molitvoslovm

Поуке с. Антонија о последњим временима (7)

Објављено 04 март 2014

strasnisudСВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Како се спасти?

Владикино наређење је захтевало одлазак из града. За један дан ми то није успело, па сам морао и другог дана да путујем. А затим - писање извештаја и опет одлазак код владике.

Једном речју, ујутру трећег дана сам најмање од свега желео да седнем у аутомобил и да негде путујем, па чак и код оца Антонија. Смислио сам већ и разлог како да се оправдам пред њим, али ми из главе нису излазиле речи: “Не одлажи долазак на дуже!” Добро, отићи ћу.Жена која ме је дочекала је била очигледно узбуђена. На моје немо питање очима је одговорила: “Отац је изнемогао, али Вас чека”.

О Господе како сам ја још могао и да сумњам да ли да путујем или не! Старац је једва могао да се мало придигне. Притом му је лице било задивљујуће спокојно и благо.

- “Слушај оче шта ћу ти рећи. Ти ћеш обавезно нешто писати о мени грешном. Због тога и разговарам са тобом. То ће се десити пре или касније, и нема ни говора о промени имена и месту сахране. Ја сам већ одредио где да се ископа гроб”.

- “Оче, - почео сам, - рано је да о томе причате...”

- “Оче Александре не губи време јер ми је и тако мало остало. Слушај и памти, можда ће нешто вредети за спасење. Уочи антихристовог доласка ће настати хаос у скоро свим земљама. У процвату ће бити оне које на основу исповедане религије чекају долазак лажног месије. То су пре свега Јевреји и муслимани. За њима долазе они протестанти, који одричући Божанство Господа нашега Исуса Христа, проповедају царство Божије на земљи. Њихов утицај се и данас види, а надаље ће бити још и јачи. За њих је сада најважније да завладају земљом. Све ће се тајно куповати - и шуме, и поља, и реке. Сибир ће доћи у руке Кинезима, а можда ће узети и још нешто више”.

- “Па где је онда боље спасавати се?” - прекинуо сам старца.

- “А где Господ укаже. Важно је спасавати се а не само водити разговоре о спасењу. Суштина антихристових “чуда” ће бити у њиховом саблажњивом карактеру. То јест он ће привлачити људе тим лажним чудима. Зато је грех и смртно опасно чак и гледати их. Треба се скривати и скретати поглед. Али ни то још није све. Смисао његовог доласка је тобоже апсолутна правда. Спаситељ је дошао, али не у Своје Име већ у Име Оца - и нису Га примили, већ и више од тога - распели су Га. И данас Га руже и распињу, одричући Његово Божанство и изврћући Његово учење. А антихрист ће доћи - не бог, али као бог, и њега ће примити, признајући га за бога због његових лажних чуда, саблажњивих дела то јест због тога што ће то људима бити пријатно и занимљиво. Зато је и речено да се неће оправдати нико жив - нико неће имати оправдања. То сада говоре псеудоучитељи. Тада када њихова дела и речи прођу проверу Истине, биће очигледна сва лажљивост. Али ће антихриста примити у сваком храму на земљи и клањаће му се као богу. Размисли, оче часни, неће он себе објавити за бога, већ ће саблазним чудима учинити то да му се поклањају као богу! Ето шта је страшно, ето у чему је одсуство најмањег повода за оправдање! А ко ће га примити - људи, за које се сад Јеванђеље завршава Тајном вечером. Они су глуви за Голготу. Крсна Страдања су за Њега, и то се све дешава тамо у Јерусалиму, пре две хиљаде година.

Знаш, када нас је ЦК хватала, ми смо били као овце, нећу да кажем јагањци, да се чак и тако не би упоређивао са Спаситељем. Ми смо мирно ишли на кланицу, и просто је тешко било замислити да постоји такво безакоње. А већ смо знали ко су они. Колико има само пророчанстава стараца о тим временима, о власти служитеља таме. Али смо седели и чекали ко је на реду. Многи су упали у те ласкаве клопке.

Како су велики и умни били и архиепископ Иларион, мој учитељ, и митрополит Сергеј, и многи други. Али су грешили у томе сматрајући да се са злим дусима и њиховим слугама може договорити. Мислили су да ако сачувају спољашност, да ће унутрашњост остати сама по себи. Али не, само је то постало очигледно много касније. Таква је ситуација и данас, само ће касније бити много очигледнија.

- “Опростите оче Антоније, а како тумачите апостолове речи о власти и подчињавању њој?” - опет сам га прекинуо.

- “Иииих, душа моја,- рекао је старац, - а није ли Апостол Петар бежао из Рима када га је Спаситељ срео? А нису ли тог истог Апостола Павла спасли спуштајући котарицу уза зид? При чему се овде ради о прихватању реалности и супротстављању сатанизму? Шта да ти наводим примере - узми само великомученицу Екатерину, или великомученика Георгија. Потчињавање је могуће само у делима која се односе на светску власт - обављати своје дужности, и не организовати оружане буне. Браћа Макавеји су - добар пример примене силе против оних који хуле на Бога и Божије. Ако пођеш путем глупог смирења, онда ћеш да почнеш да постављаш питања и о прослављању међу светима и Александра Невског, победоносца, и Димитрија, који је погубио нечасне Татаре на Куликовом пољу. Питање за питањем, а Господ их је прославио! Ја се када чујем тако “блажена” питања сетим житија светог Василија Великог и преподобног Јова, Почајевског чудотворца.

Како је било страшно време у које их је Господ ставио и у коме су живели, и зар се свети Василије није молио за погибију цара Јулијана, ја видим да хоћеш да кажеш да је Јулијан тобоже био одступник, али цар и то законити, примети то! И зар Господ није потврдио правилан приступ светог Василија - Јулијан је погинуо али не од земаљског оружја, већ је био поражен копљем небеског војника.А преп. Јов, да ли је он ишао на преговоре са Пољацима? Не, он се с њима и са њховим присталицама борио на све могуће начине, тако да се и праведник тешко могао спасити!

А ти - власт! Божије дело треба разумно творити. Када би у односима власт - начелник - потчињени било присутно толико свевлашће једног и дубоко смирење другог, онда не би било потребе ни за Саборност Цркве. А да нема Саборности, не би остала ни Православна Црква - јер би једини чувари истине били појединци, истовремено као више свештенство - јеретици?! Шта још рећи о светској власти - митрополит Филип и патријарх Никон су светли примери за то. И ти праведници који су жудели за истином су прослављени међу светима: Св.Василије Велики, Св.Григорије Богослов, преп.Максим Исповедник, преп.Јосиф Волоцки. Али овде треба запамтити и то да су Свети Оци борећи се за чистоту вере и сами били ревносни испуниоци Божијих заповести.

Смирено потчињавање свакој власти је могуће онда када се не прекршује живот по Речи. Јер на путу исповедништва, ако је и негде посут ружама, ће се после “Осана...” чути “Распни, распни га”. Та неугодност ће и бити повод за самооправдање и прихватање антихриста - знање постоји, а разум се брише гресима. Ако је тобоже свака власт од Бога онда значи, говориће се, да се и антихристу треба подчинити. А томе ће још додавати да је све воља Божија! Зато се и каже да ће се нечастиви зацарити у сваком храму не спомињући ни реч о томе ко је пре њега ту служио.

Сети се примера великог старца Саровског чудотворца, колико је он имао икона - једну, књига - десетак, и стекао је велику славу и то не од људи, већ од Бога. Данас сви у кућама имају пуно икона, полице су пуне књига, али нема разумног духовног делања! Сви слушају али мало ко оче разуме!”

- “Још ти једном кажем, не разговори о спасењу, већ спасоносна дела су та која су потребна и сада и тада, нешто касније. Време за оправдавање је прошло, ако га је икад и било. Све треба да буде потчињено само спасењу. Господ је дао и мирно време и за стицање разума, и за слушање Божије Речи, и што је најважније да се стиче Божија Благодат пред предстојећим страшним годинама! Неко ће искористити ово време на добро, а неко за задовољење својих похота. Како је и речено, онај који има њему ће се додати, а онај који нема - од њега ће се одузети. Стражи!”

На томе се и завршио наш разговор. Старца сам посетио још неколико пута. Он ме је поучавао са љубављу, много ми је причао о свом детињству, али је то све било приватно то јест тицало се мене и моје породице. Он се више није дотицао општих питања спасења у последња времена. Последњи сусрет...

После недељне службе ми је пришла непозната жена и рекла да ме чека отац Антоније. И да пожурим. Али после службе су биле требе, чекали су ме парохијани са питањима, једном речју тешко ми је било да се издвојим. После отприлике неколико сати сам отпутовао код старца. Одмах ме је дочекало неколико људи са веома забринутим изразом лица - очигледно је оцу Антонију било лоше. Одвели су ме у његову келију у којој се налазило неколико старијих свештеника, неколико мирских, и неколико монаха. очигледно су старца исповедили и причестили Светим Тајнама. Отац ме је препознао, осмехнуо се и рекао: “Све кречиш оче?!” Ствар је у томе да сам се ја у то време бавио кречењем храма.

- “Да, не, оче, - одговорио сам, - служба, требе...”

Он ме је једва приметним покретом руке позвао да седнем поред њега на кревет. Оци су почели да прелазе у даљи кутак, према столу, како не би ометали наш разговор.

- “Ево драги Господ ме позива. Ово је наш последњи сусрет на земљи. Оче Александре надам се да нећеш одбити старца да одслужиш парастос по мом упокојењу у мојој домаћој Цркви. Показаћу ти где. Ако хоћеш, рекао сам људима да одслужиш и Литургију, али ако сам то желиш, - поновио је.

- “Оче Антоније, - камен ми је стао у грлу, - па то не може бити!”

Ја просто нисам могао да се помирим са мишљу да ћу се растати од старца. Само што сам осетио сву сладост духовног руковођења, већ сам је губио.

- “Оче, ја и ти смо људима јављали главну реалност поднебесног света, а то је да грех рађа смрт. И да је Спаситељ уништио ту смрт. Па шта хоћеш, драги?! Смрт није нешто опрости што постоји, смрт је - додатак греховном животу. Ми сви смо деца Оца Небеског, и нисмо рођени за смрт, него за вечност! Зашто тугујеш душо моја, за све слава Богу!”

После неколико дана сам одслужио Литургију у домаћој Цркви оца Антонија. Душа је треперила: ево Антиминса, он је Николајевски, ту је и сребрни прибор за Евхаристију, вино. Не, то није “Кагор”, то је било вино за Евхаристију које је послато са Свете Горе. Отац Антоније се веома негативно односио према употреби “Кагора” за службу, не без основа сматрајући га неодговарајућом потребом “Учитељнога известија”. Затим је одслужен парастос на гробу. “Са светима упокој''...


ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски