molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (9)

Објављено 06 март 2014

strasnisudСВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Како се спасавати?

Антихрист и његове слуге ће бити сложни у свим својим прљавим делима. Нема таквог греха на земљи, сем Богоубиства, који они не би поновили - све ће чинити, па самим тим и јести себи сличне. Све ће то бити, све.

Тешко је рећи чега неће бити, јер ће чинити све могуће гнусобе. Шта да се ради - дисање ада... Сви греховни поступци које су чинили заблудели људи у току седам хиљада година, сви ће они бити учињени за три и по године антихристове владавине! Сви! И то се неће чинити само због тога што је син греха оваплоћени грех, већ и зато да увуче све оне који у својој души имају неку црвоточину. Ако постоји нешто за шта да се закачи, закачиће се само да га увуче у адски бездан.

Само онај који је већ сада у пустињи ће моћи да се спасе! Оче, не гледај ме тако зачуђено! - отворио је старац очи, - није реч о песку, већ о пустињи! А за сваког човека пустиња може бити на различитом месту, али је за све њих најпре у стању душе. Сећаш се оног монаха који је вређао братију, гневио се и напустио манастир?! Али чак да је остварио и потпуно отшелништво, он није престајао да се гневи сада чак и на ствари. Зато и кажем да је пустињу могуће наћи и у шуми, и у великом граду, а могуће је не поседовати је и у правој пустињи. Али спасење неће бити могуће без пустиње! Разумљиво је да се наш монах није вратио у град већ у манастир.

Град није најбоље место за спасавање чак ни мирјанина, а тим пре не за монаха. А велики град није добар чак ни за живот - развратан је, испуњен саблазнима, и телесним и духовним нечистотама. Где је гордост однеговала дрску мисао да изгради кулу до неба?! У највећем граду тога времена, у Вавилону. Где је разврат узео толико маха да је то прелило часу Господње дуготрпељивости? У два велика града - Содому и Гомору.

Зато се треба одвојити од спољашњег света. И то не у том смислу, да не видимо своје ближње, и да затврамо очи за туге и невоље наших ближњих. Не - не треба гледати туђи грех. То спречава осуђивање, високо мишљење о својим поступцима, гордост и поред тога боље чува од пада. И друго, треба одбацивати све оно што нам непријатељи убацују, и тежити да на то не обраћамо пажњу. То је још теже, али само испуњавање свега тога нас удаљава у пустињу, као место где нема ничега што привлачи наш поглед, нити видљиве саблазни за људска чула. Сем мисли. Их, њих треба обуздавати као разигране и разуздане коње. Авај, оче и сам знаш да сада нема Тиве, нема Синаја из времена Лествичника, нема ни Нитрије. У Нитрији је по различитим проценама било и до 300 хиљада подвижника.

Нема ни пустиње као места посебне осаме, и молитвеног сједињења са Богом. И зато пустињу можеш пронаћи само у души, и то тако уколико се уклониш од светских саблазни, од светске расејаности која ти привлачи пажњу за туђи грех. Јер када човек обраћа пажњу на туђи грех, он онда на овај или онај начин, понавља тај грех, иако само у мислима, али га понавља. И тако се неки грех који је неко починио поново рађа можда чак у облику још веће страшне разузданости. “Не судите, да вам не буде суђено”, - то не треба схватати само као ограничење у погледу злих речи. Узвишеност Јеванђељских речи нестаје негде на Небесима као нешто недоступно и непотпуно разумљиво за људски разум који је испрљан грехом. Позив да се одбија гледање туђих грехова је и очински савет да се не иде стопама онога који је сагрешио.

Осуђујући туђи пад, ми и сами падамо, јер се наслађујемо грехом нашег познаника, замишљајући га у својим мислима. У томе је и снага демонске кинематографије. На основу чега се оцењује величина режисерског таланта тог адског порода - на основу произведених утисака на оне које желе да оскверне гестовима лица: приморавају их да се смеју или да плачу - добро. Ако почну да ридају или да се грохотом смеју - још боље. А то није ништа друго него начин да се гледалац примами у други живот где на првом месту царује грех! Ето ти пустиња. Сто година проведи у песку, а пустињу можда ни не нађеш. И у престоници је "ако хоћеш" можеш тражити, иако је такав пут трновитији. Позив на бежање у пустињу ради спасења у последња времена тако треба и схватити не чак као бекство већ као удаљавање од свега тога што нам као саблазан предлаже свет, па самим тим и пре свега, од разоткривања свемогућих туђих грехова.

Ја оче Александре свесно не употребљавам реч познање. Не! Да би се неко заразио од прехладе није обавезно да пије чај из исте чаше из које пије и болесник - некад је довољно да са њим поразговара на довољно блиском растојању. Тако је и са грехом - човек може а да не учествује у оргијама оних који греше, али само слушање о греховним падовима, о детаљима у чињењу греха, већ човека води нечасним путем. И чак и ако нема жељу да тај грех понови, само то размишљање о греху ће осквернити и разделити људску душу. Сети се само прамајке коју је змија управо речју навела на грех. А у последња времена већ неће бити времена за исправљање. Тад је: да - да, не - не!

Авај, то није као пре хиљаду година, када је било могуће грешити пола живота, а другу половину провести у покајању. Зато ће се у последња времена, где то само буде могуће, водити разговор о туђим гресима, наслађивајући се детаљима греховног пада. Уосталом, не већ ни греховног пада, јер се то неће сматрати падом већ једним од облика пројаве слободе. Неко ће бранити блуд, неко содомију, прождрљивост, а неко ће све то ружити и видљиво разобличавати. Али суштина није у томе, циљ целог тог адског театра је да примора људе да расправљају о греху, и то о његовим најнижим формама - то је важно за оне који саблажњују. Они ће тежити да проведу људе кроз прљавштину, и гнусобу греха, па чак и туђег. То већ и данас постоји, али ће касније бити израженије. А имајући у кући та два саблазнитеља - радио и телевизор просто нећеш моћи да се сакријеш од предлаганих духовних нечистота. Тако је наша прамајка Ева у почетку просто разматрала забрану да једе плодове и саблазнила се: видом. Затим је почела да тражи оправдање за остваривање греха и овако је расуђивала: "Дај, пробаћу плодове: змија каже да ће бити само боље!" Адам се увидевши да је жена жива, такође саблазнио и није се покорио Божијој вољи.

Сви знамо шта се после тога десило, али се и ми у својим поступцима мало по чему разликујемо од прародитеља. Ево како човек размишља: "Сви кажу да је то добро, а мени још нису познати такви поступци. Треба да пробам или да посматрам друге!" И ако укључи телевизор тамо му се руком даје како да почини грех.

Треба се обратити Јеванђељу и његовом истинском тумачу, преносиоцу јеванђељског духа у свет - Светој Православној Цркви. Православље је - идеално, јер је то Истина, то је знање, које је Бог дао људима о Себи. Православље на себи не може носити младеже многобоштва, нити људских мудровања, јер то већ не би било Православље, већ противљење њему - протестантство. Људи који себе називају православнима могу да имају и имају много младежа многобоштва, који су преносени од далеких предака. Али управо ти људи представљају сву црквену пуноћу, и зато непријатељ и тежи да у њиховим душама усади што је могуће већи број греховних мрља, како би оклеветао светост Православља, Боговиђења, Богопознања.

Циљ је да се јавним приказивањем грехова православних људи саблазне маловерни и просто људи који не стоје у истини. Само пустиња. Само она може да постане поуздано уточиште за људску душу у последњим временима.

Ево оче ти си причао о бездомнима у својој парохији. А они су водили православни начин живота - исповедали су се, причешћивали се - ето ти спасење у најстрашнијим временима! Да ли је могуће преживети? - могуће је. Чак ни не схватајући то, људи су одбацили добра ове демонске "цивилизације" (већ не волим ни ту реч). За њих нема сумње изражене у "зашто", они прихватају све онако како јесте: киша - је киша, а не лоше време. Мраз - значи мраз: обуци се топлије и не хули на Бога незадовољством због посланог мраза. Због тога их и Отац наш Небески храни и одева, загрева и мази - због њихове простоте, непосредности. Ми непрекидно смишљамо гомилу питања, на које или уопште нема одговора, или одговор на њих за нас није користан, није спасоносан. Ум не треба да одвлачи, нити да смета сједињењу душе са Богом, ништа не треба да нас извуче из пустиње.

Нисам ти случајно рекао - извуче. Одвући је - једно, а извући - нешто сасвим друго. Одвући је могуће од неког па чак и корисног дела, али од нечега што се привремено ради, рецимо од молитве.

- "Ја ево видим по твојим бројаницама, само немој да се увредиш, драги оче Александре, да те често домаћински послови или нешто друго одвлачи од молитве, а?"

Ја чак нисам почео ни да упоређујем своје бројанице и бројанице оца Антонија. Његове су буквално коштане од непрекидног окретања и молитве, а моје су скоро нове, не тако давно купљене у Тројици. Имао сам домаће, такорећи свакодневне, али када бих негде одлазио увек сам се трудио да узмем нове. Старац је схватио те аргументе којима сам се ја руководио, узимајући у руку несвакодневне бројанице.

-"Знаш ли да у првом рату фронтални официри па чак и они из породица са високим позицијама нису волели да посилни посебно гланцају чизме, како би се оне разликовале од позадинских кицошки. Али чак и очишћене фронтовске нису мењали за друге, на којима није било толико материјала, мазива од стремена, и уопште свега тога што би издвајало истинског војника од прерушеног. Бројанице нису - чизме, и подвижник не треба њима да се горди - ни новим, ни искрзаним. Али последње су оне које су пуне молитве, оне обавезују и позивају на молитву. То је неки мостић између обичног узношења молитве, од кога је могуће бити одвучен, до непрекидног молитвеног стања и непрекидног разговора са Богом. Али ту већ говоримо о извлачењу - то је већ дејство супротно самој основи живота. Из стања молитвености је немогуће некога одвући, могуће је само "извући", извући из живота, и сместити у смрт".

-"Оче Антоније, али ако говоримо о извлачењу из живота ка смрти зашто ће то како сте ви говорили бити и буквално извлачење то јест извлачење из земаљског живота у ствари уништењем тог земаљског живота", - упитао сам.

-"А ти се врати на почетак, не иди с краја. Шта је Господ рекао Адаму као одговор на потпуно противљење установљеном поретку: “Земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека. Трње и коров ће ти рађати...”

А катастрофе се настављају, и то не само настављају, већ се њихов број повећава огромном брзином. Па где су онда праведници?! Зар ми не исповедамо непроменљивост Бога и верујемо Светом Писму, у којем је описано како је Господ помиловао градове и народе ради изабраних Својих. Значи нема оних, ради којих би Божијом вољом требало да се заустави уништење, које је настало ради греха ђаволских слугу. Сви се боре са чиме желе, само не са својим грехом и не са својим страстима. Колико је било Апостола - сто, двеста, па нека их је било и триста. Шака оних који су исповедали веру и вером Господа Исуса Христа. А обратили су у веру цео свет. Размисли оче, како су ђаволски жрецеви имали огромно искуство општења са нечистом силом, и “чуда” су чинили, којима су људи веровали. Причали су о прошлости и прорицали будућност. А против сви тих нечастивих је иступила шачица малописмених углавном “галилејаца”.

Али је иступила са таквом вером којом се и горе - померају! Христос Васкрсе! То су они проносили људима, али су и сами пре свега живели у сагласности са том Истином. “Вера без дела је мртва”.

Погледај, Саровски чудотворац, као да се смеје над светском неумереношћу и делима је разобличава - свет тежи да храном напуни стомак, а он је јео траву. У свету се срећом сматра могућност да се не ради - а он се труди у зноју лица свог, а плодове свога рада дарује ближњима. Свет се бави стицањем материјалног, надајући се тобоже свом вечном боравку на земљи, а он у своју келију уноси ковчег! Хиљаде и хиљаде научника ће ускоро мудровати о томе како да се без Бога створи хлеб. А он свима нама показује неизмерну глупост такве вавилонске мисли - молите се, и све ћете имати, сачувавши верност, чистоту!”

Мени је било страшно. Старац је тако говорио као да је пред очима видео и прошлост и будућност. То је био као неки прозор у људску душу и у све оно адом створено ради њеног погубљења. Било је просто немогуће дискутовати о било чему - сваки приговор би имао свој одговор у Јеванђељу и код Светих Отаца. Поражавало је и још нешто - све што је говорио отац Антоније није било сакривено негде у богословским дубинама. Не, све је то било на површини, - сви цитати које је наводио су читани-ишчитавани, али авај - несхваћени! Тачније, њихово тумачење је било коришћено у корист својих слабости, како се не би исказале страсти. И у томе је и био сав ужас - знао сам, веровао сам, али нисам испуњавао.

И каква је то онда вера, кад и зли духови верују и дрхте, а шта је с нама?!

Пијење чаја

Међутим, у том тренутку је у собу ушла жена и напоменула оцу Антонију да је време да се пије чај, а мени је предложила да му се придружим. Старац је то благословио, и ускоро је унесен велики старински руски самовар. Сви домаћи су се окупили око самовара. Била је то неусиљена пауза, жене су се вртеле поред стола. Када је све било припремљено, отац Антоније је стајавши поред кревета, прочитао молитву и благословио. Он је већ пио чај у кревету, у полулежећем положају. Пре чаја су му донели малу чашу некаквог чаја од траве. Он је схвативши мој помало зачуђен поглед, рекао:

- “Травка оче, то је живот, то је то што је Господ дао човеку за здравље, за укрепљење наших слабости. Нема телесне болести, коју не би исцелило биље. А ево чај је - споран. У многим манастирима је строгим уставима забрањивано да се он пије, тим пре са -шећером!”.

Сам отац Антоније је на тацни имао мало шећера у коцкама.

-“Ја сам у логорима заиста заволео да пијем чај, - настављао је старац. Не, не сам чај, - како сам тамо могао да га имам! На празнике су нам давали нешто слично чају, криминалаца није било пред крај, и частили су нас. Али душа се није за то отимала, већ за пијење чаја, као у нашем родитељском дому, када се око самовара окупљао сав дом - и домаћини, и мала Христова браћа, и када је текао миран разговор од кога се стварала милина у души, и све боље разумевање ствари”.

После пијења чаја је било читање Јеванђеља, Страдања Господњих. Млад човек је стојећи читао, старац се молио, и из његових уста би се само понекад отеле речи: “Како је Он страдао!” Отац Антоније се увек крстио када се спомињало Име Господње или када га је он помињао, придижући се на кревету. Када се говорило о Господњим Страдањима, он се крстио три пута тихо шапућући или Исусову молитву, или додајући: “Како је Он страдао!” Као по правилу из његових очију су тада текле сузе. После читања се опет водио миран разговор. Ја сам се бојао да ће отац Антоније због старости изгубити нит приповедања, али је он настављао као да га и није одвлачио разговор о нечему другом.

-“Тако видиш душо моја све се сада налази у оштрим канџама расејаности. Частан живот у великом граду почиње само с мраком, при којем се и мало искушење претвара у страст. Какво: “Бдите!” Напротив, цео живот је “окултурен” адом и усмерен на то да се пригуше чак и они слаби гласови савести, гласови још не коначно погубљених душа. И шта носи та “култура”? Идеје “моралне слободе” чија су суштина - култови Ваала и Астарте, култови пијанства, разврата, прождрљивости или култови људског тела... Нико не може да предложи ништа ново - бира се - или многобожачка расејаност и неумереност, или Божанско стражење и обазривост при употреби”.

Живот заснован на потреби

“Сећам се тих година потпуног искорењивања религије за време Хрушчова, када су нас окупљали на “испирање мозгова” у оквиру рејонског комитета. Састав “званица” је био добар показатељ - духовништво, и то углавном сеоско. Вероватно су они, по мишљењу организатора, имали највећу потребу за одговарајућим просвећивањем. Било је такође регионалних предавача атеизма, и наравно партијаца из разних организација. Предавач са веома озбиљним звањима из религије, из Москве, је читао предавање на свеобухватну тему. Не сећам се назива, али је суштина следећа: сва упозорења попова на опасност духовног пада омладине су глупост, то је само начин да се преваре народне масе и искористе у своје сопствене интересе. Али чак није била толико поражавајућа тема тог предавања колико су чудили докази које је наводио страствени говорник. Они су се сводили на цитате из писмених извора древних цивилизација - и вавилонских, и египатских и сл. Оригиналност цитираних доказа није изазвала никакве сумње, као ни ауторов положај и особине материјала, ни позивање на озбиљне истраживање старине... Суштина свега реченог се сводила на једно - сви древни аутори су се жалили на развратност омладине. А закључак московског госта је био неочекиван - ако су се увек сви жалили на развратност карактера, а ми људи живимо значи да су и морални закони измишљотина. Увек је било лошега, али оно не може да надвлада живот. Ја грешни сам требало да седим и да се молим, али нисам издржао и подигао сам руку да поставим питање.

Рекао сам: “Пошто се већ говори о умрлим народима, после њих није остала ни земља, само једна пустиња! Ето вам резултата распада”. У том тренутку се нешто покренуло! Већ нисам био срећан што сам то рекао и једва да ме нису извели”.

Отац Антоније се осмехнуо, погруживши се у стара сећања. А ја сам посматрао благо лице тог стогодишњег старца и нисам могао да га замислим на заседању партијаца, рејонаца итд. као и то да је направио скандал на предавању тако “високог” нивоа. Човек, који није упознат са условима постојања Цркве и духовништва у том периоду, не може да себи представи сву храборст бившег логораша, који се усудио на такву реплику! Јер је то било време тоталног пристанка на “лојалност” властима, проповеди су се унапред давале свештеницима у писменом облику и контролисане су од стане опуномоћених лица. А ето оца!

-“А ти оче се не чуди, - наставио је старац, схвативши моју мисао, - требало је ћутати. Тада је већ настао покрет покорности властима у свему - и у духовном и у светском. Спаситељеве Речи: “Ћесару ћесарево, а Богу Божије” су потпуно извртане, и претворене у “Све ћесару”. Требало је подржати верне и дати им ослонац. Нека се учврсти један, два - али православна, која не клону духом, то је срећа, и то је могућност да се изведе на пут спасења неко од мирјана”.

Отац Антоније је заћутао. Ја сам слушао његово ћутање. Желео сам да слушам и да чујем старчеве речи, да схватим његове мисли и то онако како је он то схватао. Наравно та жеља није била испуњива, али чак свестан тога није нестајало жеље за напајањем плодовима његових духовних трудова”.

Када је он ћутао, ја сам имао осећај сличан осећају човека кога мучи жеђ, а који седи поред извора чисте воде и нема могућност да задовољи своју жеђ. И дан данас не могу да се ослободим од гриже савести: могао сам да га упитам, да сазнам више али то нисам урадио. Човеку је вероватно својствен тај осећај привидне вечности, непроменљивости. Остављајући “за касније” дело спасења, ми остављамо “за сутра” и могућност општења са људима не размишљајући о пролазности земаљског постојања. И тада, налазећи се поред старца, није ми долазила на ум чак ни могућност губитка тог извора живе воде. Тако је вероватно мислио и Адам у рају. Губитак се може осетити тек после свршеног чина. Које дете може да схвати губитак родитеља?! То је немогуће, то је ван људских сила. Жалостан сам и не могу да искажем тугу - тугу због наше нежељености да прихватимо Божанско, које надмашује људски разум.

 

ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски