molitvoslovm

Св. Григорије Палама: Беседа на јутарња васкрсна Јеванђеља

Објављено 09 април 2018

vaskrsrublevmСВ. ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

БЕСЕДА НА ДЕСЕТО ЈУТАРЊЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ

Иако такозвана "јутарња васкрсна Еванђеља" - тј. одломци из Еванђеља који говоре о догађајима везаним за Васкрсење Христово и који се читају на јутрењима у васкршње дане - носе назив "јутарња" по зори, тј. по јутарњим сатима дана, то ипак не значи да говоре о догађајима који су се одиграли у јутарње сате, али се и поред тога називају "јутарњим". Тако се и јављања Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа свештеним апостолима након Васкрсења, ради потврђивања овог догађаја, називају "јутарњим", иако је до њих долазило не само у јутарње сате, него и у подне, и пред вече, па чак и ноћу...

 

 

Није било рано јутро када је Господ сусрео Луку и Клеопу на путу за Емаус и придружио им се. А када су се приближили селу у које су путовали, Он се чињаше да хоће даље да иде. А они Га устављаху говорећи: Остани са нама, јер је дан нагнуо и близу је вече (Лк. 24; 28-29). После тога, када је преломио хлеб и разделио им га, препознали су га и Он је постао невидљив за њих; тада су устали и истога часа се вратили за Јерусалим да би испричали осталим ученицима шта им се догодило на путу. Док су говорили, Сам Исус је стао међу њих, а то је било на крају дана, увече. Други пут, Он се опет, након трпезе, обраћа Петру и поставља га за пастира Својих словесних оваца. А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли Ме више него ови? Када је он дао потврдан одговор, Господ му је рекао: Напасај јагањце Моје (Јн. 21; 15).

2. Како је дакле ово могло да буде јутарње јављање и да се зове тако, када се заправо није догодило у јутарње сате? Сунце Правде, Христос, будући беспочетан и предвечан, неподложан измени и непроменљив, јер нема ни сенке промене и не зна ни за почетак ни за крај, светли светлошћу истинитом и производи незалазни дан, у коме заједно са ангелима пребивају и душе праведника. Кад се оконча овај век, праведници ће заједно са својим телима бити наследници Светлости и синови истинског Дана. Тај, дакле, Дан, будући незалазан и, када је време у питању, целовит, нема нити је имао јутро, јер је - беспочетан.

3. Нас је, међутим, обухватила ноћ и уграбила нас је сенка смрти, јер смо пали у грех и услед тога се лишили моћи гледања, моћи која нам је, по благодати Божијој, била својствена и благодарећи којој примамо Светлост која води у истински живот. Дакле, смрт је нашој природи донела и ноћ, не зато што се Истинска Светлост одвратила од нас, него зато што смо се ми сами по себи одвратили и што смо изгубили моћ да гледамо на ту животоносну Светлост. Међутим, Дароватељ свагдапостојеће светлости и Узрочник истинског живота, Који се милосрдно стара о нама, не само да је, нас ради, при крају векова сишао до нас, поставши исти онакав Човек какви смо и ми, него је нас ради и Крст и смрт примио, и уништивши Својом смрћу адско царство након три дана васкрсао, изнова показавши нашој природи чисту светлост и бесмртни живот, задобивши за њу блистање Васкрсења.

4. Пошто је Његово Васкрсење постало почетак за упокојене, и пошто у време Његовог Другог Доласка светлост бесмртног живота треба да узме у наручје Његове ученике те да за све засија истински и целовити Дан, Васкрсење Господње је схваћено као свитање и јутро тога Дана који долази, и зато сва читања Еванђеља која приповедају о Васкрсењу представљају "јутарња". Зато и сва та јављања Спаситеља, која, независно од тога јесу ли се догодила ујутро или увече према схватању времена чулног дана, свеједно представљају "јутарња", те се тако и зову.

5. Ово јутарње Еванђеље које је данас пред свима прочитано, двоструко је "јутарње", јер не само да излаже оно што се тиче Васкрсења Господњег и Његовог јављања после тога, него говори и о догађајима који су се одиграли у зору чувственог дана. А кад већ настаде јутро, каже еванђелиста, стајаше Исус на обали, али ученици не познаше да је то Исус. Еванђелиста на почетку каже да се Исус, уставши из мртвих, јавио Својим ученицима на Тиверијадском мору. Да, заиста, Он се јавио, но пошто су ученици били у лађи на отвореном мору и пошто су били заузети риболовом, нису Га препознали.

6. Тада им се Он обратио: Децо! О, каквим је смирењем, каквом љубављу, каквом сладошћу испуњено ово обраћање! Дакле, Он им каже: Децо, немате ли што зајело! Није их ово питао из незнања, него промислитељски и као да припрема пут за чудо. Када су му одговорили: Немамо, Исус им каже: Баците мрежу са десне стране и наћи ћете. Наћи ћете - тиме је показао да зна да су целе ноћи бацали мреже али да ништа нису нашли. Пошто су из тога видели да је Њему познато шта они раде, иако није био са њима, лако су поверовали Његовим речима и послушавши Га, бацили су мрежу.

7. Кад су нашли толико рибе да мрежу нису могли да извуку у лађу, тада се Јован, који је био најспремнији за божанско познање, и нарочито вољен од стране Господа и Учитеља, вероватно присетио оног чудесног риболова на Генисаретском језеру, када је у баченим мрежама било толико рибе да је било зачуђујуће како се мреже од толике количине нису поцепале. Дакле, онај ученик, кога љубљаше Исус, рече Петру: То је Господ; Петар, ватренији и спремнији на делање од других, када чу, каже, да је (оно) Господ, опаса се огртачем, јер беше наг, и баци се у море. Огртач је горња одећа коју Сиријци и Феничани носе преко остале одеће, због чега се и назива огртач (епендима). Понекад се облачи и директно на наго тело, као што је био случај са оним следбеником Господњим кога су Јудејци ухватили, па им је утекао наг, оставивши огртач у рукама војника. Петар, који је био наг, није обукао тај огртач, него га је савио и опасао се њиме, иако му је предстојало пливање, јер је од обале био удаљен око двеста лаката. Тако је Петар, који је био најватренији, стигао пре свих. Остали ученици стигли су лађом, вукући са собом рибу, између осталог и због тога да би је предали Дародавцу, и да би могли да Му се обрате оним свештеним речима: "Твоје - од Твојих".

8. Чим пак изиђоше на земљу - приповеда даље Еванђелист - видеше огањ наложен и на њему положену рибу, и хлеб. Неки су сматрали да се овде говори о жару, тј. о ужареном угљу на који је била положена риба. Међутим, из онога што следи, кажу други, реч огањ не може да се схвати буквално, јер хлеб није могао да буде положен на огањ. Зато, кажу они, Еванђелист није рекао огањ наложен, него "жар који лежи", из чега произилази да се под "жаром" подразумева некаква кожа коју су путници употребљавали уместо стола (простирући је на земљу и стакљајући храну на њу). Сходно томе, апостоли су по изласку на обалу видели још и нешто друго - чудо веће од онога које се збило на мору, јер су видели хлеб и рибу која није узета из морске дубине, него је створена ни из чега, како лежи припремљена за обед, и уз то су сви заједно видели Господа, те су у усхићењу заборавили на уловљену рибу. Зато им Господ вели: Донесите од рибе што сада ухвати-сте, подсећајући их на то да свој улов треба да извуку на обалу, како неко не би рекао да је оно мноштво риба само плод њихове уобразиље.

9. А Симон Петар уђе - каже - и извуче мрежу на земљу пуну великих риба, сто педесет и три; и од толиког мноштва не продре се мрежа. Сила Христова која је сачувала мрежу неподераном могла је свакако да и онима који су мрежу извлачили да снагу, или да им терет учини лакшим, али она то није урадила, како би апостоли могли боље да осете чудо. Зато је Петар морао да уђе у лађу како би помогао осталима који нису били у стању да то учине сами. Желећи да се покаже свакоме од њих појединачно, Господ им каже: Ходите, обедујте. Сопственим рукама Он им пружа поменути хлеб и рибу, откривши кроз ово служење још и то, да је Он Сам - Онај који се стара и Промислитељ, како када је у питању садашња, тако и када је у питању будућа сладост - сладост која ће наступити после лова апостолске мреже, тј. након што апостоли, кроз еванђелску проповед, саберу у истинско богопоштовање све који су достојни из свих народа. Међу овим (сабранима) тада ће се наћи и 153 - мислећи ту на хиљаде или десетине хиљада (људи) - што је познато само Њему Који твори чудеса и савршава испуњене тајне.

10. Бесплодни труд током целе ноћи изображава бесплодност учења које је постојало пре Његовог јављања. Бацање мреже с десне стране лађе и богат улов тога јутра показују успешност еванђелске проповеди која је уследила после Његовог Доласка (у свет). Ово се и догодило ујутро зато што нам се у телу јавило Само Сунце Правде и зато што учење које је сабрало и извукло мноштво оних који се спасавају било успешно и делотворно. Кад је испричао о раздавању хлеба и рибе, еванђелиста каже: Ово се већ трећи пут јави Исус Ученицима Својим пошто устаде из мртвих. Први пут Он им је дошао увече истог оног дана када је васкрсао, док су били сабрани у кући. Затим, после осам дана, Он је поново дошао у време када је и Тома био са осталима. А ево, трећи пут Он више не долази к њима, неко им се показује, дајући им тако до знања да је увек био са њима, иако нису могли да Га виде чулним очима. Допустио им је да Га виде онда када Му је то било угодно, јер бесмртна тела поседују такву силу (способност).

11. Ово, браћо, значи, да је Он и са сваким од нас, иако Га ми не видимо. Зато је приликом Вазнесења и рекао Апостолима: Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28; 20). Пошто је Он увек са нама, свакодневно ћемо Га са страхом поштовати и чинити оно што је богоугодно пред лицем Његовим. Ако и не можемо да Га видимо телесним очима, можемо непрекидно да Га посматрамо (созерцавамо) духовним очима уколико будемо духовно будни, и не само да посматрамо, него и да одатле добијемо плод великих добара, јер и само размишљање о Богу представља удаљавање од сваког греха и очишћење од сваког зла. Овакво созерцање представља делатни почетак сваке врлине, родитељку чистоте и бестрашћа, дародавца вечног живота и бесконачног Царства. Трудећи се око таквог слатког созерцања и усмеравајући духовни поглед на Христа Који као да је присутан, свако од нас говори исто што и Давид: Ако се построји на ме табор (непријатеља), неће се уплашити срце моје; ако се на ме подигне рат, ја ћу се и тада надати (Пс. 26; 3).

12. Постоји, браћо, код нас борба, која се води споља и огледа се у привлачењу на грех, посредством (пет) чула, а највише је воде они што се не супротстављају на одговарајући начин. Међутим, рат ове врсте не води се стално у нама, јер, као прво, наша чула не делају непрестано. Осим тога, догађа се да се и онда када чула делују грех ипак не догоди, или услед недостатка онога што је за грех потребно, или због неодговарајућих околности или места, без чега ни лопов, ни разбојник, ни блудник, ни прељубочинац, ни отимач ни користољубац не спроводе у дело свој безакони поступак. Постоји пак и друга борба, која се кроз помисли одвија унутра, у нама самима. Та борба је много тежа од оне која долази споља, преко чула, јер ова (духовна) борба се одвија увек, и не захтева ни средство, ни одговарајуће време, ни место. Борба против греха у области чула има за почетак (за повод) ствари и утиске који су за њих везани - оно што се чује, види и слично; а ова друга борба - духовна, она која се одвија у нама самима, подстакнута је непосредно од стране злих духова, путем њихових насртаја и наговора. Ако би неко и победио у чулној борби, то још не значи да би остао непобеђен и у духовној. Међутим, онај ко је одолео у духовној борби, тај моћно разбија главе непријатеља и у спољашњој; то је оно што каже апостол: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).

13. Заповешћу о избегавању чињења грехова, Стари Завет (досл. стари закон) је у највећој мери пршремио човека за борбу са оним што долази споља, тј. за вођење борбе у области чула. Када је пак реч о унутрашњој борби, оној која се води у нама самима, наоружани смо законом благодати - еванђелским учењем које забрањује гнев у срцу, прељубу у срцу и похоту покренуту у срцу као последицу ђавољег утицаја, наоружава нас и подиже да бисмо тај утицај одбили, о чему говори апостол Павле у посланици Ефесцима: Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 11-12). Ова бића тешко подносе свој пад и бесно воде рат против нас, који кроз устремљеност ума према Богу имамо живот на небесима.

14. Зато вас молим да се са сваком усрдношћу уздржавамо од пијанства и наслада, од срамних речи и призора, јер ово узнемирава наше тело, изазива нас на битку у невреме и не дозвољава нам да правилно сагледамо и водимо нашу унутрашњу борбу. Из тога разлога, нама се нужно догађа да будемо побеђени и да падамо, да у потпуности или већим делом будемо поробљени грехом, ми, који смо слепи када су у питању невидиви непријатељи, док смо у исто време врло пажљиви када се ради о спољашњим. Удаљивши се од рђавих и непотребних наслада тела, устанимо против владара страшног мрака који у наше срце убацују страсне мисли и ружне жеље. Устанимо против демона који су предводници мрачног зла, јер су они били први који су жудели за злом, устанимо против оних који управљају светом, али само над онима на које се никако не односе Владикине речи: Ви нисте од света, него вас Ја изабрах од света, препородих вас Својом благодаћу и усвојих.

15. Дакле, зли духови владају само над таквим људима на које ово што је речено никако не може да се односи и који су им се потчинили по сопственој вољи. Ми се пак нећемо бојати ако будемо духовно будни и ако духовно око усмеримо на Владику Који нас је искупио од горког ђаволског ропства, ако Га будемо слушали као да је увек ту са нама, како је речено код Псалмопојца: Нећеш се бојати од страха ноћнога, од стреле која лети по дану, од ствари која проходи по тами, од сусрета и демона подневнога (Пс. 90;6), него ће они који покушају да насрну на нас пасти а да нам се и не приближе, и неће уздрмати темеље и склоништа која је саздала врлина, како и сам Псалмопојац (досл. песмописац) за себе каже: Провиђах Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени, да не посрнем (Пс. 15; 8). Ако, дакле, увек будемо гледали на Њега као на Онога Који је ту, пред нама, час Му појући, час Га молећи, а у другом тренутку, према снази, и благодарећи Му, Он ће узети десницу свакога од нас и повешће нас по Својој вољи и сили, и избавиће нас од власти мрака, и узвешће нас у Своје Царство, дарујући нам истински и вечни живот.

16. Тај живот сви нека добијемо у славу Њега и беспочетног Његовог Оца и савечног и живототворног Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Извор:"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ", (САБРАНЕ БЕСЕДЕ), 9. Беседа, ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, БЕОГРАД

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SabraneBesede_SvGrigorijePalama/SabraneBesede_SvGrigorijePalama09.htm

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски