molitvoslovm

Митр. Филарет Вознесенски: О Страшном Суду

Објављено 16 фебруар 2015

sinajski Gospodm

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

О СТРАШНОМ СУДУ (НА НЕДЕЉУ МЕСОПУСНУ)

Страшан ће бити тај последњи Суд зато што ће се показати да се од свезнања Божијег није сакрило ништа у животу, у души човека: ни најтајнија помисао, нити нека унутарња одлука или доживљај. Само оно што је било отпуштено, разрешено у покајању на исповести, како говоре Свети Оци, само то ће бити уништено, то неће пронаћи ни објавити Господ зато што Таинство покајања не само да опрашта човеку грехе, већ их и уништава као да их уопште није било...

 

Први део 25. главе од Матеја почиње причом ''О десет дјева'', други део те главе је такође прича - прича ''О талантима'' и на крају, закључни део те 25. главе је беседа Спаситеља о Страшном Суду. Управо смо то јеванђелско читање слушали данас на Литургији.

Господ је почео ту проповед речима: ''Када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, онда ће сести на престо славе Своје''. Светитељ Јован Златоусти говорећи о тој 25. глави од Матеја, говори: ''Његова реч бива страшна  зато што Он само небо, сама небеса представља као да су сасвим опустели, зато што и Он одатле одлази на Престо славе Своје и сви свети анђели с Њим одлазе одатле тамо где ће Он савршити свој последњи Суд.

''Доћи ће у слави Својој и сешће на престо славе Своје''.

Не без разлога Господ то наглашава. Он је први пут дошао на земљу у смиреном, пониженом стању, родио се у вертепу (пећини), био положен у јасле, у Свом земном животу ''није имао где главу да приклони''  - по Његовим сопственим речима. На крају је био разапет на крсту и погребен. Његов Други долазак ће бити потпуно другачији. Он ће доћи у слави Својој. Како безначајна, како испразна ће се показати пред Његовом божанственом славом тада свака раскош, свако великољепије, свака земна слава! Он ће доћи у свој слави Својој!

Раније, на гори Тавор, апостоли су видели само мали део његове славе, видели су ''яко же можаху" – онолико колико су могли да приме. Они су видели ризе (хаљине) Његове беле као снег, а лице Његово сијајуће као сунце, у свој слави Његовој. То је био најмањи део Његове славе – каква ће бити та слава са којом ће Он доћи на Свој последњи Суд, када буде дошао да од човечанства затражи одговор на питање како је оно користило то велико дело и ту велику милост коју је Он јавио људима?!

Страшан ће бити тај последњи Суд зато што ће се показати да се од свезнања Божијег није сакрило ништа у животу, у души човека: ни најтајнија помисао, нити нека унутарња одлука или доживљај. Само оно што је било отпуштено, разрешено у покајању на исповести, како говоре Свети Оци, само то ће бити уништено, то неће пронаћи ни објавити Господ зато што Таинство покајања не само да опрашта човеку грехе, већ их и уништава као да их уопште није било.

А све остало ће јавити Господ, јавиће тако да ће и сви људи и сви анђели угледати човека не онаквим, каквим им се он чинио у земном животу, већ онаквим какав је стварно био. Свако је чувао од туђег погледа своје унутрашње доживљаје, нарочито оно што је у њима нечисто, грешно, срамотно. Све ће то, понављам, уколико не буде омивено покајањем - Господ разобличити.

Угледаће нас тада наши познаници онаквима какви смо заиста били, угледаће нас и вероватно ће се ужаснути... Да, и ми сами ћемо се ужаснути зато што, како говори светитељ Теофан Затворник: ''Тада ће царовати истина Божија и при светлости те истине ће човек самог себе осудити, за своје грехе, за своју немоћ, за своје падове, за све у чему је био неисправан''.

Како ће радостан бити први део тог Страшног Суда када ће се Спаситељ света са љубављу обратити онима који ће стајати десно од Њега, и рећи им: "Придите, благословенные Отца Моего, наследуйте Царство, уготованное вам от сложения мира" (Приђите, благословени Оца мога, наследите Царство које вам је уготовљено од стварања света). Још кад нас није ни било, када је свет био стваран, већ се тада Отац наш небески старао за нас, и још тада нам је уготовио Царство – ''Дођите, наследите га!'' И даље говори: "Ибо Я взалкал и дасти Ми ясти, возжаждался, вы напоили Меня, наг был — вы одели Меня, болен был, в темнице - вы посетили Меня". (Јер кад огладнех дадосте ми да једем, кад ожеднех напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, болестан бејах и у тамници – ви сте ме посетили).

И иако угодници Божији знају Јеванђеље, знају да је то било речено, тако ће потресан бити призор тог неприступног и страшног Величанства, у коме ће засести Цар на Престолу, да ће они, потрешени рећи: ''Господе, када смо те видели гладног, жедног, болесног, ништег, у тамници? Када смо те видели? Ми смо се трудили да помажемо својим ближњима по Твојој заповеди, али Тебе нисмо видели''. И рећи ће им онда Цар: ''Аминь глаголю вам, понеже сотвористе единому сих братий Моих меньших - Мне сотвористе" т.ј. оно што учинисте једном од најмање браће моје, Мени учинисте.   

Обратите пажњу на оно, на шта тако мало обраћају пажњу – на Његову  безграничну љубав када Он те смирене, ниште, болне којима су учинили пажњу, назива ''браћом'' Својом и тако их љуби да све оно што је њима учињено добро, у Својој љубави Он приписује Себи Самом, слично као што се нпр. љубећа мајка када њен син добије поклон, радује као да га је сама она добила – то је особина љубави. Тако Господ Самом Себи приписује оно што су праведни, благочестиви људи учинили Његовој браћи.

Али, ако ће тако радостан бити тај први тренутак Страшног Суда, како ће ужасан и страшан бити други! Када се, сада већ Страшни и Ужасни Судија обрати онима који му буду са леве стране и каже: ''Идите од Мене, проклети у огањ вечни!'' Никада ми о проклетству нисмо читали у Новом Завету, никада никог не срдимо, ко је другачији или против нас, а ту страшну реч ће из Његових уста чути тада грешници, кад Он буде рекао: ''Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, припремљен (Коме? Вама? Не, није тако речено, већ припремљен) ђаволу и анђелима његовим!'' Том злобном првоотступнику и његовим следбеницима, тим носиоцима, тим сејатељима зла у животу и свету – њима је било припремљено то а не вама – за вас је било припремљено Царство небеско али сте ви сами себе учинили таквима да другога удела за вас и не може бити.

Какав ужас ће тада настати за те нечастивце, какво ће их очајање ухватити! Они ће покушати да се последњи пут у вечности, још једанпут оправдају, будући да су навикли у земном животу да величају сами себе, да се у свему оправдавају, ни у чему да не окривљују себе, тако ће и овде покушати да се оправдају: ''Господе, када смо те видели потребитог, болесног, у тамници, нагог и нисмо те оденули? Ми смо видели те лезилебовиће, те просјаке, те пијанице – они нису ни залуживали помоћ. Да смо Тебе видели, Теби бисмо помогли''.

Али они ће чути категорички одговор: ''Истину вам говорим: оно што не учинисте једноме од најмање браће моје, то ни Мени самоме не учинисте!''

И ето, тада је и завршио Господ ту проповед о Страшном Суду: ''И ови ће отићи у муку вечну а праведници у живот вечни!'' Како су и говорили Оци, да тај Суд неће бити толико страшан зато што ће сви људи видети какви смо ми, какви смо по унутрашњем садржају живота и своје личности, не само због тога, већ зато што је Судија неумољив! Господ Исус Христос у току свог земног живота никада никога није одбацио, Он Сам је говорио: ''Оног који долази к Мени, нећу изагнати ван'', и после Његовог Вазнесења, сво време трајања људске историје, Исус Христос је, као што је рекао Његов апостол: ''Један и исти у векове!'' Он је веран Самом Себи у бесконачној љубави и милосрђу своме, и како смо већ, не једанпут, говорили није било случаја, нема и неће бити никада таквог случаја да човека који долази к Њему са покајањем, Он не би примио и не би му опростио. Тако нешто не може да се деси!

И ето, тамо ће покајању бити крај и тамо ће Судија већ бити неумољив, како су говорили Свети Оци. Истина, код нас грешних, још увек постоји нада, она нада коју је прекрасно изобразио на икони верујући и благочестиви иконописац, на икони Страшног Суда. Тамо је све овејано ужасом и страхом, већ се не чује проповед Јована Претече, он ћути – он је све призивао ка покајању. Безмолвни су апостоли, безмолвна су уста праведника, у ужасу стоје грешници и само Она једина није заћутала – Мајка Божија. Она се наклонила ка рамену Сина Свога и моли Га за несрећне грешнике који ће свакога тренутка чути ту страшну осуду на вечну муку. Такво је наше хришћанско надање, да ће нас Мајка Божија заступати на Страшном Христовом Суду.

О, када би човек чешће размишљао о том крају свог живота, не само земног, већ уопште о крају историје људског рода, чиме ће се она завршити? Али, управо, садашњи људи уопште о томе не мисле, а ако и мисле, сете се тога - само одмахну руком. А други умирују себе говорећи: ''Бог је милостив, Он треба свима да опрости''. Таквима се само може рећи: ''Молим вас, па отворите Јеванђеље, шта тамо Сам Бог говори, шта је он Сам рекао? Да ће он свима без изузетка опростити? Уопште није тако! Он каже да ће праведници наследити живот вечни а да ће грешници отићи у муку вечну''.

Господ ради тога пред нама открива ту слику Страшног Суда благовремено, указујући нам на њу, да би нам дао могућност да пређемо са леве стране, која нам прети за наш греховни земаљски живот - на десну. Некада давно је говорио мудрац: "Поминай последняя твоя и во век не согрешишь" (сећај се краја свог и вавек нећеш сагрешити). То не значи, наравно, да он обећава човеку безгрешност – не! Он каже да ако човек буде памтио "последняя своя" – крај свој, он се неће односити ка греху лакомислено, како се људи обично односе.

Поминай последняя твоя, (памти крај свој), душо хришћанска, сећај се Страшног Христовог Суда, памти то да ће тај Суд бити последњи и коначни на сву вечност и увек се искрено моли, када чујеш на богослужењу: "Христианской кончины живота нашего безболезненной, непостыдной, мирной и доброго ответа на страшном судилище Христовом, просим" (За хришћанску кончину живота нашег, безболну, непостидну, мирну, и добар одговор на Страшном Суду Христовом, Господу се помолимо). Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

Превод: Православна породица, новембар 2014

 

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски