molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (14)

Објављено 13 март 2014

strasnisudСВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Време

Старац је заћутао, а ја сам размишљао о његовим речима и келија се испунила тишином. И управо ме је та тишина прекинула у размишљању: “А зашто се не чују откуцаји сата?”, - та мисао ме је одвукла од размишљања о ономе што је отац Антоније испричао.

Ствари у келији су биле толико једноставне и скромне, да је чак и краткотрајно посматрање било довољно да се закључи да у келији нема сата. То је за мене већ било просто несхватљиво. С друге стране, већ помало познајући старца покушавао сам да у томе откријем неки посебан, њему познат духовни смисао. - - “Оче, опростите, - почео сам, - а зашто код вас у келији нема сата?”

- “А о каквом ти сату говориш, душо моја?” - проговорио је отац Антоније мало се осмехнувши.

- “Како о каквом, па о обичном зидном или стоном сату!”, - одговорио сам.

- “Подвижници старих времена чији пример треба да следимо, су стављали ковчег у келију а не сат. Имај смрт пред очима а не сате - и спашћеш се!”

- “Оче Антоније, - рекао сам, - али зар није потребно да се и време некако зна и ради правовременог почетка службе у Цркви?”

- “Сва та неопходност о којој ти говориш се заснива на тој истој неумерености'' - одговорио је старац.

- ''Као прво, постоји време које одбројава Сам Бог - то је време које је одређено кретањем звезда. Оне ће и показати када да се служе службе, како је и установљено “Типиконом”. Друго, време није величина коју људски разум може да схвати. Оно је на земљи веома релативно - свако зна да један те исти час може да траје другачије: ако је то очекивање нечега - то је једно. Ако је то неочекивана радост, онда тај час прође као минута. Али ће наступити време, када ће вернима сваки минут изгледати као година, као читав живот - толико ће бити страхота свуда наоколо. А сатови ће као и раније тик-таком одбројавати секунде, минуте, часове ... Енглеске неће бити, острво ће се преврнути у море, оптерећено океаном грехова, греховних издаја Бога. Грехом, као неправилно одабраним путем, путем заблуда. То исто чека и источног тиранина - Јапан. Њихови сатови ће такође наставити да одбројавају људско време, али је за његове становнике оно већ стало. Њихово уздање у разум и његове могућности су већ препунили највећу чашу Божије дуготрпељивости. Земљотреси и морски таласи ће уништити нечасна острва, новог Вавилона, идола поклоништва палој човековој природи”.

- “Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - а Индија, Кина и друге земље, каква ће бити њихова судбина?”

- “Оче, ти не разговараш са Оним Који одређује судбине, већ само са Његовом жалосном сликом. Како је могуће са тачношћу говорити о судбинама целокупних народа?! Могуће је нешто рећи само о ономе што је било откривено, али сети се опет увређеног пророка. Удео свих ће бити један - Страшни Суд. А до Њега... Кина ће заузети велики део Русије, - наравно са Украјином. Све земље иза гора и даље ће бити “жуте”. Сачуваће се једино држава благоверног Андреја, његовог великог потомка Александра и најближих рођака из њихове генерације. Оно што се одржало, то ће и постојати. Али то не значи да ће се сачувати Православна руска држава у пределима који ће бити под антихристовом влашћу, не. Назив и може да остане исти, али начин живота већ неће бити великоруски, нити православни. Руска начела уопште неће бити основна начела за становнике који су у прошлости били православни.

Најезда “жутих” - није једина. Биће најезде и црнаца - гладни, раслабљени неизлечивим болестима, Африканци ће напунити наше градове и села. И то ће бити много, много горе од тога што се данас дешава - насиље придошлица са Кавказа, из Средње Азије ... Њихов број ће расти и они ће радо примити све то што им се предложи за мрвицу хлеба: ућиће у уједињену “цркву”, примиће антихриста... И зато ће бити свега, сем Православља, јер је оно први разобличитељ сваке неправде, лажи и сујете у поднебесном свету. Управо је оно посебан показатељ правде, чистоте и истине.

Да, лакше ће бити спасавати се у селима. И то се просто објашњава - рекло би се ђаволска ужурбаност. Исто се може рећи и за наше Полесје Белоруско. Али није важно место, важно је одбацивање свега што везује човека са сатанистичком суштином наших држава, са људским начином живота, који је усмерен на зависност од неког “центра”. А у том центру се неће морати тражити рогови - и тако ће све бити очигледно. Исквариће сав народ, свакоме ће дати број, као у логору код нас за време Стаљина, - то је била прва проба да се цео свет претвори у логор.

Затим ће се вршити притисак са тешким порезима, дажбинама - на све: и на земљу, и на воду, и на грејање. И десиће се тако да ће човек сав свој новац почети да даје тамо некој “држави”, а то мили мој није држава, није отаџбина, већ је то рогати кушач. И човек ће бити у потпуној власти онога коме је дао своје уточиште, јер није навикао да држи постове, а тим пре не строге постове. Није навикао да живи “горе од свих”, није смирио своју гордост, а све је одлагао “за касније”. А дошло је то погубно “касније”, и оно се нема с чиме сачекати, као човек који није узео кишобран за време пљуска. Господ ће уредити да се не дугује превише новца ради тамо неких кредита - биће довољно за хлепчић - и слава Богу. Све остало је - неумереност.

Држава ће бити, а већ је и сад, главни непријатељ спасења. То је многоглаво чудовиште, без имена, без звања, које живи само на рачун исисавања последњих сокова из људи, који му се клањају. Главе тог монструма су - разне власти: председник и министри, савети, свакојаки парламенти, бандити разних врста: као милиционери и они у тренеркама; судови, посебни делови војске, и уопште сви они који гутају плодове људског рада, хранећи тело чудовишта”.

- “Оче Антоније, - прекинуо сам га, - а шта је са потчињавањем власти, како је објавио Апостол?”

- “А шта ја причам а да то није у сагласности са Првоврховним?! - старац је зачуђено отворио очи, - Није ли Павле разносио Јеванђељску Реч насупрот свим забранама власти? Зашто је био кажњен Апостол Петар, зашто је гоњен Апостол Јован Богослов? Па шта да ти причам кад и ти знаш о прогонству Светитеља Јована Златоустог, и трновитом путу светитеља Василија Великог. А колико је претпрео Свети Григорије Палама? Ако се тако говори, онда ни највећи праведник светитељ Гермоген није требало да просвећује, поучава и благосиља народ на борбу са Пољацима и осталим завојевачима?!

Исто је власт била у питању, и исто Богом допуштена, али због људских греха, због греха... Треба правити разлику, ЈУДА МАКАВЕЈ ЈЕ УСТАО ПРОТИВ ВЛАСТИ због чистоте исповедања вере, али сада пребива са праведницима. А ЈУДА ИСКАРИОТСКИ ЈЕ ИСПУНИО НАРЕДБУ ВЛАСТИ - ПРОДАО ИМ ЈЕ ХРИСТА, МЕЂУТИМ И ЗЕМЉА ЈЕ ОДБИЛА ДА ПРИМИ ТЕЛО ИЗДАЈНИКА. Два човека са истим именом. Чини се да све иде у прилог томе да и Макавеј буде гоњен, али не, Божије дело треба вршити са разумевањем. Једно је - када се ти супротстављаш властима из своје гордости, због сопствене сујете, а друго је - ради ревности за Божију веру. Не треба ратовати - АЛИ НЕКА УВЕК НЕПРИЈАТЕЉ ТВОГА БОГА БУДЕ И ТВОЈ НЕПРИЈАТЕЉ! ТО СЕ ОДНОСИ НА СВАКУ ВЛАСТ! ВЛАСТ ПОСЛЕДЊЕГ ВРЕМЕНА ЈЕ - ВЛАСТ ДЕМОНСКА, ИСКВАРЕНА.

Само захваљујући њеним дејствима морал је данас толико уништен, али ће то бити још горе кроз неко време. Сви ти судови, парламенти, који се потчињавају длакавој шапи рогатог господара, који ће преварити људе да се њему поклоне. Али они неће бити приведени толико силом, колико ће имати своје присталице у замкама похоте. Он сам неће распрострети те мреже, већ како се каже, не бих био искушан да нисам желео да искусим.

Човечантсво се убедљиво и свесно припрема за антихристову власт, оно жели заробљавање његовим мрежама, јер људима не одговара Христова слобода, Његов Крст и Његова Голгота.

Данашња власт је - привремена власт, неразумна. То није исто што и руска монархија, када је отац предавао сину наслеђе заједно са одговорношћу за њега. Да ли је цар био бољи, или лошији, али он је био православни раб Божији, отац својих поданика, домаћин у земљи коју је по наследству предавао рођеном сину. Сви садашњи изабраници - раби, нису од Бога. Њихов домаћин ће чинити све, да се потчињени народи не задржавају на кратком путу у ад, како би све потчињено помагало главноме - изградњи светске државе и доласку антихриста. И каквој се то власти треба приклонити?! И ништа не смета ни противити јој се када су у питању вера, спасење ... Ћесару само ћесарево, али Богу - Божије!

Биће могуће преживети једино по примеру првих Хришћана - испуњавати дужност, али свето чувати и ститити своје Хришћанство. Само ће Хришћанима последњих времена бити теже него Христовим следбеницима из првих времена - и саблазни ће бити веће, и контрола строжија. У прва времена су постојале многобожачке државе, и борба против Хришћана је била само од стране Јевреја то јест њима створеним идолопоклоницима. Сада ће све адске силе напасти на последње верне како би их саблазниле, како би их одвратиле од пута спасења и усмериле на клизав и страшан пут у ад. То ће и бити главни циљ свих оних који ће држати власт у последњим временима.

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски