molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (20)

Објављено 22 март 2014

strasnisudO. АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Глад

“Оче Антоније, ја нисам у потпуности схватио основу глобалне глади - катастрофе, ратови, утицај технологије, су јасни. Па нека је и затровано, али треба да буде жита мање или више, и немогуће је да га уопште неће бити!” - упитао сам старца.

- “Оче, - одговарао је отац Антоније, некако полако, размишљајући, - да ли си некада размишљао о овом питању: зашто пре револуције није било жита, али га је Русија продавала у невероватно великим количинама?”

- “Вероватно је било знатно мање људи”, - неуверљиво сам одговорио.

- “Кажеш мање, а почетком века је у царевини било нешто више од 130 милиона људи. Пре Првог светског рата број становника се повећао, као што увек бива у држави у процвату, али је у сваком случају било мање људи него сада - то је јасно. Али земља је обрађивана помоћу стоке за вучу - коњи су вукли плуг на лаком земљишту, а волови на тежем. Брзина обраде земљишта не може да се пореди са савременим тракторима. Поред тога и пашњака је било много мање - очуване су шуме, било је много пашњака, ливада за косидбу. Да ли ти можеш да замислиш колико је било потребно хране за месну стоку, не рачунајући ту птице?! У шумовитим крајевима мочваре се још нису исушивале. Али је хлеба било довољно. С временом је постајало све горе и горе, без обзира на то коју би технику, хемикалије или ђубрива користили - хране свеједно није било довољно. После рата је дошло до страшне невоље - две неродне године и ужасна глад четрдесет седме. Долазило је до људождерства.

У то време је код мене долазила да се исповеда млада жена: она је побегла из колхоза, користећи се радничком опремом за успостављање рудника у Донбасу. Добила је нормалну плату, и омладина се навадила чим добије плату да одлази на пијацу и купује пихтије на комад. Али једном је један од младића нашао у пихтији дечији палац. Данашње изобиље хране на Западу је привидно, као и сва њихова “цивилизација”.

Да, они на рачун хемије и свакаквих ђаволских смицалица успевају да одагје неки одређени број птица, животиња, хлеба ... али не толико да чак и њима буде у потпуности довољно. Њихови сопствени произиводи се сматрају веома лошим па се тако и нама извозе. Прави производи су веома скупи и увозе се и у Европу и у Америку. Тако је данас. Свет треба само мало да се заљуља и неће бити ни тих мрвица, које сада имају. Ствар ће довршити десетине нових животињских и биљних болести, које ће и за човека бити смртоносне. Ми имамо готов производ, али у то време ће неко морати да ради и на пољима - град наставља да мами здраве људе из села.

Поред тога, сатанизована Америка ће довести до страшних природних промена и то све нагоре. Затвориће се небески извори вода, земља ће се исушити без икакве наде за влагу. Нешто ће нићи, али то неће бити довољно за све. Стока ће пропадати јер ни за њу неће бити довољно хране ни воде. Реке ће или пресушити или ће се претворити у одводне јаркове, из којих ће истицати смртоносне мијазме. Исто ће бити и са језерима, рибњацима ... Морско становништво ће такође помрети и поред њих се неће моћи живети. Риба и морске животиње које труле ће подићи са дна сумпорводоник и донети неочекивану смрт становницима приобаља. Ето ти глади.

Она је увек страшна, али земља још не зна за овакву глад - неће бити ни хлеба, ни воде, ни Јеванђељске љубави ни састрадања. То ће бити тужан резултат људске неумерености, и следовања сопственим страстима. Глад која се десила за време цара у Поволожју је такође била последица неумерености - продаја хлеба је доносила велики новац, и сељаци су га продавали не остављајући резерве.

Видиш, могуће је и изградити добру кућу, и сашити нову одећу, како ништа не би било лошије него код других. Држава је тада спасла људе помажући им у свему. Већ за време бољшевика је глад била вештачки изазвана јер је новац који је био сакупљен за помоћ људима отишао на куповину парних локомотива и свакојаких аутомобила. Колико је тада људи умрло!

Глад последњег времена ће бити још гора - неће бити наде на боље. Раније смо знали да треба некако преживети милошћу Божијом, и онда се ојаша од нове летине. Сада тога неће бити, нестаће вере у Бога и нестаће и вера у боље сутра. Размишљаће се само о себи како би се преживело чак и на рачун свог ближњег. Као што су некада у блокираном Лењинграду бандити отимали од људи картице за хлеб или принуђивали човека а понекад и целу породицу на смрт глађу тако ће се и сада храна отимати и красти. А биће и убијања.

На местима истицања чистих вода ће бити могућност за утољавање жеђи и одгајања неког јестивог зелениша, па и хлеба. Господ ће дати нешто суварака као за празник. Моћи ће се наћи и риба у потоку и јагоде и печурке у шуми. На разноврсну храну не треба рачунати, али нешто ће се већ наћи. И гоњења ће у шумским областима бити знатно слабија, а главно је не предавати се унинију и страху које ће сугерисати зли духови. Тако се и сада треба спремати за све са уздањем на Господа, али не сме размишљати само о ужасима онога што ће доћи, већ о стицању Божије Благодати”.

- “Оче, а кад већ причамо о пределима рецимо на Северу Русије, у Сибиру где су веће дивљине, да ли је тамо и боље склониште?”, - упитао сам.

- “Сибир ће бити “жут” у потпуности. Далеки исток ће припадати Јапанцима, а за Сибир, његову нафту, гас и злато ће се водити битке и то чак не са нашима већ са Американцима.

И без обзира на то што се звездано-пругаста батина светског сионизма налази у њиховим рукама, они неће моћи да победе Кинезе. И потећи ће жуте реке на европски део Русије. Цео југ ће горети и пролиће се словенска крв! Јапанци неће предати Кинезима Далеки исток - острвљани ће просто негде морати да живе. Јапанци знају за наступајуће трагедије својих острва: њима је то било откривено преко мудраца. И сада они купују земљу, али им је најпримамљивији Далеки Исток Русије. Европски Север је привлачан али тамо не можеш да преживиш без познавања неопходних навика. Старообредници су се скривали у северним европским деловима, као и у сибирским, али су људи бежали одатле у групама. Јер је у групи увек једноставније настанити се на неком новом месту. Сем тога, људи тог времена су били природнији, више су знали, мање су захтевали од живота, били су јачи и здравији. И зато је и боље не гледати на ту страну, јер и јужније има довољно пустињских места за сакривање од антихристових слугу”.

- “Оче Антоније, и оружје треба имати уза се ради рецимо лова?”, - упитао сам старца.

- “Ти о себи говориш?”, - одговорио је старац са скоро прекорним питањем.

- “Па не наравно, говорим у принципу за све”, - појаснио сам.

- “Не, оче, лов није користан у последње време, - веома озбиљно је одговорио отац Антоније.

- И најмање убиство и проливена крв па чак и бесловесног бића ни на који начин неће доприносити очувању духовности, која је толико неопходна за спасење. Пост и молитва, молитва и пост; не знам шта може оправдати убиство дивље животиње - можда само реална опасност од смрти глађу. Али ће се тим разлогом оправдавати и примање антихристовог броја, и људождрество ... Не знам, нисам видео дивљач убијену у лову код оних који се спасавају. Последње време треба схватити као јединствену могућност за очишћење и за молитву Творцу за опроштај грехова који су учињени у мирна времена. Свако, чујеш ли оче, свако ће тих година морати да претрпи моралне, духовне и физичке муке. У мањем или већем степену - али то је већ нешто друго.

Други Долазак Спаситеља ће значити крај тих мука за оне који су знали уз Божију помоћ да сачувају верност. И Господ ће скратити године антихристове владавине само ради малог броја оних који су Му остали верни. Зато ће за њих то бити празник. А како се ми спремамо за празник - постом! То ти је одговор за лов.

А што се тиче оружја - питање је сложеније. Свако треба сам себе да испита да ли је спреман да почини убиство или не. Ако је спреман онда је боље да не носи оружје са собом, да се не би искушавао. Ако човек не може да подигне руку на ближњега онда се оружје и може понети како би се заплашили непожељни гости: биће много луталица које ће тражити храну. У сваком случају се треба уздати у Господа, али не треба заборављати ни мудрост: “Не кушај Господа Бога твога!” Рећићу још једном - питање је тешко и мислим да нема јединственог одговора. Сваки човек треба да поступа по својој савести. Шта је оче свети, више нема недоумица, а?”

- “Да, оче Антоније, спаси Господе! Време је и да пођем кући”.

- “Ја те не терам мили човече, дођи и не заборављај пут до старца!”

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски