molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (11)

Објављено 08 март 2014

strasnisudСВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

О прошлости

Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме,не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе.

О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица! А шта би било с нама, полуобразованим из духовних школа, да се ПРЕМА РЕЧИМА ВРХОВНЕ ЦРКВЕНЕ ВЛАСТИ, 1917-е, ПРИ СВРГАВАЊУ РУСКЕ МОНАРХИЈЕ, НИЈЕ КОНАЧНО ИСПУНИЛА “БОЖИЈА ВОЉА”! А сви су потписали поздравно писмо привременој влади - и митрополит Кијевски Владимир, и митрополит Московски Макарије, и архиепископи Тихон, Михаил, Јоаким, Сергеј Фински и остали. Неко од њих је понео мученички крст, неко крст исповедништва, а неко ... Да!

Чинило се ништа необично то што су до нас непрекидно долазиле вести о ситуацији у Цркви, само је мене то мало интересовало, као и већину духовништва. Схваташ ли оче да НИЈЕ ВАЖНО СПОЉАШЊЕ, ВЕЋ УНУТРАШЊЕ. ЈЕДИНСТВЕНА МОГУЋНОСТ СПАСЕЊА И ТЕЛА И ДУШЕ ЈЕ СЈЕДИЊЕЊЕ С БОГОМ, И ОДБАЦИВАЊЕ СВЕГА СВЕТСКОГ. А политика, па чак и светска, иако је повезана са црквеном политиком све то није корисно. Спаси и сачувај душу коју је Јагње Крвљу искупило на Крсту.

Да, душу су тровале све информације о томе шта се дешавало, али су се оне и прихватале као такве - отровне за душу. Ко њој може да смета да се и у тамници удостоји светости и небеске чистоте?! Душа сваког човека може тако да просија да својом чистотом, светлошћу Богоуподобљености, стицању Светога Духа, просветли духовну нечистоту и самог окорелог грешника.

Разумом је просто било немогуће схватити све то што се дешавало. Јер нико, сем обновљеника, није јавно предлагао нешто што противуречи Апостолским правилима или Саборним поставкама. Као уосталом и сада. А ако је тако, онда изгледа као да и нема о чему да се говори - живот тече нормално.

Међутим већина схвата да нормалности углавном нема, јер недостаје љубави и царује лукавство - али је то немогуће било коме доказати. Ко је разобличавао свештенство које је скренуло у аријанство, монофизитство, и сличне јереси? Пустињски монаси-отшелници, данашњи старци. И зато је све било урађено као би се искоренило старчество из црквеног живота. И пројављено је многовековно искуство претварања белог духовништва у робове без права гласа: у сваком случају одвикли су се да говоре истину.

Мучеништво је у то време била обична ствар. Колико је само свештеника, који су рукоположени двадесетих-тридесетих, једва изнело живу главу од комесарских револвера почетком двадесетих, кренувши страшним путем на логорску Голготу. Ко је желео да изда, већ је издао и они су још отишли са Спаситељеве Вечере. Несрећници су писали покајна писма у новинама и све то порицали. Неко је покушао да спасе земаљски живот уписивањем у НКВД, али се највећи део преосталог духовништва одупрео. Спасавали су се на разне начине - неко је лутао по градовима и селима. То је обично био удео монаха и монахиња из разбијених породица. Они разумљиво нису могли да испуњавају требе, и зато су живели од милостиње и привремених послова: сиромаштво се тако веома брзо прекидало. Било је добро ако су имали неке даље рођаке који су били спремни да прихвате праведне скиталице.

Појединци су се одлучивали на сличан поступак - режим свеопште контроле је већ био присутан. Свештеници су по правилу преживљавали од тајних служби и треба. Али су их немилосрдно хапсили, и примењивали најстрожије статуте - контрареволуција, бандитизам ... А резултат свега тога је било одвајање мирјана од Цркве и страшне природне појаве. То су две међусобно повезане ствари. Ђаволизам је по својој суштини рушилачки и не може ни у ком случају бити градитељски.

Свет су саградили и сачували Божији људи, а не тобоже градитељи комунизма. Имао сам једну пријатељицу-монахињу - она је била најскромнија и најсмиренија људска душа. Била је сељанка из довољно имућне породице - њен отац је поседовао млин, а њу су хтели да удају буквално пре револуције. Она је пешке ишла из средње Русије за Кијев, а затим у Тројицу. После тога је посетила схимника, који је живео у дивљинама поред Нилове пустиње. Она је ту дошла заједно са сестром, и праведници су им дали различите благослове - једној - брак, а другој - монаштво. Она је у манастиру била само годину или две, али је свети завет сачувала до краја живота. Њене родитеље су већ у то време ухватили организатори колхоза, и зими затворили у један подрум. Женама су дозволили да обуку хаљине, и оне су остале живе. Мајка није дуго живела после мужевљеве смрти - умрла је од туге. И јадна монахиња је пошла по свету. Радила је код сељака, и у породици, а у манастиру су је научили да ради са ланом и свилом. Највише је живела код сестре, чији муж иако атеиста није гонио жене из поштовања према вери, и није хулио на монахињине погледе. А она, у свим животним перипетијама не само да је успела да очува завете дате Богу при постригу, већ је кроз све несреће мудро пронела књиге убијених монаха.

И то не само књиге, већ су била потпуно очувана и писма са духовним поукама и фотографије мученички пострадалих стараца. То је просто било страшно прелиставати та писма - то је био глас вапијућег у пустињи! Они су већ све знали, замисли, знали, видели и апеловали на заблуделе мирјане, и сабраћу - уразумите се! Ови су их слушали, али нису чули, или ако су чули нису поверовали. Замисли душо моја како је било њима који су знали крај тог безумља, да гледају шта се дешава! По себи могу да кажем, да је тешко било у тим годинама привидног благостања прихватити пророчанства о наступајућим несрећама. Да и саме несреће, ако је неко и веровао у њихову могућност, су просто сматране као неке невоље и пролазне тешкоће. А несреће су већ биле на прагу, куцале на врата, проузроковане развратом морала и одступању од Православља.

Све је било прожето духом нихилизма, људских мудровања, паганским духом мистике и директног сатанизма. Популарни композитор, неколико песника и слични “ствараоци” сматрали су себе антихристима! Они чак нису сматрали за срамоту што су својим поклоницима изопачених страсти причали о контактима са злим духовима, узбуђујући се ђаволом и његовим противљењем Богу! Свако непослушање и властима, и Цркви, па чак и друштву већина је сматрала као пројаву посебног дара слободољубља. Слободоумље постаје знак доброг понашања, убицама се аплаудира, а над жртвама се смеју, њих мрзе.

Та “слобода” и јесте прави носилац истинског ропства. Врло брзо ће то осетити и убице и ти који су подржавали њихова гнусна дела. Некога од њих ће стрељати, некога ће оставити да неко време ради на “изградњи народног добра”, оживотворавајући те идеје којима су сами развратили Руску државу.

Јевреји са руским презименом ће увести земљу у такву катастрофу, којој ће бити равна само апокалипса. И многи ће мислити да је то већ крај, али ће то бити проба краја времена, само проба, иако веома промишљена и јавно спроведана у сагласности са строгим планом. Данас нико не може да каже када је тај план створен, али мислим да су се главне инструкције за уништење Русије појавиле одмах после слома хазарског каганата (од стране кнеза Свајтослава), којим су управљали Јевреји који су обратили и Хазаре у јудаизам. Тада им је ратоборни Рус постао кост у грлу, јер је имао намеру да уништи њихову вековну трговину - Велики пут свиле. Убили су кнеза. Избрисали су свој план после заузимања Крима од стране равноапостолног Владимира, који је желео крштавање и казну за богоубице, - Јевреји су ово полуострво такође у потпуности држали у својим рукама. Много, много пута су потомци оних, који су у страшној ноћи викали: “Крв његова на нас и на децу нашу”, пакостили Светој Русији. Колико вреди једна “жидовска јерес”.

Нови мудраци сада то тако представљају, кажу да су тобоже мрачни, необразовани новгородски попови у сусрету са европски образованим људима кијевског кнеза, нешто чули, али нису схватили, изврнули и за све оптуживали Јевреје. Неко може и да поверује у ту басну, али је болно то да често слушамо о словенској неразвијености. Само за кога тада све (!) штампарије из Литваније нису припремале јеретичке књиге и као пословне ствари возовима слали у Новгород, Москву?! И ако Схарије није био посланик синедриона, и ако иза његових леђа нису стајале све богоборачке силе, како је он могао да буде тако мудар да добије подршку Турске, Кримског ханства, Пољске, Литваније и уосталом целе Европе?!

Старци су тада спасли нашу Отаџбину. Они су вођени Духом Светим, разобличавали непријатељске интересе. Колико је само трудова и увреда поднео Волоцки ревнитељ Православља - преподобни Јосиф! Више свештенство које је имало власт је већ упало у јерес, али је неискварени народ подржао праведнике. Рушење православних начела је почело у Питеру (Петрограду), у једној његовој парохији, али га је гоњени патријарх Никон предупредио.

Тако се и десило: у почетку је у друштву искорењиван традиционални православни начин живота, а то подразумева све - и одећу, и храну, и обредност, и обичаје, све што представља основу постојања једне државе. Следећи удар је био много јачи и то директно по Цркви - он је такође био ђаволски лукав - деградирање духовништва на чиновнички ниво и ни на који начин непрестижан од вишег нивоа. За раздвајање духовништва и народа је коришћено и присилно удруживање свештенослужитеља, као и привидна разлика у положају између оних који поседују свештенички чин и обичних људи.

Привидна због тога што као деца духовништва нису примала свештенички чин и постајали су обични подлаци, власници кметова, а саме свештенике су шибали, као и сељаке све до краја XVIII века. Монахе су подвргавали физичким казнама безмало до средине XIX века.

Уточиште се могло наћи код неких људи, а посебно код племића на високом положају, који су поштовали свештенички чин, у време када је подржавано јавно понижавање лица који су од Бога добили посебан дар Духа Светога за вршење Тајни?! Затим - јавно срамоћење Цркве, њених догми, закона хришћанског живота и духовништва. Када су друштво заслепљено својим страстима привели вери у свом том бунилу, изашавши из наобузданог ада због свог противљења Богу, од Цркве је одузета школа.

То је био страшан удар на духовност људи, а пре свега сељака који су представљали већину народа Руске државе. Школа је под руководством духовништва и семинариста, васпитавала лепо васпитане грађане, и закону послушне православне хришћане. ЗАКОНУ ПОСЛУШНЕ!

У обичним школама су почели да васпитавају нихилисте. Ко је био први нарушилац закона?! Сатана, а његово име значи - противник, нихилист. Дакле, васпитавана су поколења сатаниста, будућих црвенокосача - мрачњака и стрелаца - свих тих, који ће кроз неколико година играти по иконама, пуцати из револвера у свете иконе, пушити, лежати на светим Престолима, гланцати светим Антиминсима чизме, испрскане крвљу невиних жртава. После тога ће вика нечастивих у лажној борби бити усмерена против монархије, заштитнице Православља, и остатка начела древног живота наших предака.

Како ће Света Гора остати неразрушива стена истинске вере усред будућег океана изопачености, тако ће и Русија као једини ослонац Православља. Цар је изрекао дивну фразу: “Једини пријатељи Русије су њена флота и војска”. Али, авај, и флоту и војску чине људи. Све остало је нешто друго, али су људи најбитнији. А јединице су формиране од редова, матураната секуларних школа, у којима су већина учитеља били нихилисти, сматрај - сатанисти. И у вишем кругу ситуација није била ништа боља, ако није била и гора. Тешко је било наћи породицу у којој се нису упражњавале спиритуалне сеансе. Православље се већ сматрало неком заосталошћу, старом ствари, коју вам је жао да баците, али и немогуће да примењујете у животу. Како је све слично као у данашње време! “Апостолска правила су застарела”, “уставе треба мењати”... Данас промене које сеју зло, а следећег дана - жетва његових плодова!

Тадашње време жетве посејаног противљења Творцу је било почетком 1917-е године. У фебруару те проклете године ће чак и брат цара-мученика ићи са црвеном машном. Привремена влада је поздрављена од стране свих, све до вишег архијерејства. Признавали су је сви сем стараца, признатих и непризнатих, сада канонизованих или просто заборављених. Они, носиоци Светога Духа су вапили и позивали - православни, уразумите се! Уразумите се! Али, авај, опет су слушали и нису чули, а ако су и чули - нису разумели или нису веровали.

Колико је било њих, отаца и братије, сестара по целој Светој Русији, у манастирима и већ изгнаних из њих? Светих архијереја, који су носили крст апостолства? Јер сваки од њих који је био гоњен, али сачувао истину је био већи него сунце, које загрева само тело. Духовништво је грејало људске душе, и загревало земљу вером и мученичким следовањем Христу, доносећи јој Божију Благодат. Управо њиховим молитвама је Света Русија и победила у борби у Великом Отаџбинском рату. За њих постојање власти није имало никаквог значаја, постојала је само - Русија. Не схватајући то, многи руски емигранти су одлазили да ратују против Отаџбине под туђим заставама. А рат није вођен против совјета, већ против самог Православља, против руског духа. Вероватно су организатори битке са главним носиоцем духа Православља - монархијом - већ предокусили жетву плодова антихристове власти над светом.

Само они нису учили руски народ пожртвовању, нити оданости Христу. Данас се многи подсмевају пророчанствима великог Кронштатског чудотворца о крају света, заборављајући да у Библији постоји неколико описа сличне промене Божије воље. Пророк је тамо просто био увређен на Бога због тога што Он није испунио своја обећања, за казну исквареном народу. Али су се људи покајали, и Господ је променио Своју већ објављену одлуку.

Русија је умивена мученичком крвљу, и зато се и десило то о чему је говорио велики пророк. Чак и они који се у обичном животу ни на који начин не одликују праведношћу, следили су Христа на крсном путу за Голготу. То је било време изванредног подвижништва и истинског исповедништва. Оче, данас тога нема, нема ... Свуда влада похлепа, страст за земаљским добрима, неумереност у употреби... Знаш ли да су негде да ли у Аустралији или у Ростову, у најстрашнијим годинама необузданог бољшевичког сатанизма, извукли архијереја из његових раскошних кочија и приморали да иде пешке. Мени су о томе причали у логору. А реци ми душо моја да ли је Петар Првоврховни отишао из Рима у кочији?! Апостоли су ишли пешке и зато су на свом путу сусретали Христа. Мили моје човече, схвати да ја ово не причам због осуде - Господ је већ пред вратима и ја знам да ће се завршити мој век. Због вас ми душа страда! И то како страда!

Грешни ја, сав у греховним циревима, али слуга Бога мога. Веруј, ја знам како Он љуби свакога од нас, деце Своје. Он, Творац и Свевласни Господин, пере ноге Својим ученицима! Ко је данас на то спреман? Опери ми ноге!”

Ја сам почео да се окрећем по соби и да тражим неку посуду, воду ...

-“Шта ти је свечасни оче, ја сам то само рекао примера ради. Пре ћу ја теби опрати ноге, него ти мени! Ти још имаш времена да послужиш млађој братији, а ја га већ немам. РАДОСТ ЈЕ У СМИРЕЊУ, А НЕ У ГОРОДСТИ; ИСТИНСКО ЗАДОВОЉСТВО НИЈЕ У ГРЕХУ, НИТИ У СТРАСТИ, ВЕЋ У СТИЦАЊУ БОЖИЈЕГ ПОДОБИЈА, У ТОМЕ У ЧЕМУ ЈЕ ЧОВЕКУ МОГУЋЕ.

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски