molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: Испосништво

Објављено 12 април 2016

jovanlestvicnikМИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

ИСПОСНИШТВО

...Чини ми се, ако се може тако рећи, да је међу њима рекорд поставио преподобни Пајсије Велики, који два пута по четрдесет дана узастопно, т.ј. 80 дана, осим причешћа Светим Тајнама, није узимао никакву храну. И опет је био пун снаге, не само духовне већ и физичке, носио је своје подвиге, носио цео устав и поредак монашког живота, а постио. Многи од светих су постили по 40 дана, подражавајући Самог Господа Исуса Христа, а оних који су постили по недељу дана, узимајући храну само на крају недеље, таквих је било много...

 

Велики пост се приближио и у његово предвечерје хришћанину не би сметало да размисли о томе како треба да проведе време Великог поста и, пре свега, како треба да држи сам пост поштујући црквене уставе (типике). Треба имати у виду да је црквени устав о посту, са једне стране, тамо где се о њему чита из црквених књига, предназначен за манастире. Али, са друге стране, ми знамо да су велики подвижници и испосници постили много строжије него што је то указано у црквеном уставу.

Ево јуче, у последњи суботњи дан пре Великог поста, Црква је прослављала оне испоснике, оне подвижнике, аскете који су своје животе проводили у најстрожијим подвизима уздржања. Међу њима су били преп. Антоније Велики, преп. Макарије Велики, преп. Теодосије Велики, Пимен Велики, Јевтимије Велики и други. Сви су они били подвижници који су, понављам, постили много строжије него што заповеда црквени устав. Наравно, указујући нам на њих, Црква не тражи од нас да их у потпуности подражавамо и поредимо се са њима.

На првом месту, њихов начин живота је био потпуно другачији. То су били или отшелници или, у сваком случају, пустиножитељи (пустињаци). О њима постоје чудесни примери у Житијима Светих. Чини ми се, ако се може тако рећи, да је међу њима рекорд поставио преподобни Пајсије Велики, који два пута по четрдесет дана узастопно, т.ј. 80 дана, осим причешћа Светим Тајнама, није узимао никакву храну. И опет је био пун снаге, не само духовне већ и физичке, носио је своје подвиге, носио цео устав и поредак монашког живота, а постио. Многи од светих су постили по 40 дана, подражавајући Самог Господа Исуса Христа, а оних који су постили по недељу дана, узимајући храну само на крају недеље, таквих је било много.

И у Русији, код нас је таквих било много. Али, понављам, Црква од нас уопште не тражи да се ми са њима поредимо у тим подвизима. Она само указује на то да је то црквени устав. Ако су ти људи могли да носе такве подвиге поста, онда, како је указано у нашим богослужбеним књигама и поретку, тај устав мање или више одговара снази сваког човека. Али, наравно, када је човек слаб и нема снаге, онда се од њега не тражи да испуњава строго црквени устав, јер је његов смисао у томе да човек обузда своју многострасну, хировиту и похотљиву плот, да је смири, чврсто узме у своје руке и потчини своме духу.

Jovan-Lestvicnikp

 Лествица

Ако тако треба смиравати своју многогрешну и телесну природу постом, онда ако је чоек болестан, од њега се не тражи таква мера као од здравог, зато што пост треба да учини оно што је у том случају учинила сама ослабела природа човека, што је учинила болест. Од немоћног, од слабог, који се већ бори са болешћу или му прети болест од слабости, од њега се не тражи строги пост.

Али једно запамтите, љубљени, ако човек не може строго да пости, а наступио је пост, нека онда држи пост у оној мери колико може, да не ослабљује организам који је и без тога слаб, али зато у то време поста, он неизоставно треба себи да ускрати нешто што воли: или некакво јело или нешто друго. На овај или онај начин, нека наложи на себе подвиг уздржања  и недостатак поста у јелу, нека надомести уздржањем у нечему другом што воли и на шта је навикао и можда има пристрашће ка томе, и ево у Великом посту он то може оставити.

Ја сам познавао многе људе који су имали лошу навику – да пуше дуван. И многи од њих су је остављали када је почињао Велики пост. Они су мужаствено (храбро) подносили осећај лишавања и недостатка који се јавља у то време човеку. Навика је слабила и, на крају крајева, природно, више није било тешко уздражавати се од ње. А после тога, када сам их питао: ''Ето, када сте се већ привикли на такво уздржање, пошто вам већ није тешко да се уздржавате од дувана, зашто сте га поново узели, пошто је наступио Васкрс, пошто се завршио пост?'' А они одговарају: ''Ни сами не знамо. Нас сада посебно ни не вуче ка томе, већ по слабости воље...''

Али, треба памтити да је човек слаб вољом онда када је навикао да се ослања само на себе. А онда када се ослања на помоћ Божију и, спознајући своју немоћ, моли од Господа помоћ, резултат ће бити сасвим други.

Ја сам  познавао једну жену, већ у годинама, скоро старицу, која је 40 година пушила дуван, како се каже – димила је као локомотива. Једном је она чула како је свети Серафим Саровски помагао таквим људима, којима је владала та страст, та навика.

И десило се очигледно чудо: та жена, која није могла да проведе ни пола сата без цигарета, после тога како сам ја отишао од ње - она ми је сама то рекла - пришла је икони св. Серафима и са дубоком вером га замолила: ''Баћушка, оче Серафиме, ти знаш да бих ја хтела да оставим своју лошу навику. Помози ми да не пушим.'' И, како ми је сама она говорила: после тога она ни једном није осетила потребу да пуши. И ето, када се човек са простом вером обраћа Господу и Његовим светим угодницима, онда Божија помоћ неизоставно, иде у сусрет – то треба запамтити!

А време поста је време у коме човек треба да размисли о свом животу и о души својој и да се постара да је некако очисти од свакојаког греховног ђубрета и освежи је. Јер Велики пост треба проводити не само тако: отпостио, како говоре – и опет се вратио на старо, већ треба размислити о свом животу, оценити га како треба, пред лицем светог и строгог Јеванђелског закона, и постарати се да се некако поправимо, и свој живот и своју душу, у ове свете дане Великог поста. И молити од Господа помоћ и ако Господ помогне и човек некако успе да мало овлада собом, да то не ишчезне без трага, као што се нама догађа после Великог поста. Да би све то остало сачувано у његовој души, као духовни добитак.

Ево, улазимо у пост и свако од нас треба да моли Господа да нам Господ помогне да користимо то време поста. Свети Оци су волели да говоре да није случајно да на нашој северној полулопти, пост увек пада у пролећно време: пролеће је време сетве, сеје се добро семе да би затим његове плодове користили целу годину. Тако и то духовно пролеће треба човека да подстакне да посеје добро семе на њиви свога срца, да би то семе, с Божијом помоћи, родило добар и трајан плод. Амин.

Извор: Проповеди митрополита Филарета (Вознесенского), Holy Trinity Orthodox Mission

 

Превод: Православна породица, март 2015.

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски