molitvoslovm

Митр. Филарет Вознесенски: Беседа на Ваведење

Објављено 04 децембар 2017

vavedenievohram XVIsМИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

ВАВЕДЕЊЕ У ХРАМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

...Благословено је оно дете које његови благочестиви родитељи стално воде у храм! Оно што дете у храму добија у благодатној, светлој, освећујућој, духовној атмосфери храма – то је таква драгоценост којој нема равне! Оно што млада душа упија у тим нежним дечијим годинама, то ће бити њена ризница, њен духовни капитал и најбољи противотров оној житејској вулгарности и нечистоти са којом ће се она ускоро срести. И, о када би заиста, било тако да наши свети храмови буду увек пуни деце!

 

"Днесь Боговместимый храм, Богородица в храм Господень приводится, и Захария Сію приемлет; днесь Святая Святых радуются".

(Данас се храм који прима Бога, Богородица у храм Божији уводи и Захарија је прима; данас се радује Светиња над Светињама).

Управо смо данас слушали како су певали ове речи у којима Црква описује торжествени догађај који се спомиње на данашњи велики празник. ''Данас се радује Светиња над светињама'' – говори Црква. А ми знамо да се у Акатисту Мајци Божијој, у једној Њеној похвали тако и говори: ''Радуйся, Святая Святых большая", т.ј., радуј се Ти, Која си већа од Светиње над Светињама!

Историја овог празника нам говори како су благочестиви родитељи Јоаким и Ана, по обећању и завету своме, довели трогодишњу девојчицу Марију у храм Божији да би је тамо посветили Богу.

Kaко су Њу пратиле дјеве са свећама, и када су је на крају уводили у храм Божији, Њој је сам Захарија првосвештеник изашао у сусрет. И, како говори предање – Она се, још сасвим малена, трогодишња – савршено слободно, по многим степеницама попела до њега; и он је под дејством Духа Светога учинио оно што никада не би учинио у неко друго време, јер Ју је увео у Светињу на Светињама, у ту одају у којој је тајанствено у мраку, обитавао Сам Господ; куда никада човечја нога није ступала, не само обичног човека, већ ни свештеници тамо никада нису улазили, осим само једног дана у години, када је сам првосвештеник имао право тамо да уђе са кађењем и молитвом. Једног дана у години! Али то није био тај дан.

Ипак, по надахнућу Светог Духа праведни Захарија трогодишњу мрвицу уводи у Светињу над Светињама да би се она тамо васпитавала. У другој црквеној молитви се каже: "яко освящена" (као освећена). И црквено предање говори о томе да је она често улазила у Сјатаја Свјатих; о томе да су Јој се анђели тамо јављали; архангел Гаврило Јој се јављао, доносио Јој храну. И зато када читамо о томе како се десио други торжествени догађај – Благовести Пресвете Богородице, онда Јеванђеље наглашава да се, угледавши арханђела Гаврила, Преблагословена Дјева Марија није смутила до тога што га је видела већ се смутила од његових речи јер је он Њој одавно био познат - он јој се многократно јављао у Сјатаја Свјатих. Али сада је Она чула од њега необичан поздрав: "Радуйся, Благодатная, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах" (Радуј се благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама) – ето тај необични поздрав Ју је смутио и Она се замислила шта би могао да значи такав поздрав?

По предању, после Ваведења у храм, Она је постојано живела у храму. Тамо се молила, тамо се трудила, била у Сјатаја Свјатих и, како смо већ рекли, анђели су Јој тамо доносили храну.

А како се ми односимо према Божијем храму? За хришћанина Божији храм треба да буде таквим, какав је био у древности за псалмопојца, који је писао: "Возвеселился о рекших мне: в дом Господень пойдем!" Т.ј. обрадовао сам се када ми рекоше: пођимо у дом Господњи! А да ли је тако и код нас, да ли ми ценимо Божији храм? Стремимо ли ми тамо увек када нам је могуће? Можда имамо некакве препреке? И сами знате да далеко, далеко није увек тако. Конкретно, ево привели су Пречисту Дјеву Марију, довели су је док је била мала девојчица – храм је за њу постао нешто блиско. Она је у њему живела, увек је била у његовој близини. А, нажалост, често бива тако да наша деца ретко, ретко виде Божији храм.

Благословено је оно дете које благочестиви родитељи стално воде у храм! Оно што дете у храму добија у благодатној, светлој, освећујућој, духовној атмосфери храма – то је таква драгоценост којој нема равне!

Оно што млада душа упија у тим нежним дечијим годинама, то ће бити њена скривница, њен духовни капитал и најбољи противотров оној житејској вулгарности и нечистоти са којом ће се она ускоро срести. И, о када би заиста, било тако да наши свети храмови буду увек пуни деце! Али ви и сами стално видите да то уопште није тако, чак ни на велике празнике. На пример, у храму има пуно народа али је деце јако мало.

decahor

Ето над тиме сви ми треба да се замислимо, не само родитељи већ и васпитачи, предавачи, хришћани, сви треба да размисле о томе да треба дати могућност младој души, која се тек отвара, расцветава - да се богати у Божијем храму тим духовним капиталом. Да би човек у своје време могао да га користи и да би то било његово духовно богатство, не само у овом животу већ и у будућем. Треба да размишљамо и да радимо на томе да би наша деца заиста чешће долазила у храм, да би заволела храм и стремила да често буду у њему.

Раније је било, а има и сада таквих породица, где мала деца толико воле Божији храм, нису им тешке његове службе – да не њих родитељи – већ они родитеље воде у храм: ''Пожури, пожури!''

Благословена је та породица у којој тако стоје ствари. Размислимо о томе, возљубљена братијо, постарајмо се да би наша деца одрасла као хришћани, верна чада Православне цркве и да би волела Божији храм са његовом благочестивом и молитвеном атмосфером. Амин.

Превод: Православна породица, новембар 2014

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски