molitvoslovm

Старац Пајсије Светогорац: Онај ко има добре помисли видеће све добро

Објављено 09 децембар 2015

pajsijesvetogoracikona1СВ. ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

КО ИМА ДОБРЕ ПОМИСЛИ ВИДЕЋЕ СВЕ ДОБРО

...Рекоше ми неки да се саблажњавају јер у Цркви виде много наопаких ствари, а ја сам им рекао: 'Ако упиташ муву: 'Има ли овде у околини цвећа?', она ће рећи: 'Не знам: али тамо доле има много конзерви, ђубрета, прљавштине', па ће ти набројати сва ђубришта која је обишла. А ако упиташ пчелу: 'Јеси ли видела неку прљавштину у околини?', рећи ће ти: 'Прљавштину? Не, нисам је видела нигде; овде је све пуно мирисног цвећа' и испричаће ти ког све цвећа има по баштама и пољима и тако даље. Видиш, мува зна само где постоји ђубре, док пчела зна да тамо цвета љиљан, а мало даље зумбул...

 

- Старче, авва Исаак каже да молитву треба да доживљаваш и осећаш као дете.

- Да, али треба да осећаш да си неваљало дете. Да си свесна да си ражалостила Оца свога и да плачеш због тога. Онда ћеш осетити милост Божију. Никако не треба да кажеш: 'Пошто сам дете, Бог треба да ме воли и да ми опрости, иако сам неваљала.'

- Старче, узнемирила сам се када сам прочитала код светог Григорија Нисијског да, како би смо смели да призовемо Бога 'Оче', треба да смо већ постигли бестрашће, иначе је то 'дрскост и поруга'.

- Ма, немој да се жалостиш. То је написао светитељ за оне који воде лакоуман и грешан живот. Када, међутим, човек греши, али дубоко осећа своју кривицу, онда може Бога да назове 'Оцем'.

- Старче, осећам да нисам исправна пред Богом и то ме боли.

- Од тренутка када осетиш да ниси исправна и смирено кажеш 'сагрешила сам, мој Боже', Бог прашта, помаже и дарива добрим, и ако те у том тренутку снађе смрт, бићеш спасена. Зато што не кажеш само да ниси исправна и остајеш на погрешном путу, него се бориш. Ниси, Боже сачувај, ђавоимана. Мање, или више, овде у манастиру, све ви сте, сестре, помоћу Божијом, на путу покајања. А онда, треба да знаш да духовни човек, када осећа да не ваља, прима благодат Божију, зато што је свест о сопственој грешности благотворна купељ.

Када ми неко са болом каже: 'Ја сам такав и такав', ја се томе радујем, јер, када је већ свестан својих грехова, ослободиће их се . Једном сам наишао на човека који је живео са мачкама и псима у некаквој колибици. Ни ватру није палио, јер се плашио да му се колиба не запали. Био је потпуно запуштен! Било ми га је жао, али он ми рече: 'Немој да ме жалиш, бре, калуђеру: ја морам да трпим муке. Кад би знао шта сам учинио, не би ме жалио. За мене је и овде где сам исувише добро.' Ех, што год да је учинио, зар на њега неће помислити Бог ? И сада, недавно, када сам био у болници, дође једна жена којој су руке биле избодене од силних трансфузија! Била је у тешком стању. Није имала, јадница, једну једину читаву вену! 'Ништа у мени није добро', рече ми, 'можда ће се зато Бог сажалити на мене и примити ме у рај! Фали ми ово, фали ми оно...'. И говорила је, говорила и набрајала целу гомилу недостатака. Како је само танано радила на себи! Никада нисам никога видео ко је био у таквом стању!

- Старче, чула сам како неко говори: 'Имам помисао да ће Христос да буде милосрдан'. Да ли је то добра помисао?

- Када човек поседује велико смирење и свестан је своје грешности, у великом степену осећа своју кривицу и пати због тога, тада ће Христос да буде милосрдан према њему и да му опрости. 'Чедо моје', рећиће му, 'немој више на то да мислиш: иди, опроштено ти је'. Ако, међутим, није свестан, своје кривице и уљуљка се помишљу да ће Христос бити милосрдан, то је веома опасно. Зар мисли да ће Христос да награди грешнике?

Истинско познање самога себе дира Бога, па нам пружа Божанствену помоћ и рајско блаженство. Кад би нам било од користи и да не познамо себе, Бог од нас то не би ни тражио.

- Рекли сте, старче, 'истинско познање' самога себе. Да ли постоји и рђаво познање самога себе?

- Да, јер неко може да има искривљено познање самога себе, да самога себе оправдава и да се уљуљкује у својим помислима. Зато, када кажем да постоји свест о грешности, под тим подразумевам да постоји макар и малени напор да се човек исправи. Дугујем ти, на пример, пет стотина хиљада драхми и, када те видим, кажем ти: 'А, да, дугујем ти и пет стотина хиљада', али не чиним ништа да ти тај дуг вратим. Једноставно, дајем ти на знање да сам свестан да сам ти дужан. После неког времена, поново се сетим тога и кажем ти: 'Да, да, дужан сам ти'. То сигурно није свест о дугу. Када је човек стварно свестан да је дужан, не може да спава, тражи начина да свој дуг врати. И тада, када каже 'дужан сам', даје на знање другоме из начина на који то каже да га то истински брине.

Свест о грешности и напредак у духовној борби

- Када неко, старче, не напредује како треба у својој духовној борби, да ли је исправно да каже: 'Такав си и бићеш такав. Од тебе се не очекујем ништа боље.'?

- Ако се са својом ситуацијом суочава на такав начин, може да се преласти, па да стигне дотле да каже: 'Они који ће отићи у рај, и овако и онако ће отићи. Зашто, онда, да се борим?' Да ли то треба да значи да су светитељи постали свети без борбе? Тај човек, иако се не бори, очекује да ће се поправити, да ће се ослободити својих страсти. Он се понаша као онај старац који је хтео да једе дудиње, па је отворених уста седео испод дуда и чекао да му нека дудиња упадне у уста.

- Старче, како да знам да ли сам духовно напредовала?

- Ако имаш свест о својој грешности, напредоваћеш. Колико ти твоји греси изгледају већи, толико стичеш већу свест о својој грешности, а тако и више духовно напредујеш.

- Може ли неко, старче, да позна свој грех, а да не напредује?

- Када човек позна свој грех, и поново падне, а да то не жели, то значи да код њега има гордости, или склоности ка гордости и да му због тога Бог не помаже да напредује.

Свест о сопственој грешности има велику силу, представља велику предност. Човек после осећа гађење према самоме себи, смирава се, све добро што у себи поседује приписује човекољубљу и доброти Божијој и осећа велику захвалност. Зато Бог више воли грешне који познају своју грешност, кају се и живе у смирењу, него оне који се много боре, али не познају своју грешност и не кају се.

Морамо смерно да тражимо милост Божију како би смо се поправили

- Када Оци, старче, кажу да се покајање састоји у томе да неко одлучи да више неће грешити као раније и жао му је због греха, да ли то значи да тај мора непрестано своју одлуку да има на памети?

- Не, човек не памти сваки грех посебно, него непрестано има свест о томе да је грешан. Свако треба извесно време да памти свој грех и потом да смерно затражи милост Божију и, ако нема у њему гордости, Бог ће му помоћи. Нарочито, када је неко осетљив, боље је да заборави старе грехе, кад се већ због њих покајао и исповедио их. Може ђаво да га подсети на старе грехе и да га помути помислима, како би му одузимао време и одвлачио га од молитве. Али ако човек који није претерано осетљив види да се у њему рађа гордост, онда је добро да се присети својих греха да би се смирио.

- Старче, може ли неко да поседује у себи свест о својој грешности а да у њему нема покајања?

- Да, ако не поседује смирење. Ако се у покајање умеша егоизам, човек непрестано мисли: 'Како сам то учинио, како је то другима изгледало, шта ће мислити о мени?' И то га мучи. Размишљања: 'Како сам то опет учинио' и 'како сам то извео', садрже у себи егоизам, ту нема покајања. Човек мора да прихвати да је сагрешио и да смерно затражи милост Божију. 'Боже мој', треба да каже, 'сагрешио сам, опрости ми. Тако сам рђав човек, сажали се на мене.

Ако ми не помогнеш, могу да постанем још гори. Нема начина да се сам поправим' и да се труди да то више не понови. Многи људи који су грешили и осећали бол јер су повредили Бога, а не зато што су пали у очима других људи, постали су светитељи.

Када неко живи световним животом и после пресече све своје везе са световним духом, тај дух га често привлачи, иако он то не жели. Не треба због тога да буде разочаран. Мислим да је, у том случају, напредак и то што се у њему рађа позитивни немир, што преиспитује своју душу у вези са гресима које је починио и у вези са оним што је требао да учини, аније учинио. Мало-помало, почиње борба, човек се нехотице смирава, очајава позитивним очајањем, а то значи да очајава од свога 'ја'. Тада све дугује благодати Божијој и верује истински у оно што је Господ рекао: 'Без мене не можете чинити ништа. ' (Јн. 15,5). Ако настави усрдно да се бори, са много смирења, полажући све наде у свесилност Божију, добри Бог ће га помиловати.

Жалост због наших грехова

- Старче, како неко да помогне себи да не понови исти грех?

- Ако га истински заболи његов грех, неће га поновити. Треба у њему да има скрушености и искреног кајања, да би се исправио. Зато каже авва Марко Подвижник: 'Ако се човек не ражалости по мери свога греха, лако поново упада у исти грех.' Значи, ако је грех мали, потребно је мање покајање, ако је већи грех, потребно је и веће покајање. Ако неко не може да процени дубину свога пада и рстужи се 'по мери свога греха', тада лако упада у исти, или чак већи грех.

- Како да разаберемо да се нисмо ражалостили 'по мери греха'?

- Потврда за то је ако упаднете поново у исти грех. Потом, када испитујете сами себе, да не постављате само дијагнозу. Ви непрестано правите микробиолошке анализе, налазите бактерију, посматрате је и кажете: 'Морам да је убијем', али не започињете лечење (терапију). У реду, уверили сте се да болујете. Сада гледајте да ту болест исцелите. Чему користи да непрестано правите анализе, ако се не трудите да се поправите? Кажете: 'Имам ову страст, имам ону страст', али не одсецате је и остајете јадикујући на истом. Тако расипате своју снагу и трпите штету.

Наносите штету своме разуму, своме срцу. Разболите се од жалости и бриге, а не чините ништа. И опет, када вам је добро, почињете: 'Зашто сам се тада разболела и како сам се разболела?' Не кажем, испитиваћете саме себе, нећете дозволити да вам греси промакну непримећени, али докле, децо и та жалост и та брига! Нема ту места равнодушности, али ни кукњави! Учинила си нешто што није било исправно? Размислила си о томе? Увидела си то? Познала си? Исповедила си се? Онда напред, иди даље, не саплићи се. Задржи то само на памети, како би други пут пазила, ако ти се пружи сличан повод. Жалост због наших грехова је без сврхе ако се не трудимо да их исправимо. То је као да непрестано оплакујемо неког болесника, а не помажемо му да се опорави.

- А када се, старче, с правом мучиш због неког свог греха, зар ни онда не треба да се жалостиш?

- Треба свакако да се жалостиш, али твоја жалост нека буде по мери греха, нека му буде сразмерна. Ако те не заболи, значи да си исувише неозбиљна и површна и упашћеш и други пут у исти грех. Нећеш се поправити. Ако, међутим, из покајничке жалости пређеш у очајање, то, онда значи да си се ражалостила преко мере и много више него што је требало. У таквим случајевима треба саму себе мало да охрабриш и да се суочиш са својим грехом са мало позитивне равнодушности.

Борба против помисли

Помисли слева - најтежа болест

- Када морам да решим неки проблем, старче, не могу да спавам, мучим се.

- Код тебе је основни проблем то што имаш исувише помисли. Да немаш тако много помисли, могла би много више да се посветиш и својим обавезама и својој духовности. Ево, рећићу ти један начин да избегнеш превише помисли: када ти падне на памет, на пример, нешто што мораш да урадиш сутра, реци својој помисли: 'Тај посао није за данас, мислићу о њему сутра'. Исто тако, када треба да донесеш одлуку о нечему, немој да се мучиш размишљањем како да нађеш оно што је најбоље и да стално одлажеш коначну одлуку. Изабери нешто и иди даље. Остави да се потом Бог побрине за остало. Настој да избегаваш бављење непотребним ситницама, да самој себи не помутиш мозак. Учини најбоље што можеш и колико можеш, нека све то буде простодушно и са великим поуздањем у Бога.

Ми, на известан начин, обавезујемо Бога да нам помогне, када будућност и своје наде полажемо у Њега. Од многобројних помисли и потпуно здрав човек онемоћа. Ако страда и мучи се, има оправдања што се много брине. Али онај ко је здрав, па самога себе смућује и мучи помислима слева, тај није при себи. Да је са њим све у реду, а да се мучи помислима!

У наше време најтежу болест престављају испразне помисли световних људи. Људи данас, можда, имају све осим добрих помисли. Несрећни су зато што се не суочавају са проблемима на духован начин. На пример, неко пође некуда аутомобилом, али мотор се поквари и он касни на своје одредиште. Када би имао добру помисао, рекао би: 'Изгледа да је добри Бог то спречио, јер бих, можда, доживео несрећу, да нисам закаснио. Како да Ти заблагодарим на томе, Боже мој?', и славио би Бога. Међутим, ако нема добру помисао, не би се са том ситуацијом суочио на духовни начин, грдио би и псовао: 'Ево, да сам бар кренуо раније, закаснио сам! Ах, и тај Бог...'

Када човек све што му се дешава прима са добрим помислима, добија помоћ. Са друге стране, када све ради са злим помислима, мучи се, копни, луди. Једном, пре много година, ушли смо у некакав стари аутобус који је уместо седишта имао даске. Пошли смо из Уранопоља у Солун. Унутра је све било испреметано: набацани кофери, поморанџе, рибе, празне прљаве корпе од рибе, које су враћали кући са пијаце, били су ту момци из Богословске школе Атонијаде, неки људи су седели, неки стајали, монаси, мирјани... Један мирјанин је сео поред мене. Био је дебео, па како је био у тој гужви пригњечен, почео је да кука: 'На шта ово личи!...' Мало даље био је један монах који је, јадник, сав био затрпан корпама, тако да му је вирила само глава. Али, како се аутобус труцкао - друм је био стари колски пут - корпе су га све више затрпавале, аон је, јадничак, покушавао руком да их држи даље од себе, и лево и десно, да му не падну на главу. А онај други је викао, јер је седео мао притешњен. 'Зар не видиш', рекох му, 'како је ономе, а ти вичеш?' Питам монаха: 'Како издржаваш, оче?' А он ми, са осмехом, одговори: 'Овде је, старче, сигурно боље него у паклу!' Једноме се чинило да се много мучи, иако је седео, а други се радовао, упркос томе што је био сав затрпан корпама. А пут је трајао два сата. Ум лаика вртео се око тога колико би му било удобније да је путовао бољим аутобусом, и дошло му је да пукне од муке, док је монах размишљао колико би му било теже да је у паклу, па је био срећан.

Размишљао је: 'За два сата стићићемо на одредиште и изаћи ћемо, а они јадници у паклу муче се вековима. Уосталом, тамо нема корпи, људи и тако даље, него мучења. Слава Теби Господе, овде ми је боље.'

- У чему се састоји, старче, разлика у поверењу, на пример двојице послушника према старцу?

- У помисли. Неко може да има покварену помисао о било чему и о било коме. Ако човек нема добру помисао и не успева да се ослободи њеног деловања - ако све што чини, чини из себичности - не може да му помогне ни светитељ. Не само да има светог старца, или свету старицу (игуманију), него и да му је старац и свети Антоније и сви светитељи, нема му помоћи. Ни Сам Бог не може да помогне таквом човеку, чак и да то много жели. Када човек воли самога себе, када је, значи, самољубив, када све тумачи онако како се њему самом допада. И видиш, једни то тумаче као грех, други онако како им одговара и мало-помало постају природна та њихова наопака тумачења. Како год да се поставиш према њима, саблажњавају се.

Има и таквих људи који, ако им посветиш мало пажње, ако им кажеш неку лепу реч, лете. Ако их не примећујеш, тугују много, повлаче се, иду у крајност, а то је кушачево дело. Виде, на пример, неку ситуацију и кажу: 'А! То мора да је тако и тако', и после заврше тако што су убеђени да је баш тако било. Или, виде другог човека да је озбиљан и мисле да то има неке везе са њима, а тај други, међутим, можда јер га нешто тишти. Пре неколико дана дође један код мене и каже: 'Зашто је раније тај и тај разговарао са мном, а сада неће ни реч да проговори са мном ? Нешто сам му једном приговорио, да није због тога ?' 'Слушај', рекох му, 'можда те је видео, али није обратио пажњу на тебе, или му је неко био болестан, па је имао на уму да потражи лекара, или је тражио да размени новац, да би ишао у иностранство и тако даље.' И, стварно, онај други је имао болесног рођака, имао је брдо брига, а овај је имао намру да стане и поразговара са њим, па му је отуда дошло цело брдо помисли.

Онај ко има добре помисли видеће све добро

Рекоше ми неки да се саблажњавају јер у Цркви виде много наопаких ствари, а ја сам им рекао: 'Ако упиташ муву: 'Има ли овде у околини цвећа?', она ће рећи: 'Не знам: али тамо доле има много конзерви, ђубрета, прљавштине', па ће ти набројати сва ђубришта која је обишла. А ако упиташ пчелу: 'Јеси ли видела неку прљавштину у околини?', рећи ће ти: 'Прљавштину? Не, нисам је видела нигде; овде је све пуно мирисног цвећа' и испричаће ти ког све цвећа има по баштама и пољима и тако даље. Видиш, мува зна само где постоји ђубре, док пчела зна да тамо цвета љиљан, а мало даље зумбул...

Колико сам схватио, једни људи личе на пчелу, а други на муву. Они који личе на муву у свакој ситуацији траже само да виде чега има рђавог и заокупљени су тиме. Нигде не виде ништа добро. Они који личе на пчелу свугде налазе само оно што је добро. Покварени човек покварено мисли, све прима слева, све види наопако. Са друге стране, онај ко има добре помисли, што год да види, што год да му кажеш, имаће добру помисао.

Једном је један дечак из другог разреда гимназије дошао у колибу и ударио звекиром по вратима. Имао сам читав џак писама да прочитам, али сам рекао, хајде да изађем да видим шта дете хоће. 'Шта је било, дечко?' Кажем. 'Да ли је ово колиба старца Пајсија?' - упита ме. 'Желео бих да разговарам са оцем Пајсијем.' 'Ово јесте његова колиба, али он није овде. Отишао је да купи цигарете.' Кажем му. 'Вероватно да је пошао да послуша некога, да му купи цигарете.' - рече он са добром помишљу. 'Ма не, пошао је да купи цигарете за себе', кажем ја. 'Остао је без цигарета, па је полудео. Мене је овде оставио самог, и уопште не знам када ће да се врати. Ако видим да га дуго нема, отићи ћу.' Очи му засузише, али он, опет са добром помишљу, рече: 'Замарамо старца.' 'А шта ће ти он?' - упитам поново. 'Хоћу да тражим благослов од њега' - рече. 'Какав благослов, море, да узмеш! Он је варалица. Нема од њега никакве вајде. Ја га добро познајем. Немој без потребе да чекаш, јер, и када се врати, биће нервозан, можда чак и пијан, јер и пије, поред свега.' Али дечак је непрестано имао добру помисао. 'Добро', кажем, 'ја ћу га ипак причекати још мало. Шта да му кажем?' 'Имам једно писмо да му предам', каже он, 'али причекаћу да узмем и благослов.' Јесте ли видели? Што год сам му говорио, прихватао је са добром помишљу. Рекао сам му: 'Полудео је за цигаретама', а он, јадничак, уздахну, очи му се напунише сузама. 'Ко зна', рече, 'сигурно је пошао некога да послуша, да му купи цигарете'. Други толико причају, а он, дечак од дванаестак година, па поседује тако добре помисли! Поквариш му помисао, а он проналази бољу и извлачи још бољи закључак. Задивио ме! Први пут сам видео нешто такво!

 

Текст се објављује са дозволом издавача.

Извор: Старац Пајсије Светогорац, ''Чувајте душу'', Образ Светачки, Београд, 2011.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски