molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: Крст Господњи (2)

Објављено 03 април 2021

krstgolgotaМИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ (2)

"Иже хочет по Мне идти, да отвержется себе, возьмет крест свой и по Мне грядет". (Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде). Овако строг услов је Господ Исус Христос поставио пред сваким ко би хтео заиста, а не само на речима, да иде за Њим. Шта значе те речи из данашњег јеванђелског читања: "Да отвержется себе" (Да се одрекне себе) – то значи - нека поступи са самим собом, са садржајем свог унутрашњег живота, са свиме чиме је до тада  душа живела, у чему је налазила задовољство, спокој и утеху - онако како човек поступа са изношеном и већ ничему не пригодном одећом  - он је одбацује и избацује ван.

 

У духовном смислу човек треба тако да поступи у односу према свом унутрашњем садржају, да се устреми ка другом, бољем животу и да моли од Бога помоћ да би живео хришћански а не по начелима светске сујете. Јеванђеље даље говори: "Какая польза человеку, аще мир весь приобрящет, и отщетит душу свою. Или что даст человек измену на души своей?" (Каква је корист човеку ако и цео свет задобије а души својој науди. Или какав ће откуп дати човек за душу своју?'' Те речи Господње могу се овако објаснити: каква је корист човеку ако задобије не само велико богатство или нешто друго слично, чему ће други завидети, или чак и ако сав свет задобије, а души својој науди? Какав ће откуп он дати за душу своу?

Када се на последњем суду покаже да је човек живео само земљом, само земним интересима и земаљским стицањем, и уопште, да је био погружен само у област, у стихију земних доживљаја и свецело се прилепио за земљу, и када се открије да за вечност, за живот у Богу он ништа није задобио и да се, будући у материјалном смислу богат човек, у духовном смислу показао као потпуни бедник и ништак - какав ће бити његов удео? 

О таквима је речено у Апокалипси: ''окаянен и беден, нищ и слеп и наг'' (Несрећан и јадан, ништ и слеп и наг). Када то постане јавно тако да он сам и сав свет увиде његово потпуно банкротство пред вечношћу у коју ће он тада ступити, тада - какав ће откуп он дати за своју душу? Чиме ће је откупити тада? Материјалним богатствима којих је он толико накупио на земљи? Не, на њих нико неће ни погледати. И погинуће јадна душа за вечност због тога што се сва погрузила у земаљско.

Ето, ту јеванђелску поуку ми треба да добро запамтимо, љубљени. Каква је корист човеку ако задобије и сав свет а души својој науди? Реците, хоћемо ли наћи много људи који су слободни од жеље да буду богатији, да имају више итд? Није несрећа ако човек има богатство, ако је много стекао; то није лоше али он треба да памти поуку из Библије "богатство аще течет, не прилагай к нему сердца" (кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ) - т.ј. не везуј се за њега, гледај на њега као на нешто пролазно. Доћи ће тренутак твоје кончине и ти ћеш све то оставити. Ништа за тобом неће поћи. А када се човек богати духовно, он ће то духовно богатство понети са собом у гроб, и иза гроба и донети са собом у вечност.

Запамтимо ту јеванђелску поуку! Господ је као неизоставни услов следовања за Њим, поставио одрицање од себе и устремљење ка другом, новом животу.

Ту  сад могу да питају: ''Па шта сад да радимо? Значи, са свиме треба да раскрстимо? Све да одбацимо и да тражимо неке потпуно нове путеве?''

Не, не треба тако мислити.

Истина, постоје душе које су, запаливши се огњем божанске жеље, заиста раскрстиле са свим земним, све су одбациле и устремиле се само на духовни живот да би само служиле Богу, да би постојано стајале пред Њим, Њиме живеле, Њиме дисале и у Њему налазиле успокојење и своје духовно богатство. Има таквих душа али њих нема тако много. Али за сваког хришћанина је неопходно да се ни за шта земно не везује и да се, имајући довољно, односи према томе спокојно, не привезујући се за њега срцем; а ако живи у недостатку и нужди, да не очајава и не пада духом због тога, знајући да човек који је материјално у оскудици, може бити духовно богатији од многих других.

Господ нас призива да се одрекнемо себе и идемо за Њим, узевши Крст. Сваки хришћанин треба да буде Крстоносац у том смислу да треба покорно да прима од деснице Господње све земне жалости из којих се и састоји наш хришћански крст. И не само покорно, већ и радо, са радошћу, са убеђењем да је у томе његово спасење.

Зашто су Свети Оци били тако силни, тако непоколебиви у трпљењу скорби и страдања? Зашто су свети мученици били тако постојани у страдањима и мучењима? Зато што су они савршено поимали да им се све то шаље промислом Божијим - на њихову корист. Слично благоразумном разбојнику, они су примали са благодарним и преданим срцем све оно што им је Господ слао, знајући да је све то корисно за душу.

Отац Небески уместо хлеба никоме камен не даје, и ако је Он послао човеку искушење и жалост, то значи да је дошао тренутак примања и ношења крста. Зато се и моли хришћанине, пред Животворним Крстом, да би те Господ утврдио крсном силом за ношење твог хришћанског крста.

Превод: Православна породица, март 2015

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски