molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: Крст Господњи

Објављено 10 март 2018

krstovdan1МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ

...И ето, баш то чудо, како говоре Св. Оци, било је праобраз тога како животворни Крст услађује побеснеле и горке воде житејског мора, у коме се ми исами налазимо. А нарочито сада, у време Великог поста, Црква нас ради тога и подсећа на Крст и предлаже нам га, да нас ободри и укрепи на даље прохођење крсног подвига. Наравно, ко не пости, он не схвата, он не види нужду у томе али онај који држи пост, он зна да се људска немоћ пројављује у време тог посног труда и да човек слаби. И зато да би га ободрила и духовно укрепила, Црква га подсећа на Крст, на то шта је за нас, људе, учинио Господ Исус Христос, да је узео на Себе наше грехе, приковао их на Крст, био Сам на њега прикован и тим својим крсним страдањима нама задобио спасење и помиловање од стране божанског Правосуђа...

 

Радуйся, живоносне Кресте, благочестия непобедимая победа, дверь райская, верных утверждение, Церкви ограждение, им же клятва разрушися и упразднися, и попрася смертная держава и вознесохомся от земных к небесным. Оружие непобедимое, бесов сопротивоборче, слава мучеников, преподобных яко воистину украшение, пристанище спасения, даруяй мирови велию милость. (Радуј се живоносни Крсте, благочашћа непобедива победо, двери рајске, верних утврђење, Цркве оградо, којим се разруши и упразни клетва и пропаде власт смрти и вазнесосмо се од земних ка небеским. Непобедиво оружије, противниче бесова, славо мученика, преподобних ваистину украсе, пристаниште спасења, даруј свету велику милост).

Оваквим и многим другим речима Црква данас велича и прославља живоносни Крст, оруђе нашег спасења. Ми, наравно, знамо да је живоносни Крст наша највећа светиња, наша највећа духовна ризница. И Црква ту светињу нарочито прославља. Током целе године средом и петком, у црквеним молитвама се прославља Крст скоро сваке недеље. Он се торжествено износи на поклоњење три пута годишње: лети, 1. августа старог стила, када се сећамо његовог торжественог изношења из Саборног храма у Константинопољу, царском граду, и ношења по његовим улицама. 14. септембра ст.стила – главни празник Крста, када се сећамо његовог торжественог Воздвижења, и данашњи празник - у средини Великог поста.

Зашто Црква баш тог дана, треће недеље Великог поста, нарочито предлаже Крст нашој молитви и поклоњењу?
Био је у Старом Завету случај о којем говори Св. Библија, када је јеврејски народ, лутајући по пустињи под вођством пророка и боговидца Мојсија, дуго ишао без воде по пустињи док, на крају, људи нису почели да изнемажу од жеђи. И на крају су угледали источник са водом. Жедни и измучени, они су се бацили ка том источнику али, авај, та вода се показала неподношљиво горком, толико да је није било могуће пити. Позвали су Мојсија. Мојсије се обратио право Самом Господу са молитвом, указујући Му на јадно стање народа и на тај источник воде, а Господ њему указује на дрво које он треба са молитвом да погрузи у воду тог источника. Када је Мојсије то урадио, са водом се десила чудесна поромена и она је постала пријатна на укус и освежавајућа, као у најбољим и најчистијим изворима.

И ето, баш то чудо, како говоре Св. Оци, било је праобраз тога како животворни Крст услађује побеснеле и горке воде житејског мора, у коме се ми исами налазимо. А нарочито сада, у време Великог поста, Црква нас ради тога и подсећа на Крст и предлаже нам га, да нас ободри и укрепи на даље прохођење крсног подвига.
Наравно, ко не пости, он не схвата, он не види нужду у томе али онај који држи пост, он зна да се људска немоћ пројављује у време тог посног труда и да човек слаби. И зато да би га ободрила и духовно укрепила, Црква га подсећа на Крст, на то шта је за нас, људе, учинио Господ Исус Христос, да је узео на Себе наше грехе, приковао их на Крст, био Сам на њега прикован и тим својим крсним страдањима нама задобио спасење и помиловање од стране божанског Правосуђа.
Нарочито то разумеју велики подвижници и испосници, прави иноци у строгим манастирима. Тамо посте строго, сурово, не жалећи себе. Неки испосници по целе дане проводе потпуно без хране и пића. И зато да би укрепили људску немоћ која слаби у тим испосничким подвизима, подвижници се и обраћају Крсном дрвету. Оно нам говори о томе шта је Господ претрпео за нас и тиме нас окриљује на нове трудове, на нове подвиге.

Али, запамтите: када се поклањамо животворном Крсту, када му се поклањамо и целивамо га као нашу светињу, као драгоценост, као ризницу која нас освештава, ми увек треба да имамо на уму сећање на оно што се десило на Крсту.
Тајна Крсног подвига Спаситеља састоји се у томе што jе Он прикован на Крст Својом људском природом и том природом је примио све крсне муке. Али истовремено, пошто Он није био само човек већ Богочовек, Његова божанска, свезнајућа природа Му је предала потпуно познавање свих грехова свих људи из свих векова. И наших, такође. И када је Он тамо страдао, преживљавајући са тугом у тим мукама грехе целог човечанства, тада су и наши греси били тамо пред Њим и он је због њих туговао и због њих био прикован - због грехова свакога од нас.
Притом, Свети Оци нам говоре следеће: будући да се сила Крсног подвига, његово спасоносно дејство, распрострањује на сва времена и, самим тиме се тиче свих људских грехова, зато сваки пут када ми чинимо неки грех, ми као да отежавамо то страдање које Господ на Крсту подноси за нас. Свети Оци су тачно тако и говорили, да грешници који непокајано греше, по други пут распињу Сина Божијег, као да Га поново закивају за Крст, као да и сами учествују у оним страшним ударцима под којима су се крсни клинови забадали у најсветије тело нашег Господа.

Постоји прича о чудотворном образу Мајке Божије ''Неочекивана радост'', која говори о томе како је један грешни човек, који је често пролазио поред иконе Мајке Божије, без обзира на то што је ишао на своје грешно дело, Њу ипак са вером и благочестиво прослављао, говорећи јој анђелски поздрав "Богородице Дево, радуйся, благодатная Мария, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах"... И једном после таквог поздрава, он је са ужасом видео како лик као да је оживео, Мајка Божија и Спастељ на њему као да су живи а из Спаситељевих рана струји жива крв. Он је задрхтао, пао пред образом у ужасу и почео да моли Мајку Божију: ''Мајко милосрђа, заступи ме грешног пред Сином Твојим да би ми опростио моја безакоња.'' А она му је одговорила: ''Ви ме зовете Мајком милосрђа а сами сте немилосрдни према Сину Моме јер сваку пут кад без покајања грешите, ви Га по други пут прикивате на Крст.'' Грешни човек Ју је умолио. Она је измолила опроштај за њега код Сина Свога – али какво је овде назидање за нас!
Памти то , хришћанине и поклањај се Крсту и целивај га, моли Господа да те Он Крсном силом укрепи на борбу са грехом, да не би грешио непокајано и тим непокајаним гресима поново прикивао свога Господа на Крст. Амин.

 krsthilandar

НЕДЕЉА 3. ВЕЛИКОГ ПОСТА: КРСТ ГОСПОДЊИ

Из године у годину, треће недеље Великог поста, св. Црква нам на Божанској Литургији предлаже Јеванђеље од Марка у коме нам свети Јеванђелист предаје призив Господа Исуса Христа, Који говори: ако човек хоће да иде за Њим, он треда да се одрекне себе, узме крст свој и иде за Њим.

Обично, као што знамо, сви многобројни мудраци овога века, сви данашњи умници који предлажу, сваки на свој начин, рецепт опште-човечанског благостања, труде се да будућност која је пред нама, ако ми само последујемо њиховом призиву, представе као нешто јако пријатно: свакаква блага они обећавају . А истина, стварни живот нам показује да, уместо тога што они обећавају, живот по њиховим рецептима често личи на предворје пакла; али без обзира на то, они својим следбеницима обећавају безметежан, лагодан живот.
А је ли тако поступао Господ наш Исус Христос? Је ли он уљуљкивао Своје ученике, Своје следбенике таквим ружичастим обећањима? Није. Ми знамо да им је Он говорио: ''Сви ће вас омрзнути Имена Мога ради'', ''само онај ко претрпи до краја – тај ће се спасти''. А у данашњем Јеванђељу Он, као што је већ речено, говори да онај ко хоће да буде Његов ученик - треба да иде за Њим, узевши крст.
Може бити да до тада, до Крста Христовог, није било тако јасно шта је то крст и крстоношење. Није им било тако јасно, као нама данас. Али без обзира на то, свако је тада знао да је крст оруђе страшне, мучне и срамне смрти и зато, ако се и говорило о томе да треба узети крст, свако је схватао да се ту ради о томе да треба примити удео страдања у животу.

Кога људи у свету сматрају успешним, срећним? Обично, и пре свега, оног човека ко има богатство, велика средства, зато што је том човеку све доступно. Он може да задовољи све своје жеље и хирове. Све насладе у животу су му доступне захваљујући његовим материјалним средствима. Како често људи завиде тим срећницима, мислећи: ''Како би добро било да ја имам такво богатство'' или ''Кад бих би ја постао макар мало имућнији и богатији''!
Тако мисли свет, али Јеванђеље расуђује потпуно другачије. И господ Исус Христос је говорио: ''Каква је корист човеку ако он и цео свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју (ако она пропадне)?'' Примере тога како се то догађа ми можемо наћи и у Јеванђељу. Сетите се једне од најкраћих и најстрашнијих прича Господа Спаситеља о човеку који је имао богати урожај, како је сам себи говорио: ''Имам много пшенице и немам где да је ставим. Срушићу своје амбаре и житнице, сабраћу све то тамо и рећи ћу својој души: ''Душо моја! Имаш много блага, достаје ти на много година. Почивај, једи, пиј и весели се!'''' И ту се на њега и његово ''благостање'' обрушио страшни приговори Божијег правосуђа када му је Бог рекао: ''Безумниче! Ове ноћи ће душу твоју узети од тебе (на црквенословенском "истяжут", т.ј. немилостиво отети, ишчупати од тебе) а оно што си припремио, коме ће остати?''

Ето тако и данас Господ говори у Јеванђељу: ''Каква је корист човеку ако он и цео свет задобије а души својој науди?'' То јест, бесмртну људску душу је њен Творац ценио скупље од целог света. Памти, човече, како је драгоцена твоја душа за Бога. Господ је цени више од целог света са свим Његовим богатствима. Да би спасао наше грешне душе, Господ је био прикован за Крст, на коме је савршио наше спасење и коме се ми данас поклањамо.
Али, када нам Господ говори да човек који хоће да иде за Њим, треба да узме свој крст и да се одрекне себе, шта то значи? Како говоре Свети Оци, ''одрећи се себе'' – то значи разићи се са собом као као што човек ради, нпр. са запрљаном и поцепаном одећом коју не може ни да очисти, ни да закрпи. Она се баца, он је одбацује. Ето тако он треба да одбаци себе, да одбаци своје страсти и грешне склоности, да осуди сав свој сујетни начин живота у коме се изгубио и погрузио се преко главе у сујету и грехе, и да иде за Христом, испуњавајући Његове заповести.
Што се тиче испуњавања заповести, у садашњем животу који је, како се чини, тако устројен да не узима у обзир ни једну заповест Господњу, испуњавање заповести ће сигурно бити тешко крстоношење јер ће човеку који тежи да испуњава заповести Христове, свет сво време стајати на путу и саблажњавати га својим греховним утехама и грешним, сујетним мамцима.

Али запамти човече: само једном ти се даје земни живот. Он се неће поновити. За њим ће после наступити вечност којој никад неће бити краја. Али та вечност ће у потпуности одговарати томе како ти проводиш свој земни живот, тај кратки одсечак твог постојања на земљи. Размисли о томе, нарочито на данашњи дан, када нас Господ призива ка томе да будемо крстоносци, да узмемо свој крст и да га носимо идући за Њим, да би потом, на крају свог живота, спустили свој животи крст у подножје Његовог свеобухватног, животворног Крста.
И то ношење крста је дуг сваког хришћанина, сваке хришћанске душе. Јер не стављају нам без разлога крст при крштењу. Не ставља се без разлога, када се хришћанин сахрањује, да би се упокојио до будућег васкрсења, над његовим погребеним телом такође животворни крст. То значи да је он био, или је био дужан да буде крстоносац.
Памтићемо то увек и поклањати се пред животворним Крстом, молићемо се Господу да нам Он да силу, истрајност, трпљење и постојаност да бисмо свој животни крст изнели до краја. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

Превод: Православна породица, фебруар 2015

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски