molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (12)

Објављено 11 март 2014

strasnisudСВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Јер тежећи могућем, ти се удостојаваш саучествовању Божанској величанствености. Примети драги, Његова величина није у рушилачкој сили, нити у сили застрашујућој и укоравајућој, већ у сили милостивој, и нежној, подржавајућој и укрепљујућој.

Сећаш се како Христос и Апостоли нису били прихваћени у самарјанској средини и како су ученици молили казну за њене становнике? Господ им је тада рекао да ни они сами не знају од какве су силе и шта треба да носе у свет. А они су у свет требало да доносе мир, и само мир. Јер Господ наш Исус Христос није ништа друго рекао Својим ученицима после Васкрсења, сем: “Мир вам!” Он им није пожелео здравље, благостање и све то што ми желимо; ми то тако често желимо својим ближњим. Имајући чак камен на души, често по навици изговарамо здравице. А нису важне све те здравице, већ спокојство, мир у души и мир душе. То је залог мира у свету, његовог благостања и коначно његовог постојања.

Ја сам у логорима много слушао о оцима-пустињацима, како из првих времена познања истинске вере, тако и о онима који нису живели тако давно. Увек је било довољно оних људи који су желели да одбаце светске сујете и да избегну чак и додир са светским саблазнима.

У семинарији, авај, није било посебног времена за спознају пустињског начина живота. А у местима како они кажу не тако удаљеним ја не само да сам могао да слушам о пустиновању, већ и да посматрам тај отшелнички живот. И њој нису сметали ни надзорници, ни мукотрпан рад, већ супротно - старци су то користили у своју корист.

То што је за друге била казна, они су прихватали као могућност укроћења својих страсти, и свога тела. Монотон физички рад је само доприносио могућности њиховог невероватног духовног узрастања, стицању посебне молитвености и одбацивању сујета овоземаљског постојања. Тивејски отшелници и други с њима су углавном радили на плетењу котарица. Они су их продавали, а зарађени новац су користили за дела милосрђа, остављајући само мали део за свој опстанак. Ми смо тамо били робови, много смо радили и то без икакве награде. Али с друге стране, оци-монаси првих времена су и кувану храну сматрали излишним луксузом, живели су гладујући, што се данас не може ни замислити! Преподобна Марија Египатска се хранила зрнима пустињске траве, и њој је то било потпуно довољно и за живот и за молитвене и подвижничке трудове. И зато онај ко није био навикао на светску неумереност, тај коме је и чинијица брашна - луксуз, тај није био у ропству већ је био слободан! СЛОБОДАН ОД ИЗОБИЉА, А ЗНАЧИ СЛОБОДАН И ОД ЂАВОЛСКОГ УГЊЕТАВАЊА!

Будући да сам учио код оптинског старца, морао сам одмах да научим како се плету мреже. Да, да оче плео сам и још како! То је било прво што сам морао да научим код мудрог носиоца древног опита побеђивања себе, проналажећи истинску слободу у одбацивању греха. Ох, како је било тешко прво време! Бивши логораш, архимандрит, који је чини се прошао све, седи и плете мреже! Какве само мисли се нису појављивале, шта се све размишљало за то време. Смирење? Али шта, рекло би се да ништа није тако смиривало као седење иза бодљикаве жице. Послушање? Корак лево, корак десно ... то је било све. Рад? Господе, нас у време рата који смо помрли на изградњи народног добра нико није ни сматрао ни за шта! Али то што је од мене захтевао старац је било ОДБАЦИВАЊЕ СУЈЕТЕ, И СТИЦАЊЕ МИРА У ДУШИ. Управо тај стрпљив, монотон рад је прузао могућност УСРЕДСРЕЂЕЊА ИСКЉУЧИВО НА СЕБЕ САМОГ, ПОГРУЖАВАЊЕ У МОЛИТВУ, ПРИМОРАВАЈУЋИ ДА СЕ ПОСТИГНЕ И ОСЕТИ МИР У ДУШИ.

Спокојство сједињено са видљивим плодовима својих трудова је градило тај видљиви осећај смирености. Старци из моје логорске прошлости су већ прошли науку умног делања, и они су имали НИЧИМ УПОРЕДИВУ НАВИКУ ОДБАЦИВАЊА СВИХ МОГУЋИХ СВЕТСКИХ САБЛАЗНИ. Сваки од њих је био свет за себе, у које свако није имао отворен приступ. Они су обично општили међусобно, и то општење се углавном сводило на неколико речи, а понекад и фраза.

ДРУГИ СВЕТ ИХ СЕ ДОТИЦАО САМО ОНДА КАДА МУ ЈЕ БИЛА ПОТРЕБНА ЊИХОВА МОЛИТВЕНА ИЛИ НЕКА ДРУГА ПОМОЋ. ПРЕБИВАЈУЋИ ТЕЛЕСНО У ПРОЛАЗНОМ СВЕТУ, ОНИ СУ СЕ ДУХОВНО НАЛАЗИЛИ ТАМО, СА ТВОРЦЕМ. ЊИХ ЈЕ БИЛО НЕМОГУЋЕ УВРЕДИТИ, ИЛИ ИЗВЕСТИ ИЗ ТОГ СТАЊА СМИРЕНОСТИ. Чак и када су им криминалци у почетку отимали храну, они су се крстили и настављали своје молитвено бдење. То одвајање од обичних, мирских закона је у прво време код мирјана изазивало чуђење, смех и раздражљивост, а затим - неизмерно уважавање. Свет се може победити само неприхватањем његових закона и апсолутним следовањем Божијем Закону. Свет се управо тога највише и боји, управо против тога и устаје.

 

Крај природног светског поретка

“Оче Антоније, - упитао сам га, - поменули сте крај обичног светског поретка, како то схватити”.

- “Па тако треба и схватити. Да ли је казна Содоме и Гоморе ток обичног живота? А претварање Лотове жене у стуб од соли? Наравно да није. На крају векова људи ће сву земљу гресима претворити у Мртво море, а сами неће постати сољани, већ камени стубови због своје непокорности Богу. Грех ће бити узнесен до поклоњења, а сами грехопоклоници ће себе довести до стања бездушног камена.

Већ данас је нарушен ток нормалног живота, али и целокупно одрицање човечанства од Бога Сведржитеља. А то је исто што и тестерати грану на којој седиш. Или што свиње раде, ишчупати корен дрва које те храни, и исушити извор воде којом си утољавао жеђ. Свет је пре тога, ставивши врат под јарам зла, све време покушавао тако и да учини - да тестера, чупа, заглуши. Само сада већ неће бити могућности за исправљање учињених грешака.

Сатима ће се одбројавати дани пре почетка страшне освете свим отпалима. Слаб човек, који је само на речима био у вери, али који је и у мирније време остао затворен сасуд за примање Божије благодати, просто неће моћи да се успротиви злу свих адских сила.

Он нема ни навику да тражи помоћ у заступништву Господњем, јер се као дете није уздао у Његову помоћ. Увереност у своје снаге ће постати корак ка смрти.

Богу треба веровати, свим Његовим речима и у свему. Речено је: “Стражите!”, - значи стражи. “Стичи љубав, - учи се да волиш. Господ је учио да је чак и безмислена реч против ближњег - осуда - веруј и не хули на брата твога. Свако зна да дела милосрђа искупљују прошлост - указуј милосрђе онима којима је потребно, негде помоћу и топлином, а негде - копејком. И немој да жалиш, јер не делиш оно што је твоје, већ што ти је Бог дао! Ето то је основа нормалног живота, фундамент светског поретка”.

Ја сам ћутао. Страшно ми је било и да замислим да ће се радити нешто још одвратније и ужасније у поређењу са оним што представља данашњу реалност. Шта још може бити горе од те незаштићености савременог човека од државе, криминалаца, који уосталом формирају своја друштва за чије постојање су заинтересовани од органа “заштите власти” до оних, у чијим рукама се налазе државна материјална богатства.

А старац, пошто се вероватно мало одморио, је наставио:

- “У логорима сам видео изражено зло криминалаца. Њихова бесконачна расправљања, обичне туче и туче ножевима... Истовремено, ништа људско им није било страно, и за њих је увек био отворен пут ка покајању и многи су га користили. Да, на првом месту су поштовали физичку снагу. Али су почели да уважавају и духовне вредности, чак и не схватајући их у потпуности, и не одмах. Неко од њих се спуштао до стања сличног звери, али већина њих је иако у основном облику, сачувала људски лик. То причам због тога што су ови људи иако преступници били отворени за добро.

Као узе Првоврховних Апостола у Риму? Речју Божјом, својом праведношћу и чистотом, они су све оне затворенике који су мучени у затвору учинили овцама стада Доброг Пастира, и обратили их од зла ка Христовој љубави, испунивши грехом опустошене сасуде људске душе живом водом Светог Духа. Али да би могло да се учини тако нешто добро, треба и сам бити испуњен драгоценом росом вере и љубави. У последње време ће све и свја бити у злу. Не рођењем, већ добијеним васпитањем и страшном жељом за грехом. Деца из привидно сређених породица ће се погружити у тај адски порок - наркотике. Жене ће бити блуднице, као у Првом Риму, не само због новца, колико из жеље за задовољењем телесне страсти и похоте.

Содомија ће се сматрати нешто слично као одабрана храна на пиру стомакоугађања. Неће бити чак ни моралних, а камоли духовних ограничења у чињењу греха, и све ће неизмерно распаљивати страст. Бестрасност ће бити одбачена и од многих који себе сматрају православнима. Девственост девојчица и дечака - како је то ужасно чути, - више неће бити благо за које је заповеђено да се чува слично крхком суду са драгоценом течношћу. Оче, не свиђа вам се?! А шта од свега тога ми већ нисмо знали? Нису ли чувени песници, и то примети, најпознатији, дискутовали у својим поемама о томе с ким је боље задовољавати похоту - да ли са девојком или младићем?! Управо су нам они донели ту гнусобу пре неколико десетина година. Они ће бити прибројани победницима на сатанском пиру, муслиманима последњих времена са Јеврејима и осталима који пророкују царство добра на земљи. Несрећници... Али и то је за похотљивце последњих времена само нека међуетапа. Ускоро грешнике с новцем већ неће задовољавати сличне похотне забаве. Они ће почети да служе своје госте јелима од тих дечијих тела, људождерство ће се сматрати потпуно нормалним чином, чак и више од тога - знаком лепог васпитања. Оно ће затим од задовољства прерасти у обично стомакоугађање. У почетку ће то бити нешто слично јелу од хиљаду шевиних језика из времена Првог Рима.

Ти ћеш то доживети ... крепи се! Господу ништа није немогуће, и Он ће верне сачувати и у последње време. Најјаче наравно чека Голгота, страшна тајна Голгота, коју припремају све адске силе. Али ће бити и истинског духовништва, које ће Спаситељ сачувати ради служења Божанске Литургије, ради сједињавања верних са Христом, који ће се крити међу дивљим развратом безбожника. Нико од оних који жуди за Причешћем неће остати неутешен. Имаће они и духовно руководство, и исповест и што је најважније, Причешће Светим Телом и Крвљу Христовом”.

- “Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - али како ћемо бити удостојени свега тога? Сви смо ми људи грешни, на овај или онај начин, али смо под влашћу света. Како се удостојити - нећу рећи - изабранима, али како се сједнити са изабранима?!”

- “А ти буди сједињен јер све је речено у Јеванђељу, Апостолским Делима, растумачено Светим Оцима. Тежи да испуњаваш оно што су они рекли и записали. Сети се да је Христос предложио младићу који је испунио све заповести Божије: “Продај све и пођи за Мном”. Само милосрдна љубав и може верујућег човека учинити истинским Спаситељевим сапутником.Сам знаш да је робовски удео - тачно испуњавање заповести, а синовски - уподобљење Богу љубављу ка свој својој браћи у Христу.

Колико пута је Он понављао да није дошао на земљу ради праведника, већ ради уразумљења грешника, и њиховог обраћења ка Добру, милосрђу и благости. И треба се уразумити, чувши глас Сина Божијег, следећи Његов земаљски живот, као пример понашања свакога који жели спасење. Цео Његов живот је успињање на Голготу са Крстом на безгрешним раменима. За нас смисао таквог успињања није само у трпљењу страдања, већ и у Васкрсењу, вечном животу, светом и благом, у сијању Божије славе! Све нам је откривено: Христос чак није имао где главу да заклони, а ближњима је чинио само добро. Он и Његови ученици нису увек могли да приложе чак и најмањи новчић за Цркву. У страшном тренутку пред неправедним судом и Голготом, знајући шта Га чека, Христос се молио до крвавог зноја. А тај део молитве коју су записали Апостоли, гласи:”Оче! кад би хтео да пронесеш ову Чашу мимо Мене! Али не моја воља, него Твоја да буде”. И она треба да буде смисао живота сваког Хришћанина. Треба, али авај оче, није постала... Ето шта је страшно.

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски