molitvoslovm

Старац Јефрем Аризонски: Божанствена Литургија

Објављено 07 август 2015

staracjefremСТАРАЦ ЈЕФРЕМ АРИЗОНСКИ

БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА

Божанствена Литургија, заиста какав сјај! Човјек је почаствован од стране Бога на тај начин да Он сам силази доле на земљу са својим анђелским редом сваки пут кад се служи Литургија, како би нахранио човјека својим Пресветим Тијелом и Пречистом Крви! Јер Он нам је дао све. Има ли ишта физичко или духовно, пролазно или трајно, да нам није понуђено? Нема! Има ли ишта надмоћније од Његовог Пресветог Тијела и Крви, што нам се свакодневно даје? Наравно да нема.

Бог је дао човјеку, који је пун земље и прашине, да служи Божанствену Литургију. Тако је непроцјењива Божанска Љубав да чак њена најмања капљица превазилази било какву земаљску, физичку и секуларну љубав.

Гријех Адама и Еве био је полазна тачка свих жалосних догађаја који су се појавили до данашњег дана и оних који ће се десити до краја времена. Непослушност, као сперма унутар Евине материце, родила је и пренијела физичку и духовну смрт на цијело човјечанство. Јадна Ева, да ли је постојао начин у ком ће она видјети да ће „дјелић секунде“ загриза јабуке изазвати такву буру, да тако несавладиво Свето Тројство има толику милост да једно лице Животодавног Тројства буде послано у свијет да трпи, од стране дјела руку Својих ударце, увреде, бичевање, пљување, као и свако друго мучење, да би Га на крају распели на Крст, као клетву! “Проклет сваки који виси на дрвету” (Гал. 3:13).

Слатки откуп нашег Исуса, свјетлост наших грешних душа, Његова страст и животодавно Васкрсење, се изнова дешава у свакој Божанственој Литургији кроз коју се преноси свака грешна душа. Огромна је заиста Исусова љубав према нама! Јер је Он узео нашу људску природу и био распет на Крсту, дарујући нам слободу и тиме бришући све наше дугове према нашем Небеском Оцу. И као наш љубљени брат Он нас удостојава насљеђивања које се састоји од бескрајних богатстава Свог Небеског Оца. И ако је у вријеме када је Закон, који је постојао прије Христа, заклањао ствари, а крв волова и коза и телећа жар прочишћавали оне који су их уносили, колико више ће нас Христова Пресвета Крв изношењем из светог олтара светих Божијих цркава прочистити од гријеха и загријати наше душе како би примили божанску љубав нашег преслатког Исуса. Јагње које је заклано ради нашег спасења ће нас опрати својом Пречистом Крвљу од наших прљавих гријехова и дати нам вјечни мир.  

У сваком случају ми дугујемо себи да постанемо судионици ове небеске гозбе коју нам нуди предивно чудо светог олтара. Кад смо унутар цркве, онда би требали стајати у страху и ревности, јер су ту присутни наш Господ Исус Христос са својим светим анђелима. Они који су пажљиви и побожни испуњени су милошћу и благословом. Међутим они који су непажљиви су осуђени као недостојни.

Са једне стране, анђели служе Литургију, а са друге стране вјерни народ долази у цркву како би окусио Тијело и Крв Христову – “Тијело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите” – како би живјели у Христу умјесто да пропаднемо у гријеху. Тако, “Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег” (1 Кор. 11:28-29). На примјер, када неко жели да се појави пред царем он мора да се спрема данима у смислу општих припрема, чистоће, говора, манира, обичаја, итд., како би успио привући царево саосјећање и, на овај начин, добити одобрење за жељени захтјев. Иако не постоји поређење у погледу разлика када су два цара у питању, сваки вјерник би требао да се припреми прије Светог Причешћа како би добио божанску милост и опроштај. Они који се појављују пред свјетовним царем су, у већини случаја, окићени злобом, ласкањем, претварањем као и преварама у циљу да добију оно што желе. Па ипак, хришћански вјерник који се појављује пред Царем над царевима, који заузврат пази на унутрашњост човјека, мора бити украшен светости, понизности и чистоћом душе која је вреднија од изгубљеног блага. 

Господ је створио своју Цркву на земљи као невјесту, како би она посредовала за Његову дјецу. Он нам је оставио велику тајну Свете Евхаристије како би се очистили, постали свети и тако постали једно са Богом. Он нас је све позвао; неке у њиховом дјетињству, неке у средњим а неке у позним годинама. Пошто је Он добар, Он нас је скупио као што квочка окупља своје пилиће под крила, како би нас учинио судионицима свог божанског Краљевства. Њега ништа не одбија – ни чир, ни рана, ни болест, чак ни изобличење духовних појава које могу да карактеришу нашу душу. Као отац Он нас је прихватио, као мајка Он нас је подојио, и као љекар бесребреник Он се брине о нама и облачи нас у рухо усвајања, милостиво занемарујући тешки дуг наших преступа. Стога Му ми дугујемо бескрајну љубав и поштовање. Љубав би требала остати у срцу као животодавни извор, излијевајући даље изворе причасног вина и потоке божанске љубави.

Ми би требали бити учесници жртве закланог Јагњета што чешће можемо и док год смо слободни да то чинимо, стога што је Свето Причешће огромна помоћ вјернику која му помаже да се бори са гријехом. Такође ми требамо приступити овој божанској тајни у духу грижње савјести, сломљеног срца и доброг осјећаја за наше гријехе. Велика је милост Бога Који благоизволи да би ушао у нас; не гнушајући се мноштва наших гријеха. Без обзира на то, због Његове бескрајне љубави и наклоности ми смо посвећени и на тај начин смо се удостојили да будемо дјеца Његова и насљедници Његовог Краљевства. Стога, припремимо се чистом савјешћу како би утврдили наша чула и у чедности хајде да заједно са светим апостолима одемо на Тајну Вечеру и будемо са нашим слатким Исусом, како би Он боравио са нама у вјекове вјекова. 

Недостојан какав јесам, ја служим мом Господу. Свакодневно нудим Богу добровољно жртвовање, Јагњету Божијем, Безгрешном од Његовог Безгрешног Оца и Бога, како би Он могао бити милостив за ствари којима смо растужили Бога. Ми који смо изазвали бол и Који је жртвовао свог Јединородног Сина. Мој Боже, морао си дати свог љубљеног Сина ради нас! И ко смо ми да заслужимо ову крајњу жртву! “Јер кад смо се помирили с Богом смрћу Сина његовог” (Ром. 5:10). […]

Најнедостојнији од свих,

+ Отац Јефрем

Превод са енглеског Д. Р.

Извор: Искуства током Божанствене Литургије, Пиреј, Грчка 2008

Преузето са: Манастир Лепавина

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски