molitvoslovm

bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

 

Занимљиво тумачење букви (слова)

Објављено 11 јун 2013
jevandjelje1СВАКО СЛОВО ИМА СВОЈЕ ИМЕ

Из писма Боривоја Д. Живковића, повереника Удружења за заштиту ћирилице за Шведску, Вечерњим новостима, фебруара 2004. г.

Аз Буки Веди ...

Српско писмо — ћирилица — од првог разреда Основне школе учи се из књиге БУКвар, а као прво учи се АЗБУКа. Далеке 1933. године, у седмој години живота био сам пошао у Основну школу и уз припремне вежбе за писање, зване „Коса танка” и „Усправна дебела” извођене на таблицама бејасмо увођени у тајне и вештине лепог писања, читања и разумевања, схватања и прихватања. У томе, као највећа радост, стиже и БУКвар. Прва књига. Па и у мојој (садашњој) 77. години најдража књига. АЗБУКа и БУКвар и данас су ми чврсти темељи, а градио их је учитељ (учи те љубави). Још тада сам научио БУКвицу (АЗБУКу). И још тада сам сазнао, захваљујући учитељу, да...

Тумачење слова глагољице (і кирилице) (1)

Слово

Тумачење

Латин

Превод

1) Тумачење слова глагољице по речнику прасрпског „Језика Мајке” аутора Ружице М. Борисављевић (издање ИПА „Мирослав”, Београд. (Е-пошта: <Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.>))

*) Слово А (Аз) ултимативно се преводи као „ЈА”. А даље може по тексту: Ја, Први Творац (или, једноставније Творац). Слово Ѕ (Зело; ДЗело) углавном се преводи као много тј. врло. Превод као „Сила” био би мало исувише слободан.

**) Нисам видео писмо Боривоја ни оригинал „Језика Мајке” али знам да ова слова треба да се пишу тако како је овде написано. По угледу на црквеносло(а)венски (пра-, стари-, древни- или нови- црквеносло(а)венски) на коме се и данас пишу црквене службе. Ови термини би могли да се разумеју као синоними за прасрпски. И још, не могу у једном писму да буду два иста знака / слова. (прим.: Д. Младич)

А (*)

аз

ego

Први Творац

Б

бук (Бог)

deus

Бог Свезнајући

В

вид(и)

Vitus

види

Г

глагоље

loquor

речи

Д

добро

bonum

добре (.)

Е

(ј)ест

est

Он Јесте

Ж

живит (од)

vivere (de)

жива

Ѕ (*) (**)

сила

fortia

сила

З

земље

terrae

земаљског

И

иже

sputium

простора

І (**)

и

et

и

Ј

је

sapere

зна

К

како (као)

sicut

како

Љ

људи

viri

људи

М

мислите

cogitare

мисле (.)

Н

наш

nostra

Наш

О

он

illud

Оче Небески (Боже)

П

покој

requies

Свемира

Р

реци

dic

реци

С

слово

litteram

слово

Т

тврдо

fortiter

потврдног

У

ук

sapientia

учења (.)

Имена слова читана редом дају следећи смисао: Прва мисао посвећена је БОГУ. Друга мисао се односи на највећи дар, који човека уздиже изнад свих других живих бића, а то је РЕЧ. А реч је ДОБРО, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она је истовремено радост, јер олакшава однос човека према човеку. Друго људско добро јесте ЗЕМЉА, од чијих плодова треба да се ЖИВИ. Но човек није на земљи само зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да човечански МИСЛИ, а човечански мислити и добро говорити, то доноси унутрашњи мир — спокојство. А човек човечан, спокојан и оплемењен лепом речју, коју прати узвишен осећај припадности једној продуховљеној заједници, такав човек држи до своје речи, која мора бити чврста. Изнад свега тога стоји — у неку руку као круна — оно, што је формулисано с прве три речи: АЗБОГВИД, који све то ВИДИМ, чујем и осећам, па — према томе — знам; ВИД представља врховно сазнање о СВЕМИРУ, у коме је ЗЕМЉА и дотле, док човек буде поштовао својом МИШЉУ и својом речју законе, које је сам он установио и над којима он(а?) бдије, све ће бити ДОБРО. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући више ни БОГА, ни РЕЧ, ни МИСАО, ни ЗЕМЉУ, која доноси плодове кроз предан рад — човечанство ће се духовно стрмоглавити...

Кроз прастару српску азбуку, дакле изражена је цела филозофија српског човека: његов однос према Богу, према људима, који су сви за њега били браћа, његов однос према ЗЕМЉИ, мајци хранитељки... („Срби... Народ Најстарији”, Проф. Др Олга Луковић-Пјановић, том 2, стр. 269-270, Београд: Досије, 1990.)

Молим уважену господу чланове Одбора, који су учествовали у критикованом раду да поред свих школа које смо завршили не заборавимо и оно чему су нас родитељи и прародитељи учили и усвојили као саставни део наше људске личности. За овакво знање захваљујем својој прабаби Савки, која ме је по доласку из школе увек подсећала на потребу да учећи не губим памет — коју школе не дају. Јер по једном од највећих Срба Светом Николају Девичком (Велимировићу) „... Народ не зна много, али зна главно.”

Не мењајте народно сазнање, ако желите да будемо бољи него што смо сада.

2004. г.

____
Боривоје Д. Живковић, повереник Удружења за заштиту ћирилице за Шведску. „Кућа књига Девић” („Bokhuset Devic”), Малме, Шведска, 3. фебруара 2004. године. Е-пошта: <Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.>

____
Написано поводом чланка „Спорни називи слова”, Вечерње новости, 31. јануара 2004., стр. 25. У поднаслову „... Полемика језикословаца око предлога да свако слово добије своје име.” Текст преузет са и-простора „Ћирилица.орг” <ИДА:http://cirilica.org/>.

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски