

Па је дрвљем и камењем туче,

Најпослије и кожу јој свуче.

Свакоме се тако догодило,

Коме опште добро није мило,

И који ће бити издајица,

Да га божја сакруши десница!

А ти, брате, здрав и весел буди,

За потребу немој жалит труди!

Слушај мудре, а мало бесједи

И хришћанским путем себе води.

Који млого збори без разлога,

Кајаће се од говора свога;

Кад што речеш и кад ријеч дајеш,

Пази добро, да се не покајеш:

Срамота је сада ријеч рећи,

Обећати, па се покајати;

Коноп веже коње и волове,

А поштена ријеч витезове.

Држи слогу, а моли се Богу,

Љуби добро и драгу слободу;

Добро, рекох, а не самовољство,

Ни лаживо клето лицемјерство;

Пази ово моје говорење,

Биће теби радост и поштење,

А у туђе поштење не тичи,

Но се радуј, весели и дичи,

И кад видиш поштена главара,

Војеводу, суђу, ал' сердара,

Добра чјка, ал' разумна кнеза,

У народујунака витеза,

Или частна, мудра свештеника,

Што је добро, то је општа дика.

У народу што је од потребе:

Поштовати старије од себе,

Мудре људе, праве савјетнике

И војнике, храбре начелнике.

Ако хоћеш бити многољетан,

А на овај свијет пуно-срећан:

А ти поштуј драге родитеље

И духовне оце, учитеље,

Да благослов од Бога получиш.

А и вјечно блаженство добијеш;

Да нам Бог да свијем православним,

Ја из свега мога срца желим.

У хилебна и лукава друга

Стоји немир, свако зло и туга.

А шпијуна и вјероломника,

Хришћанскога рода издајника,

Који свађа браћу из подмукла.

Њега хрђа и несрећа тукла

И божја га поразила рука,

Ка'но клета Бранковића Вука!

Бјежи од тих, ка' од змије љуте,

На зло какво да те не напуте.

Ни то, брате, добар јунак није,

Који браћу и земљаке бије

И замеће кавгу у дружину

И у родну своју покрајину;

Но се онај јунак може звати,

Који ј' кадар храброст показати

Пут злотвора, кад зове свакога,

Слава диже војника храброга.

Које добар јунак од искона

За обрану вјере и закона

И слободе миле нам и драге

Отачаства, ђе жно нам се граде,

И таки сејунак нека фали,

Фалиће га свако и остали;

Од јунаштва има име право,

Доби сабљом на поље крваво,

Ка жно Милош који уби цара

И у бојујош млоге похара:

Ш њим Косанчић Иван и Топлица,

Ти с Милошем бјеху обојица.

Те Мурата уби и погази

На Косову ђе се и сад пази,

Саграђен је ступац каменити

За вјечити спомен вјековити.

Ал' је оно гласовита дика

Славенскога рода и језика

Змај Скендер-бег турски побједитељ

И својега рода садржитељ,

Који доби пребијелу Кроју

И осталу бановину своју;

Коме Турци златом окиваше,

И при себи на прси носише,

Да би стекли Ђурове крјепости;

И од бојне славе то је био,

Чим се бјеше Ђуро огласио;

Гласиће се вјерно без престанка,

Јер не бјеше таквога јунака,

Нити гаје породила мајка,

Нит ће мислим, до суђена данка.

Сад ево ти Јанко војевода,

Који бјеше брана и слобода

Унгарскога краљевства и круне,

Што му и сад дају фале пуне;

И што бјеху витези остали,

Које народ вас хришћански фали:

Ка'но Рељу и Краљића Марка,

За њим вазда и данас Бугарка

У црно се види обучена,

А у срце прељуто мучена.

Ал'је тужно свијех пребројити

И у једну пјесму садружити,

Је би пјесма млого дуга била,

Пјевачима те би досадила;

Но све, побре, што сам бесједио:

Нит' сам плака - нит' се веселио;

Тек ћу казат зло и јаде моје

Све које су нама од неслоге,

Од лакомства, злобе и зависти;

О, плачите, како ија исти!

Мени не би муње ни стријеле

Тако моје срце разнијеле,

Ка но кад ми дође на памети,

Што учини Бранковић проклети!

А да би се то име, не било,

Из нашега рода истражило,

То је исто моја жеља жива:

Да се нико Вуком не назива;

Вук издаде Србе на Косову,

Заборави милост Исусову;

Тако славу и вјечно блаженство -

Таста свога славнога Лазара

И славнога српског господара,

Нити кога жали, нити пази,

Сваку љубав он под ноге згази:

Су дванаест хиљада коњика

Све по избор силна оклопника,

У Тураках дворити побјеже,

Стога Србин у ропство уљеже;

Па Лазара Турци посјекоше,

А потоци сузах протекоше,

По сва мјеста ђе су гођ хришћани,

Црном крвцом свуђе смијешани;

Јадној српској мајци низ образе,

Коју и сад невјерници газе!

Ту сердари, бани и војводе,

Што избраних бјеху из слободе,

И што бјеху остали војници,

Погибоше у бој свиколици;

И што бјеху цркве и олтари,

Сад мечитијесу и мунари;

Што ли бојне куле и дворови,

Славни Призрен и други градови,

То су сада тамнице студене

За несрећне Србе направљене!

И од тога несрећнога дана

И до данас ево без престана

Турци Србе бичем ударају,

Испод ногу плешу и харају;

И ево ти, брате, ране горе,

Кад их море, овако их коре:

"Ово су вам од неслоге плате,

Што добисте, нека и сад знате"!

Је ли, брате, ране жесточије,

Но стријела срце кад пробије?

А ни она није тако јака,

Да разбије срца у јунака,

Ни остала никаква работа,

Као таки укор и срамота:

Ево како Бранковићу Вуче

Тешки јарам на Србе навуче;

Србе Турци газе под копита,

Рад његовог проклетога лита,

Те га свако и куне и псује,

Боже! вјечна мука нека му је!!

testamentpetracetinjskog

 

ТЕСТАМЕНТ СВЕТОГ ПЕТРА

Од нас Владике Петра

Благородној господи духовног и мирског чина, главарима и старешинама и свему народу црногорском и брдском сресрдно о(во) најпогоње поздравље.

Сватко знаде и види како сам ја од давнога времена оронуо и пануо, те не могу већ никуђ, нешто од старости, а највише од свакојаке муке и труда, које сам у вељи мој вијек за народ црногорски и брдски подносио и за слободу хришћанске вјере и нашег отачаства претрпио, чувајући народ и сиротињу као своју душу. Но то и сам видећи и познавајући своју слабост и болест неизлечиву и да ми се смрт приближава, написао сам нека потребита писма и књиге и наредио их све, ђе сам имао што посилати да се пошље по мојој смрти, тако и вама и свему народу црногорском и брдском написах и оставих ову књигу, коју сви да чујете и добро разумијете пријед него ме укопате. Молим свакога Црногорца и Брђанина малога и великога, којему сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак опрости, од свега срца и душе, и тако ја опраштам свакојега малога и великога, који ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакому задовијек и на страшни Божији Суд о второму Христу Бога пришествију.

Пак најпрви свему народу чиним аманет и самосилнијем Богом свега свијета Творцем и свом силам небесном заклињем свеколико да ме с миром у тишини и љубави општенародној кротко укопате и ожалите, да не би ни крвник крвнику тадер проговорио ни горке ријечи. Другу вас молбу молим и страшнијем и свемогућнијем Богом заклињам, да на моје прси вјеру задате и утврдите кроз сву нашу земљу и епархију, кроза све нахије, села и племена, да нико никога ни за што не тиче до Ђурђева дне и дотадер надам се у Господа и Спаса нашега да ће вам начин живљења бити занаго учињен и суд у ову земљу царски постављен, које сам ја у нашега свагдашњега покровитеља и бранитеља испросио и исплакао, и то сам вама и пријед говорио некијема – да ја за вас и за општенародно благополученије и добро живљење и брижим работам, како и Бог знаде и коко ћете и ви свиколици до мало времена знати и видјети.

Изван тога највише вас свакојега молим и све иетинскијем Богом Сведржитељем заклињем и ваздашњи аманет чиним и остављам, да црковно добро и имуће, гдје год је какво, не тиче нико никада за ваших свих и за сваку вашу срећу и поштење, и да ми свако црковно чељаде, калуђере, како служитеље моје и ваше пазите и држите, како сам их и ја исти вазда пазио и држао. А ја на моје мјесто насљедником и управитељем од свега мојега, народскога и црквенога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова, у којега се надам да ће бити човјек од посла и од разума, колико је преблага Отац Небесни благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему народу црногорском и брдском на вијеки препоручавам свијем срцем и овом душом.

Најпослијед још нешто да вам кажем и избистрим, о браћо и народе црногорски и брдски! Но чујте и за вазда знајте од мене, који вас нијесам никада лукавио и на злу срећу никога наводио. При смрти мојој објављујем вам нову Божју истину: како је тешко лакоми на лафу (= новац) московску, и не заслужујући је, мислио и зборио, да ја изједох све и браћи подијелих штогођ новца из Русије од цара народу доходи, ема се сваки вара и гријеши у то, и ја вас вијерно и поштено овијем путем, на који ћу задовијек, свакога увјеравам да од ове лафе московске, како се говори, ништа никућ дестрегао (= потрошио) нијесам, но ето је ова у готову и на гомилу, и да је она од цара мени на образ и на расположење по мојим молбама дошла, и на ползу свега народа орпскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не трошим, како и нијесам никуђ ни динара, до што сам на кудук (= суд), докле га опета силни и безумни људи не развргоше, за које ја чист остајем иред људима и пред Богом. Пак сам и ја за те новце нашему цару и покровитељу писао да учини он за те његове аспре какву хоће наредбу и одговорио ми је да ће својега официјала овамо послати, који ће и те аопре примити и харчити на суд, који ће он поставити у нашу земљу. И моја је највећа рана на срцу, коју ћу и у гроб понијети, што и то још не дочеках за мога живота.

Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклеству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило.

Свијема пак добријема, вијернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благославеније од рода у род и ва вијеки вјекова – амин.

На подлинном собственно  Его печат и подпис Его:

Цетиње 18. Октом. 1830. годишта.    влад(и)ка ПЕТР с. р.

Повељенијем Јего Високопреосвјаштенства Господина Митрополита Черногорскаго Петра Петровича Његоша пред смерт јего написал:

Секретар Симеон Милутинович

 

sv Petar cetinjski rusija

 

Свети Петар Цетињски

ПЈЕСМА КАРАЂОРЂУ

Нека хвале све редом крајине

Витезове своје отаџбине,

А ја хвалим витеза војника

Од Славенске крви и језика,

Баш у моја доба и времена

У сред Српске земље порођена,

По имену Петровића Ђура,

Кога иста позива натура,

Да избави своју мајку драгу

Из чељусти јадовиту врагу.

То мислећи и Бога молећи,

Да му свагда буде на помоћи,

Само - седми поче војевати,

И остале Србље позивати.

Сјекућ Турке невјерне хајдуке

Он витешке окрвави руке.

То виђела од планине вила,

Пак полеће на лагашна крила,

По Србији вила кликоваше

Те јунаке Ђуру пошиљаше;

А када се они саставише,

И од Ђура наредбу примише,

Свак се на бој драговољно спрема,

Но оружја ни девети нема,

Ал' имаду срце Краљић' Марка

И десницу војеводе Јанка.

Бију Турке су чим кои може,

Бога молећ да им припоможе,

Освојише Рудник и Ваљево,

Чачак мали пак и Смедерево;

Ту оружје турско уграбише.

И велики шићар задобише,

Кад то чуше Бугарци јунаци,

Херцеговци и млади Бошњаци,

Млоги родна мјеста оставише,

У Србију равну ускочише.

Весело их Ђуро дочекива,

Он свакога грли и целива,

Пак им даје пити вина хладна

И починут' на сред поља равна;

Ал' јунаци воле боја бити,

Нег' подјелом хладно вино пити.

Тада Ђуро уреди војнике,

И пред њима храбре началнике,

На тврди су Шабац ударили,

И у њему Турке затворили,

Ту се млога крвца прољеваше,

Док се клети Турци предадоше;

Посље тога Ужиц обколише,

И с пролићем крви освоише;

И у оне војничке градове

Задобише бојничке топове,

Пак се отлен Срби подигоше

Палећ' Турске куле и вароше.

Обсједоше стојног Биограда,

Кои но је од Србије глава,

Те га бомбам' и лубардам' бише,

Док и њега најуриш узеше

С бритким' сабљам' и огњеним бојем,

И великим крвавијем знојем;

Седам стотин' добише топовах

А три пута толико хатовах

Зауздане сребрним уздама,

Под сребрним' рахтам и пустама.

Иза тога и не починуше,

Већ најпрву дужност споменуше,

Великоме Богу дати фалу,

Позивајућ' и ђечицу малу

Пак рањеним ране завијаше,

И јунаке мртве закопаше;

Весели се мало и велико,

У Србији земљи свеколико.

Вјеруј, побро, није ово шала,

Него даје вишњем Богу фала,

Колико је Србскога народа

Што се зове Славенскога рода

Међу водом Савом и Дунавом,

Међу Дрином и вељом Моравом,

Сваки своје дневи преповоди

У весељу и драгој слободи:

Ето Србске цркве поновљене,

А џамије турске разорене,

Већ неима Паше ни Спахије,

Ни проклетог Хоџе ни Кадије,

Него Србска вољност процвјетава,

Коју вишња сила осјењава,

А пред војском вије барјак славни,

И на њему ора' двојеглавни,

Ко бјеше Немањића Цара

Од све Србске земље Господара;

Ето Сенат, ето Сенатори,

Вијетници и Губернатори

Сад народна ђела управљају,

И уредбе сваке постављају,

За уредит' славу и слободу

У својему славноме народу.

Ето бјеле славенкиње виле,

На весеље што су се скупиле

Видећ' србску земљу избављену,

И слободу драгу повраћену,

Поздрављајућ' Петровића Књаза,

И свакога по реду витеза;

Једни лете брже над облаке,

Над облаке под сунчане зраке,

Које Бога фале непрестано

За шчастије Србљем даровано;

Друге лете по свим' краљевинам,

И осталим, другим Царевинам,

Свака своим путем понапосе,

Трубом трубећ' Србску славу гласе;

Треће плету Петровићу књазу,

Великоме вожду и витезу,

Златоперни вјенац ловорични,

За његово витежтво прилични,

И војводам Србским на све стране

Златоперне ловоричне гране,

Што је, побре, пофала и дика,

За свакога Србскога војника,

Јер се ловор златни не продаје,

Него само зајунаштво даје.

А остале свеколике виле,

Ето су се у коло скупиле,

Различитим цвјећем накићене,

И слободним лицем украшене,

По Србији земљи коло воде,

И веселе пјесме производе

На пофалу првог Началника

И свакога ветеза војника,

И на радост Србскоме народу,

Кои данас ужива слободу

Под крилима великога Цара,

Од сјеверних страна Господара;

Ал витези кола не гледају,

Него лица знојем умивају,

Желећ' даље прогонити Турке,

И витежке крвавити руке,

Преко Босне и Херцеговине

Да се с Црном Гором саједине,

Којаноје, побре, од старине,

Међу Турке и међу Латине,

У слободи вазда пребивала,

За слободу крвцу прољевала,

Како и сад штоје пролијева

Драгу вољност не пуштаје жива.

Ево, побре, што чини јединство,

Кад једноме даду старјешинство,

И кад није злога самовољства,

И на новце клетога лакомства,

Које рађа клете издајнике,

И државе раздере велике.

Тако Србљи себе избавише,

И безсмртну славу задобише,

Бог им дао сваку добру срећу,

У напредак и бољу и већу,

Да утврде слогу и слободу

Завјек вјеков славенскоме роду;

Вишњи Боже! Тебе фалу дајем!

И молитве свете возсилајем!

 

ПЕТАР I ЊЕГУШИМА

От нас Владике Петра

Превосходитељному господину Губернатору и сердару и кнезу и прочим главаром и старјешинам и свијема Његушима драго поздрављење.

Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња. Јучер ударише Бајице на чељад доњекрајску, пред манастир, која носаху жито у млин; скочише моји људи и не дадоше да жито узму. Ту су пушке натезали да ове наше побију. Иза тога се зађеде бој међу Бајицама и Доњекрајцима за цијели дан, неки Доњекрајци у Влашку Цркву, а Бајице около цркве и на сваку страну око Доњега Краја. Чељад која бјеху у млин пошла не смију се дома вратит, закумили наше момке да их проведу до кућах, и они најприје пошли, вјеру у Бајицах извадили да их слободно могу превести, пак узели чељад да прате, а кад дошли мимо цркве на вељу ливаду, сретну их Бајице и убију у њихове руке једну ђевојку Шпадијерову, која је панула мртва на њихове ноге и хаљине окрвавила.

Кажу ми да су и шиљеж и козе црковне узели, које смо предали на зимницу у Доњи Крај. Сад помислите је ли могуће ово трпјети. Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах.

Зато ви пишем нека знате, ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат, но без вашега и осталијех Катуњана знања нијесам ктио бјежат у Ријечку оли Црмничку нахију или на другу страну, да не речете јере сам кријући побјегао, који јесам ваш доброжелатељ и слуга.

На Цетиње

21. новембра, 1823.

 

ВЛАДИКА ПЕТАР ПЕТАР I ЊЕГУШИМА

(М.П.)

Превасходителному господину губернатору, сердару и кнезу, и прочим главаром, и свијема Његушима драго поздрављење.

Ономланих послах Стефана Лазаревића на Ловћен да настоји купит жита и каза ми да су му крали пшеницу проз прозор от церкве, али му ја не вјеровах и зато нијесам ништа говорио. Но данас видим и вјерујем да ми је истину каза, будући тако на освић јучерањега дневи, проз исти прозор, понијели два сира и два руна вуне от звонарах који у јагањце иду. Ово није велика штета која ће ови манастир осиромашит, али је велико зло и базаконије које се подносит не може, зашто кад у церкву ништа сигурно није како ће бит на другу страну? Сваки народ у свијет почитује своје богомоље, христијани и латини своје церкве, калвини и лутерани своје кирке, Турци своје чамије, Чифути своје синагоге, идолопоклоници своја капишта и сваки се чува како от живога огња да не узме што из онога богомољнога мјеста у које му се име божије слави.

Ја сам видио у Ком, на врата Жабљака, а то и сваки види који у њем дође, не само завјете које у церкви христијани остављају цијеле нето и гору наоколо церкве у сву комску главицу цијелу и нигђе се не види једне мале гране посјечено. А зашто него зато што се и Турци боје от Бога, и от онога богомолнога дома ђе се име божије хвали и призива напомоћ.

Ја совершено знам да је и та церква међу Турцима што је међу вама не би Турци такво безаконије чинили но би слободно у њу могло стојат све што би се находило, како стоји у Ком и у Подгоричку церкву, далеко от кућах, толико сребро церковно, такођер и у остале церкве по Зети. Ви ћете рећ да нијесте свиколици разбојници... жи... овни.

И то је истина. Знам и ја да нијесте, али јесте дужни искат лупеже церковне и кастигат, не само поради што церковно краду и церкву безчесте, него и сувише што свијех вас срамоте и поштење ваше бруче. Вама је, како сам разумио, из саборне церкве Свете Госпође украдено кандило сребрено, што је покојни архиђакон Стефан Марошевић приложио и ви се тајите и ништа за то не говорите колико да сте га свиколици украли. Дакле, не можете рећ да нијесте сви криви, јер ако нијесте лупежи ано лупежима на вољу чините кад их не тражите; и тако они слободно и весело церкве разбијају и лупештине чине, видећи да сваки мучи и да им пут с мучањем вашим на злочинство отварате. Ја знам да ћете и то рећ: "Ми не знамо ко је кандило укра ни ко је сир и остало из церкве с Ловћена понио, а бисмо их кастигали". А како ћете знат кад нећете порадит да знате, што се тиче лупештине учињене у нашу церкву на Ловћен, ево ја дајем сочбине педесет талијерах ко ће ми право насочит лупеже. Дајте и ви за кандило, ако ли ћете и за једно и за друго да уједно сочбину дамо, ја сам тако согласен и готов у свако доба.

Сувише молићемо господа Бога вседржитеља пред којијем ништа скривено ни потајено бит не може да он те лупеже објави и кастига његовом крепком и силном десницом, да им та шићар са злом срећом у њихове руке и у њихове домове уљезе и сваки зли и злосрећни напредак унесе и да им свака добра срећа погине, а зла напредује, и надом и на пут и на свако мјесто куда се обраћали да се обраћају жељни и лишени здравља и свакога весеља и ју[на]чке радости и користи. Но, приђе него ли ову молбу к Богу принесемо и приђе него сочбину дамо, ако ће се ти лупежи покајат и казат своја лупешка дјела, може им бити ласно да се умире [и с] Богом и церквом. И ја их молим и заклињам да тако учине и да се послије не кају, јер на исти начин остаће под клетвом и они који би те лупеже зна и не би их насочио и ако се по сочбини стануше кајат, нека ми вјерује да се умирит нећемо што неће доћ главари церногорски да виде разбој церковни и да суд церкви учине, зашто се на Бога надам да ће се насоћит и ...ит што је с Ловћена понесено да се зна чисто ко га је понио. А по некој прилици чини ми се, и данас знам и ви и Раићевићи знат можете.

Впрочем чекајући ваш обшти отговор за све јесам

ваш доброжелатељ и слуга

влад[и]ка ПЕТР.

На Цетиње, ијуња 14. 1813.

 

http://www.njegos.org/petrovics/svpetarpj.htmhttp://www.manastir-treskavac.com/zitije-svetog-petra-cetinjskog/ , http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/pisma_petra_prvog_petrovica.htm

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски