molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (19)

Објављено 21 март 2014

strasnisudO. АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Старчеви очни капци су се спустили и из очију су му текле сузе. Било је очигледно да је за њега разговор на тему краја света и Страшног Суда био претерани душевни напор.

- А ја сам одједном помислио: “Ако праведан човек, али ипак човек, толико страда због људске погибије, колико и каквих огорчења ми приносимо Христу безгрешном, Који је Крв Своју пролио за искупљење нас неразумних?!”

 - “Оче Антоније, - прекинуо сам ћутање, - а при бекству у пустињу, шта ви сматрате да је најбоље понети са собом?”

Не бришући сузе, старац се топло, али тужно осмехнуо:

- “Ти си се спремио да бежиш негде мили човече? Гоњења су ти већ за леђима, тако да не мораш да бежиш - биће времена да мирно отпутујеш”.

- “Како то оче?”, - прошла ме је језа по леђима.

- “А тако ето оче као тамо - “ножеви извучени...”, не сећам се даље. Биће и већ јесте. НЕ БОЈ СЕ ГОСПОД ТЕ НЕЋЕ ОСТАВИТИ. ВИШЕ МОЛИТВЕ, ВИШЕ АСКЕЗЕ - ПРЕТРПЕЋЕШ. А шта да понесеш? Навике за молитву и веру у Бога, уздање у Његову помоћ, добра дела и наравно смирење духа. А од материајлних ствари човеку ће веома бити потребне - грађевинске алатке, секире, лопате, и већ поменута “буржујка”. Наравно, одећу и обућу, једноставну и практичну, и уопште све што може да помогне да се преживе три и по године. То и различите лекове, шибице, со, ...”

- “А књиге оче Антоније?”, - запиткивао сам.

- “Њих би људи требало да читају раније и да испуњавају оно што су Свети Оци написали. У зависности од могућности са собом треба обавезно понети Јеванђеље, Апостол, Псалтир. Пожељно је понети Библију, “Лествицу”, “Невидљиву борбу” старца Никодима Светогорца, Пролог, “Школа благочешћа”. Мислим да неће доћи до читања и испуњавања “Добротољубља”, иако ни то неће бити наодмет. Ако постоји могућност да се узме све што се жели онда то треба и учинити јер се књигама треба држати те линије - биће страшно. Временом је могуће и униније, а треба се борити и са очајањем. Зато се треба трудити да се понесу укрепљујућа дела светих Отаца, или зборници њихових мисли. Али само не треба носити спорне књиге и оне које критикују или нападају. То су отворена врата за улазак непријатељских сила у душу. Чини ми се да је јасније шта треба понети него оно што не треба понети ни под којим условом. А не сме се носити ништа што може да сједини са светом палим под антихристове ноге. Схваташ ли, пијаном човеку је спокојније у души када око њега сви пију. Блудница жели да виде све блуднике око себе, а човек са страшћу стомакоугађања - прождрљивост. Тако ће и људи који приме печат тежити да сви са њима деле њихов удео. Не знам како, није ми дато да знам, али људи без печата ће се лако показивати мрачним силама, ако их да тако кажем привуче њихов изглед. Тако да СА СОБОМ НЕ ТРЕБА НОСИТИ НИКАКВУ ЕЛЕКТРОНИКУ! Чујеш, никакву. Чак и аутомобил треба да буде једноставан, без икаквих западних трикова - иначе ће и он од пријатеља постати непријатељ. ЕЛЕКТРОНИКА, чак и она најпримитивнија - радио, магнетофон, ће ПРИВЛАЧИТИ ЊИХОВ ПОГЛЕД. Те направе и не морају да дођу до њихових руку, али ће оне који су примили печат за корицу хлеба усмерити по трагу верних. И зато је боље удаљити се од греха и избавити се од свега још сада. А ако ти је жао онда немој са собом да носиш опасне ствари. Али се не треба много задржавати на томе, може али није неопходно. Треба само знати и то је то.

ТРЕБА МИСЛИТИ О СТИЦАЊУ ДУХОВНИХ БЛАГА, БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ И НАВИКА ПРАВЕДНИЧКОГ ЖИВОТА. Много тога вероватно нећеш успети јер нема довољно времена, али ако има могућности да оставиш неке пороке, и за то слава Богу. Иако већ и нерасуто значи већ скупљено.

За мирјане је душеспасоносно наравно да се присаједине православној заједници са ревносним пастирем, али је то скоро немогуће. Иако, у крајњој мери треба уложити све снаге да се пронађе свештеник који служи и који се није поклонио антихристу, да би се имала могућност Причешћа. Мени је познато неколико ревносних пастира у чијим храмовима су формиране добре заједнице. Они већ сада купују кућице у предграђима и припремају их за службу у време будућих потреса. Ако те Господ удостоји да живиш у таквој заједници, онда приступај Светим Даровима што је могуће чешће, како су то радили први Хришћани у епохи римских гоњења. То ће те крепити и припремати за евентуално примање мученичког венца. Чувај се оних који су примили печат и поклонили се антихристу, разговоре с њима треба избегавати, али никако то показивати, а посебно не показивати да ниси примио печат и све остало што је у вези са тим, и уопште на ту тему не разговарати. Треба мало причати, а углавном ћутати - јер прича може да изазове подозривост, и већ сад треба почети живот са мало приче. Схваташ ли, неће увек бити могуће одредити да ли је човек примио печат или не, и како се понашати са тим кодовима. Колико људи је долазило код мене за благослов да прими печат, буквално покушавајући да изнуде моје одобрење за такав поступак. Ја сам све одбијао да благословим. Неко је одлазио љут, а неки су говорили: “Спаси Господе, оче! Све смо схватили, нећемо примити, опростите за узнемиравање”.

Недавно је дошао један од таквих људи на високом положају са питањима из личног живота. Гледам га - и нешто није у реду. Прекидам његову причу и питам:

- “А да ти којим случајем ниси примио код?” Он је истина поцрвенео и одмах је признао да су и он и његова жена примили кодове. Затим је уследило јасно објашњење о раду, о болници ... Али нешто друго је интересантно - он пре тога дуго није био код мене и ја сам се распитивао о њему, а између осталог и о томе да ли је примио код. Али су сви били уверени да је та породица одбила да прими кодове. И ето шта се дешава! Зато треба бити обазрив у општењу са људима али без подозривости да се не би упало у грех”.

Спасење у граду

“Оче Антоније, а за оне који остану у граду има ли шансе за спасење или не?”- упитао сам.

- “Зашто? Друга је ствар - један у граду, а два у селу. Али се треба разумно користити са “може-не може”, када се ради о спасењу душа?! Један отац ми је причао један догађај који изгледа као прича.

Једна од страна њихове индустријске зоне, - они су иначе правили сандуке за војску, - се примицала огромном блату са мочваром. С једне стране чак није било ни бодљикаве жице - сви покушаји бегунаца су се завршавали у другој стражи. Вапаји за помоћ оних који су бежали су код некога изазивали само саосећање, а код страже - злурадост. Блато није било толико страшно, јер се ни зими није потпуно замрзло. У сваком случају, зимски покушаји бекства су имали сличан резултат. Али на бег се одлучио Белорус, бивши шумар, који је добро познавао блато. Он је дуго посматрао блато, нешто је процењивао, распитивао се где су тонули претходни бегунци, истраживао је где се налази гас, зарђала места ... углавном, спремао се. И тако су они пошли, њих пет-шест и свештеник, тај који ми је ово причао. Пошли су ујутру, по магли, и ишли су као гуске. У почетку је све ишло добро, удаљили су се неколико километара од логора, и одморили на острвцету. А затим је пошло - први, други, трећи ... сви покушаји за спасавање су пропадали у житкој, смрдљивој мочвари и завршавали се тиме да је и сам спасилац пропадао. Најглупље је погинуо Белорус - закачио је штапом неку птицу на чистој води и она га је повукла. А смена страже је била свега пет-шест метара од обале пливајућег острвцета, али толико је недостајало. А већ се видела обала са друге стране мочваре! Свештеник је допузао до ње! Ето па извући поуку: спасио се онај ко је био најлошије припремљен за тај бег, пошто је сву своју наду положио на Господа. Тај коме је, како кажу, Сам Бог наредио да дође, се саблазнио на храну, одлучио је да нешто поједе и погинуо је. Тако је и са спасењем у граду.

Паметан војсковођа увек тежи да његова војска буде бројно надмоћнија у односу на противничку. Ако за то нема могућности, онда треба применити неке досетке, како би се надоместио недостатак војника. Тако и ми у последња времена имамо само једну предност а то је - вера. Али се и правило вере, Апостол Петар, саблазнио. Значи треба се клонити саблазни палог света и укрепљивати своју веру, уздајући се у потпуности на Бога”.

Часови историје

Отац Антоније је заћутао. Ја сам седео и размишљао о ономе што сам чуо. Као и увек семена сумње су давала своје плодове - зар је све то могуће? “То је тако страшно, - поделио сам своје утиске са страцем, - и у глави нисам могао да разаберем да све то може да се деси”.

- “А зар нам Јеванђеље о томе не говори? - одговорио је старац, - Зар да ти препричавам кад се сваки дан и сам укрепљујеш читањем Јеванђеља. Мени грешном је толико појединости било откривено како ће то бити. А Спаситељ је већ Апостолима говорио шта ће бити, а затим су Апостоли преносили вернима. И сви Свети су се на овај или онај начин дотицали краја света. Опрости, али нема ни једног старца, који не би поучавао духовна чеда о спасењу у последње време. Али тада се још “развијала” та адска “цивилизација”, али је Господ дао некоме да види авионе, аутомобиле, електронику ... Мислим да је светом човеку то било јасно, а људима - не.

Колико спорова је само изазвала тврдња да ће антихрист ући у сваки дом. И ми смо се у семинарији спорили, и то још како! Све је постало јасно тек са проналаском телевизора. А пророчанства о металним птицама, које при полетању стављају у себе за људе смртоносна јаја? А челична паучина која треба да обавије целу земљу? Тај скакавац из Откровења.

Зар је мало нејасних предсказања из Виђења Апостола Јована Богослова, и мање познатих стараца? Тешко је прихватити предстојеће невоље. Али да ли си ти размишљао душо моја да сито друштво уопште није склоно да прихвати опомене о могућим будућим трагедијама? Како је преподобни Јован Кронштански Чудотворац упозоравао људе, и јесу ли га слушали? Тешко је било иза спољњег благостања увидети предстојеће невоље. Русија је само у комунистичкој пропаганди била сиромашна и несрећна.

Чујеш! Власт је имала могућност да још од почетка одобри држави кредите у висини од две милијарде златних рубаља! То је колосална сума и тешко да нека држава у то време има такав буџет. Жита и свих других пољопривредних плодова је било у вредности од неколико милијарди златних рубаља. Милиони свиња, оваца, стотине хиљада крава и коња. Јаја су мерили пудима (1 пуд = 16.38 кг, прим.прев.) јер је птица било небројено!

Русија је хранила пола света, али и Русима је све било доступно: овца је коштала нешто између једне и две рубље, крава - до пет рубаља, а добри радници су у фабрици добијали стотине рубаља месечно! То ти причам, да је та ситост била погубна, заборавили су да је основа благостања у духовности, у Божијем благослову. Када су обавезно Причешће у војсци заменили грађанском државном службом, један човек од десет је наставио да недељом одлази у Цркву! А непријатељ није дремао.

Рат Јапана са Русијом је већ био плаћен од стране јеврејске заједнице у Америци, тако да су они имали могућност да створе смутњу унутар земље и да покушају да потпуно униште Православље! Први светски рат ни на који начин није уништио државне снаге, њега нису осетили како треба, у сваком случају не на храни. Нико није уводио картице или нека друга ограничења. Чак је и у време рата тешко било замислити да ће се земља демонизовати повучена демоном “слободе”. И одиста свето место не бива пусто - узели су иконе и заменили их портретима злих духова. Ти кажеш, тешко је замислити?!

Ми смо већ поробљени страним духом; руски и словенски се и не осећа. Можда само у Цркви и то не у свакој. Али на реду је већ ратовање Русије са другим народима: странцима, Кавказцима, Кинезима... Сада су они углавном само присутни у земљи бавећи се углавном пијачним пословима. Странци, као и ивек, се труде да на све начине унизе достојанство православних и да ставе шапу на безбројна богатства Русије - Мале, Беле, Велике. Али доћиће и време њихове директне владавине”.

- “Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - ако је могуће поновите оно о руском духу у Цркви?”

- “Ја, оче не волим разговоре о томе, - нерадо је одговорио старац, - а и шта је ту нејасно? Одакле долази концертно певање са солистима и свом сличном уметничком опремом? Од католика. Где можеш да чујеш исконско старо руско црквено појање - само у десетак манастира и Цркава! Да ли се композиторска дела која изводе горди светски певачи могу назвати молитвеним појањем? Наравно да не, - јер наше певање - молитва, омекшава срце и покреће га на сузну, чистосрдачну исповест. Данашњи (рулади) представљају једну расејаност, забаву. С појањем је све јасно, а сада нешто о живописању храмова. Добро, напуштене су канонске иконе, и прешло се на живописне, иако је и та новина од Рима. Оно и није тако лоше, али оно што данас представљају као канон је - мртво. То уопште нису те методе иконописања из давнина које су дошле до нас. Дакле, живописно зидно сликање - али то није то што малају у нашим храмовима!

Људи који немају појма о Православљу, на основу католичких и унијатских метода у најбољем случају хемијским бојама стварају нешто ново”.

- “Опростите, - прекинуо сам страца, - а зашто сте рекли “у најбољем случају”?

- “Једном је један свештеник дошао сав ужаснут - отркио је међу сликарима правог сатанисту. Отац га је истерао, а овај се увредио јер је тобоже добро радио. Тако да је у тако осликаним храмовима немогуће подићи очи - јаркост боја је неописива. А ако још томе додаш да већина “икона” у таквим храмовима носе у себи и католичке заблуде, онда се поставља питање - за кога се спремају ти храмови? А лаж у храму Истине? Вештачке свеће у свећњацима, вештачко уље у кандилима, вештачко цвеће за украшавање икона, вештачки тамјан у кадионици.

У совјетско време није било могуће узети прави тамјан, али шта је данас! Плаштанице мастимо женским парфемима, или колоњском водом. Зар нема ароматичних уља? Има, али не желе да троше, јер ће благочестиве жене и тако и тако донети мирисе. Али то је већ последица, спољашњи одраз узрока. Сваки храм има настојатеља, а над настојатељем је - архијереј. Ко само стоји иза његових леђа?!

Пре неколико година код мене је дошао један свештеник који је буквално био у стању нервног растројства. Служио је петнаест година у чину на селу, и зато још није добио протојереја, а није имао никаквих казни од стране архијереја. Сада му је забрањено да служи са следећим образложењем, скида му се чин - јер владајући архијереј зна како да се односи према непокорнима. Почињем да га испитујем, отац се узнемирује, скреће мисли. И на крају сам пошто сам схватио о чему се ради сам испричао историјат забране.

- “Тако?, - упитао сам.

- “Да, Оче , тако, - одговорио је старац. Показало се да је узрок забране његовог служења било поштовање ... царских мученика! А ствар је била у следећем: тај свештеник је пре неколико година био са породицом и паством на ходочашћу у Русији. А тамо су се већ тада свуда продавале иконе Царске породице и књиге о животу царских мученика. Купивши и прочитавши књиге, поревновавши њиховом подвигу, свештеник је уз помоћ пастве, пронашао у Тројице-Сергејевој Лаври папирне иконе које су однели кући и урамили. Окачили су их поред икона - Мученици још нису били канонизовани, па су служили службе за покој душа, а ко је хтео обраћао се мученицима и за помоћ. Неко је “обавестио” владајућег архијереја. Он је наредио да се свештеник “доведе у ред”: захтевало се да се скину и однесу иконе. Паства се побунила јер је већ било случајева добијања чудесне помоћи после молитви испред икона. Тада су оцу уручили “вучју карту” како се говорило код нас на универзитету.

Видиш ли, случајност - то је свеопшти хаос који се не испољава преко материјалног. Ми исповедамо да је Бог хаос довео у ред подредивши догађаје строгим законима постојања. Тежња за хаосом је својствена само мрачним силама. И зато, ако се нешто дешава, значи да је неко за то заинтересован. Ето па ти размисли шта и како”.

- “Тако ви сматрате оче...”

- “Ништа ја не сматрам, - нежно ме је прекинуо старац, - мислим да знам правила, и увек сам се трудио да их испуњавам. И зато када ме нешто питају, ја покушам да објасним и да неког нешто научим. Ако испуни и послуша - слава Богу, неко се уразумио; ако не испуни - боље да није долазио јер се могао оправдати незнањем. Једном, некако после Васкрса, после Недеље Мироносица, дошао је код мене један духовник из оближње епархије. Придошлица из пољске Украјине, али веома побожан и праведан старац. Будући да је и сам био велики молитвеник, а притешњен са свих страна, он је и сам знао одговоре на своја питања, али му је био неопходан разговор и поређење погледа. Он је после дугог разговора отишао да напише молбу за разрешење од духовништва и настојатељства. После тога је доспео у још већу немилост, али је већ дошао миран.

Тежак је крст свештенства, ој, како је тежак! Данас је све тако уређено, да желео-не желео, правила се нарушавају. Многи зато кажу да се не може спасти у свештенству, већ да треба радити нешто угодно, само да се не саблазни паства и да се тајно не чини нешто грешно. Али таква врста осуде је покушај присвајања Божијег Суда, чак и над самим собом.

У Јеванђељу Сам Спаситељ каже да човек сам не може да се спасе, али што је немогуће смртном човеку, Богу је могуће. Ти само принеси све своје, потруди се са своје стране, а Господ ће додати оно што недостаје. Непријатељ се посебно труди да искушава духовништво и да одвуче пажњу пастира од спасења, да би потом растурио њихово стадо. Има само један излаз - стражење, а на замке мрачних сила просто не треба обраћати пажњу, а посебно се не треба предавати злом духу среброљубља.

Свети Тихон Задонски и преподобни Јован Кронштатски су оставили веома корисне душеспасоносне поуке за свештенство. И други су писали, али поуке Светог Тихона и преподобног Јована су посебно доступне и практичне. Јер каквог је духа пастир, таква ће бити и паства. Ето то је најстрашније. Мирјани се опредељују за свој пут или на спасење или на погибељ. Тако је и за породице. Пастир може да исквари цело стадо. Примајући свештенички чин, скоро сваки свештеник машта о праведничком венцу - авај, сви смо ми грешни и сви падамо. Истина, једни устају, а други то стање почињу да сматрају прихватљивим”.

- “Оче, - нисам издржао грижу савести, - та прича са свештеником ми је позната - она је почела на скупу духовништва. Владика воли да његова одлука буде поткрепљена поставкама духовништва, или уважених протојереја”.

- “Јеси ли ти такође гласао за забрану?”, - упитао је старац.

- “Не, на првом скупу је било донета одлука о одласку свештеника на парохију. Знам ко ју је донео и зашто: тај свештеник је био локални свештеник, што у нашој епархији већ повлачи за собом већу пажњу, а поред је служио владикин земљак. Нисам знао крај приче - знам да је после премештаја замолио да га ослободе од послушања због удаљености од двеста до двеста педесет километара од места служења”.

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски