molitvoslovm

Митр. Филарет Вознесенски: Покров Мајке Божије

Објављено 14 октобар 2016
pokrovmМИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ
ПОКРОВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

...Без обзира молили се ми много или мало, треба да памтимо да су тренуци молитве – најважнији тренуци у нашем животу и ни на који начин не треба то време, те тренутке заменити нечим другим. И само тада, када човек све црквено, све што се тиче Бога и Цркве, стави на прво место, тек онда он може да живи и делује као истинито чадо Цркве, као прави православни хришћанин, и само тада ће код њега, како је говорио о. Јован Кронштатски, ''све доћи на своје место''...

  

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево и сада, на данашњи дан, на дан светлог и радосног празника Покрова Божије Мајке, ми смо поново слушали то јеванђеље које се чита скоро сваки пут на дан Богородичиних празника – повест о томе како је Господ наш Исус Христос посетио дом Марте и њене сестре Марије.

Ово јеванђеље је вероватно добро познато већини из нас. Хтео бих да скренем вашу пажњу на то да се у тој јеванђелској причи установљује устима самог Спаситеља вечни принцип да је духовно више од материјалног, да је вечно више и вредније него земно и пролазно. Ви знате добро ту приповест, знате како се Марта, усрдна и гостољубива домаћица трудила да би примила како доликује, и  угостила  како доликује, тог драгоценог, најсветијег Госта, Који је благоизволео да уђе под њен кров. Нико не може да укори Марту за њено гостопримство и добродошлицу јер, која домаћица не би хтела да прими Госта како треба? Али Мартина грешка била је у томе што је трудећи се и бринући се о домаћинству, она погрешила  у ономе што је главно.

Када је она видела, да њена сестра не узима никаквог учешћа у њеном труду, већ само седи код ногу божанственог Госта и слуша Његове речи, у том тренутку када се она потпуно унела у свој посао – она се смутила и чак полу-прекорно рекла Спаситељу: ''Господе, зар је теби свеједно што је моја сестра све то препустила мени да радим?'' (Едину мя остави служити — на цркв.словенском). И даље –отворено тражи од Њега подршку, говорећи: ''Рцы убо ей, да ми поможет" (Реци јој да ми помогне).

Познат је одговор Спаситеља Који је благо и деликатно, а уједно и категорички, одбацио њен захтев; прво јој је указао да се превише труди а потребно је  само једно, а затим је отворено одговорио и на њен захтев: ''Мария же благую часть избрала (не ти, Марта, већ — Марија), яже не отымется от нея" (т.ј. твоја молба неће бити испуњена; тај део који је изабрала Марта неће се узети од ње). У тим речима Спаситеља, наравно, има и наговештаја самој Марти да би могла убрзо да заврши те послове и уради оно што је Марија већ урадила – да послуша вечне речи Божанствене Истине.

Недавно сам читао у једним месним новинама како је један данашњи умник-мудрац, мудри у својим очима, у чланку поменувши тај јеванђелски догађај изјавио да је Христос одобрио ''' Маријино губљење времена ''. Одмах је видно колико се писац разуме у то дело... Марија је седела узалуд!

Марија је своју душу хранила речима вечног живота. То је та жива вода о којој је Господ говорио Самарјанки, да ће јој Он дати живу воду и ко буде пио ту живу воду, он неће ожеднети довека већ ће то у њему постати извор воде која иде у живот вечни. И ето, ту живу воду је упијала у себе верујућа, предана, љубећа душа свете Марије, а човек ''умник'' каже да је она проводила време узалуд!

Памтићемо да је овде установљен одређени принцип да је духовно изнад материјалног. По том принципу, запамтите: све што се тиче Цркве и црквености - је важније од свега.

pokrov

Код нас, нажалост, врло често није тако. Чак и верујући људи све црквено померају некуда у задњи план. Када их питају: ''Зашто нисте били у цркви?'' – они одговарају: ''Нисам имао када''. Када их питају: ''Зашто тако дуго не постите и не причешћујете се?'' – ''Немам времена''. Т.ј. другим речима, од Господа Спаситеља, Који нам се приближава у Својим црквеним молитвословљима, у црквеном животу, а највише – у Причешћу Светим Тајнама, ми се удаљујемо зато што ''немамо времена''...

Када се човек жури некуда на службу, или неким послом, жури се на ареодром, он не касни; само у случају неког неочекиваног разлога који независи од њега може да закасни. А када треба да дође у цркву, он не може, не стиже. Нешто друго се показало за њега важније и заузело то место и време које је требало дати Цркви. Врло често код нас бива тако.

Тако да, памтићемо да је духовно више од материјалног и да све, што се тиче Цркве, что се односи на Цркву, има првостепену важност. Изговора ту нема и не може бити.

Црква је Дом Божији. И све што се налази у Цркви, припада, пре свега, њеном најсветијем и божанственом Домаћину и Владару – Господу Богу, Владики свега постојећег и зато је у Цркви – све важно.

Шта се збива у нашим храмовима у току службе Божије? Скоро увек се види како разговарају, причају (некада скупљају одежде у олтару док се служба још није завршила). И много, много има таквих случајева када видиш да права црквеност ту уопште није на првом месту. Када се савршава богослужење и молитва, човек који је присутан у Божијем храму треба сав да се преда молитви а не да се бави нечим другим, макар се то односило и на богослужење.

Тако треба да буде и у личном, приватном животу човека. Неко други каже: ''Немам времена за молитву, цео дан сам заузет, немам времена ни за ноћни одмор''. Али није узалуд говорио светитељ Теофан: ''Никада се не изговарај тиме да за молитву немаш времена. Значи ти не волиш Бога, не волиш молитву, значи теби се нешто друго показало важније''...

Онај ко заиста стреми Богу и стреми молитви, никада молитву неће заменити за нешто друго, ма шта то друго било. Свети Теофан је говорио: ''Памти да је молитва царица. Ево, пред њом је препуна кућа; изгледа да се не може ући – нема места. Али приближава се царица и улази – сви се склањају, отвара се пут за њу, она свуда иде слободно. Тако, говорио је светитељ, треба да буде и са молитвом. Она је царица. Пазите да царичино место не заузме неко од њених потчињених.''

Без обзира молили се ми много или мало, треба да памтимо да су тренуци молитве – најважнији тренуци у нашем животу и ни на који начин не треба то време, те тренутке заменити нечим другим. И само тада, када човек све црквено, све што се тиче Бога и Цркве, стави на прво место, тек онда он може да живи и делује као истинито чадо Цркве, као прави православни хришћанин, и само тада ће код њега, како је говорио о. Јован Кронштатски, ''све доћи на своје место''. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски