molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (17)

Објављено 19 март 2014

strasnisudO. АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

О расколницима

А сада нешто о расколницима, или како си их ти тамо назвао - “тихоновци”, “катакомбници”, и који још? Не треба бркати душо моја Божији дар са кајганом!

И једни, и други, и трећи, и десети су сами себе одвојили од Цркве. Они се лажно користе слободном вољом, напали су на Тело Христово, покушавајући да унесу раздор и људска мудровања у нешто што је Богом установљено.

Да, мили човече, у Црквеној историји су међу светима прослављени Максим Исповедник, папа Мартин, Иполит Римски, Максим Грк, да и великог Паламу треба навести, и не само њега већ и све оне који су остајали скоро сами у чувању истине. Али они нису напали на јединство Цркве, разобличавајући недостојне свештенике, већ су сами били истински ревнитељи подвижништва, чистоте вере и црквеног јединства.

А узми западне побуњенике, све те лутеране, англиканце, и остале “ане”? Они су желели да приђу Православљу али путем противљења - па чак и заблуделом католицизму. Не, оче, циљ не може да оправдава средства, он треба да их одређује. Лошим средствима нећеш постићи добар циљ.

Тако и наши побуњеници - можда је њихов циљ и добар, али начин ... Сејући раздор, пожњећеш расправе у којима нема љубави. А Бог је љубав... Могуће је не прихватати мудровања неког човека, па имао он чак и високи црквени чин, само се његова глупост не сме приписивати грешкама саме Цркве.

Првосвештеник Илија је био добар и богопослушан човек, али је своју ревност у Господу изгубио због телесне привржености недостојним чедима својих. Данас се, авај, ревност губи не због животног инстинкта очувања лозе. Сви људски падови се углавном дешавају због неразумног настројења према ђаволској саблазни - новцу, власти, похоти, - његови предлози су једни те исти и нису се изменили током хиљада година.

Ја мислим да ћеш тешко моћи да нађеш разлику између свештеника-расколника и тог, Царство му Небеско, оца Алексеја. Они су истовремено служили ван државом озакоњене Цркве. Служили су на старим “Николајевским” Антиминсима, а и ја сам то радио довољно дуго времена. А РАЗЛИКА ПОСТОЈИ – ЈЕДНЕ СУ ОДБАЦИВАЛИ, А ДРУГЕ СУ ИСКЉУЧИВАЛИ. РАСКОЛНИЦИ УЗИМАЈУ НА СЕБЕ НАЈСТРАШНИЈИ ГРЕХ - ОНИ ПОКУШАВАЈУ ДА СВОЈИМ СУДОВИМА ЗАМЕНЕ БОЖИЈИ СУД, И ДА ОДРЕЂУЈУ ШТА ЈЕ ТАЧНО, А ШТА НЕ. А реци ми како слеп човек може да говори о лепоти шумских цветова?! МОЖЕ ЛИ ОНАЈ КОЈИ ЈЕ ПОГРУЖЕН У ГРЕХ ДА ПРОЦЕНИ ПРАВЕДНОСТ?

Ако човек у чист поток сипа прљавштину, вода ће се наравно замутити. Само ће она бити прљава од тог места на ком је он излио своју прљавштину. Али зар при томе извор неће остати и даље чист као и раније - хладан и бистар? Сав ужас расколништва није само у томе што они непрекидно оскверњују чисту воду, колико у томе што посежу за самим извором, желећи и њега да оцрне. Они се такође хране са тог извора, али га одбацују уподобљавајући се палим духовима.

Ти исти такође, будући створеном твари, не могу да постоје без Животодавца, ван Његових доброчинстава, од којих је најважније - живот свих твари, али се они противе Животодавцу. Ето расколници се уподобљавају таквим заблуделим и отпалим људима”.

- “Чекајте оче Антоније, - прекинуо сам старца, - где је та линија која одваја истинску службу од расколништва? Ево, како се може одредити у нашем животу?”

- “Душо моја, ја ти само о томе и говорим али ти не желиш да слушаш. Узми на пример опет пале духове, као прву твар која је ступила на пут противљења. Све њихове снаге су усмерене на - рат против Творца, на саблажњавање других ради одбацивања Бога, и на противљење Духу. Они не стварају и не могу да стварају, они само покушавају да разруше створено. И сваки протестант, без обзира на то какве има илузорне добре мисли у свом грехом повређеном уму, је осуђен да цео свој живот војује са Истином. А извор истине на земљи је - Света Православна Црква. Црква, али далеко не увек они, који су себи узели за право да говоре у Њено име. Стара прича, али се од тога није умањила њена истинитост - пут у ад је поплочан добрим намерама.

Добро сећање на оца Алексеја дуго није било прихваћено у оквиру постојећих епархија. Нису га прихватали по људским законима, али никако не Божијим, нису га прихватали упркос свим апостолским и светоотачким поставкама. Али он није нарушавао законе Цркве, и био је велики праведник. Оно што се после десило са њим је показало последице сопствених сагрешења оних који су у томе учествовали. А све је расудио Сам Господ, ти знаш како су њега сахранили? Обукли су му најлошије ризе, жалили су да му дају метални Крст како иначе треба дати свештенику у руке, - они су направили дрвени. И нису га закопали на црквеној земљи, већ на заједничком гробљу. Црква је кроз неколико дана покрадена и однесено је управо оно што је требало да оде са праведним исповедником у гроб - Крст, ново Јеванђеље, ризе...”

- “Опростите оче, али зар је то могуће упоређивати - храм и човека, па чак и светог живота?”

- “Па зар човек није храм? Шта смо причали за расколнике, да они такође граде “храмове”, да Духа нема ни у самим “основама”, као ни у тим расколничким плодовима безумне људске городсти - нема. И не кажем то ја грешан, већ Оци тако уче! Само присуство Духа одређује да ли је то храм или мртвачница.

Код мене је не тако давно дошао један млад човек, семинарист. Желео је да добије благослов за други брак и рукоположење. Ја већ нећу говорити о његовим погледима, јер је то била не само смеса источних и западних заблуда, већ је и сама смелост да се нападну Апостолска правила одисала сатанизмом и противљењем. И тако се он развео од прве жене не проживевши са њом ни месец дана. Каже, ова друга није таква. Замолили су га да се удаљи са семинарије, док не среди своје породичне ствари. После првог венчања му отац-духовник није разрешио друго, чак као мирјанину, толико је одвратан био његов развод. И ја сам наравно одбио да му дам благослов за венчање и хиротонију. Он је дошао са својом мамом и веома, веома упорном женом.

Пошто сам одбио да дам благослов, његова мајка ме је кривила за реакционарство, и суровост због тога што уништавам живот њеног сина ... По њеном схватању - каква је разлика да је био жењен једном, или два пута, нешто је лупетала о свештеницима који греше блудом”. Старац се осмехнуо, - “А кроз неколико месеци сам сазнао да је он већ рукоположен, да има парохију, и то чак неколико парохија, и да је материјално добро обезбеђен. Са њим су и сестра, и мајка умирена новцем, и нова “попадија”. Значи, нису само они, чланови породице тог новојављеног “пастира” одбацивали Правила Светих Апостола?! А где је Дух?

Ево ти већ и гнусоба распуштености - бездуховност, обездушеност. А нема Животворног Духа - све је мртво, све носи у себи смрт. Зато је баћушка Серафим говорио да је циљ човековог постојања - стицање Духа Светога, односно - стицање живота. Живот ће довести до Живота, до Богоопштења, а стицање смрти - до оца лукавства и погибељи - ђавола. Зато је и речено не скупљај гнев на дан гнева”.

Отац Антоније се прекрстио и не журећи, наставио.

“Причао сам ти како сам видео људске погибије. Они нису Судом били одређени на вечне муке, већ сосптвеним стремљењем ка телесним делима - сви су обожавали своје страсти, стицали су смрт, и она их је одвукла у ад. Као што је похота родила грех, и њиме донела смрт у свет, тако и бављење том истом похотом води у преисподњу.

То је та наша стара, позната похота, која ће одредити и погибију земље. Ево оче, погледај Књигу Живота - Јеванђеље. Колико пута нам Апостоли говоре о трпезама а и Сам Спаситељ и Његови ученици, о тим трпезама које је Господ даровао оним људима који Га следе?! А Јеванђеље није зборник људских мудровања, и зато је оно строго и кратко, међутим о трпезама нам говори много пута. А зашто је то тако? А све је тако зато што нас они који су примили Светог Духа и били вођени Њиме уче о потреби за јелом, о умерености у јелу.

Шта се једе за трпезама које је Спаситељ благословио - печена риба, мед у саћу, хлеб ... Само се неколико пута индиректно говори о месу на столу, и то не зато што је оно скверно, већ зато што распаљује људску похоту. Све ми је дозвољено, али ми није све на корист ... Неумерено узимање хране повећава желудац, и навикава човека на преједање. С тим заједно иде и лењост за молитву, нестаје природног апетита, и здраве жеље да се храном укрепљују своје снаге. И зато код човека са страшћу стомакоугађања преједање изазива потребу побуђивања апетита вештачким методама - свакаквим додацима, кулинарским умецима, алкохолним напицима. А да би све то било доступно, потребно је све више и више земаљских дарова.

Тако се и смањује она, хранилица због људске неумерености. Неумереност и њено понављање не само да доводи похоту до стања огњеног крилатог змаја, већ рађа и нове страсти. Стомакоугађање поспешује блуд, а жеља за задовољењем тих страсти ће неминовно довести до сваке друге страсти, а то није далеко ни од директне крађе. Огрезнувши у задовољавању својих страсти, људи долазе до најстрашнијег - убиства брата себи сличног.

Шта је покренуло Каина на преступ у односу на Авеља? Завист, толико уобичајена за данашње време. Свето Писмо нам не наводи неке друге узроке првог убиства на земљи, сем тога да је један брат имао Божију наклоност. А ми данас тако нешто нећемо ни сматрати за грех, а његове последице су биле непоправљиво ужасне - појава на земљи уништења себи сличног бића, проклетство Каина и свих његових потомака. Ниси себи поставио питање: колико је данас тих каинита, који су наследили древно проклетство и носе га другим народима?! Чини се да се све већ давно завршило доласком Христа на земљу и Његовим Искупљењем палих људи. Али зар већина потомака првоубице нису срцем примили Христа, и зар њихово поклоњење Богу није исто као и родоначелника ратова и убистава - Каина. Иако, не само њихово...

Схваташ ли апостолске речи о лошим разговорима који кваре добре обичаје? А ако само кашичица жучи квари целу теглицу меда, онда је, опрости старцу што понавља, данашњи свет пре тегла жучи са кашичицом меда. Меду је тешко да се не поквари у тој тегли! Зато је Спаситељ и рекао да ће тешко и једну праведну душу наћи када дође Други пут. Не дозволи својој души да се напаја жучем страсти, да он не би замутио и искварио све оно добро у њој”.

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски