molitvoslovm

bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

 

Словени не смеју имати заједнички језик!

Објављено 12 јун 2019
jevandjelje1СЛОВЕНИ НЕ СМЕЈУ ИМАТИ ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК!

Код Павла Ивића читамо: „Заједнички књижевни језик Срба, Бугара и Руса учвршћивао је припадност свих тих народа православном културном кругу… За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили.“ Словени очито не смеју да имају заједнички језик, јер би то осујетило нечије далекосежне циљеве.

А шта пише у Википедији на „хрватском“: „Са овом реформом српског језика, Јернеј Копитар је успио сломити културну те православну спону између Срба и Русије, и тиме их везати за Хрвате и за Хабзбуршку монархију“ (Марио Грчевић, „Јернеј Копитар као стратег Караџићеве књижевно-језичне реформе“).

Гле, за нас пишу да је „на његов подстицај“, а за себе да је „стратег“. Налогодавци су високо ценили залагање царског цензора: „Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена“ (Зоран Милошевић).

О истом пише и сâм Копитар у једном извештају из 1827. године: “Српска православна црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе пасти у руке”. Засад још није, али и дан-данас се истрајно ради на томе да и преостали „заробе себе у туђина“ (Његош). „У Хрватској је похрваћење и покатоличење Срба узело далеко више маха, него што се то прича“ (Саво Штрбац, 2011). А могу и да, за почетак, постану „другосрбијанци“.

ИЗВОР: Центар академске речи

http://www.carsa.rs/sloveni-ne-smeju-imati-zajednicki-jezik/

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски