molitvoslovm

Свети Василије Велики: Прва беседа о Великом посту (избор)

Објављено 22 фебруар 2018

vasilii velikii2СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

ПРВА БЕСЕДА О ВЕЛИКОМ ПОСТУ

... Немојмо се показивати суморни у дане [Великог поста] који долазе. Напротив, сусретнимо их светлог лица, како и доликује светима. Нико малодушан није задобио венце и нико није победио јадикујући. Немој бити суморан кад те исцељују. Неумесно је не радовати се душевном здрављу или туговати због промене исхране, показујући да смо наклоњенији наслађивању стомака, неголи бризи о души. Преједањем се једино стомак наслађује, док пост користи души. Радуј се што ти је Исцелитељ подарио лек који уништава грех. Црви који се зачињу у дечијој утроби нестају применом оштрих лекова. Исто тако и пост, који је уистину достојан да се назове [леком], ступивши у душу, умртвљује грех који се притајио у њеној дубини.

Дакле, радосно притекни дару поста. Пост је древни дар. Он не стари и не застарева, него се увек обнавља и бива у пуном процвату.

Пост није новотарија, већ драгоценост отаца. Све што је древно достојно је поштовања. Уважавај старину поста, с обзиром да је стар колико и човечанство. Пост је озакоњен у рају. Он представља прву заповест коју је добио Адам: С дрвета познања добра и зла немојте јести (Пост.2,17). Немојте јести представља озакоњење поста и уздржања. Да је Ева постила од плода поменутог дрвета, ми данас не бисмо имали потребу за [наступајућим Великим] постом, будући да нужду за лекаром немају здрави, него болесни (уп. Мт.9,12). Ми страдамо због греха. Исцелимо се покајањем. Међутим, покајање без поста није делатно. Нека је проклета земља... Трње и чичак ће ти расти (Пост.3,17-18). Заповеђено ти је да подносиш страдања, а не да живиш у наслађивању. Постом се оправдај пред Богом. И сам начин живота у рају имађаше образ поста, не само стога што је човек био сатрапезник анђелски, уподобљавајући им се у умерености,него и стога што они који су храњени у рају уопште нису размишљали о ономе што је касније изумео људски разум: нити о пијењу вина, нити о жртвовању [тј. клању] животиња, нити о свему ономе што замагљује људски ум.

Ми смо избачени из раја стога што нисмо постили. Постимо, дакле, да бисмо се поново вратили у њега. Зар не видиш даје Лазар помоћу поста ушао у рај (Лк.16,20-31)? Немој подражавати Евину непослушност, немој опет за саветника прихватати змију која ти предлаже да једеш, бринући се о телу. Немој се изговарати болешћу и слабошћу тела, будући да оправдања не изговараш мени, него Свезнајућем. Кажи ми да ли можда ниси у стању постиш? Међутим, ти можеш читавог живота да се преједаш и да бременом онога што си појео уништаваш тело.

Врло добро знам да лекари болесницима не налажу разнолику храну, него избегавање јела и гладовање. Ако можеш једно, како се изговараш да не можеш друго? Шта је лакше за утробу: да проведе ноћ после умереног јела или да лежи обремењена обиљем хране (боље речено, не да лежи, него да се преврће, с обзиром да је преоптерећена и узнемирена)? Зар ћеш рећи да је кормиларима лакше да спасу лађу када је натоварена товаром, неголи када је добро опремљена и лагана? ... И људска тела, обремењена непрестаним преједањем, лако бивају савладана болестима. Међутим, ако се користи једноставна и лака храна, зло које се очекује од болести избегава се као подизање непогоде, док се већ присутне тегобе одбијају као налет буре. Тврдећи да болесницима више приличи наслађивање, неголи умерена храна, ти се држиш мишљења да је мировање теже од бежања и да је спокојство теже од борбе. Сила која устројава живот лако прерађује оно што је умерено и скромно, чинећи да га усваја онај ко се храни. Међутим, не будући у стању до краја свари скупоцена и разнолика јела, она их претвара у разнолике болести.

Нека наша беседа закорачи кроз историју и нека размотри древност поста, нека покаже да су га сви свети чували као неку врсту отачког наслеђа, која се од оца преноси на сина и задобија прејемством. На тај начин је иметак путем наслеђивања дошао и до нас. У рају није постојало нити вино, нити клање животиња, нити једење меса. Вино се појавило тек након потопа. Јер, после потопа је речено: Једите све... као биље травно (Пост.9, 3). Наслађивање је допуштено тек кад је била изгубљена свака нада у савршенство...

vasilii velikii2

Напротив, достојанство поста је древно. Такође знамо да се и Мојсије уз пост попео на гору. Да се није наоружао оружјем поста, не би смео да се приближи врху који се димио, нити би се одважио да ступи у примрак. Након поста примио је заповест која је прстом Божијим урезана на камене таблице. На врху планине пост је био узрочник законодавства, док је у њеном подножју стомакоугађање помахнитало у идолопоклонству. Јер, људи једоше и пише, и потом усташе да играју (Изл.32,6). Једно опијање учинило је бескорисним четрдесетодневну усрдност слуге Божијег у молитви и посту. Таблице, исписане прстом Божијим, задобио је пост, а разбило их је пијанство: према пророковом расуђивању, пијани народ није био достојан Божијег законодавства. Народ, који је највећим чудима био научен богопознању, у једном тренутку стомакоугађањем беше враћен у безумље египатског идолопоклонства. Упореди једно са другим: као што пост приводи Богу, тако наслађивање изневерава спасење. Спусти се путем који води ка доле изложеном.

Шта је оскрнавило Исава и учинило га слугом његовог брата? Зар он није само због хране препустио право свог првенаштва? Зар Самуила мајци није даровала молитва сједињена с постом? Шта је великог борца Сампсона учинило непобедивим? Зар не пост, након кога је зачет у мајчиној утроби? Пост га је родио, пост га је дојио, пост га је учинио јунаком, наиме пост који је анђео одредио његовој мајци: Нека не једе ништа што потиче од винове лозе. Вино и опојно пиће нека не пије (Суд. 13,14).

Пост рађа пророке, крепи снажне и умудрује законодавце. Пост је чувар душе, поуздан сажитељ телу, оружје одважних, вежбалиште бораца. Он одбија искушења и помазује за побожност. Он је сажитељ трезвоумља и творац целомудрености. И биткама он извршава храбра дела и у време мира учи безмолвију. Пост освећује назореја, а јереја чини савршеним, с обзиром да се без поста нико не може одважити на свештенодејствовање, не само у садашњем тајинственом и истинском служењу, него ни у образном, које је било под Законом.

Пост је учинио Илију сагледатељем великог виђења. Очистивши душу четрдесетодневним постом, он се у Хоривској пећини удостојио да по мери човека угледа Господа. Постећи, Илија је удовици вратио сина, с обзиром да се кроз пост показао јачим од смрти. Из уста испосника изашао је глас који је безаконом народу затворио небо на три године и шест месеци... Кад је настала глад, он је позвао читав народ да пости да би се поправио од зла које је проистекло из наслађивања и разузданог живота...

Једном речју, открићеш да је пост све свете руководио у животу по Богу. Постоји једно вештаство које називају амијант и које ватра не може да уништи. Кад се стави у пламен оно као да се угљенише. Међутим, када се извади из ватре, оно постаје још чистије и изгледа као да је опрано у води. Слична су била тела тројице младића у пећи вавилонској, која су постом задобила [својства] амијанта.

У великом пламену пећи показало се да су они силнији од огња: он није могао да им нашкоди будући да им је природа била као код злата. У ствари, показало се да су силнији и од злата. Ништа се тада није могло одржати пред пламеном распаљеним нафтом, смолом и суварцима: он се разливао на четрдесет девет лаката, прождирући све унаоколо и погубивши многе Халдејце (Дан.3,4649). Па ипак, младићи су га погазили, будући да су у њега ступили након поста. У силовитом пламену, они су удисали свеж и орошен ваздух. Пламен није смео да им се дотакне ни косе, с обзиром да је израсла у посту.

Жељени муж, Данило три седмице не јеђаше хлеб и не пијаше воду (Дан.10,23). Стога је, сишавши у јаму, и лавове научио да посте. Лавови нису могли да зарију зубе у њега, будући да беше као од камена, бакра или неког другог чврстог вештаства. Каљење крепи гвожђе. И пост је укрепио његово тело, учинивши га нерањивим пред лавовима, који нису отварали чељуст на светитеља. Пост је угасио силу огњену и затворио уста лавовима [уп. Јев.11,33-34].

Пост уздиже молитву на небо: он за њу постаје нека врста крила док се креће горе. Пост је процват домова, мајка здравља, васпитач младости, украс стараца, добри сапутник путницима, поуздани сажитељ супружницима.

Муж не сумња у брачну издају када види да се жена саживела с постом. Жену не мучи љубомора када види да је муж прихватио пост. Ко је оштетио дом свој постом? Израчунај шта је у њему сада и израчунај и након поста. Због поста неће пропасти ништа од онога што је у кући. Ниједна животиња не испушта крик смрти, нигде нема крви, нигде неумољива утроба не изриче пресуду животињама. Месарски нож мирује и трпеза се задовољава оним чему није неопходно припремање.

vasilii velikii3

Јеврејима је била дата субота да би се одморио и магарац [њихов] и слуга [њихов] (Пон.5,14). Нека слугама које те служе током читаве године [Велики] пост буде починак од непрестаног труда. Нека се одмори твој кувар и нека предахне трапезник. Заустави руку пехарника и нека се једном одмори и онај ко припрема разнолике посластице. Нека и кућа отпочине од хиљада пометњи, од дима и мириса паљевине, од оних који трче горе-доле служећи утроби као немилосрдној господарици. У сваком случају, и порезници понекад допуштају мало слободе онима који су у њиховим рукама. Нека та утроба (која стално захтева и никад се не зауставља, која данас добија а сутра заборавља) да предах устима и нека с њима закључи петодневно примирје. Када је напуњена, она мудрује о уздржању, а чим се испразни - заборавља [сва] правила.

Пост не зна за позајмљивање. Трпеза оног ко пости не одише дуговима. Сиромаштво испосниковог сина не гуше очеви дугови, који иначе обавијају као змије. С друге стране, пост служи и као повод за радост. Жеђ даје сладост пићу и претходно гладовање трпезу чини укусном. И пост наслађивање јелом чини угодним. Када се пост нађе између две насладе и пресече њихову непрекидност, узимање хране (које ти се чини далеким) поново ће ти изгледати пожељно. Према томе, ако желиш да трпезу учиниш пожељном, прихвати да буде замењена постом. Будући исувише окружен насладама, ти неприметно постајеш помрачен, сластољубљем уништавајући сладост. И најжељенију [ствар] непрекидност наслађивања чини достојном презира. Уколико је ствар ређа, утолико снажније желиш да се њоме наслађујеш. Речено је уредио наш Творац како би због разноликости у животу унама пребивао благодатни дар који нам је дао. Зар не примећујеш да је сунце блиставије након ноћи, да је бдење угодније после сна и да нам је здравље драгоценије након што искусимо супротно? Стога је и храна угоднија након поста, како богатима чија је трпеза обилна, тако и сиромасима чија је храна на брзину припремљена.

Нека те уплаши богаташев пример. Њега је живот у наслађивању предао [вечном] огњу. Он се мучио у огњеној пећи иако није био оптужен због неправедносги, него због живота у наслађивању. Према томе, да бисмо погасили наведени огањ неопходна је вода. Пост није користан само због будућег [живота]: он и телу користи.

И најкрепкије здравље је подложно променама и превратима уколико природа малаксава и не може да поднесе бреме гојазности. Уколико осећаш одвратност према води, постарај се да касније не преклињеш за једну њену кап, као што се десило богаташу [уп. Лк. 16,24]. Водом се нико није опио. Никога, наиме,није болела глава стога што се оптеретио водом... Поремећај у варењу хране, који неминовно прати сластољупце, изазива страшне болести у телу.

Оном ко пости је и боја лица достојна поштовања: оно је украшено целомудреним бледилом и неће се бесрамно заруменети. Његов поглед је кротак, корак достојанствен, а лице замишљено, [будући да избегава] унакаженост од неумереног смеха. Његове речи су одмерене, а срце чисто.

Сети се светих свих векова, којих свет не беше достојан: они се потуцаше у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама (Јев.11,3738). Подражавај њихов начин живота, уколико уистину тражиш њихов удео. Шта је Лазара упокојило у наручју Авраамовом? Зар није пост? Јованов живот беше дуготрајни пост. Он није имао ни постељу, ни сто, ни обрадиву земљу, ни вола за обрађивање, ни хлеб, ни пекара, нити било шта што прати живот. Због тога се међу рођенима од жена није појавио већи од Јована Крститеља (Мт.11,11). Павла је на треће небо, између осталог, узнео и пост, којим се он хвали помињући своја страдања. Међутим, од свега реченог важнија је [чињеница] да је и Господ наш, постом укрепивши тело које је ради нас узео (уп. Мт.4,2), постом на себе примао и нападе ђаволске како да би нас научио да се постом припремимо за подвиге у искушењима. Исто тако, Он је [само]лишавањем омогућио противнику да му приступи. Наиме, Он би по узвишености свог Божанства био неприступачан за противника, али се [само]осиромашењем спустио до људског. Узносећи се на небеса, Он је окусио храну (Лк.24,43) како би потврдио природу васкрслог тела.

Ти, међутим, не престајеш да се гојиш и да се облажеш телом, нимало се не бринући што исцрпљујеш свој ум, будући да га не храниш спасоносним и животворним учењима. Зар ти није познато да у боју помоћ једном доводи до поражавања другога? И онај ко пређе на страну тела, надвладава дух, док онај ко прелази на страну духа побеђује тело. Јер, они се противе једно другоме (Гал.5,17). Према томе, уколико хоћеш да укрепиш ум, тело обуздај постом. И апостол говори да се наш спољашњи човек распада уколико се унутрашњи обнавља (2.Кор.4,16). Он још [говори]: Када сам слаб, онда сам силан (2.Кор.12,10).

Зар нећеш презрети пропадљива јела? Зар нећеш пожелети трпезу у Царству коју ће, несумњиво, приготовити овдашњи пост? Или не знаш да неумереношћу у јелу припремаш себи угојеног мучитеља - црва? Ко је икада уз обиље хране и уз непрестано наслађивање задобио било какво учествовање у духовним даровима? Да би примио друго законодавство, Мојсију је било неопходно да и по други пут пости. Ниневљани не би избегли претећу пропаст да са њима нису постиле и бесловесне животиње. Чије кости остадоше у пустињи (Јев.3,17)? Оних који су желели да једу месо [уп. Бр.11,33]? Док су се задовољавали маном и водом из камена, они су побеђивали Египћане, корачали по мору и не беше у племенима њиховим болник (Пс.104,37). А када су се сетили лонаца с месом и кад су се са својим жељама вратили у Египат, они више нису угледали обећану земљу (уп. Изл.16,3). Зар те не плаши наведени пример? Зар се не бојиш да преједање и тебе не одвоји од добара којима се надаш? Ни мудри Данило не би имао виђења да своју душу није просветио постом.

Из масне хране, као из неког густог облака, излазе димна испарења и преграђују пут озарењима Светог Духа, која иначе обасјавају ум. Уколико анђели имају неку храну, свакако ће се радити о хлебу, као што каже пророк: Хлеб анђелски једе човек (Пс.15,25), а не о месу, вину или ономе што воле робови утробе. Пост је оружје којим се наоружавамо против демона. Јер, тај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Колико само добара происходе из поста!vasilijeveliki

Засићење је почетак велике штете. Уз наслађивање, пијанство и лакомост сваке врсте истовремено се појављују и сви видови животињског неуздржања. Чим се жалац наслађивања нађе у души, људи постају као товни коњи (Јер.5,8). Код пијанаца се чак и природа развраћује, услед чега у човеку траже жену, а у жени човека. Пост, међутим, указује на меру и у супружничким стварима, кажњавајући за неумереност чак и у ономе што је законом допуштено. Он [супружнике учи] да се по договору одвајају привремено да би се предали... молитви (1.Кор.7,5).

Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер, истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис.58,6). Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у суђењима и свађама (Ис.58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би окусио храну, али губиш дан у судницама. Тешко пијанима и без вина (уп. Ис.28,1). Раздражљивост је пијанство душе, које је избезумљује као и вино. И туговање је пијанство, с обзиром да потапа разум. И страх је пијанство, уколико се појави где не би требало, с обзиром да је речено: Од страха непријатеља избави душу моју (Пс.63,2). И уопште, пијанством се с правом може назвати свака страст од које разум бива ван себе. Замисли разјареног човека који је опијен страшћу. Он није свој господар, не зна за себе, не зна за присутне: он као у ноћној бици свакога дотиче и свакога напада, не знајући шта говори. Он је необуздан, руга се, бије, прети, проклиње, виче, кида се. Бежи од тог пијанства, али се немој привезивати ни за опијање вином... Слуга бежи од господара који га бије, док ти не напушташ вино које те свакодневно удара у главу. Најбоља мера за коришћење вина јесте телесна потреба (уп. 1.Тим.5,23)...

Знаш ли ко је Онај кога очекујеш да примиш? Онај ко је обећао: Ја и Отац њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Због чега најпре прибегаваш пијанству и затвараш улаз Владици? Због чега унапред допушташ непријатељу да заузме твоју тврђаву? Пијанство не дочекује Господа. Пијанство удаљује Духа Светога. Дим растерује пчеле, а неумерено пијење вина духовне дарове.

Пост је приличност градова, добро устројство тржница, мир домова, спасавање имовине. Хоћеш ли да видиш његово достојанство? Упореди данашње вече са сутрашњим. Видећеш град који је из буке и пометње прешао у дубоку тишину. Желео бих да и ово вече својом честитошћу буде слично сутрашњем и да сутрашње по своме сјају нимало не заостане за данашњим. Господ нас је увео у овај временски период као своје борце, који у претходним подвизима [треба да] покажу чврстину и силу трпљења. Нека нам Он помогне да достигнемо и најзначајнији дан добијања венаца. Сада је дан за подсећање на спасоносно страдање, а у будућем веку је дан награде за оно што смо извршили пред Праведним судом самога Христа. Њему нека је слава у векове векова. Амин.

 

Преузето из књиге: Свети Василије Велики - Беседе, Манастир Хиландар, 2002.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Избор и уређивање наше. Православна породица 2017.

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски