molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: Св. Григорије Палама

Објављено 02 март 2018

palama1

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

2. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - СВ. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

По црквеном уставу, друге недеље Великог поста Православна црква, осим празновања недељног дана, сећа се још једног од великих јерараха и проповедника чистог Православља, светог Григорија Паламе који је био архиепископ града Солуна, другачије званог Тесалоники.

 

 


Свети Григорије је припадао оним великим благовесницима хришћанске истине код којих се дело није мимоилазило са животом и зато осим оних богословских ризница знања, које је он оставио иза себе у изобиљу као наслеђе Православној цркви, он је привлачио себи људске душе својим светим и подвижничким животом и на тај начин је његов духовни утицај био двојак: он је учио и речју и самим животом.

Он је морао да се бори са јеретицима који су искривљавали истину Православља на најразличитије начине.
Постојало је једно чисто богословско питање око кога се он дуго борио са кваритељима истине. Када се Господ Исус Христос преобразио на гори Тавор и просијао тамо као сунце - како они тврде, та чудесна светлост је била обична светлост какву ми стално видимо из Сунца и других извора светлости - најобичнија светлост.

Свети Григорије Палама је, као одговор на то, учио да је то била потпуно другачија светлост и указивао на апостолове речи: ''Бог је светлост и таме у њему нема никакве''. А наш Символ Вере, као што знате, говорећи о Сину Божијем, о Господу Исусу Христу и Његовом оваплоћењу на земљи, каже да је Он ''Свет от Света, Бог истинный от Бога истинного" (Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог). А о нашој обичној светлости Библија говори да она не припада Богу као вечно својство саме Његове природе, већ је створена Њиме у времену: ''И рече Бог, нека буде светлост - и би светлост''. (Пост.1:3). На крају крајева је та чисто православна тачка гледишта и победила и противници светитеља су били просрамљени. У наше време често говоре да је то ''апстрактна богословска тема''. Може бити, наравно, да је за наше савременике то заиста тако, зато што њих обично занимају саасвим друга питања а оно што се тиче истине Божанскога бића и истина духовног поретка које се односе на оно што је невидљиво и вечно, то, на жалост, данас мало кога занима.
Уопште, данас браћо, када посматрамо живот који нас окружује, ми видимо какве збркане, какве неправилне представе о хришћанској истини имају данашњи људи, од којих се многи називају и можда искрено сматрају себе верним чедима Православне цркве. А заправо, како често видимо, о Православљу, о основним истинама Православља - они имају најконфузније и најнејасније представе, а често уопште ни немају никакве.

palama

Да бисмо се уверили у то у наше време, довољно је, на пример, задати правосланим хришћанима такво питање: ''Наведите три главна догмата православне вере (то су: догмат Свете Тројице, оваплоћења Сина Божијег и искупљења). Могу ли многи да одговоре на то? На жалост, ми данас чујемо и видимо како се људи који су мало црквени и мало знају о истинама вере, труде да расуђују о богословљу и црквеном животу, о томе како Црква треба да живи и како њоме треба управљати; притом они говоре изузетно самоуверено, и што се мање у то дело разумеју - то су више самоуверени.

Тачно је речено пре неког времена у једном православном штампаном издању, да су последњих година одједном сви почели да сматрају себе за оне који све знају - и православну веру и богословске истине, и све што се тиче црквеног живота и администрације итд. Они су решили да све знају и у све се разумеју и могу све да уче и настављају. Зато данас и има толико заблуда, беспоретка и несагласја унутар црквене ограде. Људи ни сами не знају шта говоре. Те речи не припадају мени, још је апостол Павле говорио о томе да људи хоће да буду учитељи а не разумеју се у то што говоре и, следствено томе, не разумеју ни оно што сами говоре.
А кад чују глас истине, на њега мало обраћају пажњу.

Када је живео Григорије Палама било је друго време. Данас се људима чини да је питање због ког се он борио са јеретицима било ''апстрактно богословско'' питање али тада је све оно што се тиче истине Православља живо занимало људе - оно је било блиско њиховој души и срцу и зато то за њих нису била апстрактни спорови. А данас је све то, на жалост, далеко од свести и срца наших савременика, зато они и сматрају да су то некакви удаљени од живота теоретски спорови , а не нешто што може да испуни, заинтересује и освети душу људску. Али, ми ћемо памтити да је само Црква Христова ''столп и утверждение истины'' (стуб и тврђава истине) и да је само Господ Исус Христос источник чистог, истинитог учења.

Он је Сам за Себе рекао: "Я есмь путь и истина и жизнь" (Ја сам пут и истина и живот). Он је сама оваплоћена истина. Само Пилат и њему слични нису умели и не умеју да увиде ту истину због своје равнодушности, али онај коме су очи отворене да види и уши отворене да чују, он зна и осећа својом душом да је Христос - заиста Истина. И зато хришћанин треба увек када се среће са неким учењем да га провери Христовом истином. Оно што нас приводи Христу је истинито и благословено, а оно што нас одводи од Христа и од Православља ја само погубна обмана, ма у како привлачном виду да се приказује и ма како лепо да причају о њој. Још једном понављам: памтите да је све што нас одводи од Христа Спаситеља, од Његовог учења и чисте православне црквености, све је то само заблуда и погибељ. Зато једном за свагда кажи себи, душо хришћанска: ''Не примам никакво учење осим Христовог и не знам никаквог другог учитеља осим Христа Спаситеља - не знам и нећу да знам.'' Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

Превод: Православна породица, фебруар 2015

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски